Изложба „Разоткривање тела“ :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Разоткривена тела" (Bodies revealed) - мртво тело као роба и простор

Биљана Ђоровић
Контроверзна изложба "Разоткривена тела", која је стигла у Београд, први пут је представљена у Токију 1995, када је изложено 25 тела, са органима посебно издвојеним и пластифицираним.
Београд, 23.10.2012

У чему је тајна вртоглаве привлачности супстанце каква је спектакуларизовано мртво тело?

У истини коју репрезентује

Наша невесела реалност коју карактерише нормализација незамисливог: убијање људи ради продаје њихових органа; наметање генетички модификоване хране и Codexa Allimentariusa као реализације савршеног злочина при испуњењу еугеничких пројеката Врлог новог света, омогућени су форматизацијом перцепције која се реализује у духу уверавања (експертских!) да је на свету исувише људи (бескорисних ждерача хране).

Како је то показала Хана Арент у својој бриљантној и данас необично актуелној студији: О тоталитаризму, циљ тоталитаризма, као сањаног пројекта моћне елите, нису тортуре, концентрациони логори и мучилишта, већ је циљ да се људска бића, као бића, учине сувишним. Реализација овог пројекта и започиње причом о прекобројном човечанству на пренасељеној земљи. Данас је јасно да се о тоталитаризму не може говорити у прошлом времену и да радикално зло није нестало из политичких, економских и друштвених тенденција које су широм света у дослуху са тоталитарним институцијама ангажованим на производњи сувишних људи. Задаци и идеали глобализације одвијају се у савршеној синхронизацији са онима о којима Хана Арент говори као тоталитарним: начинити од сваког човека део јединственог човечанства чије је делање усмерено на убрзање кретања природе и историје. Разлика је у томе што моћне елите данас располажу научно-технолошким инструментаријумом, којим се може укинути и последњи, природом омогућен извор слободе, идентичан са чињеницом да је сваки човек нови почетак света. Концентрациони логори и логори смрти служили су, сматра ауторка Извора тоталитаризма, као лабораторије у којима се доказује основно уверење тоталитаризма – да је све могуће. Иако су те лабораторије коришћене за најразличитије експерименте (укључујући медицинске, чији су ужаси до детаља забележини на суђењима лекарима Трећег Рајха), ови експерименти су од мањег значаја. Прави циљ тоталне доминације је претварање људске врсте у скуп непроменљивих, идентичних реакција, који онда може да се произвољно замени било којим другим: претварање у врсту која није више сасвим људска. Најважнији феномен, феномен сувишности: учинити људе сувишним, по Хани Арент, основна је карактеристика тоталитарних система а уништење савести, убијање моралне личности, најважнији корак у успостављању система у коме је све могуће. Индивидуалност човека, као јединствене одлике људске личности, веома је тешко уништити, зато што суштински зависи од природе и сила које је немогуће контролисати вољом, но, након убијања моралне личности, утире се лак пут нестанку различитости и индивидуалности. Они који теже тоталној доминацији морају да униште сву спонтаност, коју ће само постојање индивидуалности увек генерисати, и да трагају за њом и у најприватнијој сфери, ма како неполитична и безазлена она изгледала.
Свести човека на скуп реакција, условних и научених рефлекса, човека који се лако може заменити другим, предуслов је за држање народа у апатији и реализацију неограничене моћи, која је у природи тоталитарних режима. Да би се неограничена моћ успоставила неопходно је:

1. Владати људима на сваком пољу њиховог живота,

2. У домену спољне политике стално освајати нове неутралне територије,

3. Свести људе на скуп реакција, при чему су њихова убеђења и мишљење сувишни.

Тоталитаризам не тежи деспотском владању људима, већ систему у коме су људи сувишни. Тотална моћ се може постићи и очувати искључиво у свету условних рефлекса, у свету марионета без трага спонтаности. Управо зато што су човекове снаге толико велике, њиме се може у потпуности владати тек када он постане примерак животињске врсте зване човек.

Тоталитарни системи непрекидно производе осећај маса о њиховој сувишности на пренасељеној земљи, не више идеологијом већ устоличењем целовитог бесмисленог супер-смисла, што може изгледати као оксиморон али није: реч је о импостирању промене при чему након прве прихваћене премисе све тече логично и конзистентно, иако је реч о установљењу против-људске логике и стварању света по планова о глобалној власти, устоличењу апсолутне моћи и контроли порекла и извора живота на земљи. Као у Орвеловом роману 1984 – институционализацијом новоговора и манипулацијом најдубљим страховима, супер-смисао обезбеђује успостављање нове структуре која покрива читав свет.

Своју културну парадигматичну најаву ови процеси имали су у изложбама Разоткривена тела чији се први чин одиграо крајем XX века (1995), када је немачки анатом, Гинтер фон Хагенс (Gunther Von Hagens) унео у галеријски простор људске лешеве које је, попут античких кипова, исклесао – пластифицирајући их.
Изложбе Разоткривена тела, које се одржавају под слоганом: Феноменални поглед на феномен људског тела, парадигма су тријумфа постхуманог и постдемократског друштва спектакла и дефинитивна потврда Деборових (Guy Debord) анализа које су на политичкој равни откриле природу јединствене праксе интегрисаног спектакла која неумитно конвергира са тоталитарним глобализованим друштвом.

Свет је могао да се званично прогласи уједињеним, јер се стапање на економском и
политичком плану већ било догодило. Шта више, суморна перспектива која прети свакој
одвојеној власти диктирала је потребу да се свет уједини још раније, да би у условима
потпуног консензуса могао да делује као један блок, кроз јединствену организацију
светског тржишта, у исто време прерушеног и подржаног спектаклом.

Лешеви форми спектакла као највишег естетског израза неолибералног капитализма представљају парадигму за статус који је задобила био (танато) политика у контексту политике као крваве мистификације новог планетарног поретка о чему говори и Ђорђо Агамбен у својој студији Homo Sacer. У поглављу: Логор као биополитичка парадигма модерне, Ђорђио Агамбен, анализирајући појам голог живота (зое) као заточеника суверене моћи показује да темељни политички догадјаји политичке повести модерне (на пример: деклерације о правима) као и они догадјаји који наизглед неразумљиво делују као упад биолошко-научних начела у политички поредак (националсоцијалистичка еугеника са елиминацијом „живљења невредног живота“ или актуелне дебате о одређењу нормативних критеријума за смрт), добијају свој истински смисао само ако се поставе у заједнички биополитички (или танатополитички) контекст коме припадају. У тој се перспективи логор, као чисти, апсолутни и ненадмашиви биополитички простор (који је као такав установљен само у ванредном стању) показује као скривена парадигма политичког простора модерне. О континуитету са односом према голом животу и политике која је управљала процесом колонизације, убедљиво је сведочио и давно написани Дискурс о колонијализму Еме Сезера.

Изложбе Разоткривена тела сведоче о трансферу експанзионистичких импулса Запада, који су се након освајања географије, упада и експлоатације подсвести окренули убрзаној експлоатацији људског тела и претварању човечанства у хуманитарни отпад који се може:

1) трансформисати (научни идеал),
2) рециклирати (еко-идеал) и
3) продавати (корпоративни идеал).

Од када је прва изложба под називом Разоткривена тела представљена у Токију 1995, када је изложено 25 тела, са органима посебно издвојеним и пластифицираним, изложба је обишла многе градове у Европи, Азији и Америци, а видело ју је преко 26 милиона људи. Од тада се бизнис разгранао. Данас постоје три независне поставке са око 200 експоната који путују по свету. Временом су се појавили култни експонати:

Дисекција леша жене умрле у осмом месецу трудноће. Материца је расечена откривајући фетус;

Коњ који се пропиње и јахач. Фон Хагенс је на овом експонату радио три године;

Коцкари за округлим столом играју карте - играч десно ножним прстима додаје кеца херц играчу који се налази лево од њега

Рекламни слоган под којим се изложбе најављају гласи: Феноменални поглед на феномен људског тела.

Изложбе прате сваки период развоја тела: у епруветама је приказан развој плода од ембрионалног периода који траје до краја другог лунарног месеца (до краја осме недеље). Тако се на једном од експоната могу уочити: спољашње карактеристике ембриона у 8. недељи развића, где готово половину дужине ембриона чини глава са јасно уочљивим усним отвором, оком и почетком формирања ушне шкољке и јасно израженим ектремитетима. Експонатима је обухваћен развој плода све до петог месеца трудноће. Први експонат на изложбама, обично је људска кожа, тежак око пет килограма, са прстима на ногама и рукама а следе они који приказују скелетни, крвни, мишићни и нервни систем са мозгом који се на различите начине представља посетиоцима. Фон Хагенсове изјаве дате за BBC су необично прецизне и детектују правац цивилизације коју је омогућила демократизација погледа:

Двадест година сам провео као професор анатомије у Хајдербергу. За људе који немају такву професионалну оријентацију она је представљала мрачну науку. Ја сам је претворио у забаву: чист ентертаинмент – догадјајну анатомију. Ради се о демократизацији анатомије.

Мртво тело - постало је роба и простор на коме се одвија колонизација 'ендоколонијалне природе'. Културна, социјална, морална заштита престале су да важе у условима корпорацијског и банкарског глобалног похода који их је промовисао у непремостиве препреке економском развоју и демократији и свети циљ структурних реформи што је резултирало глобалном пауперизацијом, напуштањем села, порастом незапослености, криминала и деструкције и социјално прилагодљивом моралу, тако да није било никакве препреке која би пројекту технологије у пуној експанзији оспорила оно што је New York Times-у, поводом гостовања изложбе Разоткривена тела у Њујорку, 2006, изјавио Др Гловер (Roy Glover): Ово је фасцинатна изложба. То није изложба на којој се приказују наказе. Људи напуштају ову изложбу фасцинирани оним што су видели, боље едуковани у погледу својих тела.

Реализација прозирности, транспарентности као новоуспостављеног свеопштег епохалног идеала, узрок је и предуслов фасцинације Др Гловера: унутрашњи органи, мозгови, мишићни систем, крвни судови, – све је на овим музејским поставкама доступно погледу.

Етички и правни аспекти нису никаква препрека овом бизнису: Фон Хагенса су оптуживали да је набављао илегално тела из Кине, да је кријумчарио затворенике над којима је извршена смртна казна, који нису претходно потписали никакав документ који би легализовао донирање. Други „извор“ су преминули у болници у Киргистану.

Правни аспекти су рационализовани фарсичном реториком (иста аргументација има дугу законску традицију у Европи): употреба затвореника над којима је извршена смртна казна, у комерцијалне сврхе, у Кини, која годишње изврши егзекуцију над 2000-3000 затвореника и има дугу историју слободног коришћења њиховог леша у медицинске сврхе, никога не би требало да узнемири. Оно што може да чуди је да се легалнолст тражи у земљи у којој парче папира не значи ништа изјавио је Др Суи Хонгјин.

Интеграција смрти у поредак спектакла и њено произвођење у доба глобализације одвијају се у савшеној симхронизацији: бизнис, наука, земље трећег света у којима се тела могу без великих проблема набавити и где постоје болнице у којима се без сувишних законских процедура могу отворити
лабораторије за пластификацију, сједињују се у злокобном цивилизацијском троуглу (профит, наука, моћ) у коме се већ одиграо процес преображаја (како, не случајно, гласе наслови два Кафкина романа) човека коме су обредни иницијацијски ритуали помагали да пронадје своје место у космичком поретку ствари. Победа инструменталне рационалности која је обезбедила да позитивизам тријумфује над свим облицима метафизичке мисли и субјективности (у медјувремену одбачених као ирационалне и ненаучне) условила је, сада, да се, из културе прогнана смрт врати у форми enterteinmenta – забаве и show businessa.

У Интервјуу за BBX, Хагенс је 2002, изјавио да су жене за 15% вољније да донирају своја тела и да су за 10-20% бројнији посетиоци на изложбама од мушкараца, што објашњава чињеницом да су жене много зависније од својих тела од мушкараца, како у погледу лепоте тако и радјања. На питање да ли ће сам донирати своје тело након смрти, Фон Хагенс је одговорио:

Са огромним задовољством... биће ми част да наставим да служим анатомији и просветљењу. Моје колеге ће са уживањем утрошити 1500 радних сати како би од мене начинили збиља добар комад који ће наставити своју земаљску егзистенцију и у наредним вековима. Пластинација је врста утехе која лежи у промени самог лица смрти.

Фон Хагенс опсесивно у медијима истиче своју приврженост слободи и демократији, у шта спада и чињеница да је, као политички дисидент, провео две и по године у затвору у Источној Немачкој. Приврженост је морала да де усклади са идеалом транспарентности, па је Фон Хагенс установио и програм за донацију тела. Упитнике је послао широм света и тиме је обезбедио преко 9000 донација, преко 1000 из Америке. Медју питањима у упитнику била су и ова:
Да ли би пристали да ваше тело ставимо у позицију сексуалног чина са партнером супротног пола?
Да ли би пристали да ваше тело ставимо у позицију сексуалног чина са партнером истог пола?
Да ли би пристали да ваше тело комбинујемо са телом неке животиње или предмета?

Силогизам Фон Хагенса беспрекорно је изведен:
Живот без секса није могућ;
Смрт припада животу;
Смрт без секса није могућа.

Разоткривена тела репрезентују крајњи функционални модел позитивације тела: апропријације леша која пулсира у ритму усмеравајућег модела либидонозне и симболичке деструкције оличене у спектаклу и репродукције метафизике ништавила као тока генезе друштва након распада свих симулакрума Врлог Новог Света. Ове изложбе су много више до тек моменат када је начињен корак којим је предјена граница која показује у шта се уметност под притиском тржишта претворила: Под паролом «Уметност никада није неморална» опсцено постаје предуслов успеха, при чему се заборавља на порекло ове речи чије првобитно значење води од латинског обсценус што значи злослутан - како је Пол Вирилио (Paul Virilio) разумео догађај из 1998, када се у Музеју технике и рада у Манхајму, 780 000 посетилаца тискало како би могло да посматра 200 људских лешева које је представио Гинтер фон Хагенс.

Фасцинација колоритом и покретом је предоминантна у случају изложби Разоткривена тела; покрет лешева је одраз врхунских идеала капиталистичког света спектакла: тела која плешу, скачу, возе бицикл, учествују на мртвачким олимпијским играма или припадају Hagenslandu, мртвачкој варијанти Дизнисвета. Сабласно преображавање фигура, опсцени егзибиционизам који следи вампирску природу спектакла и објективне стварности која је у њему присутна, фон Хагенс је прокоментарисао речима: Овде се ради о сламању последњих табуа.

Мртвачка Олимпијада

Култ спортског спектакла доминира и на изложбама: Разоткривена тела, феноменолошки се надовезујући на тенденције друштва спектакла доведеног до пароксизма.
Фон Хагенсово преузимање стожера на којима почива друштво спектакла није могло без Мртвачких Олимпијских игара. Како су то показали Љубодраг и Дуња Симоновић у књизи Другачији свет је могућ дешифрујући култ олимпизма: ради се о позитивистичкој религији која најбоље одговара духу савременог света. Спорт је најаутентичнија антиципација капиталистичке будућности а модерне Олимпијске игре – врхунски ритуал подавања човека владајућем духу. Олимпијски спектакл, својом агресивном кореографијом, представља својеврсну љубавну предигру у којој се надражују сва чула у ритму откуцавања била капитализма и обнављања његове животне снаге.

Савремени спорт као надкласна и надрасна игра, са императивом: даље, јаче, више, симбол је глобализационих императива, при чему је све дозвољено:

...све се чини да се одржи спектакуларна димензија у спорту... институционализована је сегрегација по полу, употреба допинга дигнута је на ниво државне политике – иза које се крију интереси мултинационалних концерна и владајућих политичких кланова, нема ограничења времена одвијања и интензитета тренинга, легализована је продаја играча... Спортски спектакли постали су главна и најјефтинија духовна храна за обесправљене. Утеривање потлачених у стадионе и хале постао је прворазредни политички задатак владајућих режима.

Јувеналова максима, панем ет цирценсес се мења у мање хлеба а више крвавих игара, сматрају Симоновићи. Спорт као спектакуларни облик деструктивног ирационализма који се заснива на апсолутизацији принципа квантификације и огољеном социјал-дарвинизму вишеструко кореспондира са неоимперијалним играма тако да добија стално место у ударним вестима медијима, специјализовани канали преносе спортске догадјаје 24х дневно, спортисти добијају статус звезде show business-а, служећи до краја систему који у први план ставља дисциплиновање човека и његовог тела у знаку социјалдарвинизма.

Усисавајући ефекти спектакла као врховне форме медијске телеологије капитала апсорбују супротности, увлаче их у систем, користе енергију трансформације као импулс, одражавајући се путем симболичког насиља у коме владају закони изазова, реверзије и надметања. Одузимање симболичког и коришћење трансформационе енергије показује се као кључни механизам у одражвању структуре господар - роб.
Телеологија капитала, захваљујући моћи спектакла и медија да трансформишу простор, постану модел и кодекс којим се servitude volontaire обликује у процедурама тотализације и субјективације, обезбедјује установљење хомогене доктрине којом се свет универзализује и ставља под контролу елитних центара моћи и централизованих стратегија. Оно што је Бодријар видео као карактеристично за симулакрум – који није тек игра знакова већ par exellence друштвени однос и друштвена моћ која почива на демијуршкој амбицији егзорцизовања природне супстанце како би била замењена синтетичком, чему на нивоу друштвених односа одговара субмисивност систему и духовна покорност језуита када ствари отпочну да попримају савршену функционалност леша, показује се у спектаклу као савршено решење за господарење светом. Прождирућа логика спектакла кроз своје површинске поноре блокира свест о битним питањима док маргинална добијају судбоносне димензије, шљаштећа естетика баналности производи магнетно дејство помоћу кога кружно процесуира различите експерименталне технике прилагођавања, сензација постаје предуслов успеха, сапунске ТВ серије, реалитy схоw програми, промоције звезда и талената – постају моћно средство за стицање профита и моделовања људи по мери неоимперијалних стратегија.

Вампирска природа спектакла који се храни спектакуларизованим енергијама, разоткрила је у случају Мајкла Џексона (Michael Jackson), краља попа, у потпуности механизме којима делује. До краја увучен у спектакуларну егзистенцију, захваљујући украденом детињству и онима који су профитирали (и који и даље профитирају) на његовом таленту и способностима, Мајкл Џексон је демонстрирао праву природу спектакла in vivo али и post mortem: суштину која не познаје раздвајање јавног од приватног, родне и полне идентитете, почива на миту о вечној младости, доводи до потпуне психичке и физичке дезинтеграције, не зауставља се пред семантичким раздвајањем живота и смрти. Тако, спектакуларни забављачки шоу са сандуком – златним ковчегом вредним 15 000 $, који је гледало 31,1 милион ТВ гледалаца, није био последња представа Мајкла Џексона. Симболичке спектакуларизоване потенцијале леша Краља попа, након што га је контактирао један од Џексонових! агената, преузеће, по логици семиотичких капацитета спектакла, Др. Смрт (Dr. Death) – Гинтер фон Хагенс, након чега ће Џексонова опсесивна потреба за трансформацијама бити и даље задовољавана. У ексклузивном разговору за БИЛД, Хагенс је рекао: “Не смем да откривам имена људи који донирају своја тела због тајности односа лекар-пацијент. Само ћу рећи ово - један од намештеника Мајкла Џексона је недавно контактирао са нама“.

Моја лабораторија за пластификацију је постмодерни салон за улепшавање. Наставићемо да мењамо његово тело и лице као када је био жив...

Џексон ће опет бити у Недођији:

Могли би га (Џексона Б.Ђ.) поставити поред пластификоване жирафе или шимпанзе. Увек је било егзотичних животиња у Недођији..

Фон Хагенс је изразио жаљење због смрти Ђжекоа (Јацко) са ким би се сигурно, како верује, срео у Лондону, будући да се управо у време када је Џексон требало да наступи (8. јула) одржавала и изложба Разоткривена тела.

Радо бих провео господина Џексона кроз своју изложбу. Могли би да разговарамо о могућој пози коју би он заузео као пластифициран.

Након што су Фон Хагенсове стратегије завођења преузеле и трансформисале и утопијске симулакруме Дизнисвета и Дизниленда, реализујући у Хагенсланд-у идеал опсцености до његових крајњих консеквенци (о чему сведоче мртвачки зоолошки врт, пирати, ирваси који упрегнути у саонице носе новогоришње дарове и сл.), преузимање тела Мајкла Џексона (са полимеризованом посмртном маском белог човека коју је ставио на лице још за живота) најбоља је препорука за славне (celebrity) да опоруком уврсте свој леш у најновију спектакуларну колекцију и показатељ универзалне природе спектакла који се вампирски обнавља.

Спектакуларној анатомији, будућност човека под влашћу биополитике омогућене биоекспериментима, генетички модификованом храном, научним и техничким ектремизмом у доба медијски програмираних страхова крајности и културе славних (celebrity culture), није измакла.

Ђоровић Биљана (bdj)

Извор - Двери