Izbori u SAD :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Кога би Србија изабрала

Наизглед нам се пружила прилика да о истом трошку казнимо и председника који нас је бомбардовао и оног који нам је узео Косово
Срби се тога данас нерадо сећају, али двехиљадите године су својски навијали да победи сада толико омражени Џорџ Буш. Нису били за Џорџа, колико су били против његовог противника. Више му ни име не памте, али се сећају да је био из табора Била Клинтона, америчког председника за чијег су вакта неморално и незаконито, без дозволе Савета безбедности, 78 дана бомбардовани.

Срби Буша нису напустили ни када је без дозволе Уједињених нација, али и без подршке водећих европских нација напао Ирак. Легенда каже да су наши исељеници 2004. у Охају дали обол Бушовој тесној већини у овој кључној држави средњег Запада и тако му омогућили још четири године у Белој кући. Противкандидат Кери није се Србима нешто замерао, али је довољно било то што се причало да је хтео да постави Ричарда Холбрука за државног секретара.

Тако освојен други мандат Џорџ Буш је, између осталог, искористио да призна независно Косово и Срби су се, као клатно, политички зањихали у супротном правцу. Изгледало је да им се срећа коначно насмешила када је млади црначки сенатор Барак Обама у предизборној утрци Демократске странке тријумфовао над тобож непобедивом Хилари Клинтон, Биловом бившом првом дамом. Српски конгрес уједињења, утицајна америчка организација у дијаспори, још у јануару је својим присталицама сугерисала да гласају за напредног и антиратно расположеног Обаму. Пораз Клинтонове посебно је годио осветољубивој црти овдашњег политичког менталитета, а Србима се овде наизглед пружала прилика да о истом трошку казне и председника који их је бомбардовао и оног који им је узео Косово.

Лако је подсмевати се српској наивности и невештини у светским пословима, нарочито сада када се испоставило да је Обама за потпредседничког кандидата изабрао човека који би по антисрпској ревности постидео и самог Ричарда Холбрука. Џозеф Бајден је малтене од првих дана грађанског рата у Босни, као истакнути члан вашингтонског спољнополитичког естаблишмента, заговарао бомбардовање Срба и наоружавање Муслимана и Хрвата. Када му је 1999. године жеља испуњена, залагао се да НАТО копненим трупама умаршира у Србију и успостави окупацију налик оној која је заведена над нацистичком Немачком и пораженим Јапаном.

Закључак као да се сам намеће: немају Срби, као што би Американци рекли, коња у овој трци. Залудно је навијати и у машти „кажњавати” америчке политичаре, а апсурдно би било када би, због Бајдена, амерички Срби сада претрчавали назад у републикански табор. Кандидатура Барака Обаме је политички феномен какав је данас, од свих земаља у чијем друштву желимо да будемо, могућ само у Америци – не у Француској, не у Немачкој, не ни у Данској или Шведској.

Приликом судара националних интереса са глобалним процесима, каткад се руше и најисправније политичке платформе и каријере. Срби су једно време, пренеражени дубином свог пораза у судару са америчким тријумфализмом, гајили илузију да је њихова несрећа у томе што нису имали лидере који би умели да се допадну Америци или да јој се барем лукаво додворе. Мислили смо да би Америка према нама била боља да смо ми били бољи према својим суседима, да смо раније увели демократију, срушили социјализам, распродали фабрике, рафинерије и банке... Мислили смо да наши непријатељи нису завршили у Хагу само зато што су прерано умирали…

Губитак Косова и трагедија Грузије два су догађаја која можда могу да нас разувере. Није Америка подржала начело суверенитета у случају Грузије зато што Тбилиси има „демократски изабрану владу”, како је Вашингтон понављао. Нити је то начело у нашем случају погазила зато што је Борис Тадић мањи демократа од ауторитарно настројеног, ратоборно расположеног, егоцентричног Михаила Сакашвилија.

А нисмо ни ми тако различити од Американаца као што бисмо волели да мислимо. Попут њих, и ми смо својим лидерима замерали што су ратове губили, а не што су их започињали. И ми смо се на међународно право и морална начела позивали тек када је то нама ишло у корист. Барак Обама данас не би био кандидат за председника да рат у Ираку није кренуо тако лоше (као што Мекејн не би постао кандидат да нова америчка тактика, surge, није кренула тако добро). Мало ко би смео да стави руку у ватру да бисмо се ми, са истом количином силе на располагању, у свету понашали много боље од њих.

Малим је државама географија каткад судбина, а америчка политика према Србији се вероватно неће променити, ма за кога ми навијали. Ми смо у овом спектаклу само посматрачи – иако нас његове последице свакако неће заобићи.

Izvor: Politika