Иван Иљин
O ПРАВОСЛАВЉУ И КАТОЛИЧАНСТВУ


Значај православља у руској историји и култури духовно је одређен. Да бисмо то схватили и у то се уверили, не морамо да будемо православни; довољно је да познајемо руску историју и да будемо духовно проницљиви. Довољно је да кажемо да су хиљадугодишњу историју Русије стварали људи хришћанске вере; да је Русија настала, да је јачала и развијала своју духовну културу управо у хришћанству, да је хришћанство примила, исповедала, сазрцавала и у живот укључивала управо преко акта православља. То је схватио и формулисао генијални Пушкин: „Хришћанство представља велики духовни и политички преокрет наше планете. У тој светој стихији нестао је и обновио се свет.“ „Грчка религија, одвојена од свих осталих, дала нам је посебан национални карактер.“ „Русија никада није имала ничег заједничког са осталом Европом…“; „њена историја тражи другу мисао, другу формулу…“

И ето, данас, када наше генерације доживљавају велики државни, привредни, морални и духовно-стваралачки слом у историји Русије и када на сваком кораку видимо њене непријатеље (верске и политичке), спремне да угрозе њену самобитност и целовитост – ми смо дужни да одлучно и тачно одговоримо: да ли нам је стало до наше самобитности и да ли смо спремни да је бранимо? И даље. Да кажемо: у чему је та самобитност, какве су њене основе и какве су те претње уперене против ње, које ми треба да предвидимо?

Самобитност руског народа огледа се у његовом посебном и самосвојном духовном акту. Под „актом“ треба схватити унутрашње устројство и склоп човека: његов начин доживљавања, поимања, размишљања, хтења и деловања (види Н.З. № 111: „O руском национализму“). Сваки Рус који је боравио у иностранству могао је на сопственом искуству да се увери у то да други народи имају другачији од нас практични и духовни начин живота: ми на сваком кораку имамо то осећање и тешко се на то привикавамо; понекад увиђамо њихова преимућства, каткад дубоко осећамо њихово незадовољство, али смо увек свесни њихове инородности и почињемо да чезнемо за отаџбином. То се да објаснити самобитношћу нашег животног (практичног) и духовног склопа; или, другим речима: наш акт је другачији.

Руски национални акт је формиран под утицајем четири важна фактора: природе (континенталност, равница, клима, тле), словенске душе, посебне вере и историјског развоја (државност, ратови, територијални простор, вишенационалност, привреда, образовање, техника, култура). Немогуће је све то осветлити одједном. О томе постоје књиге, како драгоцене (Гогољ: У чему је суштина руске поезије; Н. Данилевски: Русија и Европа; И. Забелин: Историја руског живота; Ф. Достојевски: Пишчев дневник; В. Кључевски: Огледи и говори), тако и мртворођене (Чаадајев: Философска писма; Миљуков: Огледи из историје руске културе). У разумевању и тумачењу ових факата и самог руског стваралачког акта важно је бити објективан и правичан, не претварати се у фанатичног „словенофила“, нити у слепог, кад је реч о Русији, „западњака“. То је нарочито важно кад се постави питање којим се овде бавимо – о православљу и католичанству.

Међу непријатељима  Русије, који никако не прихватају њену културу и осуђују целокупну њену историју, посебно место заузимају римски католици. Они полазе од уверења да у свету постоје „срећа“ и „истина“ само тамо где се на челу налази католичка црква и где људи беспоговорно признају ауторитет римског папе. Сви остали, дакле, иду погрешним путем, све је мрак или јерес, и треба раније или касније да буде преобраћено у њихову веру. То представља не само „директиву“ католицизма, већ само по себи разумљиву основу или претпоставку за све његове доктрине, књиге, оцене, организације, одлуке и активности. Некатоличко у свету треба да нестане: или путем пропаганде и обраћења, или пак казном Божјом.

Колико су ми само пута у последњим годинама католички прелати покушали лично да објасне, како „Господ гвозденом метлом чисти православни исток, не би ли се тамо устоличила једина католичка црква“… Колико пута сам се следио због мржње којом су били испуњени њихови говори и њихови погледи. И слушајући те говоре, ја сам почињао да схватам зашто је и како је прелат Мишел д‘Ербини, који је руководио источно-католичком пропагандом, могао два пута (1926. и 1928) да путује у Москву, да би остварио унију с „обновљеном црквом“ и, у складу с тим, „конкордат“ с бољшевицима, и како је могао да, по повратку оданде, без икаквих ограда, објављује гнусне чланке комуниста, који су мученичку православну патријаршијску цркву називали (дословно) „сифилистичком“ и „развратном“… И ја сам управо тада схватио да до „конкордата“ Ватикана и Треће интернационале није дошло све до данас не зато што је Ватикан „одбацио“ и „осудио“ такав споразум, већ зато што то нису хтели сами комунисти. Схватио сам зашто је дошло до уништавања православних саборних и обичних цркава и парохија у Пољској, које су спроводили католици тридесетих година овога века… На крају сам схватио у чему је прави смисао католичких „молитава за спас Русије“; како оне прве, кратке, тако и оне коју је 1926. написао папа Бенедикт XV, за чије је читање, према објави, обећавано „триста дана индулгенције“.

И данас, када видимо како Ватикан годинама спрема поход на Русију, како масовно сакупља руску религијску литературу, православне иконе и целе иконостасе, како масовно припрема католичко свештенство за симулацију православног богослужења на руском језику („католичанство источног обреда“), и озбиљно проучава православну мисао и душу у циљу доказивања њихове историјске неоснованости – ми, Руси, морамо себи поставити питање: у чему се састоји разлика између православља и католицизма, и на њега одговорити с крајњом објективношћу и историјском документованошћу.

Та разлика  се тиче догматске, црквено-организационе, обредне, мисионарске, политичке и моралне природе, као и природе самог религијског чина. Ова последња разлика је животно примарна: она даје кључ за разумевање свих осталих.

За разлике догматске природе зна сваки православни: прво, упркос одлукама Другог васељенског сабора (Константинопољ, 381. године) и Трећег васељенског сабора (Ефeског, 431, Правило 7), католици су увели у 8. члан Симбола вере допуну о исхођењу Духа светога не само од Оца већ и од Сина Божјег („Filioque“); друго, у 19. веку овоме је придодата нова католичка догма о „безгрешном зачећу“ Исуса Христа од Деве Марије („de immaculata concepcione“); треће, године 1870. установљена је нова догма о непогрешивости римског папе у стварима цркве и вероучења („ex kathedra“); четврто, 1950. још једна догма о посмртном телесном узнесењу Деве Марије. Ово би биле најважније разлике догматске природе које није признала православна црква.

Разлике црквено-организационе природе састоје се у томе што католици признају римског првосвештеника за главу цркве и јединог правог намесника Христовог на земљи, док православље признаје само Исуса Христа за главу цркве и сматра једино правилним да се црква гради на васељенским и помесним саборима. Православље такође не признаје светску власт епископа-бискупа, као ни католичке организације типа редова (пре свега језуита).

Обредне разлике су следеће: православље не признаје богослужења на латинском језику: оно се држи литургија чији су аутори Василије Велики и Јован Златоуст, и не признаје западне обрасце; оно поштује, завештано од стране Спаситеља, причешће у виду хлеба и вина и одбацује причешћивање освећеним колачићима, које су за мирјане увели католици; православље признаје иконе, али не допушта скулптуре у храмовима; оно уздиже исповест на ниво невидљивог присуства Христа и одбацује исповедаоницу као орган земаљске власти у рукама свештеника. Православље је развило сасвим другачију културу црквеног појања, читања молитве и звоњења звона; оно има другачије одежде, другачији крст, другачије опремљен олтар; оно зна за клечање и не прихвата католички наклон уз савијање ноге у колену, оно не зна за звонце у време трајања молитве итд.

Мисионарске разлике. Православље признаје слободу вере и у потпуности одбацује дух инквизиције – прогањање јеретика, мучења, ломаче и принудно крштавање (Карло Велики). Оно брани при обраћању чистоту религиозног сазрцања и његову ослобођеност од свакојаких мотива са стране, нарочито од застрашивања, политичких спекулација и материјалне помоћи („доброчинство“); оно не верује да земаљска помоћ брату у Христу доказује „правоверност“ доброчинитеља. Православље настоји, по речима Григорија Богослова, „не да победи, већ да стекне браћу“ по вери. Оно не тежи власти на земљи по сваку цену.

Политичке разлике. Православна црква никада није претендовала ни на световно господство, ни на борбу за државну власт у виду политичке партије. Исконско руско-православно решење овог питања своди се на следеће: црква и држава имају посебне и различите задатке, али помажу једна другој у борби за благостање; држава управља, али не наређује цркви и не бави се принудним мисионарством; црква организује своју активност слободно и самостално, чува световну лојалност, али о свему суди својим хришћанским мерилом и даје потребне савете, а каткад и прекоре властодршцима, а мирјанима поуке (сетимо се Филипа Митрополита и патријарха Тихона). Њено оружје није мач, није партијска политика и није интрига неког монашког реда, већ савет, поука, критика и изопштавање. Византијска и после-петровска скретања ове врсте не могу се окарактерисати као здрава појава.

Католицизам, напротив, увек, у свему и на све начине тражи власт (световну, клерикалну, имовинску и лично сугестивну).

Моралне разлике. Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи. Православље настоји да пробуди у човеку живу, стваралачку љубав и хришћанску савест. Католицизам тражи од човека да се повинује и поштује прописе (законе). Православље поставља питање о најбољем и позива на јеванђелско савршенство. Католицизам говори о „прописима“, „забранама“, „дозвољеном“, „опростивом“ и „неопростивом“. Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари (види Н.З. № 119).

И све то је најтешње повезано с првобитном и врло великом разликом у самом акту.

Вероисповест се разликује од друге вероисповести по свом основном религиозном акту и оном што њега чини. Важно је не само то у шта верујеш, већ и то чиме, то јест каквим силама душе се остварује твоја вера. Од времена када је Христос Спаситељ утврдио веру на живој љубави (Мт 23, 37; Мк 12, 30-33; Лк 10, 27; упореди 1 Јована 4, 7-8, 16), ми знамо где да тражимо веру и како да је нађемо. То је од највеће важности за разумевање не само своје већ и туђе вере, као и читаве историје религија. Управо на овој основи ми треба да разумемо православље и католичанство.

Има религија које се рађају из страха и хране страхом; тако се афрички црнци у својој маси пре свега боје мрака и ноћи, злих духова, мађија, смрти. У борби са тим страхом и у његовом експлоатисању код других је и настала њихова религија.

Има религија које настају из пожуде и хране се еротиком, која се доживљава као „надахнуће“; таква је религија Диониса-Вакха; такав је „шиваизам леве руке“ у Индији; таква је руска секта самобичевалаца.

Постоје религије чију основу чине фантазија и машта; њиховим следбеницима довољне су митске легенде и химере; песништво, жртве и обреди; они занемарују љубав, вољу и мисао. Такву религију представља индијски браманизам.

Будизам је настао као религија одбацивања живота и аскезе. Конфучијанство се појавило као религија историјски кроз патњу достигнуте и искрено доживљене моралне доктрине. Религиозни акт Египта био је посвећен превладавању смрти. Јудејска религија је тражила пре свега национално самопотврђивање на земљи, истичући генотеизам (бог националне искључивости!) и етичке законе. Грци су створили религију породичног огњишта и видљиве лепоте. Римљани – религију магичног обреда. А хришћани?

Православље и католичанство подједнако налазе своју веру у Христу, Сину Божјем и у јеванђелској благовести. Па ипак, њихови религиозни акти су не само различити већ и по својој супротности неспојиви. (Управо ова чињеница одредила је и све оне разлике на које смо указали у чланку „Настанак и превладавање бољшевизма у Русији“).

Првобитно и основно буђење вере за православног је унутрашња побуда, сазрцавајућа љубав, која види Сина Божјег у свој Његовој благости, у свом Његовом савршенству и духовној сили, клања му се и прима Га као сушту истину Божју, као своје главно животно благо. У светлости тог савршенства православни признаје своју грешност, чисти њоме своју савест и ступа на пут покајања и ослобађања.

Код католика, насупрот, веру подстиче вољна одлука: да се укаже поверење одређеном (католички-црквеном) ауторитету, да му се потчини и подреди, да човек натера себе да прихвати све што тај ауторитет одлучи и пропише, укључујући и питање добра и зла, греха и његове дозвољености.

Зато код православног верника душа оживљава од слободне ганутости, од доброте, од топле радости – и тада процветава вером и њој одговарајућим добровољним делима. Овде благовест Христа буди искрену љубав према Богу, а слободна љубав у души буди хришћанску вољу и савест.

Католик, напротив, сталним напорима воље приморава себе да прими веру коју му прописује његов ауторитет.

У стварности, међутим, вољи су у потпуности потчињени само спољашњи покрети тела; у много мањој мери њој је потчињена мисао; а још мање – живот маште и свакодневних доживљаја (емоција и афеката). Ни љубав, ни вера, ни савест нису потчињени вољи и могу да потпуно игноришу њена „присиљавања“. Могуће је натерати себе на стајање и клањање, али је немогуће присилити себе да осећаш дубоко поштовање, молитву, љубав и захвалност. Само се спољашња „побожност“ повинује вољи, а она и није ништа више до спољашњи привид, или просто лицемерје. Човек може себе да принуди да „жртвује“ имовину, али дар љубави, саосећања, милосрђа се не може изнудити ни вољом, ни ауторитетом. За љубављу – како земаљском, тако и духовном – мисао и машта иду саме од себе, природно и радо; воља, пак, може на томе да инсистира читавог живота, а да оне не подлегну том притиску. Из отвореног срца пуног љубави савест ће, као глас Божји, проговорити самостално и власно. Али дисциплина воље не води савести, а подређеност спољашњем ауторитету потпуно ће заглушити личну савест.

Тако се одвија та супротност и непомирљивост двеју  вера; и ми, Руси, морамо то увек да имамо на уму.

Онај ко буде градио веру на вољи и покорности ауторитету, неизбежно ће морати да ограничи веру на интелектуално и вербално „признање“, остављајући срце хладним и тврдим, замењујући живу љубав – законима и дисциплином, а хришћанску доброту – „хвале вредним“ али мртвим поступцима. И сама молитва код њега претвориће се у безосећајне речи и неискрене покрете тела. Онај ко познаје религију старо-паганског Рима одмах ће у свему томе препознати његову традицију. Управо ове црте католичке религије руска душа је увек доживљавала као туђе, чудне, вештачки натегнуте и неискрене. И када од православних људи чујемо да у католичком богослужењу има гламурозности, бљештавости, али недостаје искрености и топлине, понизности и усхићења, праве молитве и духовне лепоте – ми одмах знамо где за ово треба тражити објашњење.

Ова супротност двеју вера се открива у свему. Зато је први задатак православног мисионара – да људима дâ св. Јеванђеље и омогући им богослужење на њиховом језику и то у интегралној верзији; католици се држе латинског језика, који већина народа не разуме и забрањују верницима да самостално читају Библију. Православна душа тражи да се непосредно приближи Христу у свему, од унутарње усамљене молитве до прихватања светих Тајни. Католик сме да осећа и мисли о Христу само оно што ће му дозволити ауторитетни посредник који стоји између њега и Бога; и у самом акту причешћа ће остати ускраћен и осујећен јер неће примити тело и крв Христову преко Вина и Хлеба – већ „колачића“ – њихове замене.

Даље, ако вера зависи од воље и одлуке, онда је јасно да неверник не верује зато што не жели да верује, а јеретик спроводи јерес зато што је одлучио да верује на свој начин; и „вештица“ служи ђаволу зато што је опседнута злом вољом. Разуме се да су сви они преступници пред Законом Божјим и да их треба кажњавати. Отуда инквизиција и сва она сурова дела којима је испуњена средњовековна историја католичке Европе; крсташки походи против јеретика, ломаче, мучења, уништавање читавих градова (на пример, града Штединга у Немачкој, 1234); године 1568. сви становници Холандије, осим поменутих поименично, били су осуђени на смрт као јеретици, а у Шпанији инквизиција је престала да постоји тек 1834. Разлог тих казни је разумљив: неверник је онај који не жели да верује, он је злочинац и преступник пред лицем Божјим, њега чека пакао; и, ето, бољи је краткотрајнији огањ земаљске ломаче него вечити огањ пакла. Природно је да људи који су сами код себе вољом изнудили веру покушавају да је изнуде и код других; и виде у неверовању или туђој вери – не заблуду, не несрећу, не заслепљеност, не духовно сиромаштво, већ злу вољу.

Православни свештеник, напротив, држећи се речи светог апостола Павла (2. Кор 1, 24) не тежи да преузме власт над туђом вером него да пробуди радост у душама људи; и чврсто се држи Христовог завета о „кукољу“ који не треба пре времена сажети (Мат. 13, 25-36). Он признаје водитељску мудрост Атанасија Великог и Григорија Богослова: оно што је силом постигнуто противно жељи – не само да је изнуђено, неслободно и ружно, већ се просто није ни догодило (Беседа 2,15). Отуда и упутство које је митрополит Макарије 1555. дао првом казанском архиепископу Гурију: да на све могуће начине привлачи себи Татаре и да их на леп начин – љубављу приволи на покрштавање, а да их страхом на покрштавање никако не нагони. Православна црква је одувек веровала у слободу вере, у њену ослобођеност од земаљских интереса и рачуна, у њену срдачну искреност. Отуда и речи Кирила Јерусалимског: „Симон Мудрац у купатилу зарони тело у воду, али срце не просветли духом, спусти се и изађе телом, а душа остаде погребена.“

Даље, воља земаљског човека тражи власт. И Црква, која гради веру на вољи –неизоставно ће тражити власт. Тако је било код муслимана, тако стоје ствари код католика током читаве њихове историје. Они су увек тражили у свету власт, као да је Царство Божје овде на земљи – свакојаку власт: самосталну световну власт за папе и кардинале, а исто тако власт над краљевима и императорима (сетимо се средњег века); власт над душама и нарочито над вољом својих следбеника (исповедаоница као оруђе); партијску власт у савременој „демократској“ држави; тајну власт у редовима, тоталитарно-културну власт над свима и у свим пословима (језуити). Они гледају на власт као на оруђе у успостављању Царства Божјег на земљи. А та идеја је увек била туђа и јеванђелском учењу, и православној цркви.

Власт на земљи тражи вештину, компромис, лукавство, лицемерје, лаж, обману, интриге и издајство; а често и злочине. Отуда учење о томе да циљ оправдава средство. Узалуд противници тумаче ово учење језуита у смислу да циљ „оправдава“ или „благосиља“ лоша средства; тиме они само олакшавају језуитима да поднесу критике и оспоравања. Овде уопште није реч о „праведности“ или „узвишености“, већ или о допуштању од стране цркве, о дозвољености, или пак о моралној „исправности“. Управо у овом смислу, врло истакнути оци језуити, као што су Ескобар-а-Мендоза, Сот, Толет, Васкоц, Лесија, Санкец и неки други, тврде да „поступци постају добри или лоши у зависности од доброг или лошег циља“. Међутим, циљ човека је нешто за шта само он зна: циљ је лична ствар, потајна, која се да лако симулирати. С овим је тесно повезано католичко учење о допустивости и чак негреховности лажи и обмане: треба само речи које се изговарају протумачити у себи „другачије“, или користити двосмислене изразе, или ћутањем ограничити обим реченог, или прећутати истину – и лаж неће бити лаж, обмана неће бити обмана, а лажна заклетва на суду неће бити грешна (о овоме види код језуита Лемкуља, Суареза, Бузенбаума, Лајмана, Санкеца, Алагоне, Лесија, Ескобара и других).

Али код језуита постоји и друго учење, које коначно даје њиховом реду и њиховим црквеним делатницима одрешене руке. То је учење о рђавим делима, која се, наводно, врше „по вољи Божјој“. Тако код језуита Петра Алагоне (као и код Бузенбаума) читамо: „по вољи Божјој могуће је убити невиног, украсти, водити развратан живот, јер Он је Господар живота и смрти, и зато треба испуњавати Његову заповест!“ Само се по себи разуме да о постојању тако чудовишне и немогуће „заповести“ Божје одлучује католички црквени ауторитет, повиновање коме чини саму суштину католичке вере (све ове податке узимам из моје књиге О супротстављању злу силом, где су наведени аутентични извори).

Онај ко се, пошто размисли о овим цртама католицизма, окрене православној цркви, видеће и схватиће једном за свагда, да су најдубље традиције двеју вера супротне и неспојиве. Осим тога, схватиће још и то да се сва руска култура формирала, јачала и цветала у духу православља – и постала онаква каква је била почетком 20. века пре свега зато што није била католичка. Рус је веровао и верује љубављу, он се моли срцем, слободно чита Јеванђеље; ауторитет цркве помаже му у његовој слободи и учи га слободи, откривајући му духовно око, а не плашећи га земаљским казнама, како би избегао оностране. Руско доброчинство и брига за сиромашне руских царева увек су долазили из срца и доброте. Руска уметност у целини израсла је из слободног сазрцања срца: и романтична занесеност руске поезије, и тежње руске прозе, и дубина руског сликарства, и искрени лиризам руске музике, и изражајност руске скулптуре, и одуховљеност руске архитектуре, и дубока осећајност руског театра. Дух хришћанске љубави продро је и у руску медицину, с њеним духом служења, некористољубља, интуитивно-целовите дијагнозе, индивидуализације пацијента, братског односа према ономе који пати; и у руско право, с његовим тражењем праведности; и у руску математику, с њеним предметним сазрцањем. У руској историографији он је створио традиције Соловјова, Кључевског и Забелина. У руској војсци он је створио традицију Суворова, а у руској школи традицију Ушинског и Пирогова. Треба срцем сазнати ону дубоку везу која спаја руске православне свеце и старце са склопом руске простонародне и просвећене душе. Читав руски начин живота је другачији и особенији зато што је словенска душа оснажила своје срце у заветима православља. Чак су и друге руске вероисповести (изузев католицизма) упиле у себе зраке те слободе, скромности, срдачности и искрености.

Сетимо се још да је читав наш Бели покрет са свом његовом верношћу држави, његовим  патриотизмом и пожртвованошћу потекао из слободних и верних срдаца и да и данас опстаје захваљујући њима. Жива савест, искрена молитва и лично добровољно учествовање у рату спадају у најлепше дарове православља, и нема ни најмање основе да те дарове замењујемо традицијама католицизма.

Отуда и наш  однос према „католицизму источног обреда“, који се данас промовише у Ватикану и многим католичким манастирима. Саму идеју – да се душа руског народа потчини путем претворничке имитације његовог богослужења и да, уз помоћ те лицемерне операције, заведе католицизам у Русији – ми доживљавамо као религиозно-погрешну, безбожничку и неморалну. Тако у рату бродови плове под туђом заставом. Тако се кријумчари роба преко границе. Тако у Шекспировом Хамлету брат сипа у ухо своме брату – краљу – смртоносни отров док овај спава…

Напомена: Првобитно објављено у часопису Наши задаци, 117 (I) и 118 (II) – 15. новембра, 119 (III) и 120 (IV) – 30. новембра 1950. Пренесено из књиге Ивана Иљина Бела идеја, Логос, Београд 2012.

http://www.srpskilist.net/gledista/o-pravoslavlju-i-katolicanstvu

Иван Иљин
ИДЕЈА РАНГА

Савремено човечанство је изгубило представу о томе шта је прави ранг. Зато је оно престало да верује у идеју ранга уопште, поколебало ју је, уздрмало и покушало да је одбаци, а сваки ранг прогласи за тобожњи, произвољни, који није вредан ни признања, ни поштовања… „Све је у животу условно и релативно; оно што се некоме свиђа и што му користи, то је добро; ко има моћ, ко уме да импонује и намеће, тај је изнад других, виши, а све остало су људске измишљотине с којима је одавно требало рашчистити…“ Тако је у свим питањима кад је реч о рангу: у политици, у уметности, у науци, у религији и цркви – свуда. И у томе је сама суштина револуције – у свесном брисању сваког ранга, у исмевању саме идеје ранга. А све остало долази као природна и неизбежна последица тога.

На овоме се пре тридесет година урушила наша Русија. И тек касније, одвећ касно, Руси су почели да схватају да је здраво осећање ранга код њих потискивано управо због намере да се све фалсификује, да се у прве редове доведу несавесни и нечасни, да се направи нова социјална селекција бешчашћа, удвориштва и репресије, а када су Руси то почели да схватају, већ су били подјармљени; имали су један избор: или да прихвате ропство и бешчашће – или да потону у беду и понижење. Ранг није био просто „укинут“: он је био покраден, злоупотребљен, фалсификован и замењен новим „анти-рангом“.

И ето, у данашњем свету постоје два различита погледа на свет: ранговски и егалитарни. Они се боре међу собом – на читавом земаљском простору и у свим областима културе. Да размотримо то детаљније.

Прво. Људи једнакости (егалитаристи) не воле и не подносе ничију супериорност, они окрећу главу, труде се да је не примете, да је увек подвргну сумњи, да је критикују, исмеју, укаљају интригом или клеветом; или, још горе, фалсификују, рекламирајући „своје“ – обично неталентоване, дволичне, али послушне следбенике. „Ми не подносимо никакво ‘превасходство’ – говорили су ми умни људи, републиканци једне од демократских држава. – Сваком истакнутом човеку ми ћемо отежати и пореметити живот, како се не би превише занео; али ако он, и поред тога, нешто постигне, ми ћемо му, можда, подићи споменик после смрти“… „Код нас у школи – причао је професор из друге демократске државе – ученици се плански оптерећују огромним бројем информација, у њима се гуши све што је везано за стваралачку машту: инсистира се на једнакости, на једнообразности, гуши се индивидуалност.“ Слушајући таква признања, пада ми на памет Петар Верховенски (у Злим дусима Достојевског). „Нису потребне више способности! Више способности су увек тежиле освајању власти и постајале деспоти… њих прогањају или кажњавају. Цицерону су одсекли језик, Копернику ископали очи, Шекспира каменовали… Робови треба да буду једнаки… Ми ћемо сваког генија угушити још у колевци. Све под исти заједнички именитељ – потпуна једнакост“…

Тако, људи који бране једнакост сматрају да је сваки духовни ранг – произвољан, измишљотина, посезање или узурпација: такав је био дух прве Француске револуције, који је прокламовао да се „сви људи рађају једнаки“, а као доказ – наводио гиљотину. У складу са оваквим гледањем, у људима је оно што је битно-суштинско слично и једнако, док је различито, особено и оригинално (штавише супериорно) небитно. Једна совјетска комунисткиња је тако и говорила: „Сви треба да раде само оно што сви могу да раде.“ (Доле више способности!).

Овакво гледање, са историјске тачке, резултат је породичних и социјалних неправди, увреда, зависти „подземља“ (описаног код Достојевског), безбожја и духовног слепила; оно се храни апстрактним мишљењем, одбацујући све што није слично и презирући сваку супериорност. Оно долази до изражаја у „опште-прихваћеним“ судовима („сви су једнаки, сви су равноправни, свима све једнако!“) и „опште-негативним“ судовима („нико не сме да буде бољи, виши, богатији: никоме не признавати никаква преимућства“ итд). Такво гледање је неодговорно, охоло, материјалистичко, завидљиво, мрзилачко, безбожничко, револуционарно и социјалистичко. Оно губи из вида природу, која вечно производи различитост; и зато је оно противприродно. Оно занемарује и дух, који чува сваког човека као јединствено биће у својој врсти, драгоцено у својој самосвојности „сина Божјег“ – зато је оно и противдуховно. Са политичког аспекта, ово гледање „верује“ у опште право гласа, у аритметичко збрајање гласова, у „народни суверенитет“; и тежи републици.

Друго. Људи који признају значај ранга (поборници духа и праведности, индивидуалисти), не прихватају ни природну једнакост, ни вештачко и насилно изједначавање. Они сматрају да се сви људи, колико год их има, рађају као неједнаки, посебни и самобитни, а касније, захваљујући свом развоју и усавршавању – постају све више самобитни и самосвојни. У томе не само да нема ничег лошег и ничег опасног, већ је то, напротив, природно-нормално и духовно пожељно. А пошто су људи од природе различити и својеврсни, праведност тражи да се према њима односимо неједнако, то јест у складу с њиховим особинама, квалитетима, знањима и радом. Праведност, дакле, не полази од једнакости, већ, напротив, од конкретне неједнакости, која се успоставља свуда где је то могуће (види НЗ 76–79).

Дакле, људи ранговског гледања виде природну неједнакост својих ближњих, поштују њихову духовну особеност и уверавају се на сваком кораку посматрањем, умом и срцем, да једнакости у стварности нема, да њу измишљају ограничени и завидљиви људи и да би њено успостављање било неправедно и насилно. Ако и виде негде „сличност“, они остају у уверењу да се иза те видљиве и површне сличности крије суштинска и драгоцена неједнакост. Жива суштина људи није у ономе што их чини сличним већ управо у ономе што их чини јединственим у својој врсти и незаменљивим.

Ранговски поглед настаје, историјски говорећи, из природног очинства-материнства, а духовно – из религиозног пијетета. Он налази храну у пажљивом посматрању природе, осетљивој савести, осећању праведности, живој, индивидуализирајућој љубави и молитвеном сазрцању савршенства Бога. Он се изражава у опрезним и промишљеним „појединачним“ судовима – било позитивним (на пример, „људи ретко личе једни на друге“, „неки људи су завидљиви“, „тај човек је паметнији од других“, а „овај је поштенији од осталих“; „ја сам срећан што се могу поклонити пред њеном добротом“ или „пред његовом храброшћу“ итд; отуда „култ хероја!“), било негативним (на пример, „многи људи не подносе туђу супериорност“, „има људи који нису зрели да дају свој политички глас“, „многи демагози уопште не размишљају о социјалној правди“ итд). Ово гледање покреће осећање одговорности и праведности; оно је способно за трезвену скрушеност, уме да се радује туђем квалитету; оно је духовно, склоно традицији и конзервативности; оно је природно, органско, лојално и религиозно. Политички, оно тежи избору најбољих људи – било путем именовања, било гласањем, и залаже се за монархију.

Дакле, људи по природи нису једнаки; и то није несрећа, већ дар Божји. Ми само треба да препознамо тај дар и да с њим правилно поступамо. Правилно – то јест на одговарајући, праведан начин. „Звезда се од звезде разликује у слави“ (1 Кор 15, 41); исто се и човек од човека разликује по снази, здрављу, способностима, моралним квалитетима, умној проницљивости, снази воље, духовном сазрцању и реалним поступцима. Не видети све то значи бити слеп, негирати то је бесмислено, а пренебрегавати – штетно. Болестан човек није за војника; он ће само бити на терету болници. Слаб човек не може да вуче терет или да копа земљу: то би га брзо убило. Бесмислено је талентованог виолинисту претварати у столара, даровитог математичара у морнара, генијалног песника у шефа одсека, способног трговца у кувара, човека рођеног да буде шумар – у механичара. Али исто тако је бесмислено, или чак погубно, од разбојника правити чиновника, давати издајницима и лоповима право гласа, уводити шпијуне у министарство спољних послова, именовати фалсификатора новца за министра, произвести кукавицу за маршала или партијског интриганта за кардинала. Одакле то уверење да је сваки глупак у стању да обавља државне послове? Како се може безвољна варалица именовати за војсковођу (Базен). Може ли човек са погледима тредјунионисте да управља империјом (Мекдоналд)? Због чега слепца не стављају пред микроскоп? Може ли безбожна незналица да буде свештеник? Какву ће децу васпитати развратна гувернанта? За какве слободне политичке изборе је способан поткупљиви, заплашени, изгладнели народ, навикао на лажи?

Дакле, у идеји „ранга“ постоје две стране: прво, има се у виду способност својствена човеку – то је његов стварни ранг; друго, имају се у виду његова овлашћења, права и обавезе, које му признаје друштво или држава – то је његов социјални ранг. Разуме се да се ова два ранга могу разилазити. Мудри праведник може бити без икаквог социјалног ранга; зли глупак се може провући за министра, генерала и председника. Поштен човек може да буде крајње сиромашан, опште познати лопов – може постати директор банкарског конзорцијума. Ранг духовне супериорности (правичност, генијалност, таленат, знања, храброст, снага карактера, способност разумевања, политичка далековидост) – и ранг опуномоћености човека (звање, чин, власт, ауторитет) не морају се слагати. Јер, с једне стране, људи су, кад бирају најбоље, кратковиди, лакомислени и неодговорни, поткупљиви и неискрени; с друге стране, частољупци, властољупци и незајажљиви су енергични, упорни и често чак спремни да се служе свим средствима. Прави социјални ауторитет настаје када се ова два ранга подударе. И када се то деси, идеја ранга слави свој празник: пред нама су велики император (Петар Први), победоносни војсковођа (А. В. Суворов), праведни епископ (Теофан Затворник), проницљиви научник (Д. И. Мендељејев), истакнути организатор (С. И. Мамонтов), социјални васпитач ((Н. И. Пирогов), општепризнати генијални песник (А. С. Пушкин), композитор (А. П. Бородин), сликар (И. К. Ајвазовски). Овде су се ранг духовне величине и ранг људског признања поклопили, и национална култура цвета.

Али ова два ранга могу и да се не подударе. Ако је то изузетак, онда то сви доживљавају као велики минус: најбољи људи расправљају о томе, осуђују, негодују, настоје да исправе ствар; они лошији су индиферентни или, напротив, настоје да искористе слабу тачку у своју корист (на пример, развратни миљеник). Ако су те појаве уобичајене или преовлађују, то значи да таквом народу у датој епохи избор најбољих не полази за руком, да је цео режим неодржив, да „поштење и таленат не вреде много“ и да предстоје социјални потреси. Такви су, на пример, бездушни и неморални родитељи, порочно свештенство, подмитљиво чиновништво; лош владар, незналица и глуп професор, ограничен и зао учитељ; владавина недаровитих „уметника“, окрутан официрски кадар, судије без доброг познавања права, чланови парламента без осећања одговорности, полиција лишена грађанске храбрости итд. Таква масовна појава болесног и тобожњег ранга доводи до разочарења, у душама буди „подземље“ и револуционарност и баца људе у химеру једнакости… При томе, елементарна праведност нам налаже да признамо и кажемо да предреволуционарна Русија за такво пропадање није знала. Разбуктана у њој химера једнакости имала је сасвим друге узроке: политичку наивност народа, антиранговско расположење руске интелигенције, прелазни стадијум у економији, ширење полуобразованог слоја, ратне неуспехе и, као последњи импулс – изненадно укидање монархистичког ранга и заклетве, које су испровоцирали одређени политички кругови.

Никаква друштвена организација није могућа без ранга. Држава са неуспешном ранговском селекцијом је слаба, нестабилна, можда непосредно осуђена на пропаст. Од болесног и фалсификованог ранга страда све: породица, школа, академија, црква, војска, држава, привредно предузеће. Цела ствар је у томе како да се препознају доиста најбољи (људи природног ранга) и они истакну, уз доделу, касније, неопходних овлашћења и обавеза (социјални ранг). То се најбоље постиже путем именовања, на пример, у цркви, војсци, школи, економији; често и у држави. Али дешава се да се то каткад најбоље остварује путем избора, на пример, у академским установама, културним друштвима, у животу парохије и у локалној самоуправи; понекад и у државним оквирима. Међутим, ту не постоји јединствен шаблон за сва времена и све народе; оно што је добро за једну земљу може бити погубно за другу; ту нема нити може бити политичке „панацеје“ (свеисцељујућег средства). Именовање има своје привлачне стране и мане, а избори своје опасности и искушења. И можда није далеко време када ће се доћи до новог начина бирања, комбинованог са именовањем, чиме ће се превладати недостаци једног и другог начина.

Прво. Избори. – Што је више у народу зависти и партијности, то ће бити слабији његови избори. Што је нижи ниво његовог образовања, то ће бесмисленија бити цела изборна процедура. Што се више у народу шири частољубље, то ће неуспешнији бити његов избор. Што су утицајније у његовом животу тајна (религијска или политичка) друштва, то ће пре ранг бити фалсификован и изопачен.

Друго. Именовање. – Што је јачи у народу кастински дух, то ће неуспешнија бити сва именовања (протекција, непотизам, ласкање). Поткупљивост (корупција) може директно искомпромитовати читав жељени поредак. Слабо развијено осећање одговорности и одсуство контроле могу уништити државу која се гради путем именовања.

У ствари, требало би постићи то да социјални ранг буде усклађен са духовним рангом човека, како би именовани био у народу вољен и прихваћен као свој; да изабрани мисли не о партијској, не о класној, не о провинцијалној и не о личној користи, већ о свенародно-државној. Тада ће питање ранга бити добро решено.

Али како су појаве „болесног ранга“ увек и свуда могуће, то је у стварном животу неопходно поштовање двају правила:

Прво. – Општа увереност да они који именују и бирају доиста траже најбоље људе и настоје да ускладе терет датих овлашћења с духовно-природним рангом људи које предлажу („најбоље људе напред!“). Свако одступање од овог правила ће се штетно одразити по државу.

Друго. – Општа спремност да се лојално прихвати могућа грешка ранга и од случајне појаве „болесног ранга“ не прави друштвени или национални скандал непослушности. Несимпатичном, неискусном, невештом, безвољном, недаровитом начелнику треба помагати – у име части, у име савести, у име патриотизма, у име свенародне и државне ствари, а не правити интриге на његов рачун, наносити му штету и изоловати га. Томе учи идеја ранга и монархистичка свест о правним нормама, која тражи да се верно служи не само великоме Цару.

Занимљиво је да се у Русији идеја ранга историјски одржала углавном на религиозној основи и на патриотском осећању. Ето зашто је заклетва („љубљење крста“) имала у Русији такав значај. Ето зашто је руски народ хиљаду година веровао у праведну вољу Цара, у његову свесрдну бригу о читавом народу без изузетка и у његово тражење праведности за све. Ранг се у Русији заснивао на вери и љубави; и зато је у душама изазивао искрену и благородну лојалност.

Управо због тога Русија никада није знала за републиканско уређење.

Напомена: Објављено у часопису Наши задаци, бр.109 (I) и 110 (II), 15. септембра 1950. Поглавље књиге Ивана Иљина Бела идеја, Логос, Београд 2012, коју су са руског превели Марија и Бранислав Марковић.

http://www.srpskilist.net/gledista/ideja-ranga

Иван Иљин

ШТА ДА ЧИНИ ЦРКВА?

Шта очекујемо од својих пастира?

У Русији је отпочела велика борба за религијско очишћење и обнову. Треба предвидети да ће то бити борба велике напетости и дугог даха. Руски човек мора себи да поврати целосну веру, у којој ће се СРЦЕ И РАЗУМ, САГЛЕДАЊЕ И ВОЉА – слити у јединствени поток такве снаге да ће се на њега одазвати и ИНСТИНКТ; тада ће бити нађене нове стваралачке идеје и створиће се нова хришћанска култура. Од хришћанског пастирства треба да очекујемо савет и помоћ у том послу. И православно духовништво у себи ће наћи духовну силу, мудрост и искреност за тај подвиг.

 

Шта ми, православни Хришћани, желимо од својих пастира? Са каквим захтевима им приступамо? Чиме они могу заслужити нашу љубав и наше поверење?

Нећу говорити о богословском образовању и припреми за духовно пастирство, које треба да буде проникниво и пажљиво у личном општењу. Само по себи се разуме да духовна лица треба да познају Писмо, и Предање, и читаво учење Цркве – боље од нас, и да схватају дубље од нас, да би нам помогли у часовима сумње и у потрази за разумевањем. Они морају владати душевно-духовном уметношћу пастира, дубоким осећањем и јасним погледом духовника, који проникниво разуме људску душу и који је способан да јој покаже прави пут у тешком животном тренутку. Та познања су неопходна, такво искуство је драгоцено; овде не може бити двоумљења. Али, мени се чини да ми од њих очекујемо више; оно што је за нас важније од свега то је – истинити и живи еванђелски дух, онај дух, који нам сведочи о Христовој благодати. Под тим подразумевам: МОЛИТВЕНУ СИЛУ, ЉУБЕЋЕ СРЦЕ, ЖИВУ ХРИШЋАНСКУ САВЕСТ...

Шта човеку може пружити богословско школовање које проистиче од апстрактног, сувог, логички умујућег рација, који срцем не сазире Христа Спаситеља и не помаже нам да Га видимо? Какво значење има апстрактна "егзегеза" или дедуктивни аргумент у сазерцатељним и молитвеним пространствима живе религиозности? Могу ли они дати религијску очевидност души која тражи Божју светлост и огањ, која очекује живога Бога? Колико пута, слушајући у иностранству беседе и проповеди инославног свештенства, размишљамо о томе колико је оно богато књишком образованошћу и колико сиромашно даровима срца и духа! Како је то туђе руској православној души!

Заиста, нема бољег религијског поучавања, нема дејственијег проповедничког служења од СИЛЕ И ИСКРЕНОСТИ ЛИЧНЕ МОЛИТВЕ. Јер се вера снажи и шири не захваљујући логичкој аргументацији, нити од напора принуђујуће воље, нити од понављања речи и формула, него од ЖИВОГ ПРИХВАТАЊА БОГА, ОД МОЛИТВЕНОГ ОГЊА, ОД ОЧИШЋЕЊА, УСХИЋЕЊА И ПРОСВЕТЛЕЊА СРЦА, ОД ЖИВОГ САГЛЕДАВАЊА, ОД РЕАЛНОГ УСВАЈАЊА БЛАГОДАТИ. Мислим да много зависи од способности свештеника да се ИСКРЕНО И БЕЗ ОСТАТКА МОЛИ СРЦЕМ, јер ако је о неспособан за то, и моли се тако У СВОЈОЈ САМОЋИ, онда ће црквена молитва ражизати, очишћавати и просветљивати срца његових парохијана. Тај пламен усамљене молитве гореће и у његовом црквеном богослужењу, и у његовој проповеди, и у делима његовог живота. И ми, његови парохијани, одједном ћемо осетити срцем да се "Сами Дух" у њему моли "уздисањима неисказаним"  (Римљ. 8, 26) и да се ти уздисаји нама предају на неизрециви начин.

Пастир, коме је својствена та искреност и сила молитве, као да је нека "неопалива купина" у својој парохији: његови парохијани, каткад ни сами не примећујући и не уочавајући то, постају саучесници његове молитве; њима се предаје топлота његове вере; они се присаједињују његовом духовном полету. Његове поуке се примају на нарочити начин: не само умом, него и срцем, живом свешћу и часном вољом. Његове беседе носе стваралачко духовно искуство; оне су прожете живим хришћанским сазерцањем; оне полазе од срца и примају се свом душом. Чак и обичан сусрет са њим се већ осећа као утеха и охрабрење без речи.

А у темељу тога лежи извесни религијски закон, према коме ДУБИНА ВЕРЕ РАСТЕ И СНАЖИ СЕ У МОЛИТВИ, јер молитва је БЛАГОДАТНО УЗНОШЕЊЕ ДУШЕ БОГУ, које озарава, очишћује и уверава. Ето због чега пастир мора бити живи извор и жива школа молитве.

Друго, што желимо да нађемо у њему, – то је ЖИВО ЉУБЕЋЕ СРЦЕ. Јер најбоља хришћанска благовест и утеха потичу од доброте и срдачног схватања. Док људско осећање сахне и бива заглушено у разумски-апстрактним теолошким конструкцијама док год ум хладно расуђује и пресуђује, непријатељствује у споровима и камени се мржњи, све дотле човеку остаје недоступно читаво откривење Господа Исуса Христа. Људи лишени срца у Еванђељу не поимају најважније; а схвативши то, не живе по томе и не остварују га. Себичњачка похлепа човека чини слепим и глувим. "Реке воде живе" (Јн. 7, 38) теку само за људе који воле; јер љубав човеку отвара вид и слух, – и за Христово откривење, и за живот и страдање других људи.

Ако свештеник има ту љубав, она се осећа и у његовој црквеној молитви, и у његовој проповеди, и открива се и у његовим делима. Код онога ко са њим разговара или му помаже јавља се нарочит осећај: он осећа да је од свог духовника примио нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да је искусио СВЕТЛОСТ И ТОПЛОТУ ДУХОВНОГ ОГЊА, да је осетио живу доброту, да се приближио ономе што је Христос имао у виду када је говорио о љубави. Јер живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољника, помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птичице. И просто општење са таквим човеком неприметно постаје жива школа срдачног саучешћа, љубавне тактичности, хришћанске мудрости. И све је то прекрасно и благодатно, јер истински ДУХОВНИК и јесте носилац хришћанског духа, духа љубави и срдачног сагледања.

Ево и трећег што очекујемо и тражимо од наших пастира, – то је СЛОБОДНА И СТВАРАЛАЧКА ХРИШЋАНСКА САВЕСТ. Та савест мора живети у њему као самостална и независна сила, као критеријална мера добра и зла, мера, по којој бисмо ми сами могли проверавати, исправљати и снажити нашу сопствену савест. Тамо, где ми понекад беспомоћно сумњамо и колебамо се, он, као МАЈСТОР САВЕСТИ, мора видети јасно и дубоко; где ми блудимо и падамо у заблуду, он мора знати и показивати прав пут; где ми питамо, он мора имати одговор. Он мора да нас подржава у искушењима и саблазнима; мора нам бити ослонац приликом наших колебања и изнемогавања. Он мора одмах да сагледава где постоји нечасност, неискреност, издаја; али да при томе чува правичност у суду и пресуђивању. Јер савестан хришћанин не преувеличава – ни у потврдном ни у одричном смислу; његово суђење потиче од смирења које предметно види, али се изговара са храброшћу и снагом, јер га не изговара он, него ПРЕДМЕТНИ ОГАЊ У ЊЕМУ. Нама је неопходан искрен и отворен исповедник, који се никад и ничим не може поткупити, који није похлепан, који се не боји силника и који је слободан од властољубивости; нама је неопходно живо огњиште хришћанске савести, са чистим пламеном и кротком светлошћу.

Ми смо сами дужни да му обезбедимо независан и достојанствен живот: једном заувек смо дужни да ТРЕБУ одвојимо од НАДОКНАДЕ да бисмо и у себи и у свом пастиру угасили идеју о томе да се молитва "купује" и благодат "продаје"; да не би било трговине светињом; да би пастир могао да се моли слободно, не помишљајући о "заради" и да би парохијанин могао да му се обраћа слободно, не рачунајући ништа што је у вези са сопственим средствима и расходима. Благодан и новац су супротне природе; Божје дело је недостојно мерити монетом. Дело у цркви јесте дело духа, љубави и савести, дело молитве и сазерцања; и парохијани имају обавезу да са свог пастира скину бригу о земаљском, обезбеђујући му оно што му је неопходно и достојно.

Мислим да се све оно што сам овде рекао не односи само на православне заједнице и пастире, него и на свештенике СВИХ хришћанских а можда, у последњој, најдубљој димензији, и не само хришћанских конфесија. У сваком случају, свуда, где провејава истински Дух Христа, парохијани ће бити срећни ако у свом пастиру имају живи извор МОЛИТВЕ, ЉУБАВ И И ХРИШЋАНСКЕ САВЕСТИ, јер ово троје представља најдрагоценије и најснажније повезивање хришћанске цркве. Мени при том не изгледа да су очекивања која сам исказао превише висока и тешка за остварење, јер посао свештеника, пастира и духовника није обична професија, слична осталима, него захтева НАРОЧИТУ ПРИЗВАНОСТ И НАРОЧИТЕ ДАРОВЕ. Ти дарови нису дати сваком; али онај коме нису дати, не треба ни да претендује на такво звање. Овде није ствар толико у "знању" и "умећу", колико "надахнућу"; не толико у обредној усмености, колико у живој пуноти осећања; не у обављању "треба", него У ДУХУ КОЈИМ СЕ ВРШЕ. Пастир који не зна за те захтеве и који у њима није оснажио своје срце, – на чему ће учврстити своју веру и молитву, како ће своје парохијане повести Богу, чиме ће напунити свој храм, како ће ојачати своју парохију?... Питам и не налазим одговор...

То је оно главно. То је оно најсуштинскије када је реч о будућој религијској изградњи Русије.

Из књиге Владимира Димитријевића „Шта значи бити хришћанин“ (О православљу и правоживљу).


             Приређивач: "Борба за веру"

http://borbazaveru.info/content/view/1370/31/

Иван Иљин - ПРЕТПОСТАВКЕ СТВАРАЛАЧКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Онај политички ток који, очито, преовладава у савременом свету морао би бити именован као “фанатизам формалне демократије”. Фанатизам је зато јер је тај ток своју лозинку претворио у “исповедање вере”, у “панацеју” (свелек), у “критеријум добра и зла”, у “предмет слепе оданости и заклетве”; као да се мора бирати само између тоталитарног режима и формалне демократије, јер ничег више нема (мада у самој ствари постоји још много штошта друго!). То је фанатизам формалне демократије која читаво државно устројство своди на форму општег и једнаког права гласа, одвраћајући се од човекове каквоте и од унутрашњег достојанства његових намера и циљева, мирећи се са слободом зликоваштва и издајништва, сводећи читаву ствар на видивост “гласачког листића” и аритметику гласова (количина).

Али, у стварности таква демократија ни од чега не штити; ни од свеопште поткупљивости, ни од издајничких завера, ни од свеопште експлоатације слабих, добрих, незнавених и глупих од стране варалица, ни од анархије, ни од тираније, ни од тоталитаризма. Историја (1914 – 1945) тек што је дала нове сурове лекције, које су додате претходним (из епохе грчко-римске, из епохе Ренесансе и из револуција новијег доба). Али, зар фанатик обраћа пажњу на лекције историјског искуства? Колико су се пута формалне демократије изрођавале, губиле своју стваралачку силу и разарале државе! И ми, руски патриоти, неопходно морамо да домислимо то питање и да се договоримо једни с другима.

Демократско устројство није свагда и није увек на месту. Оно има своје неопходне основе или “претпоставке”: ако их нема, онда нема ничега осим дуготрајног распадања и пропасти, у име те исте демократије.

Умеће слободе

Прво: народ мора да разуме слободу, да има потребу за њом, да зна да је цени, да уме да се њоме користи и да се за њу бори. Све то скупа треба да се назове умећем слободе. Ако га нема – демократија је осуђена на пропаст.

Ствар је у томе што се демократија уопште не састоји у “распојасавању” народа, него у замени спољашње обавезе, која иде “одозго” – унутарњим самообавезивањем, самодисциплином. Слободни народ сам зна своја права, самог себе одржава у границама части и закона; он зна ради чега му је дата слобода: он је испуњава истинском стваралачком иницијативом – у религији, у локалној самоуправи, у привреди, у комуникацији, у науци и у уметности. Он неће поћи за нитковима, који га саблажњавају “допуштеношћу свега”, него ће их принудити да умукну. Он неће дозволити тоталитаристима да му слободу одузму, него ће је одбранити.

Народ лишен умећа слободе настрадаће од две класичне опасности: анархије и тираније.

Ако он слободу прихвати као “допуштеност свега”, и ако почне да је злоупотребљава (да гази све законе, да упада у туђе станове, да отима туђу имовину и убија своје праве и умишљене непријатеље, да руши, пали и уништава), настаће анархија која ће с почетка земљу и државу повести у пропаст, да би је потом заменила тиранија – каткад сопствена, унутарња; каткад инострана, окупаторска.

Ако не схвати да му је неопходна слобода и ако не умедне да се њоме користи, он ће је предати било ком авантуристи у замену за обећање личне или класне добити. Он ће је продати оном тиранину који ће умети да распали његове страсти, да организује свој бестидни кадар, да привуче људе неостваривим плановима и да “награди” руљу “хлебом и играма”.

Тада ће демократија пропасти. Историја о томе сведочи безброј пута.

Зар није јасно да је прва опасност (анархија) Русију снашла 1917. године, и да је њен остваритељ био Владимир Уљанов, а да је друга опасност (тиранија) снашла Немачку 1933. године и да је њен остваритељ био Адолф Хитлер.

Правна свест

Друга претпоставка стваралачке демократије је довољно висок ниво правне свести.

У сваком од нас постоје две силе, које су углавном једна другој супротстављене: сила нагона и сила духа. Нагон – узет сам по себи и необуздан духом – јесте вук у човеку: он је грабљив, покварен и суров. Али, он је лукавији и превртљивији од шумског вука. Човек голог нагона не познаје ни веру, ни савест, ни сажаљење, ни част; он се подсмева части, исмејава доброту, не верује ни у какве принципе. За њега је добро све оно што му одговара. Он тражи власт и богатство. Он је управо онакав каквим га је, са дивљењем и усхићењем, описао Фридрих Ниче у свом антихришћанском делу Воља за моћ, којим нас призива да кренемо ка “врховној звери”, “дивљем” и “злом” човеку са “веселим грохотом”, са “грубом” и “дивљом нарави”, ка безбожном уживаоцу.

Бездуховном нагону супротставља се дух у човеку, начело срца, разумне воље, одговорног присуства и савести. Дух се појављује у жеђи са свештеним, у потрази за Богом, у способности самоконтроле и у делатној љубави. Правна свест једна је од основних његових пројава: “Ја сам личност са духовним достојанством и правима, знам шта могу, морам и не смем; и исту такву слободну и одговорну личност ја поштујем у сваком другом човеку”.

Човек који има здраву правну свест јесте слободни субјекат права; он има вољу за лојалност (послушност закону), он ће умети да чува и своја и туђа права, обавезе и забране; он је живи ослонац правног поретка, самоуправе, армије и државе.

Човек лишен правне свести сличан је звери и понаша се као вук. Човек који је кадар да се покорава само из страха претвара се у вука чим страх отпадне. Човек без осећања одговорности и части неспособан је како за лично, тако и за друштвено самоуправљање, те стога није способан ни за демократију.

Ако у народу нема здраве правне свести, демократско устројство ће се претворити у систем злоупотреба и злочина. Беспринципијелни људи и протуве су подмитљиви, знају то један о другом и покривају се узајамно; људи чине издају, овајде се тиме и то зову “демократијом”. Њих и земљу од пропасти може спасти само строги ауторитарни (нипошто не тоталитарни!) режим.

Самосталност привређивања

Трећа претпоставка је самосталност привређивања грађанина. Под тим не подразумевам богатство, нити предузимаштво, ни власништво над земљом, него личну способност и друштвену могућност да своју породицу храниш поштеним, макар и најамним радом. Слободан грађанин себе у животу мора да осећа као самосталног трудбеника, који није избачен из живота своје земље него је нагонски укључен у реалне животне токове. Само онај који се осећа кадрим да буде хранитељ самог себе и да доноси корист свом народу има основу за независно расуђивање у политици ради непоткупивог исказивања своје воље и гласања. Он под ногама има извесну стваралачку укорењеност, а у души истински начин мишљења, који га приводи исправном поимању државног домаћинства и исправном осећању државних потреба и нужди. Без овога се демократија претвара у непрекидно гложење неукорењених супарника: о држави и њеном устројству, о Отаџбини и њеном спасењу не мисли нико, зато што су сви заузети личном зарадом.

Човек, лично неспособан за поштен рад, јесте професионалац мрачних умећа, опасна протува, мајстор варалаштва, поткупљиви нитков. Он живи ван правног поретка и правне свести и зато је политички идиот. После изгубљених ратова, грађанских ратова и других револуција, у земљи се нађе безбројно мноштво таквих авантуриста одвиклих од рада, који су као створени за то да разоре и униште сваку демократију. Срећковићи постају “успешни бизнисмени” (скоројевићи – парајлије); од неуспешних се ствара готов најамни кадар за све могуће “псеудогенерале”, радикалне партије, инострану шпијунажу и разбојничке банде.

Човек, који нема друштвену могућност да храни своју породицу поштеним радом, трагична је појава незапосленог. Он није крив за своју несрећу и често сам ужаснуто посматра како га дуготрајна незапосленост деморалише и убија. Тешко је обрачунати се са масовном незапосленошћу, јер њу изазивају сложени узроци: привредне кризе, пренасељеност, економска заосталост земље, рушилачки ратови и револуције. А ти узроци бивају лакше уклоњени генијалном иницијативом једног човека, ако се такав нађе, него парламентарним несугласицама.

Демократија такође страда и од изобиља у земљи и руље, која се одвикла од поштеног рада и која жуди за подмићивањем, забавом и авантурама. Историчар ће се, свакако, сетити изрођавања древне римске демократије, распадања италијанске грађанске заједнице у доба Ренесансе, рата “црвене и беле руже” у Енглеској, тридесетогодишњег рата у Немачкој и прве француске револуције; он ће се сетити и седам милиона незапослених у предхитлеровској Немачкој, урачунаће у то стање неких држава у савременој Европи – и свему овоме ће додати своју прогнозу за Русију после бољшевизма.

Установивши основне претпоставке живе и стваралачке демократије морамо даље указати још и на следеће:

Образовање и обавештеност

Постоји минимални ниво образовања и обавештености, без кога било какво гласање постаје своја сопствена карикатура. Овде није неопходна само елементарна писменост, која човеку дозвољава да уместо “отиска прста”, умоченог у мастило, словима напише име и презиме. Овде је неопходно схватање самог изборног процеса и предложених програма, умно оцењивање кандидата, разумевање државног и привредног устројства земље и њених нужди, исправно сагледавање политичких међународних и војних опасности, и, наравно, доступност извора тачних информација.

Баба Авдотја је 1917. године причала о свом учешћу у бирању “Уставотворне скупштине”: “Ја тамо у месну канцеларију дошла, народа колко оћеш; питају: - Ти, баба; дошла на изборе? – Ја, ја, на изборе... Која си? Одакле си? – Авдотја Митрјошкина из Погорелаца, - они записали на артију, ставили ми крст на длан и рекли: Иди, баба, кући, гласала си; ја дошла кући...” Тако су социјалисти-револуционари правили своју “већину” и “уставотворне скупштине”... Недовољно је, такође, и оно “образовање” које прима правилно написан чек од партијског секретара што сачекује “писмене бираче” пре но што приђу гласачким кутијама...

Постоји ниво необразованости, малообразованости и необавештености при коме не гласа народ, него руља коју обмањују; из тога се не рађа демократија, него охлократија (власт непросвећене руље). Треба да се буде сасвим наиван па да се уображава да су, тобож, они људи које су варалачки заглупљивали 30-40 година, сутра одједном кадри да постану “свесни грађани”, способни да разаберу шта је државна штета а шта политичка корист: само треба прокламовати “слободу” и “једнакост” и – сви ће одмах себе прогласити поборницима републике и федерације, Керенског и Федотова, јер ће “правилно” схватити “добро” државе...

Политичко искуство

Али и ово је мало: неопходно је политичко искуство, кога ће у будућој Русији бити лишени и образованији слојеви, и мање образоване масе.

Треба се замислити и себи све јасно представити. Тридесет и четири године су узастопно глађу, страхом и мучењем одучавали од самосталног мишљења, од политичке и економске иницијативе, од одговорног решавања, и од јутра до вечери, од рођења до смрти су људима пунили душе мртвачким и лажним схемама вулгарног марксизма и подлостима “дијалектичког материјализма”. Какве је грађане, какве демократе тиме припремала комунистичка власт? Не грађане, него робове тоталитарне државе; не политичаре, него на смрт уплашене каријаристе; не делатнике, него чанколизе и достављаче – њих је стварао совјетски режим, људе потпуно лишене државотворног хоризонта и поштеног – да, управо поштеног – искуства и самосталног, да, управо самосталног схватања.

Човек који је робијао тридесет година, изморен у оковима, који се одучио од стајања и ходања – какав би то био учесник спортског надметања? А демократија је управо политичко спортско надметање... Тог човека под руку треба водити, а не товарити на њега мехове са десетинама килограма одговорности...

Каква је наивност, каква неодговорност, какво историјско слепило потребно да би се могло уображавати да навике тоталитарног наредбодавца и тоталитарног роба могу створити “демократију” која би на нешто личила! Како ниско савремени “демократи родом из Русије” цене овај режим у који се куну! Године, године морају проћи до оног часа у коме ће се руски човек опаметити, отрести са себе те понижавајуће навике и усправивши се, поново пронаћи свој начин живота, своје достојанство, своју руску самосталност и своју даровиту довитљивост.

Постоји такво политичко неискуство при коме је “народна самоуправа” немогућа, и при коме демократија може бити једино фалсификована, као за време срамне “Уставотворне скупштине” 1917. године. Управо на то неки и полажу наде.

Лични карактер, оданост Отаџбини и грађанска храброст

Међутим, права, стваралачка демократија подразумева у човеку још читав низ својстава и способности без којих она постаје варљиво лицемерје и распродаја националног наслеђа.

Оном који учествује у демократском устројству неопходни су лични карактер и оданост отаџбини, црте које у њему обезбеђују одређеност погледа, непоткупивост, одговорност и грађанску храброст. Ако тога нема, он је пустош, картонска цигла у зиду, труло брвно, зарђала алка у ланцу, унапред обезбеђени издајник. Демократски режим у коме такви људи преовладавају не пада само ако нема ко да га гурне. Бескарактерни људи су неспособни за било какав добар подухват; они само личе на људе, они су лажне величине. Грађани научени интернационализму грађани су свих осталих држава само не своје сопствене. Гласачи, који немају дефинисане погледе и који не умеју да их бране, слични су дечијим балонима, из којих туђи ваздух излази шумно док се они сами издувају и падају.

А шта рећи о поткупивима? Јер само ће странци имати пара; а сиромаху је и поткупивост тешко замерати. Човек лишен осећаја одговорности не сме бити пуштен да се бави ни једним јавним послом: све ће упропастити, а затим ће утећи и сакрити се у руљи, иза њене многоглаве неумољивости. А грађанска храброст је сушти услов живота – за сваког демократу, у свакој демократији.

Залуд би било указивати на историју западних народа. Макар због тога што је то другачија историја. И још због тога што ни један од западних народа није тражио спасење у демократији после 30-40 година тоталитаризма. И нарочито због тога што оно што једном народу доноси здравље, другом доноси смрт! И како себе не питати: зашто демократија тако тешко успева балканским, азијским и јужноамеричким народима? Да ли је демократија спасавала или уништавала Шпанију? Зашто је Немачка, која је почела историју своје демократије пре стотинак година, окончала тоталитарним сломом? Зашто демократски режим, који се спроводи по свим парламентарним правилима, никако да извуче из јаруге савремену Француску, без обзира на њено политичко искуство, цивилизованост и грађанскост? У чему се показала лековитост демократије у савременој Пољској, Чешкој, Мађарској и Румунији? Зар не треба једном заувек одбацити победнички тон, кад се као аргумент користи демократско искуство Запада?

И нека се међу емигрантским публицистима не нађе ни један који ће, упркос свему, да се усуди да нам припише скривену симпатију према тоталитарном режиму. Ми смо видели леви тоталитаризам и десни тоталитаризам; искусили смо на себи оба та режима, све до хапшења, саслушања, претњи, забрана, и више од тога. Имали смо могућност да до дна испитамо оба та режима и са нескривеним моралним и политичким гађењем односимо се према њима.

Али о демократији мислимо много узвишеније и боље него господа формални демократи. И тврдимо следеће: земља, лишена претпоставки које су неопходне за здраву стваралачку демократију, не сме да тај режим уводи док се за њега не створе основни предуслови. До тога часа увођење демократског уређења може бити само погибељно за ту земљу.

(Писано 1951. године. Из избора есеја У потрази за праведношћу, Светигора, 2001; с руског превео Владимир Димитријевић)

http://beogradskisindikat.com/index.php/component/plugins/novialbum/index.php?option=com_content&view=article&id=84:2010-03-08-14-56-49&catid=31:general&Itemid=18