TAMNIČAREVA PESMA



Kuda lepi tamničaru

Sa tim ključem poprskanim krvlju

Idem da oslobodim onu koju volim

Ako još ima vremena

A nju sam zatvorio

I nežno i svirepo

Na najskrovitijem mestu svojih želja

Na najdubljem mestu svojih nemira

U laži buducnosti

U gluposti zaklinjanja

Hoću da je oslobodim

Jer hoću da je slobodna

Po cenu i da me zaboravi

Po cenu i da ode

Pa čak i da se vrati

I da me još voli

Ili da zavoli drugog

A ako joj se taj dopadne

Pa ona ode

I ja ostanem sam

Sačuvaću samo

Na svojim dlanovima

Do poslednjeg daha

Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju.

Bašta

Hiljade i hiljade godina
ne bi bile dovoljne da kažu
Mali trenutak večnosti
kada si me poljubio
kada sam te poljubila
jednog jutra u zimskoj svetlosti
u parku "Monsuri" u Parizu,
u Parizu,
na zemlji,
na zemlji koja je zvezda!

Prever

ŽIVI PIJESAK

Demoni i divote
Vjetrovi i oseke
Daleko već povuklo se more
A ti
Kao alga blago milovana vjetrom
U živom pijesku postelje ne miruješ sanjajući
Demone i divote
Vjetrove i oseke
Da daleko povuklo se more
Dok su u tvojim poluotvorenim očima
Zaostala dva mala vala
Demoni i divote
Vjetrovi i oseke
Dva vala mala da me potope

POTOK

Pod mostom prolazi mnogo vode
a za njom i mnogo mnogo krvi
Ali ispred nogu ljubavi
teče veliki bijeli potok
U vrtu blijedog mjeseca
u kome se praznuje svaki dan
taj potok pjeva uspavljujući
Blijedi mjesec moja je svijest
u kojoj se kreće jedno plavo sunce
A to sunce to su tvoje oči.

NEDELJA

Izmedu redova drveća avenije Goblena
Jedna mramorna bista za ruku me vodi
Nedelja je u kinima mjesta nema
Ptice sa drveća gledaju živa bića
Bista me ljubi al nas niko ne vidi
Osim slijepog dječaka koji na nas ukazuje prstom.

deca se vole

Deca kad se vole ljube se stojeci
Po kapijama noci
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali decu kad se vole
Bas je briga da li ih ko vidi
Jer tu su samo njihove senke
Treperave u noci
I koje izazivaju kod prolaznika
Bes prezir smeh i zavist
Deca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada si dalje odavde nego sto je noc
I mnogo dalje nego sto je dan
Ona su
U zaslepljujucoj svetlosti prve ljubavi

obletao je oko mene

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i casova
I stavio je najzad ruku na moje grudi
Nazivajuci me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obecanje
K`o sto se istrze cvet iz zemlje
I zadrzao ga u svome secanju
K`o sto se cuva cvet u zimskoj basti
A ja
Zaboravila sam na svoje obecanje
I cvet je brzo svenuo
Oci su mu se iskolacile
Pogledao me je popreko
I uvredio tesko
A drugi je dosao i nije mi nista trazio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U casu za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kada me je svukao
Dopustila sam mu da od mene cini sta hoce
A nisam znala ni ko je on

razbijeno ogledalo

Coveculjak koji je neprestano pevao
coveculjak koji je neprestano igrao
u mojo glavi
coveculjak moje mladosti
prekinuo je pertlu sa cipele
i sve se satre vasara
srusise u jedan mah
a u tisini te svetkovine
i u pustosi toga slavlja
cuo sam samo stvoj veseli glas
glas tvoj kricuci i slabacak
detinjast i ocajan
kako me iz daljine doziva

Ja tada stavih ruku na srce
u kome se prelamalo
sedam parcadi ogledala
okrvavljanih
tvog zvezdanog osmeha

Adrijen

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

dimnicar o svojoj lepojki

Ja sam njen karanfil
Ona moja rupica na kaputu
Ona moje ludo zvono
Ja tucak na njemu
Ona je moja privlacna zamka
Ja sam njena zaludjena ptica
Ona moje srce
Ja njena pomesana krv
Ja njeno drvo
Ona u mojoj kori urezano srce
Ja njen klin
Ona moj zarez
Ja sam njena dusa
Ona moja uzarena kopriva
Ja njeno raspaljeno ognjiste
Ona moja zimska vatrica
Ja led u njenoj casi vode leti
Ona moj vatreni duh
Ja sam njen medved
A ona alka u mome nosu
Ja sam kosa koju su mlade krojacice
Nekad usivale u haljinu neveste
Da bi se i one iste godine udale

Sitni udari grada mala violina od krvi
Slabi krici vapaja tihi jecaji vetra
Kisica poljubaca cijukanje proleca
Uskoro ce se svece u noci
Pogasiti vetrom jutra
I rodice se dan
Voda iz oluka krenuce moru
A sanjalo sanjace svoj san

Ljubavnik ce poci za svojim ljubavima
Dimnicar svojim putem