staro vino

Narandza na stolu
   Tvoja haljina na podu
   A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
   Svezina noci
   Toplota moga zivota

Lov na kita

U lov na kita, u lov na kita,
Govorio je otac gnevnim glasom
Sinu Srećku pod šifonjerom,
U lov na kita, u lov na kita
Što nećeš
Da ideš, ej?
A što da lovim to živinče,
Ništa mi nije učinilo, tata,
Idi, ćale, lovi sam,
Kad ti se sviđa,
Ja više volim d' ostanem kod kuće s majkom
I bata-Gasom.
I otac na svom kitolovcu potpuno sam brodi
Po uzburkanoj vodi...
Otac na moru,
Sin kod kuće,
Kit van sebe.
Čorbaluk supe vruće
Prevrnu bata-Gasa.
Bura bila strašna,
Supa bila slasna.
Srećko seo pa se vajko:
Što ne odoh u lov, majko,
U lov na kita?
Zar priliku retku ja da upropastim
I brkove svoje kitom ne omastim?
Al' otvoriše se odnekuda vrata -
Mokar i zadihan pojavi se tata
Sa kitom na ramenu.
I na sto kita tresnu, životinju lepu
Plavooku,
Što se ne viđa svakodnevno
Pa reče plačevno:
Šta žurite, požurite,
Isecite ga, gladan sam, 'oću da jedem.
Ali naš Srećko ustade kao od bede,
Pogleda svoga oca u beonjače,
U beonjače plavih očiju,
Plavih kao u plavookog kita.
A što jadno živinče da sečem kad mi
Ništa nije učinilo?
Neću, uzmite moj deo, reče.
I na zemlju baci nož,
A kit nož dograbi kako ga opazi
I na oca jurnu, skroz ga proburazi.
Joj, joj, reče bata-Gasa.
Ovo meni na lov liči kad se love leptirići.
I evo
Evo Srećka gde čitulju sprema.
Dok majka zbog muža crninu oblači,
Kit dom razoreni gleda okom plačnim.
I odjednom zakuka:
Zašto ubih jadnog smetenjaka?
Goniće me odsad sila motornjaka,
Istrebiće celu moju retku felu.
Nasmejavši se preteće
Uputi se ka vratima,
Udovici uzgred reče:
Gospođo, ako me neko potraži,
Budite ljubazni i recite:
Kit je izašao, izvolite sesti
I sačekajte ga ako vam ne smeta
Vratiće se opet kroz petnaest leta...

pesma o krvi

Postoje velike lokve krvi na svetu
pa gde odlazi sva ta rasuta krv
da li je zemlja pije i od nje se opija
neobicno li pijancenje onda
i tako mudro... i tako jednoliko...
Ne zemlja se ne opija
ni zemlja se ne okrece naopako
ona uredno gura svoje piljarske taljige
kisa... sneg...
grad... lepo vreme...
nikad ona nije pijana
tek s vremena na vreme dozvoli sebi
poneki bedni mali vulkan
Okrece ona svoju loptu
sa drvecem... bastama... kucama...
okrece ona i te velike lokve krvi
i sve zive stvari okrecu se s njome
i krvere...
Ali zemlju
ni brige za to
okrece se ona dalje
i sve zive stvari pocinju da urlaju
ali nju ni brige
vec okrece se dalje
i ne prestaje da se okrece
i krv ne zaustavlja da tece...
Pa gde odlazi sva ta rasuta krv
krv ubica... krv rata...
krv bede...
i krv ljudi mucenih po zatvorima...
krv dece koju spokojno muce njihovi ocevi i majke...
i krv ljudi kojima ona tece iz glave
po ludackim celijama...
i krv zidara kad padnu sa krova...
I krv koja izbija i tece velikim lokvama
sa novorodjenima... za decom novom...
majka vice... dete place...
krv tece... zemlja se okrece
i zemlja ne prestaje da se okrece
i krv ne prestaje da tece
Kuda odlazi sva ta rasuta krv
krv isprebijanih... ponizenih...
samoubica... streljanih... osudjenih...
i krv onih koji umiru tako... slucajno
Ulicom prolazi jedan zivi stvor
sa telom punim krvi
i odjednom eto smrti
i sva krv njegova istice
a drugi zivi uklanjaju krv
i odnose telo
ali tvrdoglava je krv
i onde gde je bila smrt
mnogo docnije jos uvek je trag...
usirena krv
rdja zivot rdja telo
krv grusa kao mleko
kao mleko kad se pokvari
kad se okrene kao zemlja
kao zemlja kad se okrece
sa svojim mleko... svojim kravama...
i svojim zivima... i svojim mrtvima...
zemlja koja se okrece sa svojim drvecem... zivima... mrtvima...
zemlja koja se okrece sa svojim vencanjima...
sahranama...
skoljkama...
vojskama...
zemlja koja se okrece i okrece
sa svim svojim potocima krvi...

jos jednom na reci

Jos jednom na reci
remorker zore
kriknuo je

I jos jednom
sunce se rodilo
sunce slobodno i lutalica
koje voli da spava na obali reke
na kamenu
ispod mostova
I kao sto noc sa blagim licem meseca
pokusava da pobegne
kradom
cudesni beskucnik u pobedonosno budjenju
velikolepno sunce pohotljivac dobricina i nasmejanko
zagnjuruje svoje duge tople ruke u golotinju noci
i naglo joj cepa divnu vecernju haljinu
Tada se ulicni fenjeri
blistave zvezde bednih pasa lutalica
gase naglo
I tada jos jednom dogadja se obesvecenje noci
zvezde letilice padaju na trotoar
na kome iscezavaju bez traga
a u dronjcima krvavog i crnog satena
pojavljuje se praskozorje
to mrtvorodjence slabacko i bledo
i koje prestraseno pronosi
svoje malo telo utvare
sputano u sivom kovcegu
u posteljici noci
Zatim tek pojavljuje se njegov veliki brat
Dan
i njiha ga po Seni

Kakva porodica
A zatim taj neprirodni otac
tata-sunce ravnodusni
koji
ne brinuci se ni najmanje na svetu
o preobrazajima svoje dece
ogleda se dobrocudno u ogledalima
vazdusnog metroa
koji prelazi preko mosta Ostrelic
kao i svakog jutra
odnoseci otprilike
isti broj ljudskih stvorenja
sa leve obale na desnu obalu
sa desne obale na levu obalu
Sene
Ima toliko posla to sunce da obavi
a pojedini od njih
izazivaju mu ipak veliku muku
na primer
da probude lava u Zooloskom vrtu
kako neprijatan posao
i kako je ocajan i lep
i beskrajno tuzan
i nezaboravan
pogled lavov kad otkriva
kao i svakog jutra
na svome budjenju
uzasne resetke jos uzasnije gluposti ljudske
resetke svoga kaveza zaboravljene u snu
I sunce prelazi ponovo Senu
preko jednog mosta koga necemo pomenuti ovde
zbog jedne nemoguce statue svete Zenevjeve
kako bdi nad Parizom
I sunce se seta po ostrvcu svetog Luja
i ima mnogo lepih i neznih stvari
da kaze o svemu
ali to su tajne koje ostaju izmedju njih
I evo ga u Cetvrtom Kvartu
i to je ugao koji voli
O kako je sunce bilo tuzno
kada je zuta zvezda svirepe gluposti ljudske
bacala svoju neljudsku senku
na najlepsu ruzu ulice Ruzicnjaka
Zvala se Sara
ili Rasel
i njen otac bio je kapadzija
ili krznar
i voleo je mnogo slane haringe
I sve sto se zna o njoj
to je da ju je Kralj Sicilije voleo
Kad bi on zazvizdao u prste
prozor se otvarao na njenom stanu
ali nikad vise ona nece otvoriti svoj prozor
jer su se vrata blombiranog vagona
jednom za svagda zatvorila za njom
Sunce uzalud
pokusava da zaboravi te stvari
i nastavlja svoj put
ponovo privuceno Senom
Ali zaustavlja se za cas u ulici Zui
da ogreje malo
sasvim blizu ulice Fransoa-Miron
jednu veoma prljavu radnjicu
starinarnicu
a zatim berbernicu i jedan alzirski restoran
i dalje preko puta
rusevine gipsane otpatke krhotine
I berberin sa praga svojih vrata
posmatra prenerazen
taj krnjavi pejzaz
i baca ocajan pogled
ka ulici Zofroa-Anije
koja se pojavljuje sada na suncu
nedirnuta i nova
sa svojim kucama iz proslih vekova
jer sunce
a ima od tada vec vise vekova
bese najbolje sa Zofroa-Anijeom
Ti si mi prijatelj govorilo je ono
i nikad te necu ostaviti da padnes
I zato
senka srecna i obasjana suncem
senka Zofroa-Anijea
koji je voleo sunce i sunce je volelo njega
prolazi svakoga dana
bilo da je zima bilo da je leto
ulicom de-Bara
cak tamo do Sene
i tamo senke i njihove nezne zivotinje
brste slatki drac s one strane zivota
i piju tihe vode
srecnih uspomena
A u isto vreme iznad njih
nalakcen na ogradu mosta Luja-Filipa
besmisleni i velicanstveni odrpanko
koga zovu
Kralj Mostova
bljuje vodu da bi budio talase
Opcinjen monotonim sjajem
te tekuce vode
te zive vode
ne mareci ni najmanje sta ce se reci
on ne prestaje da baca vodu
i
dajuci tako do poslednje kapi
sve od svoga zivota
i sve od samoga sebe
u cast svoje prijateljice Sene
on govori

Sena je moja sestra
i kao sto sam ja izasao
jednoga dana iz utrobe svoje majke
ona izbija svakoga dana
i bez prestanka
iz utrobe zemlje
a zemlja je majka moje majke
dok je smrt majka zemlje
I zaustavlja se za trenutak da bljuje
i razmislja kako se Sena uliva u more
nalazi da je to lepo
zadovoljan je
njegovo srce kuca kao nekad
oseca se kao nekada
sasvim mlad sa cistom kosuljom
koju je zadigao da legne sa zenom
i gleda Senu
i misli na nju
na zivot i na smrt
a i na ljubav
i vice

Oh! Seno
ne ljuti se na mene
sto lezem u tvoju postelju
to ne bi trebalo
jer ja sam tvoj brat
ali ne duljimo
ja te volim i ti me ponesi
Samo pazi
kada stignemo tamo dole
mi oboje
i u isti tren
za koji se ne zna kada ce biti
i kada voda ne bude bila vise slatka
a jos nije ni slana
ne zaboravi Kralja Mostova
ne zaboravi tvog starog prijatelja
udavljenog
ne zaboravi siroto dete ljubavi
ponizeno i unisteno
i u novoj buci mora
zadrzi za casak tvoj nezni i blagi glas
da bi mi kazala sta mislis o meni

I on se baci u talase
a vatrogasci dojure
ali sve je vec kasno
kao sto se prosto kaze
u Hiljadu i jednoj noci
Tad Sena nastavlja svoj put
prolazi ispod mosta Sen-Misela
odakle se vide iz daleka
Arhandjeo i demon i obala
kojom prolaze ispred njih
jedna stara podvodacica
jedan nesrecni boj-skot
i jedan tuzni debeli stari gospodin
koji je skunatorio bedno bogatstvo
trgujuci sirom i jajima
laganim korakom priblizava se on Seni
posmatrajuci kule Notr-Dama
A medjutim
ni crkva ni reka ne zanimaju ga
vec samo stari ducan antikvara
I on se tu zaustavlja zgrcen i opcinjen
pred slikom jedne male devojcice
pokrivenom providnom hartijom
Ona je sa crnom keceljom koja je zadignuta
a jedna kaludjerica modrih ociju
siba je
Kapa kaludjerice
isto je onako bela kao i donje rublje devojcice
Ali kako antikvar posmatra starog zadriglog gospodina
ovaj posramljen okrece pogled
i ostavljajuci tu sramnu knjigu
baca nevin i kao slucajan pogled
na drugu stranu Sene
na keju Orfevr
onamo gde je pravda nastanjena u jednoj palati
i cuvana od uzasavajucih zelenih petlova
sudi i kaznjava bedu
kad se usudi da izadje iz svojih cumeza
Podrugljiva i neprijatna parodija
u kojoj zakleta laz
nalaze bedi da kaze istinu
samo istinu i nista drugo do istinu
A nju pita beda
treba li je ipak obaviti necim
I na neispravne terazije
baca onu krvavo nagu istinu
To je moja kci kaze beda
moja poslednja
moje nahoce
Umrla je za vreme Bozicnih praznika
posto je dugo lutala
ispod smrznutih kestenova
na obali
tu
na dva koraka od vase kuce
Vi Gospodo gradski oci koji sedite
ustanite
a vi
Gospodo gradski oci koji stojite
priblizite se
Pogledajte to dete od petnaest godina
Vidite li ta mrsava kolena te jadne grudi
te bedne crvene kose
te promrzline na nogama i ispucane ruke
pogledajte kako je bol opustosio to lice deteta
I vi Gospodo gradski oci u posteljama dobro zasuskani
probudite se
Nije u pitanju uspavanka jedne romanse
Ne racunajte na mene da cu pevati u vasem Dvoristu
Nije rec o nekom feljtonu
ili melodrami
nista sentimentalno nikakva ljubavna istorija
Tice se samo uzasa i zaprepascenja koje se urezalo u lice toga deteta i koje je svirepo stezalo srce deteta u trenutku kada je ono shvatilo da ce dobiti dete a ne moze reci to nikom pa cak ni svojoj majci koju vec odavno ne voli vise a narocito ne svome ocu jer je zlosrecno bas on otac deteta njenog deteta

Na duseku ona je sanjarila
a oko nje njena braca i sestre
pokretali su se u spavanju
i majka pored zida
hrkala je ocajno
I eto tako sve lira
kako se to u poeziji kaze
A otac koji radi na Pijacama i koji se vraca kuci
posto je trazio djavola po svim budzacima noci
zaustavio se za trenutak pustivsi ucveljeni uzdah
pred vratima jedne javne kuce
zatvorene iz razloga Visokog Morala
I on se udaljio
sa treperavom malom svetloscu
u svojim plavim i izbledelim ocima
i eto ga odjednom
starog kolonijalca i ako vas to zanima
oslobodjenog vojne obaveze zbog mentalne nesigurnosti
utonulog odjednom
u zivotinjsku i tropsku blagotvornu toplinu
bedne porodicne zbrke
I crvena lampa rodoskrnjavljenja
pali se u trnutku
u glavi roditelja
i pipajuci oko sebe priblizava se cerci
a njegovu kcer obuzima strah...
Zamislite vi posteni ljudi
Ono sto se zove Ostalo
i zasto su jednoga vecera
dvoje zaljubljenih zanetih na klupi
u parku Negovano Zelenilo
culi krik jednog deteta
tako ocajan

Bila sam i ja tu kad se to desilo
pored Novoga Mosta
nedaleko od spomenika koga zovu
Kovnica
Bila sam tu kada se ona nadnela
i ja sam je gurnula
Drugo se nista nije moglo uciniti
Ja sam Beda
i vrsim svoj posao
a i Sena je ucinila isto
kada je sklopila iznad nje
svoje bratske ruke
zaista bratske
Bratsvo Jednakost Sloboda sve je savrseno
Oh blagonaklona Bedo
da ne postojis trebalo bi te izmisliti
I Javna uprava koja se podigla
sa jednom rukom na srcu drugom ka nebu i usnim skoljkama na svojim mestima
i sa svim suzama svoga tela u ocima
zahteva sa neskrivenim uzbudjenjem
Oslobodjenje Bede
odnosno jasnije receno i s obzirom na nuznu potrebu i hitnu hitnost
njeno pustanje na privremenu slobodu u neogranicenom vremenu
I tako ce gospodo Pravda biti Praznik
s obzirom na...

Na ove reci odusevljenje je opste
i vecernje odelo obavezno
i velika zgrada obasuta velicanstvenom vestackom svetloscu
i ima mnogo naroda na zastavama
i balkoni leprsaju na vetru
i veliki orkestar frankofilharmonije cuvara mira
takmici se u revnosti i u virtuoznosti sa velikom bas-trubom Notr-Dama Perionica Pivnice Palea
A Beda zagranuta ocajna otupljena razocarana
okruzena svim svojim sluzbenim advokatima
i svim svojim policijskim agentima
oslobodjena je jednoglasno vise jednim glasom
mirne savesti i ujedinjenog javnog misljenja
I svecano pobednicki priznata Javna Korisnost
odmah je
darezljivo zakonski i bratski
izbacena na ulicu
sa snaznim udarom noge u stomak
i nekoliko dobrih udaraca pesnice u nos
A onda se ona s mukom podigla
izazivajuci razdraganu veselost gomile
koja je zamislja kao neku staru pijanu zenu
i ona se zaslepljena posrcuci krenula
ka spokojstvu
ka miru
ka nekom sklonistu
ka Seni
ka obalama

Gle kako je lepa dopada mi se

A Beda je zadrhtala u svojoj staroj haljini
pokrivena domacim djubretom
pa cuvsi onaj glas kao razbijenog porculana
poznala je glas Sarloa Smelog
zvanog Kidanje ili Gubis svoje vreme
jednog od svojih najstarijih prijatelja
jadnog od svojih najvernijih ljubavnika
i ona pada na kaldrmu
Kad bi znao veli ona
Znam
odgovara krpac porculana
Znam
odgovara kupac pasa
Ono sto ne znam ja pogadjam
a ono sto ne mogu da pogodim
izmisljam
a ono sto izmislim zaboravim
Pa cini isto i ti lepojko moja
gledaj kako tece Sena i ne pricaj svoj zivot
Ili jos bolje
govori samo o prijatnim stvarima
o lepim stvraima sanjanim i ostvarenim
Najzad o stvarima koje vredi pricati
jer o muci ne vredi govoriti
Govoreci to on kvasi u vodu
staru i pocepanu kariranu maramicu
i brise sa lica Bede
jadne tragove progrusane krvi
i ona zaboravlja za casak svoje nevolje
slusajuci njegov promukli i otrcani glas
koji nezno govori o njenoj mladosti
i njenoj lepoti

Seti se i ja te podsecam Cudotvorko
kada si stanovala na sestom spratu
prema dvoristu Cuda
pored postelje bili su plavi zumbuli
i nikad nisam zaboravio
jednu viticu tvoje kose
Seti se nazivao sam te Zimljivice
kada ti je bilo zima
a zvao sam te i Slamcice
lezuci na tebe
Seti se nase prve noci
i prve ljubavi
crni oblaci nad Bijankurom
nadletali su fabrike
a iza njih
poslednji zraci praskozorja
bacali su na reku
svoje bedne zrake drhtave i crvene
Bila je zima
i ti si treperila kao oni slabacki zraci
ali u zelenoj kadifi tvojih ociju
blistalo je sedamnaest proleca ljubavi
Nisam te smeo ni dodirnuti
samo sam gledao
dah tvog divnog tela
koji je igrao na tvojim usnama
Seti se
kako smo lagano koracali
po mostu Grenel
ne govoreci ni reci
A ne zaboravi ni ostrvo Labudova
lepojko moja
sa svim svojim obespokojavajucim zapljuskivanjem
pa ni statuu Slobode
koja naglo izbi iz recne magle
oko koje se ona vitlala
ko tuzni velovi udovice
Seti se buke Zimskog Velodroma
i ne zaboravi ni gromki glas gomile
koji se rasturao na vetru
pa i mosta cara Aleksandra
sa svojim nagim zenama
i njihovim zlatnim konjima
nepomicnim zgrcenim zaslepljenim
od farova iz Salona Automobila
i pokretnih svetiljki Gran-Palea
dok je sa druge strane
sledjena palata Invalida
pretila svojim mrtvim topovima
pustom prostranom trgu

I ostali smo dugo
stisnuti jedno uz drugo
blizu mosta Konkord
Seti se
slusali smo zajedno
kako odjekuje u noci
blagi zvuk letnjih udara cekica
kad letnje jutro
zuri da sakupi plovece drvodelje
istocnjackog dekora Velikih Kupatila Delinji

Seti se
kako smo ozivljavali u nama
ludi smeh devojaka
dok prolaze stazicom sa majicama u rukama
i debele ljudozdere dok izlaze iz ministarstva
u podne
i koji su ocajnicki pokusavali da zapaze
izmedju lebdecih platana vertikalno rastegnutih
malo mesa svezeg
i nagog

Nagog

I moja je ruka stezala sve vise tvoju ruku
O seti se
Secam se
odgovori Beda
Dva casa su otkucavala
na velikom casovniku stanice Orsej
kada si me odvukao do barke
nije bilo drugih svetiljki
osim samo jedne zaboravljene gasne svetiljke
ispred Palate Legije Casti
Ali bledi i prelivajuci se koncic krvi
poslednje cetvrti Meseca
ranjen duboko ostrom zimom
prljao je opusteli pejzaz
u kome su se uspravljale
osvetljene mesecevom svetloscu
ogromne piramide od peska
i kamena

Ti se secas
Kao da je bilo juce
govorio je stari nepokornik
i cak si rekla smeseci se
Kako je lepo
pomislilo bi se da smo u Egiptu sada
I zaista
bilo je lepo lepojko moja
suvise lepo da ne bude stvarno
I zaista bio je to Egipat
i bile su zaista
i tople i mirne vode Nila
koje su tiho tekle
izmedju obala Sene

I vrela krv ljubavi
tekla je nasim venama

Seti se
Lezala si na dzaku sa cementom
u jednom uglu zaklonjenom od vetra
i kada sam spustio svoju ledenu ruku
na blagu toplotu tvoga srca
tvoja mlada dojka naglo se uspravila
kao neki raskosni cvet
usred tajnoga vrta
tvog mladog tela poleglog
i skrivenog
Ne zaboravi onu lepu zvezdu lepojko
koju ti znas
Ne zaboravi zvezdu onih koji se vole
zvezdu i trenutka u vecnosti
zanosnu zvezdu zajednickog zadovoljstva

A ko to ikad moze da zaboravi
I Beda
nasmejana i gotovo utesena
posmatra svetlost koja kupa Grad
A pored nje
jedan stari mokri pas podrhtava
slusajuci krik remorkera u daljini
koji pozdravlja jos jednom
zavrsetak radjanja novog dana
A tamo gore
u blagom sumu svakodnevnosti
veliki pariski magazini
Samara i Bel-Zardinijer
podizu skripeci zubima
svoje teske gvozdene zastore
A na kraju keja Meziseri
sitne gazdice radnji sa pticama
pripremaju u pozadini svojih ducana
male papagaje bele pacove i egzoticne ribice
ali pre no sto ce se povuci u svoju strasnu senku
jedan bedni plavi majmun
baca poslednji i bolni pogled
na Pon dez Ar
po kome se seta
ogromni crveni i besni lav
A taj crveni lav
je Sunce
koji se tu jos malo seta
pre no sto ode
Ubrzo ce
nocni pajkani
mahanjem svojih pelerina
oterati ga
I zato on rezi
nije zadovoljan
i ricuci trese
svojom velikom sabazorskom grivom
na prolaznike
A oni se zarumenjeni ljute
i trepcu ocima
Tada je ogromnom crvenom lavu vec svega dosta
i okrece se od njih
pa odlazeci miluje
svojom teskom ridjom sapom
nemarno
bedra i straznjicu jedne zene
koja se naglo zaustavlja
misleci na svoga prijatelja
i posmatra Senu podrhtavajuci.

sena protice kroz pariz

Ko je to
sto je uvek u ovome gradu
i neprestano dolazi
i neprestano odlazi

A dete
vrac pogadjac
odgovara
To je reka
i blistava oka dodaje
Toj reci ime je Sena
a grad se zove Pariz
Sena je ko neka osoba
Nekiput trci i ide zurno
uvek ubrzava korak kad suton pada
Al katkad u prolece zaustavi se
i gleda vas bas ko ogledalo
A ume i da place ako placete
ili se smesi
da vas utesi
I uvek prsne u smeh
kad dodje sunce leta

Sena veli macak
pa to je macka
Ona prede cesuci se o mene
A mozda je i mis
koji se igra sa mnom
pa posle bezi

Sena je devojka
a onih davnih dana
bila je lepojka
iz Frenc Kankana
veli stari obalski beskucnik
plemica bede vec klasicni lik
kome za brodovljem recna pena
docarava slike lepih zena
sustavih sukanja nagih ramena
iz starih dobrih vremena

Sena
veli jedan nadnicar
sanjalica znojav i misicav
Sena je fabrika
Sena znaci rad
Uzvodno nizvodno ista obrtaljka
Brodovi s vinom ugljem i zitom
niz reku se krecu tamo amo
a sve prema berzanskom kursu
Bregovi flasa
razbijenih casa
gomile zardjale gvozdjarije neke
starih kreveta kotura kaveza
bicikla alatki sipki u veza
iz svih predgradja
skrkani su ovde na obalu reke
u hlad ovih divnih breza
Sena
pa ona je fabrika
I kad je zima
na njoj se preznojava

Ona je pesma sto od izvora tece
i glas ima mladosti
devojka jedna s osmehom to rece
zaljubljena u mladog predstavnika strasti
I sve ljubavnice s Labudovog ostrva
govore to isto sanjareci

Senu
dobro znam
ko da sam je stvorio sam
veli pilot remorkera u majici plavoj
i isaranoj
mazutom suncem i dimom
Nekiput ko da je luda zbog svoga tela
i tu ludost naziva velikom vodom
pa sutradan spava ko zaklana
i ko parket dobro uglacana
preteca opaka burna zamisljena
vragolasta umiljata romanticna
nezna cudljiva
bestidna i lena
i sta jos sve ne
Takva je ona sve
to je njen pravi pedigre

Sena je kao i svaka druga reka
sigurnim glasom veli gospodin
doteran
i blaziran
jedan od prvih putnika
turistickih brodova njenih
Reka je to sa mostovima dokovima kejovima
sa virovima i blatistima
i s vremena na vreme po nekim utopljenikom
ako to nije neko srknuto pseto
i sa pecarosima na stap
koji ne uhvate nikad nista
Reka je to bas kao i svaka druga
i ja sam prvi od svih koji je sazaljeva

A Sena to cuje i smesi se
pa odlazi romoreci
Reka
ko svaka druga ko svaka druga ko svaka druga
tok vode
ko svaki drugi ko svaki drugi
tok
iz planinskih sneznika i bujica
podzemnih jezera otopljenog snega
iscezlih oblaka
reka ko i svaka druga
kao Duranca i Gvadalkivir
ili Amazon ili Mozel
Rajna Temza ili Nil
ili kao reka Amur
Da kao reka Ljubav
peva Sena ozarena
a noc i Mlecni put prate je
uz njen pozlaceni sapat
a takodje i zeljezni sum
uobicajene njene blage larme

Kao reku Ljubavi
cujete vi lepojku
cujete je kako guce
govori plemic na obali
na Keju pijanica
O reko Ljubavi
ti mi govoris dok se ja ljuljam
Nije to reka ta Sena
vec to je Ljubav licno
reka je to moja reka
moj divni prvi jutarnji zrak
moj mali put oko sveta
odmor moga zivota
A Luvr sa Tiljerijama i Ajfelovom kulom
Notr Damom i Obeliskom
Lionskom stanicom i trgom Osterlic
to su moji zamkovi na Loari

Sena
to je moja morska plaza
i ja sam njen verni turist
A kada ona tece hladna i naga
brujeci zalopojku
protivu Nepoznatog
trebalo bi da sam zlopamtilo
pa da se secam bede nesrece ocajanja
Ne treba mesati vilinske price
i strasne snove
Ali
kad ispod Novog mosta
vetar poslednjeg dana
bude ugasio moju svecu
i ja se povucem od svega na svetu
i zasvagda budem ugodno smesten
u velikom dvorcu ispruzenih
u Banjeu na Per Lasezu
osmehnucu se i reci cu

Bila je jednom Sena
bila je jednom
bila je jednom Ljubav
bila je jednom Beda
a nekiput i zaborav

Bila je jednom Sena
bio je jednom zivot

pesma pticara

Ptica koja leti tako necujno
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica tako nezna ptica ismevac
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeci
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela ziveti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica koja leti tako necujno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tuzno udara
O tvoje cvrste i bele grudi

crveni konj

U manezu lagarija
Crveni konj tvoga osmeha
  Okrece se u krug
A ja ukocen stojim tu.
Sa tuznim bicem realnosti
I ne mogu nista da kazem
Jer tvoj osmeh je isto toliko istinit
Kao i sve moje istine

i let i zimi

I leti i zimi
u blatu u prasini
ispruzen na stare novine
covek
cije cipele propustaju vodu
gleda u daljini brodove

Blizu njega neka budala
neki gospodin koji ima od cega da zivi
setno peca ribu na udicu
Gleda kako prolaze dereglije
pa ga obuzima neka nostalgija
a ni sam ne zna zasto
Hteo bi i on da krene
niz vodu negde daleko
i da prozivi novi zivot
sa manje debelim trbuhom

I leti i zimi
u blatu u prasini
ispruzen na stare novine
covek
cije cipele propustaju vodu
gleda u daljini brodove

A ona pecaroska dobricina
vraca se kuci bez lova
otvara kutiju sardina
pa brizne u gorki plac
Shvata da ce uskoro umreti
a da nikad voleo nije
Zena ga njegova posmatra
i osmehuje se prezrivim osmehom
Ona je zalosna rospija
Zaba iz kropionice

I leti i zimi
u blatu u prasini
ispruzen na stare novine
covek
cije cipele propustaju vodu
gleda u daljini brodove

Zna on dobro da su dereglije
veliki plveci cumezi
i da zbog pada nadnica
lepe brodarke
i njihovi siroti brodari
vozikaju po rekama
citav tovar dece
propale od bede
i leti i zimi
i po svakojakom vremenu

suncokret

Svakog dana u sedmici
Zimi i ujesen
Po nebu Pariza
Fabricki odzaci bljuju sivi dim

A prolece nailzi s cvetom za cvetom
Pod ruku s lepom devojkom
Suncokret suncokret
Ime je cveta
Nadimak devojke
Koja nema drugo ime pa cak ni prezime
Ali igra na raskrscu
Belvila i Sevilje

Suncokret suncokret suncokret
Valcer se cuje sa raskrsca
Divni dani su prosli
I lep zivot sa njima

Genije Bastilje pusi finu cigaru
Na zaljubljenom nebu
Na nebu Sevilje na nebu Belvila
Il` na svejedno kojem

Suncokret suncokret
Ime je cveta
Nadimak devojke

ocajanje sedi na jednoj klupi

Na jednom skveru dok prolazite
Jedan covek zove vas sa klupe
Ima naocari stari sivi kaput
I pusi kratku cigaru i sedi
Dok prolazite zove vas
Ili vam samo daje znak
Nikako ga ne treba gledati
Ni slusati ga
Vec najprostije treba proci
I praviti se da ga ne vidite
A ako ga gledate
I slusate
Dace vam znak
I niko i nista
Ne moze vas vise spreciti
Da ne odete i ne sednete do njega
Od tada on ce vas samo posmatrati
I smesiti se
A vi cete patiti uzasno
I smesicete se istim osmehom
Bas upravo tako
Pa ukoliko se vise smesite
Paticete sve vise
I ukoliko vise patite
Osmehivacete se sve vise
Ne moguci da se uzdrzite
I ostacete tu sedeci zgrceni
I nasmejani na klupi
Dok ce se deca igrati oko vas
I prolaznici prolaziti
Spokojno
I ptice uzletati
Napustajuci jedno drvo
Za neko drugo drvo
A vi cete ostajati i dalje tu
Na klupi
Znajte znajte
Nikada se vise necete igrati
Kao ta deca
Nikada se vise necete setati
Spokojno
Kao ovi prolaznici
I nikad vise necete uzleteti
Ostavljajuci jedno drvo za neko drugo drvo
Kao ove ptice