Lutao je još dugo uskim stazama i obroncima. Na kraju su ga te staze i oštra nizbrdica same svele pred dvorac ispred kojeg je krenuo. Na kamenim klupama društvo je već čekalo.
     Vratili su se u Lisabon istim putem kojim su i došli, kako je predlagalo društvo i čemu se Bajron ranije toliko protivio. Sad nije rekao ni reči. Bio je uopšte miran kao jagnje i pun neke fine pažnje ne samo prema ljudima nego i prema predmetima. Idućih dana živeo je u najmirnijem i najlepšem snu svoga života. Bosonoge lisabonske ribarke, koje su se podgurkivale i smejale, gledajući ga kako pored mora sam sa sobom razgovara i smatrajući ga luđakom, nisu bile u pravu. On nije bio sam, ni razgovarao sa avetima. Govorio je ljudskom licu koje živi u Sintri, ima svoju krv, svoje srce, svoje oči i, svakako, i svoje roditelje, svoju kuću, svoje ime. Ali, to je manje važno. Mislio je da je nazove imenem voćke ili minerala, ali je odustao, jer mu je izgledalo da bi značilo umanjiti je i ograničiti. Navikao se da je u mislima zove Malo stvorenje - little creature - ali to nije izgovarao kao reči. To je bio jedan cigli kratak dah iza sklopljenih usana, koji je samo doticao nepce, pa ipak bio dovoljan da je označi ćelu. Tu na nepcu Bajron ga je ljubomorno zaustavljao i čuvao kao slast u sebi.
     Posle izvesnog vremena napustio je Lisabon, pa Portugal. Gledajući druge zemlje, govoreći sa ljudima i šaleći se sa ženama, on je čuvao i negovao svoju tajnu, sakrivao je pod rečima, stvarima i likovima, i mogao da uživa u njoj a da se ne oda nimalo. Izvesne reči u govoru vezao je za nju, i kad god ih neko izgovori pred njim, on kao nevidljiv nesmetano uživa u njenom prisustvu. U svom potpisu imao je jednu malu jedva primetnu crtu koja je označavala ženu sa brega u Sintri. Limun, so, ulje i malvasija označavali su njeno biće. On je mogao za ručkom od dvadeset osoba da dozove zelenu Sintru i njeno Malo stvorenje, igrajući se neprimetno sa dva zrna soli između palca i kažiprsta. Gde je najmanje nalazio njenog traga, to je bilo u licima, rečima i pokretima žena.
     Dodir sa njom, u sećanju, lečio ga je i čuvao od svih susreta, od žena, i od života samog. A u naročito srećnim trenucima, za sutona na morskoj pučini, dešavalo se čudo, istinsko, neobjašnjivo i neopisivo: zeleni breg u Sintri pretvarao se u nebesku svetlost bez kraja, njegovo hromo trčanje u bezglasni dugi let, a sva čulna groznica toga susreta u čist podvig duha bez bolne svesti i granice.
     To je trajalo otprilike godinu dana. A onda je Malo stvorenje počelo da gasne i bledi kao priviđenje i san u zoru, i da postepeno gubi svoju moć. Bajron se osećao osiroteo, očajan, nemoćan. Ponovo ga je podigla zla matica i ponela niz život, i ponovo su učestali susreti i sudari za kojima je, kao senka, išlo gađenje. 1 sve je bilo još teže i bolnije nego pre doživljaja u Sintri, jer mu se sada činilo da krvnički zakoni života protežu svoju moć i u carstvo mašte i da od njih nema ni bežanja ni spasa.

     Napolju toplo i svetio. Ceo vidik ispunjava more, potkićeno nizom oniskih bledozelenih tamariska, kao nepomičan dekor. Na otvorenoj verandi velikog restorana beli se dug niz malih zastrtih stolova. Lazar sedi za jednim od njih, sam. Za stolom prema njegovom dvoje mladih ljudi. Muškarac mu je okrenut licem, a žena, koja sedi bliže, leđima. On je plav, dugokos, široka negovana lica, pažljivo odeven. Ona je u posve lakoj, širokoj haljini svetle boje, na crvene pruge. Žena mu zaklanja muškarca, i on može da ga vidi samo na mahove i samo malo, kad se pomeri ulevo ili udesno. Nju vidi dobro, iako samo s leđa. Bujna i živa kosa, zaobljen ali još vitak vrat, prava kičma. Sve sama mladost.
     Kad je prošao pogledom naniže, niz drveni naslon stolice, na parketu je ugledao dve njene noge, bez čarapa, u plitkoj mokasinskoj obući. Fini zglobovi, ni suviše slabi ni jaki. Koža mlada i zagasita, u prigušenoj senci široke suknje i stolice. Sve je bilo obično i svagdanje, samo su živi pokreti tih nogu zadržali njegovu pažnju. Žena se neprestano izuvala i obuvala. Čas bi izvukla jednu nogu iz mokasina, čas drugu, čas obe odjednom, da ih nekoliko trenutaka docnije obe veselo sakrije u svoju meku crvenu obuću.
     Celo ženino telo bilo je gotovo nepomično. Ona nije pomerala glavu ni kretala ramenima, nije mahala pri govoru rukama. Izgledalo je kao da i ne govori, ili vrlo malo i vrlo tiho. Ali noge mlade žene, ni suviše velike ni suviše male, nekako izdvojene i same u svom skloništu, nisu mirovale jednog trena, niti su dopuštale njenoj obući da miruje.
     Taj par bosih nogu i par crvenih mokasina kretali su se kao četiri figure u pozorištu lutaka, koje neki vešt i smeo reditelj, nevidljiv, pokreće nevidljivim koncima po smislu nekog nepoznatog teksta, prema ritmu neke nečujne muzike, u duhu neke fantastične režije. Parket i na njemu četiri noge stolice, prekrivene sa tri strane svilom široke suknje, sačinjavali su pozornicu na kojoj su te četiri figure izvodile svoju skrovitu i samo sa Lazarovog sedišta vidljivu igru. Sa njegovog mesta izgledalo je kao da toj ženi nije stalo do razgovora ni do ljubavi ni do hoda; da joj je glavno i jedino važno: igra.
     Život celog nepomičnog tela te žene bio je, izgleda, u nogama; upravo, u stopalima. Ona su ulazila, za trenutak, u svoju obuću, pa bi se odmah izvlačila iz nje, jedno pa drugo, ili  oba  odjednom.  I  sa  njima je  žena tada  izvodila čudnu pantomimu kojoj je Lazar uzalud nastojao da prozre ili pogodi smisao. Njene dve bose noge bi kružile, svaka za sebe, kao da crtaju, i odmah brišu, nerazumljive i čudne znakove, zatim bi se sastavile i grlile, pripijale i milovale u nežnoj, bezazlenoj igri. Samo ni to nije trajalo dugo, jer bi odmah stale da se taru, kuckaju i sudaraju nestašno i ljutito, da se ponašaju kao dva rđavo vaspitana deteta. Ponovo bi se razdvojile, a njeni lepo sadelani, kao izdubljeni tabani, sveži i neizmučeni, jer ne nose velik teret tela i jer ga ne nose odavno, otpočinjali su svoju igru. Previjali su se u svim pregibima. Bečili su se jedan na drugog, cerili se i mrštili, grčili i borali u ljutite grimase. Naglom promenom, njena stopala gubila bi svoju lepotu i sveži-nu, i odjednom izgledala kao da su stara i jadna, zbrčkana, čak pomalo nečista, sa nečim životinjskim, majmunskim u sebi. Odmah zatim, ta stopala su se mešala dalje i u neprestanim pokretima prelazila ceo prirodni razvitak, od najnižih vrsta do čoveka. Ona su bila peraja pa nerazvijeni udovi izumrlih vrsta gmizavaca, pa nezgrapne šape, pa su opet postajala stopala smelo ispravljenog dvonošca. I sve to bez prelaza, bez reda, u strelovitim skraćenjima, i napreskok.
     Pa bi onda odjednom sve stalo. Na njenim devojačkim stopalima, koja su sad mirno počivala jedno uz drugo, tabani bi  se izravnali i stajali nepomični, snažni i glatki, kao vajani.

     Zatim su te ljudske noge, postavši opet ono što su, počele da prolaze kroz nove mene i metamorfoze. Oduprevši se snažno prstima o pod, postajale su odjednom kratke i bezoblične, nalivene krvlju, onaj najniži, nosački, robovski deo tela na kom počiva sva težina, koji je osuđen da tu težinu doveka nosi i koji se ne odvaja od zemlje, osim u skoku, i samo za tren oka, da bi još teže i bolnije na nju pao. Ali igra se nije zaustavljala tu. U daljem nizu preobražaja, te noge su se lako i živo odvajale od tla kome inače robuju, tanjile se, menjale boju, bledele, i treperele jedno vreme kao krila koja, dok žive, ne znaju šta je dodir sa zemljom. Pa su postajale žive, gipke, izrazite kao ruke, čas lekovito i darežljivo dobre, čas razbludno nežne i nevino čiste. I po nečem se moglo zaključiti (on ne zna kako i ne zna po čemu) da od njih bije onaj neodređeni, bezmirisni, sveži dah koji samo ženino telo može ponekad da ima za željna čoveka.
     Ali to bi, kao i sve ostalo, trajalo samo kratko, kao neophodan prelaz od jedne igre i promene do druge. Nov nemir je ubrzo ulazio u te noge. One su, onako bose, počinjale da metu parket i dobijale pri tom neki trezven, brižan, domaćički izraz. A odmah zatim žena je nervozno tražila svoje cipele, nalazila ih, pokušavala da navuče levu na desnu nogu, i obrnuto. Pa bi onda napuštala svoj pokušaj, dizala samo jednu navrh palca i balansirala njom neko vreme. Ali tada bi drugom nogom ćudljivo poremetila ravnotežu, daleko odbacila mokasin sa palca, i odmah počinjala istom nogom da ga slepo i uzbuđeno
traži i privlači.
     Tako se igra nastavljala i predvideti se nije moglo dokle će trajati ni kuda će otići, šta će sve moći da postanu i budu te dve male noge u igri koju igraju same sa sobom i samo za sebe, na svojoj zaklonjenoj i pokrivenoj pozornici kojoj je Lazar jedini, slučajni i neslućeni gledalac.
     A za sve to vreme, celo telo mlade žene bilo je i ostalo nepomično. Pravo i mirno držanje devojke sa dobrim i strogim vaspitanjem. Mišić jedan nije se kretao na njoj, ni vlas u bujnoj kosi, ni volan lake svilene haljine. I razgovor njihov bio je tih i diskretan; ni do Lazara, koji im je najbliži, nije dopirala nijedna razgovetna reč. Ništa. Samo su stopala pod stolicom igrala svoju čudnu i nerazumljivu pipirevku.
     Lazar je jeo sporo i nepažljivo. I jedući, nije prestajao da, neprimećen, posmatra tu igru nogu, koju osim njega niko nije mogao da primeti, i da po njoj nagađa kako može da izgleda u licu ova mlada žena i kakve je prirode razgovor koji se vodi između nje i njenog druga za stolom. (Kad god bi podigao oči i uspeo da sagleda za trenutak njegovo lice, ono je bilo mirno, veselo i razvučeno u zadovoljan osmejak!) Da li ta igra njenih nogu prati smisao njenih reči? Ili odgovara na njegove! Ili nije ni jedno ni drugo, nego izražava njene neizrečene misli i skrivena osećanja? Nešto što ona ni sama ne sluti i ne zna? Ili, na kraju, te noge igraju zbog sebe i za sebe svoju igru, nezavisno od svega što njih dvoje govore, žele i misle?
     Nije nalazio odgovora. U jednom trenutku odvojio je oči od prizora pod stolicom, pogledao na sat i - trgnuo se. Video je da će zadocniti na brod ako odmah ne krene. Dovršio je brzo ručak i, ne sačekavši kraj te igre, koja valjda i nema kraja, digao se i zaputio na obalu. Prošavši pored mladog para nije se okrenuo ni video kako izgleda ta žena nemirnih nogu, koju neće nikad više videti ni s ledja ni u licu.
     Ali igru nije zaboravio.

LJUBAV U KASABI

     Kasaba leži u kotlini. Rzavski bregovi, olujačke stijene i Liještanska kosa zatvaraju je visokim, gotovo pravilnim krugom čiji prečnik nije veći od po sata hoda. Na pjeskovitu i vodoplavnu ušću, medu dvije gorske rijeke nestalna toka, koje prijete i haraju poplavom po dvaput na godinu, tako stisnuta vijencem bregova da joj se posljednje kućice oslanjaju o njihove izdanke, ljeti bijena sušama a zimi usovima, u proljeće neočekivanim mrazovima.
     Da nije velikog kamenog mosta koji je najvažnija tačka na putu za Istok, nikad ne bi na tom mjestu i u takvim prilikama nastala varoš. Zato u toj kasabi koju je stvorila nužda i želja za sticanjem, a ne povoljni uslovi i prirodan razvoj, nije bio nikom lak život. Otkad postoji, u njoj nije nikad bilo mirna posjeda, sigurna mjesta, ni cijele vesele godine. Sticalo se jest, ali bogatstvo se tu nije nikad pokazivalo ni mirno uživalo, nego se moralo, jednom stečeno, kriti, svaki dan ponovo osvajati, i služilo je više kao jamstvo za nemirne i oskudne godine koje mogu uvijek naići.
     Zatvoren vidik, mršava zemlja, divlja klima, česte pohare i ratovi, davali su već djeci kasabalijski izgled, borben i manijački. Kad bi mladić dorastao, oženio se, stekao djecu i navršio dvadeset petu godinu, on je već bio oboružan za život u kasabi i završen kao tip: mrk, pognut, žilav, oštra žmirkava pogleda, poslovan, ponajviše ćutljiv i zabrinut. Ostarivši tako rano, on poslije živi još pedesetak godina, i više, a da se gotovo i ne mijenja. Tek što posijedi i pogne se jače.
     Za veselje ne znaju. Zajažena životna radost javlja se kao silovita strast i ispad, pojedinačni ili skupni. Ono što težak život i nemilosrdna borba još ostave u njima od čovjeka, smiruju u vjerskoj ceremoniji ili ustaljenim i prostim formama familijarne privrženosti i trgovačke časti. U vanrednim slučajevima pokazuju neočekivanu solidarnost, smjelost, blagodarnost i veli¬činu.
     Tako se rađaju, udaju, žene, stiču, žive dugo, teško, gluvo.
     I tu se jednom javila ljubav: kad je Rifka zavoljela Ledenika.
     Ledenik je iz hrvatske plemićke familije, odrastao u Beču, bio poručnik kod dragonera pa zbog mnogih avantura i nekih novčanih nezgoda morao da napusti službu. Koristeći se dobrim vezama i svojim znanjem jezika, sklonio se u Bosnu, gdje je postavljen za šumarskog kapetana u kasabi.
Rifka je kći starog Pape, Jevrejina, koji je prije pedeset godina došao iz Sarajeva kao siromah staklar, a danas je prvi gazda i trgovac. Nema joj punih šesnaest godina, a već odavno ne može mirno da prođe kroz čaršiju. Ma kako udešavala hod, sve na njoj trepti, igra i drhti: haljina, grudi, kosa. A mlade dućandžije koje moraju uvijek da imaju po jednu takvu pilicu (kad se jedna uda druga doraste), dižu glave s posla, cvrkuću, kašljucaju i dozivaju se. Danilo, kasapin, vrisne pa zubima otkida cjepku od lučeva dovratnika na dućanu, a mušterije mu mezete pečenu džigericu, smiju se i plješću. I Murat Bektaš, kraj mangale, kost i koža, nepomičan i uzet, prati je samo očima.
     - E, beli je k'o od srče, vidi se da je džamdžijsko.
Slali su je u Sarajevo da uči školu. Kad se prvi put vidjela s Ledenikom? Šta su govorili? Ljubavnici to i sami zaboravljaju.
     On je njoj pisao „zvijezdo moja", i molio je da udesi kako da se vide noću „kad spava svijet i njegova glupa ljubopitljivost". Ona je odgovarala: „Što me zovete zvijezdom, sunce moje?", i poručivala: kako njena ljubav ne zna za razliku između dana i noći. On je slao šarene bombone, a ona njemu presovan cvijet. On prošeta ispred njene kuće, a ona ne odmiče sa prozora. Svijet zapazi i poče da govori.
     Papo, šutljiv, sitan Jevrejin, vas u bradi, vijeća sa svojom ženom: šta da se radi da ne bude veće bruke. Hoće da je udaju za rabina u Bijeljinu. Preko rođaka vode pregovore o mirazu. Međutim, bruka raste. Jevreji uzavreli kao pčele. Rifkina braća primete. Caršija govori. Djevojku zatvaraju.Niko ih više ne viđa zajedno, ali pisma izmjenjuju i viđaju se svaki dan, iako
izdaleka.
     Bijaše proljeće. Poslije kišna dana ostane mnogo vodene pare u vazduhu. Dab oteža. Kasaba posivi i zbije se još jače među brda i šljivike. Samo stabla ozelene, ožive, rašire se i blješte svakim listom na suncu koje se kratko javi pred veče.
     Ledenik uzme dogled i ispne se na brijeg pored mosta, a Bitka na podzidu u svojoj avliji. Dijeli ih rijeka. Njegova je strana već u sjeni, na njenoj još za koji čas kišno sunce. Vijori joj i pokatkad bljesne crvena kosa, bijela kecelja sja na suncu.

     Tek pomrčina ih rastavi. Tada ona odlazi u mračnu sobu da grize prste, sjedi na minderluku i gleda kako se sve jače smrkava. Čini joj se nemogućno da je tolika noć pred njom, on tako blizu, a da se ništa neće dogoditi. Hoće da mu piše, ali joj već kod riječi „mili" zaigra pod grlom, nadimaju se grudi i dah se kida i drhti. A majka obilazi i grdi je što badava troši svijeću
i goni je da legne.
     U to doba Ledenik, ne znajući šta da čini s dugim večernjim satima, piše svom drugu iz eskadrona, baronu Gezi Durnajesu:

    Dragi Gezule, pisao sam ti o mojoj novoj službi, o činovnicima s kojima sam prisiljen da služim, o šumama po kojima mi je suđeno da se lomim. I opet ponavljam: odveć sam teško kažnjen. Ali, ne boj se, ne očajavam još, iako nisam daleko od očaja.
     I sve što sam ti pisao o ovdašnjim ljudima, urođenicima, nije samo prvi utisak, nego se potvrđuje iz dana u dan. Ja živim meću divljacima, prljavim i neukim. Ovi ljudi ne samo što nisu civilizovani nego se, po mom tvrdom uvjerenju, neće nikad moći civilizovati, jer ono malo duha i razuma što imaju upotrebljavaju upravo zato da se otimaju svakom pokušaju civilizacije. I oni za koje mi izgleda da u sebi negdje nose nešto duha, tako su zakopčani i sedam puta zakukuljeni, da bi samo čelikom mogao iz njih izbiti tu iskru. Svakako, nama se ne otkrivaju.
     1 o nečistoći, oskudici najnužnijeg komfora, čamotinji i grubosti koja me okružuje, dovoljno sam ti pisao. Ništa se ne mijenja ako ne nagore.
     Nego, i ovdje mi se događaju neobične stvari. O tom hoću da ti pišem.
     U ovoj divljoj i šturoj sredini imaju dvije stvari koje me tješe i vesele.
     Prvo je veliki rimski most na jedanaest moćnih, prekrasno svedenih lukova. U ovom divljem kraju, medu mršavom stokom i tupim ljudima, on je kao zalutao, osamljen izaslanik nekog dalekog, svijetlijeg svijeta. Mnogo predveče, kad se ne može na sokak od prašine i balege, kad mi postane jasno sve što sam izgubio i što me okružuje, ja odmaram oči na tim ogromnim lukovima i divno srezanim sastavima.
     Druga neobična stvar je, ti već pogađaš, žena, to jest djevojčica. Zapravo je i ona tudinka kao i most. U jednog ovdašnjeg trgovčića, španjolskog  Jevrejina,   ima  kći  u   sedamnaestoj   godini.   Kosa joj je zagasitocrvena i semitski bujna, koža začudo čista i tanka, a oči smeđe, gotovo tamne. Sjećaš li se kapetanice fon Grajzing? Malo podsjeća na nju, samo što je za dvadeset godina mlada, sto puta ljepša i hiljadu puta nevinija. Kratko: zalogaj za bogove. Među ovdašnjim nemogućim i gotovo nevidljivim ženama, ova mlada Španjolka mi je jedina nada i utjeha. Učila je školu. Zaljubljena je, izgleda, u mene, ali to ovdje nije nikako dovoljno da se do žene dođe. Nikad je ne puštaju samu. Vidimo se na ulici. Izmijenimo nekoliko riječi (od same zabune ona jedva govori) i već nas svi gledaju kao čudovišta. Kad prođem ispred njene kuće, čujem kako joj majka ljutito zatvara kapke na prozorima. Dopisujemo se i to je zasad sve. Kad bi mogao da čitaš ta pisma! Destilovana nevinost. Međutim, moj pisar, ovdašnji čovjek, koji mi nosi i donosi pisma, kaže da se u varošici previše govori o tom i da su Jevreji, koji su vrlo fanatični, ogorčeni na mene, da familija nastoji da što prije uda malu. Pa đavo s njima, neka je udaju! Nestaće ovih pisama koja me i dirnu i nasmiju, i malog crvenokosog stvorenja, i dodira ruku i igre očiju. Ostaće mi onda samo ovaj most skladnih linija. To je sigurno.
     Eto, sad vidiš kakvo sam sentimentalno magare postao u ovoj pustinji. I šta će još biti od mene?
     Ej, Geza, nevaljali Gezule, piši mi često i mnogo, da bar malo od tamošnjeg sjaja dopre i do mene!

     Kad otpoče ljeto, učestaše poruke iz Bijeljine i u Bijeljinu. Poče spremanje u Papinoj kući. Rifka se odluči da popusti Ledeniku i da iziđe noću u baštu na sastanak.
     Najprije su govorili kroz ogradu. Grčevito prepliću prste. Cjelivaju se dugo kroz tarabe, a na licu im ostaju crveni ožiljci od parmaka. Konačno, treće noći, Ledenik preskoči visoku ogradu. Dok se penjao, ona se protivila i ustrašeno i sve slabije vikala:
     - Ne, ne, ne! ...     
     Ali kad on, onako s visoka, sleti u meku lijehu kraj nje, izgubi mu se obeznanjena u naručju.
     Sutra na noć opet: Ledenik pada sa ograde, raširene ruke se sklapaju. A treće noći upada njen brat, mrgodan i onizak mladić, u gaćama i košulji, razdrljen. Ledenik bježi. Rifka pada u cvijeće. Brat puca dva puta u tamu.
     Idućeg dana Hajmo Romane predvodi jevrejske prvake koji traže da se Ledenik kazni i ukloni. Predstojnik obećava. Govori zatim s Ledenikom, tapše ga po ramenu.
     - Liber fon Ledenik, neizmjerno mi je žao što moram da kvarim vašu avanturicu sa onom Jevrejčicom. Otac je ugledan građanin. Jevreji prijete tužbom na vladu. Mala, izgleda, u nekoj ljubavnoj groznici. (Đavolji čovječe!) Kure und gut: valja da se uklonite, bar za neke vrijeme. Poslaću vas u komisiju.

     Ledenik ga uvjerava kako je cijela stvar neznatna, mali flert, ali kad je tako, ukloniće se drage volje. Ne mogu da se načude ovom svijetu „koji od ničega pravi ljubavne tragedije". Smiju se dugo i gromko, zaključuju kako sve to ne vrijedi buke ni skandala. Praštaju se srdačno.
     Ledenik odlazi u šumu na Setihovo. Tu živi u baraci od brvana i piše prijatelju u Beč:

      Predragi Geza, ima osam dana da sam u šumi. Da ti pišem kako mi je, značilo bi izdavati duplikat svoje rođene bijede. Neću. Bolje da ti odmah kažem: izgubio sam i malu Jevrejku i onaj lijepi most.
     Skandal se dogodio. Neka đavo nosi sve Jevreje ovoga svijeta! Zajedno sa ovom ludom zemljom! Ogovaranja, pa tužba kod predstojnika, razgovori i ljubav kroz ogradu (možeš li me zamisliti u toj pozi?), pa konačno, jedne noći, njen brat s revolverom. Predstojnik me zamolio da se radi ugleda vlasti i svoje sopstvene sigurnosti odrečem toga flerta, da preduzmem posao ovdje u šumi, dok se stvar ne smiri u onoj smrdljivoj
varošici. Kakav je ovo narod!
     Ovdje mi ne ostaje drugo nego da kupam seljanke, pa još uvijek sve liči na skotološtvo. Malu Jevrejku će međutim da udaju, ugojiće se i imaće šestoro mladih. Bog s njom!
     Ovdje ću morati ostati sve do jeseni. Možda dotle izradim premještaj u Sarajevo. Pod mojim nadzorom premjeravaju i bilježe ove proklete šume. Neka me đavo odnese ako išta razumijem od tog posla! Piši mi, da
potpuno ne podivljam.

     Medjutim Fifka Logom leži.
     I kroz pritvoreni kapke i debele zavjese još se naslućuje da napolju trepti jara. U sobi je ona teška hladovina prizemnih prostorija sa debelim zidovima i željeznim kapcima, i gluva tišina soba prenatrpanih prostirkom, haljinama, uvijek okadenih i oprašenih, da više liče na oltare nego na stanove za žive ljude. Tu se gubi korak, ni glas ne može dugo da živi među tolikim tkaninama: sve se duši i smiruje.
     Samo kad se, na dušeku uvrh sobe, trgne Rifka i grčevitim pokretom zbaci čaršav, onda bjelasne njena koža, bok i rame, i prokine polumrak, a iz sjene više nje odvoji se Ciganka Hata i brzo je pokriva, pa se opet gubi u sjenci.
     Od one noći Rifka stvarno i ne dolazi sebi. Vidi šta se oko nje radi, čuje doktora, učiteljicu i majku, razabire kako joj govore, i sama rekne poneku riječ; ali sve to kao u snu.
     Niti misli više da Ledeniku prokrade pismo, ni da se pravda pred svojima. To je moglo biti nekad. Sad je jedina stvarnost grč koji se javlja svakih desetak minuta: najprije kao nepodnošljivo golicanje u listovima, pa onda savije i ukoči noge u koljenima, zatrese grudi i steže grlo. A kad taj popusti, s drhatom očekuje naredni, koji je toliko neminovan, da se grči i trza već od misli na njega.
     Nikako da se sjeti ljubavi. Samo Ledenik, u bijelim pantalonama, neprestano bježi preko ograde. A poslije toga nema ništa do grč i ovaj mrak, u kom daždi nerazumljiva sramota na nju. Samo da više ne pada kroz taj mračan i uzak prostor, da se zaustavi! Pokušava da se digne, ali Hata, koja bdi više nje, uvijek je vraća na postelju. I ponavlja se padanje u dubinu bez dna, i grč.
     Jedne noći, pred svitanje, čuje kako neko od braće izlazi iz kuće i ne zaključava vrata. Sačeka malo pa se onda diže. Hatu bijaše prevario san. Ona otpuza preko sobe. Dvaput pade prelazeći kuću. Ostavi za sobom širom otvorena vrata. Pridržavala se avlijskog zida, a onda se otrže i potrča niza strmu ulicu.
     Na pijaci pade ponovo. Ide oštar istočni vjetar i snosi prašinu i dnevne otpatke sve na jednu stranu. Dijeli se dan od noći.
     Diže se, okrvavljenih ruku i dlanova, i pode kraj Velikog hana, niz basamake koji vode Drini. Padala je na koljena, pridržavala se i opet otiskivala. Sa posljednjeg basamaka se baci u vodu. Oko nje se raširi košulja, jedan čas ostade nepomična, a onda je rijeka uze na maticu i ponese.
     Iako je bilo tek svitanje, savrh čaršije su je vidjeli općinski metlar Liskić i, idiot, hamalin Hubo. Kako se dućani otvaraju, oni idu redom kroz čaršiju i pričaju da su videli polunagu Rifku gdje nekud protrča.
     - Belćim je kapetan ozido noćas!
     -  Ozido bogme, ev' ovakooo ... - udara Hubo dlanom o dlan, poigrava na jednoj nozi. Dućandžije pucketaju jezikom, smiju se.
     Ali se ubrzo saznade da je djevojke nestalo. A sutradan nađoše leš u jednoj zatoči, među kladama. Ribe je bjehu načele.
     Jevreji se rastrkaše kao mravi. Brzo iziđe komisija i izvrši pregled. Sahraniše je odmah pred veče, u dnu jevrejskog groblja, kraj same ceste. Sve su radili hitno i šutke.
     Ljeto je tada bilo tek u polovini, a suša već otpočela.

     Vidjele su se povorke Turaka kako idu oko Drine sa hodžom na dovu, ne bi li kiša pala. Uz brijeg se penje pop, a za njim starice i seljaci, obliveni znojem, idu na groblje i čine molenstvija. Voštane svjećice im se savijaju i tope prije nego što dogore. Nit ima vjetra, niti je sjenka hladna. Po bregovima se upaljuju šume: na horizontu im se vidi dim, crn pri dnu a bjeličast pri vrhu, gdje se spaja s nebom. A nad svima ubijeljelo nebo kao vreo sač.
     Napale muhe i komarci. Zaudaraju kasapnice, jarci i kanali. Stoka riče po stajama, a ne mogu da je ispuste, jer niti može da miruje od obadova, niti ima šta da pase na sagorjelim brežuljcima. Ljudi dahću po ćepencima i magazama: niti ima pazara, nit im muhe daju da spavaju. Nepomični i razdrljeni, drhte u tromoj razdražljivosti i iskaljuju zlovolju na ženama i šegrtima, psovkom i šamarima.
     Obje rijeke se sasušile i došle uske i još zelenije. Povazdan im se čuje šum nad usnulom kasabom. Vrtlari na Okolištima prestali da zalijevaju bašte i bostane. Vriježa se suši i kovrdža, voćka opada, pomodrila.
     Tu, jedne večeri, Milan Glasinčanin sazva komšije i povjeri im kako mu je onaj Petar što se doselio iz Mađarske kazao da kiša neće pasti dok god se utopljenica ne baci opet u Drinu, ili bar dok joj se u grob ne salije sedam kablova vode.
     Dugo su vijećali. Ispod njih se na strmini bjelasalo kamenje u jevrejskom groblju. Pušili su i razgovarali, čekajući da dobro zanoća. Kad se pogasiše svjetla u kasabi ispod njih, iskupiše se, svaki sa svojim momkom, iznesoše čabrove na sohama i odoše na Bektaševe česme. Utanjila voda je, romoneći, polako punila čabrove, a ljudi su sjedili kraj njih, otimajući se drijemu; u mraku su im se razgarale cigarete.
     Napuniše sve sudove i uprtiše sohe na ramena. Cabrovi su se klatili i zapljuskivali ih vodom po bosim nogama.
     Kad stigoše na groblje, jedan otkopa trnokopom zemlju, sa strane, ispod velikog kamena, i počeše salijevati vodu. Sagorjela, prhka zemlja je najprije upijala, ali kad sališe i peti čabar, zemlja se zasiti i voda poče da se povraća iz groba i stvara lokvu unaokolo. Poče da ih hvata strah. U hitnji sališe i ona dva i razbjegoše se kućama. Svaki je otresao blato s nogu. Niko nije ništa govorio.
Sutra u rano jutro iziđe grobar i kad vidje izrovanu i još vlažnu zemlju oko grobnog kamena, opsova nešto i dozva Stanišu, cestara, koji je prolazio s lopatom i trnokopom na ramenu. Povratiše zemlju, zbiše i utabanaše dobro nogama, pa onda sjedoše, naslanjajući se leđima na Rifkin kamen, koji je bio još hladan od noći. Izvadiše kese, savijaju sporo. Zapališe.
     -  To je budalaština: zalijevati grobove. Nije to do mrtvih, nego božije davanje. Suša, pa to ti je.
     - Ja šta je nego budalaština, ama za nevolju je svijetu. Da znam da će šta pomoći, zalijevo bih i ja i raskopao sve što je grobova oko kasabe. Eno u mene kukuruz, još nije ni iz zemlje i već sagorje, a sjeme sam uzeo u Pavla na dug...
     I, pušeći, pijuckajući i pogledajući u nebo, nastaviše još čas-dva razgovor o suši.
     Pa ipak kiša ne udari. Ljudi spavaju pred kućama, na travi, ali zemlja neće više ni noću da se hladi. Žene se onesvješćuju dok pređu preko njive, djeci udara svaki čas krv na nos. U svačijim očima kasaba, crvena, poigrava od žege.
     Milan Glasinčanin, koji je predvodio one što su zalijevali Rifkin grob, ne može da spava. Zaključao vrata i ne smije da otvori prozore. Preznaja se u sparnoj sobi pa odjednom opet hladni, slušajući uvijek kako presićen grob bljuje vodu i klokoće. Skače i podupire sohom vrata. Na zidu škilji lampa. Oko začadala stakla joj oblijeće žućkasta leptirića. Kuda je ušla, vještica? Da nije ovo bosa, mokra Jevrejka? Lovi je, ali je uzdrhtao i prsti mu krupni i tvrdi od rada, pa mu izmiče. Sve više mlatara rukama, skače za njom. Prevrnu lampu, pršte cilindar, fitilj ugasnu. Izbezumi se kad ostade u mraku. Zvjerajući povuče se u kut, napipa sjekiru. Tu čuči, raskolačenih očiju, osluškuje da li se šta čuje iz mraka, drhti i prislanja lice uz hladno gvoždje.

 U Papinoj kući sve mirno i zatvoreno. Kupaju se u znoju i guše suzama, a sve se jedno pred drugim pretvara da spava.
     Na Setihovu Ledenik piše svom prijatelju:

      Ubiću se, Gezule, ubiću se sigurno. Kad bih mogao do jeseni da izdržim ovaj ognjeni, prljavi Sibir, sve bi bilo dobro, ali se bojim da neću moći ...


      Leži povazdan u sjeni, brani se orahovim lišćem od komaraca. Oko njega svuda visoki borovi, pravi kao ledenice, sa svakog se cijedi smola u obilnim krupnim kapima. Draže ga cvrčci što neće vazdan da umuknu, draži ga stegnuto seljačko pjevanje što se svaki čas javlja s plandišta:

Žedan vode, žedan vode,
 Željan devojaka.

     Pred veče se javi glas iz presušenog močara: uu, uu, uu. Kao da saziva mrakove. Noću štekće lisica i uzrujaju se psi. Nikad mira. Samo znoj i smola i neprestan tlak na umrtvljen mozak.
     Nikad se nije zapamtila tolika suša. Mnogo se svijeta pobolje. Osim Milana Glasinčanina pomahnitaše još dvojica Turaka; opremiše ih u Sarajevo. Niti bi sijena, ni otave, žito izdade posve. Krave i koze zasušiše. Svijet se već zabrinu za zimu.
     Tek pod sami kraj ljeta vrelina se izbješnje i leže. Udari studen vjetar i burna kiša. Ukaza se duboko nebo, i krupne zvijezde noću. Ujednačiše se dani u mirnoj jesenjoj svjetlosti. Opasa se i obu čaršija. Trgovci se krenuše na put, prekupci po selima. Svak se obazire za žitom i sijenom. Veseo je ko prodaje, a mrk ko kupuje.
     Papo, džamdžija, ženi dvojicu sinova odjednom, jedna snaha iz Sarajeva, druga iz Rogatice; bogate obje. U avliji mu def bije, kuća se prolama od svatova.
     Ledenik konačno uspio da bude premješten u Sarajevo. Siđe sa Setihova, omršavio, opaljen, i tek kod predstojnika saznade sve o Rifkinoj smrti.
     - Armes Wesenl
     Popušiše po cigaretu. Predstojnik mu još jednom čestita na avansmanu, na Sarajevu, dobrom društvu, državnoj zgradi sa kupatilom, a on otputova sutradan u rano jutro, još malko pogružen od misli na Jevrejku.

     Te jeseni dorasla kći u Perka opančara. Još ljetos crnpurasta, čupava, oko usta sa tragovima od petrovača jabuka, sad odjednom pobijelje, utanji se i prelomi u pasu, pa kad prolazi kroz čaršiju pomještaju se i dovikuju dućandžije s obje strane.
     Svrh čaršije otpočne Vejsil Arnautin, koji peče kadaif za Ramazan. Udari rukom po vreloj tepsiji i podvikne:
     - Evo ga vruuuć . . .
     a odziva se dućan za dućanom:
     - Ohohooo . . .
     Danilo kasapin podvrisne i otkida zubima lučku od oglodana dovratnika, a mušterijama staje džigerica u grlu od smijeha. Mala pritište rukom grudi da joj se ne tresu, usitni, zabrza, pa se podbija na kaldrmu i crveni.

ŽENA NA KAMENU

     Hotel „Marina", sagrađen svega nekoliko godina pre ovog drugog svetskog rata, malen i povučen, na zelenom ostrvu, ostade u sećanju onih koji su ga poznavali. Naročito njegova plaža. (On je, na žalost, u toku rata izgoreo do temelja. I tu je danas zgarište.} A ta plaža, opkoljena zelenilom, bila je sva od bledožutog ili crvenkastog kamena, i rušila se strmo u more. Na glatkim površinama džinovskih stena gosti su se sunčali kao na naročito udešenim kamenim posteljama. Sa njih su skakali u more, koje je tu duboko, a izlazili su iz mora preko betonskog stepeništa ili se peli uz gvozdene lestve, ugrađene u strmu liticu. Oko većine kupača, naročito oko žena, bio je manji ili veći krug raznobojnih predmeta koje su sa sobom donosili na kupanje. Veliki ubrusi za kupanje, u jarkim bojama, teglice i bočice sa mastima, lopte, novine, knjige, raznobojne kutije cigareta i šareni nedeljni časopisi raznih jezika. Niko nikom nije tu smetao. Većina je imala svoje stalno mesto i zauzimala ga svakog dana, kao po prećutnom dogovoru. Svaki se spuštao na vreo kamen, zauzimajući položaj koji odgovara potrebama njegovog tela, kao što prosuta kaplja tečnosti zauzima oblik prema fizičkim zakonima svoga sastava.
     Gosti se uglavnom nisu medu sobom poznavali, a ukoliko je bilo smeha i razgovora, između mladih bračnih parova ili prijatelja, dešavalo se to bez vike i bez mnogo pokreta. Samo ponekad, obično nedeljom i praznikom, naišli bi u barkama i na motornim čamcima kupači sa velikih plaža, iskrcali se i zadržavali koji čas na obali, remeteći tišinu i kvareći utvrđeni reci. A čim bi oni otišli, na obali bi zavladao opet mir. Kupači su, zabavljeni svaki sam sobom, čitak na svojim kamenim ležajima, gledali kroz velike tamne naočare na modru pučinu, ili se sklopljenih očiju prepuštali jari i sjaju velikog sunca na beskrajnom modrom nebu, svaki sa spokojnim osećanjem da niko ne vodi računa o njemu, kao što ni on ne mora da vodi ni o kom drugom.
     S vremena na vreme, neki od njih digne se, kao bunovan, i siđe niz stepenice ili skoči sa stene u more, da bi se ubrzo zatim vratio na svoje mesto i zauzeo pređašnji položaj.
     Na stenovitoj obali, uzdignutoj nad morem i izloženoj suncu bez senke, širio se užaren, bleštavi mir; a usamljen zrikavac iz hotelske bašte ili otrgnut povik s mora krnjili su ga samo na okrajku i samo trenutno. U tom žarkom, svetlom i modrom miru zemlje, neba i mora ležala su tela fakirski nepomičnih kupača kao pod uticajem svemoćne i nepoznate opojne droge, predana kultu sunca i tela, kome sve više služi sve veći broj ljudi našeg vremena.
     Šta živi i kruži u ženama i ljudima koji u raznim položajima leže nepomični na kamenim pločama male plaže pod avgustovskim suncem? U svakom od njih je ćela ova vatrena vasiona, i svi oni zajedno gube se u njoj, sa svim onim što jesu i što hoće. Niko ni za kog ne zna, niko ne pomišlja i ne sluti šta se dešava u stvorenju koje, slično njemu, leži na tri koraka odstojanja.
     Na jednoj od tih kamenih ploča, uvek na istoj, smeštala se žena srednjih godina; možda bliže krajnjoj granici, nego neodređenom početku toga doba. Bez sjaja i svežine, koju samo mladost daje, ali lepo razvijena i negovana, ona je dolazila uvek u isto doba dana, svagda sama i bezimena, prostirala pod sebe svoj veliki ubrus od sunđerastog tkanja narandžaste boje, raspoređivala oko sebe svoje šarene sitnice, ležala satima, čas na leđima čas sa licem na ubrusu, okrećući tako sa svake strane svoje telo suncu, kao predana žrtva. S vremena na vreme bi se dizala, skakala u more, pravilnim, neupadljivim skokom, i posle kraćeg plivanja vraćala se na svoje mesto. Odlazila je među poslednjima. Ničim nije padala u oči, ako ne možda tom svojom jako podvučenom težnjom za neupadljivošću. Ipak, po njenim kostimima,   ubrusima,   maramama  i  toaletnim  predmetima mogao se naslutiti njen lični ukus i smisao za boje.

     To su te žene koje imaju u najvećoj meri razvijeno, kao urođeno, osećanje za boje i sklad boja. One, kao biljke, govore i žive bojama. Oko takvih žena boje prosto pevaju, ali nečujno tiho i tako skladno da je to više kao deo vasionske harmonije, sveden na meru ženskog bića i moć naših ljudskih čula. Takve žene kao da izvlače iz prirode nove boje i stvaraju između njih nove odnose i prelive. U stvari, one ih samo otkrivaju našim očima, koje inače ne bi umele da ih vide. Polagano i mirno, a nepogrešno kao priroda sama, one šire oko sebe, već prema godinama starosti i mogućnostima i prilikama u kojima se kreću, svoje boje, kao da je to sve što imaju da kažu drugima o sebi.
     I ništa se više ne bi moglo kazati o toj ženi, koja je ležala malo podalje od ostalih, sa rukama sklopljenim na grudima, protegnula, tanka i sklopljenih očiju, kao što leže kamene kneginje na sarkofazima.
     Ništa mi gotovo ne znamo o ljudima koji prolaze pored nas ili leže u našoj blizini. Pa šta bismo mogli kazati i o ovoj statuarno ispruženoj ženi, Marti L., operskoj pevačici na letovanju, u njenoj četrdeset osmoj godini? I ona sama se trudila da zaboravi i ko je i šta je, i otkad je na svetu. Polubudna, predavala se sunčevoj vatri i polusećanjima i polusnovima koji su navirali odnekud iz nje, bez njenog nabora i protiv njene volje.
     Izlomljeni pokreti neki, jasno izgovorene ali nerazumljive reči, i ćutanja sa nepoznatim značenjem. Sve se to prepliće u njoj, prolazi brzo, opet se vraća, i ne da zaboravu da se ustali. Ne spava, ali sanja.
     Sad vidi jasno. Tu je na čudnoj tački svog nekadašnjeg života, za koju nije ni slutila da živi u njenom sećanju. Sedi na baštenskom zidu.
     Da, sedela je tada na visokom zidu koji je okruživao njihovu prostranu baštu. Zid je bio od tvrdog kamena, debeo, preko dva metra visok. Pravi bedem koji je prolazniku davao tačnu sliku o veličini i bogatstvu bašte koja se krije iza njega, i o ugledu onih kojima sve to pripada. Pored zida prolazio je sporedni put, posut iglicama ostarelih razgranatih pinija. U daljini se videlo more i na njemu dva nevelika ostrva od mrka kamena. Još kao devojčica, kad je nisu puštali iz bašte, imala je običaj
da se krišom ispne na visoki zid i da sa njega gleda na more ili posmatra retke prolaznike na putu ispod sebe. Taj običaj joj je ostao i docnije kad je mogla slobodno da izlazi i kad joj nije više ni priličilo da tako šiparički čuči na zidu, uvek na istom mestu i uvek u istom položaju.
     Bilo joj je petnaest godina, ako ne i više, kad je jednog dana opet tako sela na to svoje omiljeno mesto, jedna noga joj je visila niza zid, a drugu je podigla i potpeticom se oduprla o samu ivicu zida. Duvao je lak burin. Osećala je kako hladna struja vazduha ide uz nago stegno, iznad čarape, na onoj uzdignutoj nozi, i kako prodire u telo sa istom onom studenom jezom koja ulazi i na oči što gledaju staklasto modro i naborano more. Tako je sva puna studenih trnaca i bolno prijatne jeze. Nepomična kao kip. Isto je kao u noći kad se na spavanju otkrije, pa studen stane da je napada i osvaja; htela bi da se pokrije, ali ne može da se odvoji od dragog sna, nego neprestano odlaže da izvrši pokret koji je u sebi već učinila. I sa slašću trpi studen.
     Zanesena, kao da velikom, uzbudljivom brzinom plovi na iskričavom talasu, nije ni primećivala da li ko prolazi putem ni da li je gleda. Tek u jednom trenu, kao probuđena, ugledala je ispod sebe starog Matiju.
     Pedesetogodišnjak bez kuće i bez žene, dobroćudan osobenjak, pola nadničar a pola prosjak, on je radio po imućnijim kućama. Zbog njegove vrednoće i potpune ravnodušnosti prema novcu, svi su ga voleli i tražili, naročito za baštenske radove. Radio je kao da je vezan za zemlju, govorio vrlo malo, smeškao se stalno i čoveku i životnji i biljci koju okopava. Onda bi danima lutao, dokon, obalom ili putevima između baštenskih ograda.