Priča o šumi koja se sveti

Nit priče se zapetljala ne samo zato što je teško kombinovati jednu kartu sa drugom već i zato što za svaku novu kartu koju mladić pokušava da stavi u red postoji bar deset ruku koje se pružaju da mu je oduzmu i da je smeste u neku drugu priču koju svako gradi za sebe, i u jednom trenutku karte mu beže na sve strane i on mora rukama da ih zadržava, laktovima, nadlanicama, tako ih sakrivajući i od onih koji pokušavaju da shvate priču koju on priča. Na svu sreću među svim tim šakama koje navaljuju jedan par mu priteže u pomoć da drži karte u redu, i pošto su to šake koje po veličini i težini čine kao da ih je tri drugih, a zglob i ruke su proprocionalno veliki, tako da snaga i odlučnost s kojom se sručavaju na sto čini da karte koje neodlučan mladić uspeva zajedno da zadrži jesu one koje su pod zaštitom nepoznatih ručerdi, zaštita koja se ne objašnjava toliko interesovanjem za priču njegove neodlučnosti koliko što je slučajnim približavanjem nekih od ovih karata prepoznao priču koja mu je draža, odnosno sopstvenu priču.

Neko, odnosno neka: jer na stranu dimenzije, oblik tih prstiju i šaka i zglobova i ruku je taj koji razlikuje prste šake zglobove ruke jedne žene, jedne debeljuškaste i okrugle devojke, i zapravo idući duž tih udova stiže se do lika jedne divovske mlade devojke koja je do malopre sedela vrlo mirna među nama, i odjednom je, pobedivši stid, počela da gestikulira zabijajući laktove u stomake suseda i prevrćući klupu.

Pogledi nam se dižu na njeno pocrvenelo lice – iz stida ili besa – a zatim se spuštaju na lik Kraljice štapova koja veoma liči na nju, u svojim čvrstim seljačkim obrisima, uokvirenom gustom sedom kosom, grubih pokreta. Pokazala je na tu kartu pokretom prsta koji je ličio na pesnicu o sto, i mukanje koje izlazi iz njenih namrgođenih usana kao da hoće da kaže:

– Da, upravo sam ja to i ti gusti štapovi su šuma u kojoj me je otac podigao, i koji je, ne očekujući više ništa dobro od građanskog sveta, postao Pustinjak u ovoj šumi da bi me držao daleko od loših uticaja ljudskog društva. Razgradila sam svoju Snagu igrajući se sa divljim veprovima i vukovima, i naučila sam da je šuma, iako živi od neprekidnog rastrzanja i gutanja životinja i biljki, regulisana jednim zakonom: snagom koja ne ume da se zaustavi u vremenu, bizon ili čovek ili kondor, pravi pustinju okolo ili ostavlja svoju kožu, i poslužiće kao ispaša za mrave i muve...

Ovaj zakon koji su stari lovci dobro poznavali ali koga se danas više niko ne seća, može se iščitati u nemoljivom ali kontrolisanom pokretu s kojim lepa ukrotiteljka otvara ždrelo jednom lavu vrhovima prstiju.
Pošto je odrasla u dosluhu sa divljim životinjma, ostala je bila divlja u prisustvu ljudi. Kada čuje topot konja ili šumskim stazama vidi nekog lepog Konjanika da prolazi, krišom ga posmatra kroz žbunje, zatim postiđena beži, zatim trči prečicama da ga ne bi izgubila iz vida. Evo kako ga nalazi Obešenog za noge o jednu granu od strane prolaznog razbojnika, koji mu prazni džepove do poslednjeg cvonjka. Ne razmišlja mnogo, šumska velika devojka: baca se na razbojnika vrteći svojim buzdovanom: kao suvo granje pucaju kosti tetive zglobovi hrskavice. Ovde moramo da pretpostavimo da je skinula sa drveta lepog mladića i da ga je oživela u stilu lavova, ližući ga po licu. Iz jedne čuturice koju nosi obešenu oko vrata sipa Dva pehara nekog pića čiji recept samo ona poznaje: nešto kao sok od uzavrelog smreka ili prokislo kozije mleko. Konjanik se predstavlja:

– Ja sam princ naslednik Carstva, sin jedinac Njegovog Veličanstva. Spasila si me. Kaži mi kako mogu da ti se odužim.

A ona: – Ostani malo da se sa mnom poigraš – i sakri se između planika. To piće bilo je moćan afrodizijak. On trči za njom. Brzo brzo pripovedačica bi htela da nam ispred očiju proleti arkana Svet kao neki sramežljiv nagoveštaj: ...U toj igri ubrzo beše izgubljeno moje devojaštvo... – ali na crtežu je jasno kako se pred mladićem pokazala njena nagost, preobražena u ljubavni ples, i kako na svaki okret u plesu on otkriva neku njenu novu vrlinu: jaka kao lavica, ponosna kao orao, majčinski obdarena kao krava, nežna kao anđeo.
Prinčevo zaljubljivanje potvrđeno je sledećim tarotom, Ljubav, koji takođe upozorava protiv jedne zamršene situacije: ispostavlja se da je mladić oženjen, a njegova zvanična supruga nije nameravala da mu dozvoli da pobegne.

– Zakonske prepreke malo vrede u šumi: ostani ovde sa mnom i zaboravi na dvor, njen protokol i intrige – ovaj predlog ili neki slično razuman mora da mu je devojka rekla; i nema u vidu da prinčevi mogu da imaju principe.

– Samo Papa može da me razreši prvog braka. Ti me čekaj ovde. Idem, srediću papire i vraćam se – i popevši se na svoje Kočije odlazi i ne osvrćući se, davši joj neki skroman prihod (Trojka novčića).
Napuštena, posle kratkog obrtanja Zvezde, porođajni bolovi nastupaju. Dovlači se do obale jednog potoka. Šumske zveri znaju da porode bez pomoći, a ona je od njih naučila. Daje život na svetlosti Sunca dvojici blizanaca koji su tako snažni da već stoje na nogama.

– Zajedno sa svojim sinovima ići ću kod Cara lično da tražim Pravdu, koji će u meni prepoznati pravu nevestu svog naslednika i roditeljku svojih potomaka, – i s tom namerom krenu pešice ka glavnom gradu.
Ide napred i ide, šuma nikako da stane. Sreće jednog čoveka koji beži kao Ludak, a jure ga vukovi.

– Gde si pošla, nesrećnice? Više ne postoji ni grad ni carstvo! Putevi više ne vode ni iz kakvog mesta ni u kakvo mesto! Pogledaj!

Žuta osušena trava i pesak u pustinji pokivaju asfalt i trotoare grada, na dunama zavijaju šakali, u napuštenim zgradama pod Mesecom prozori se otvaraju kao prazne očne duplje, iz podruma i tunela izlaze miševi i škorpioni.

Pa ipak grad nije mrtav: mašine motori turbine i dalje zuje i podrhtavaju, svaki Točak svojim zupcima zahvata druge točkove, vagoni voze po šinama a znakovi na žicama; i nijedan čovek nije više tu da odašilje ili prima, da opskrbi ili istovari. Mašine koje već duže vremena znaju da mogu bez ljudi, konačno su ih i oterale; i posle dugog odstranjivanja divlje životinje su se vratile da zauzmu teritorije koje su otrgnute od šume: lisice i kune izdužavaju svoje mekane repove na komandnim pultovima punim manometara i polugama i kvadrantima i dijagramima; nakovanji i puhovi čvare se na akumulatorima i magnetima. Čovek je bio neophodan: sada je nepotreban. Da bi svet dobio informacije od sveta i iz njih izvlačio korist sada su dovoljni kalkolatori i leptiri.

Tako se završava osveta zemaljskih snaga izazvana u lančane eksplozije u vazdušne vrtloge i tifone. Zatim su se ptice, za koje se već smatralo da su izumrle, umnožile i stuštavaju se u jatima na četiri ključne tačke sa zaglušujućom piskom. Kada ljudski rod sakriven u podzemne rupe pokuša opet da izmili, vidi nebo zatamnjeno gustim pokrovom krila. Prepoznaju Sudnji dan kao što je predstavljen u tarotima. A sa jedne druge karte obistiniće se najava: doći će dan kada će jedno pero srušiti kulu od Nembrotte.

Priča o preživelom ratniku

Iako je pripovedačica neko ko zna šta hoće da kaže, nije rečeno da se njena priča lakše prati od ostalih. Zato što ima više onoga što karte kriju nego onoga što govore, i zato što čim neka karta kaže nešto više, odmah druge ruke pokušavaju da je privuku ka sebi da bi je uklopili u drugu priču. Neko na primer počne da priča za svoj groš, sa kartama koje izgledaju kao da samo njemu pripadaju, i odjednom zaključak se sjuri preplićući se sa zaključkom drugih priča u istim figurama katastrofe.

Evo na primer jednog koji savršeno deluje kao oficir u službi, i počeo je da se prepoznaje u Žandaru štapova, štaviše pustio je kartu okolo, da bi se videlo kako je lepog konja sa abajlijom on jahao to jutro kad je krenuo iz kasarne, i kakvu je tesnu unifrmu imao na sebi, ukrašenu sjajnim oklopnim pločama, sa gardenijom na kopči jedne usmine. Njegov autentičan izgled – kao da hoće da kaže – bio je taj, i ako ga sada vidimo ovako loše odevenog i obuvenog to je samo zbog strašne pustolovine koju se sprema da nam ispriča.

Ali kad dobro pogledamo tu sliku ona sadrži i elemente koji odgovaraju njegovom sadašnjem izgledu: seda kosa, sanjarski pogled, polomljena sablja svedena na okrnjak. Osim ako to nije bio deo sablje (tim pre što ju je držao levom rukom) već list savijenog pergamenta, poruka koju je po naređenju morao da preda možda kroz neprijateljske linije. Pretpostavimo da je on ordonans-oficir, i da je imao naređenje da stigne do generalštaba svog vladara ili komandanta, i da mu da na ruke depešu od koje zavisi ishod bitke.

Trešti borba; konjanik je usred toga; oštricama mača suprotstavljene vojske utiru sebi put jedna kroz drugu kao na Desetki mačeva. U bitkama postoje dva načina koja se preporučuju: ili ići sredinom, koga zahvatiš zahvatiš, ili izabrati među svim neprijateljima jednog koji ti odgovara i detaljno ga obraditi. Naš ordonans-oficir vidi kako mu u susret ide jedan Žandar mačeva koji se od drugih izdvaja po eleganciji opreme i konja: njegov oklop, za razliku od ostalih koji se okolo vide skrpljeni od raznih delova, kompletiran je do cepidlačenja i to sve u jednoj boji od šlema do stegnika: zeleno modre boje, na kome se ističu zlatni grudni deo i oklop za noge. Na nogama ima obuću od crvenog damasta kao što je i abajlija na konju. Lice, iako izobličeno od znoja i prašine, ima fine crte. Mač drži levom, detalj koji ne treba zanemariti: levaci su opasni protivnici. Ali i naš isukava levom svoj buzdovan, znači oboje su levaci i opasni, suparnici dostojni jedan drugog.

Dvojka mačeva upetljana sa spletom grančica venaca listića pupoljaka pokazuje da se to dvoje izdvojilo na poseban dvoboj i udarcima nadole i postrance seku okolno zelenilo. Ispočetka našem izgleda da je plavozeleni brže i jače ruke, i da je dovoljno da mu se baci preko svom težinom da ga poklopi, ali ovaj mu uzvraća pljosnatim udarcima sablje da ga ukuca u zemlju kao ekser. Konji se ritaju prevrnuti kao kornjače po tlu prekrivenom iskrivljenim mačevima kao zmije i plavozeleni ratnik još uvek opstaje, jak kao konj, neuhvatlljiv kao zmija, prevrnut naopačke kao kornjača. Što dvoboj postaje žešći, to su veće egzibicije veština, zadovoljstvo da u sebi ili neprijatelju otkriješ nove neočekivane zalihe: i tako u tim mlaćenjima i mlaćenjima polako se uvlači sklad nekog plesa.

U dvoboju naš junak je već zaboravio na svoj zadatak, kad se čuje zvuk trube visoko u šumi koji podseća na Anđelovu iz Suda u arkani po imenu Sud ili samog Anđela: olifante koji poziva vernike Cara da se skupe. Naravno, velika opasnost preti carskoj vojsci: ne oklevajući oficir mora da trči svom caru u pomoć. Ali kako da prekine dvoboj koji toliko angažuje njegovu čast i zadovoljstvo? Mora što pre da ga okonča: i spremi se da povrati razdaljinu od neprijatelja koju je dopustio kad se truba oglasila. Ali gde je plavozeleni? Dovoljan je bio taj tren zabrinutosti i neprijatelj je nestao. Oficir se baca u šumu prateći poziv na uzbunu kao i odbeglog.

Probija se kroz gustiš, između pruća i grmlja i šiblja. Od jedne karte do druge priča napreduje u naglim skokovima koje na neki način valja umeriti. Šuma se odjednom završava. Otvorena polja se prostiru okolo u tišini; izgledaju pusta, u senci večeri. Pogledavši malo bolje vidi se da je puna ljudi, neka neuredna gomila koja je prekriva ne ostavljajući ni pedalj slobodan. Ali to je neka slegnuta gomila, kao premazana po površini zemlje: niko od tih ljudi nije na nogama, leže na stomaku ili na leđima, ne uspevaju da podignu glavu više od pregažene trave.

Poneki koje Smrt još nije ukrutila koprcaju se kao da uče da plivaju u crnom blatu sopstvene krvi. Tu i tamo procveta neka ruka, otvara se i zatvara tražeći zglob sa koga je otkinuta, poneko stopalo pokušava da se pokrene laganog koraka bez tela da ponese iznad članaka, glave pažova i vladara tresu duge lokne koje padaju preko očiju ili pokušavaju da isprave nakrivljenu krunu na ćeli ali samo dube u prašini bradom ili žvaću šljunak.

– Koja je to propast zadesila carevu vojsku? – mora da je to pitanje konjanik uputio prvom biću na koje je naišao: nekome tako nezgrapnom i rasturenom da je izdaleka izgledao kao Ludak iz tarota, a izbliza se videlo da je neki ranjen i ćopav vojnik koji beži sa polja krvorpolića.

U nemoj priči našeg oficira glas ovoga preživelog zvuči tup kokodakav trtljiv na nekom teškom razumljivom narečju sa isprekidanim rečenicama kao ove:

– Nemojte da budalite gospon poručniče! Ko ima noge bježi! Kajgana se prevrnula! To je vojska iz ko zna kog andraka ispala, nikad ranije tako što video nijesam, pobjesneli đavoli i sotone! Usred svega eto ih kako navališe između vrata i glave i za tren smo bili spremni za muve! Drži se pokriven, gospon poručniče, i idi okolo! – I već nestaje vojničina dok mu ispadaju iz pocepanih pantalona sramni delovi, dok ga psi lutalice njuše kao brata po smradu, vukući sa sobom zavežljaj ratnog plena koji je pokupio sa leševa.

Ali više je potrebno da bi naš konjanik stao. Rasterujući zavijanje šakala, istražuje granice polja smrti. Na svetlosti Meseca vidi kako šljašte okačeni o drvo jedan pozlaćen štit i jedan Mač od srebra. Prepoznaje oružje svog neprijatelja.

Iz karte pored čuje se žubor vode. Jedan potok teče tu pod trskom. Nepoznati ratnik stoji na obali i skida oklop. Naš oficir ne može bez daljnjeg da ga napadne u tom trenutku: sakriva se da bi ga uhvatio kad je opet naoružan i u stanju da se brani.

Iz ploča oklopa izlaze beli i nežni udovi, iz šlema bujna tamna kosa koja se raspušta sve do leđa sve do tačke gde se zaobljuju. Taj ratnik ima kožu mlade devojke, obline dame, grudi i kukove kraljice: to je žena koja pod Zvezdama u čučnju kod potoka vrši svoje večernje kupanje.

Kao što svaka nova karta koja se spušta na sto objašnjava ili ispravlja prethodne karte, tako i ovo otkriće diže u vazduh strasti i namere konjanika: ako su se pre u njemu takmičenje zavist poštovanje viteško za hrabrog protivnika sudarali sa potrebom da pobedi osveti nadjača, sada stid što ga je u šahu držala ruka jedne devojke, žurba da se uspostavi osujećena muška dominacija sudaraju se sa čežnjom da se odmah preda, da ga osvoji ta ruka, taj pazuh, te grudi.

Prvi od ova dva nova nagona je jači: ako su se delovi muškarca i žene pomešali potrebno je odmah ponovo podeliti karte, povratiti preobrnut red izvan koga se više ne zna šta je ko i šta se od njega očekuje. Taj mač nije svojstven ženi, to je zloupotreba. Konjanik koji sa protivnikom istog pola nikad sebi ne bi dozvolio da dobije prednost tako što će ga iznenaditi nenaoružanog, a još manje bi ga pokrao krišom, sada se provlači kroz žbunje, približava se okačenom oružju, krišom hvata mač, otkačinje ga od drveta i beži. "Rat između muškarca i žene ne poznaje pravila ni poštenje" misli, i još uvek nije svestan koliko je na njegovu nesreću, u pravu.

Upravo se sprema da nestane u šumi kad oseti kako biva ščepan za ruke i noge, vezan, Obešen sa glavom nadole. Iz svakog žbuna na obali iskočile su gole kupačice dugih nogu, kao ona što hrli u karti Svet ka izlazu iz žbunja. To je trupa divovskih ratnica koje su se raspršile uz vodu posle bitke da bi se osvežile i opustile i da napune opet svoju Snagu romovskih lavica. U trenutku su sve na njemu, hvataju ga, prevrću, otimaju iz ruke u ruku, štipaju ga, vuku ovamo i onamo, probaju prstima jezicima noktima i zubima, ne, ne tako, jeste li lude, pusti, šta mi sad to radite, neću tamo, dosta, uništićeš me, aj aj aj milost.

Ostavljen kao mrtav, pomaže mu jedan Pustinjak koji uz svetlost sveće ide bojnim poljem sastavljajući tela mrtvih i lečeći rane osakaćenih. Govor svetog čoveka može da se izvuče iz poslednje karte koju pripovedač spušta na sto drhtavom rukom:

– Ne znam da li je za tebe bilo bolje što si preziveo, o vojniče. Poraz i pokolj nisu zadesili samo čete tvoje zastave: vojska amazonki pravednica hara i masakrira svim četama i carstvima, širi se po zemaljskim kontinentima, koji su već deset hiljada godina podređeni ipak krhkoj muškoj vlasti. Krhko primirje koje je obuzdavalo muškarce i žene da se sukobljavaju u porodicama je narušeno: neveste sestre ćerke i majke više ne prepoznaju u nama očeve braću muževe već samo neprijatelje, i sve dotrčavaju sa oružjem u ruci da uvećaju vojsku osvetnica. Ponosne tvrđave našeg pola padaju jedna po jedna; nijedan muškarac nije pomilovan; koga ne ubiju one ga kastriraju; samo nekolicini odabranika kao trutovima košnice dozvoljeno je odlaganje, ali ih čeka još veće mučenje kad ih prođe volja da se hvale. Za muškarca koji je mislio da je Muškarac nema iskupljenja. Kraljice koje kažnjavaju vladaće u budućim milenijumima.

Priča o carstvu vampira

Samo jedan među nama ne izgleda kao da se plaši i najgroznijih karata, naprotiv kao da sa arkanom Broj Trinaest ima neku naglu intimu. I pošto je to ljudina ne mnogo drugačija od onoga koji se vidi u karti Žandar štapova, i dok stavlja karte u nizu kao da se upinje u svoj svakodnevni mukotrpan posao, vodeći računa o pravilnosti prostiranja pravougaonika odvojenih uličicama, dođe ti prirodno da pomisliš da je drvo na koje se na slici naslanja zapravo ručka lopate zarivene u zemlju a da on vrši svoju dužnost grobara.

Na nejakoj svetlosti karte opisuju neki noćni pejzaž, Pehari se vide kao urne grobnice rake među koprivom, Mačevi zvuče metalno kao ašovi i lopate spram olovnih poklopaca, Štapovi se crne kao krivi krstovi, Zlata titraju kao varljiva svetlost. Čim jedan oblak otkiva Mesec čuje se zavijanje šakala koji besne grebu na ivicama grobova i bore se oko svojih trulih gozbi sa škorpijama i tarantulama.

U tom noćnom prizoru možemo da zamislimo jednog Kralja koji zabrinuto ide u pratnji svoje lude ili dvorskog kepeca, (imamo karte Kralja mačeva i Lude koji sasvim odgovaraju prilici), i da pretpostavimo neki dijalog između njih, koji grobar u letu hvata. Šta traži kralj, tu u to doba? Karta Kraljice pehara nam nagoveštava da on prati tragove svoje žene; luda ga je videla kako izlazi krišom iz svog dvora, i pomalo šaljivo pomalo ozbiljno, ubedio je vladara da je prati. Zloslutnik kao što jeste, kepec sumnja na intrigu Ljubavi; ali je Kralj ubeđen da sve što njegova žena radi može da izađe na svetlost Sunca: njena pomoć nezbrinutoj deci nju tera na toliki pokret.

On je optimista po vokaciji, Kralj: u njegovom kraljevstvu sve je u najboljem redu, Novčići koji kruže dobro su uloženi, Pehari izobilja nude se slavljeničkoj žeđi rasipnoj klijenteli, Točak velikog mehanizma okreće se na sopstveni pogon danonoćno, i Pravda je stroga i racionalna kao ona koja ima na svojoj karti nepomično lice službenice na šalteru. Grad koji je on podigao izbrušen je sa mnogo strana kao neki kristal ili kao As pehara izbušen rendetom prozora sa nebodera, pokretom liftova, pokretom automobila na autoputevima, non parca parkinga, svetlećim mravinjakom podzemnih železnica, grad čije zabati nadgledaju oblake i koji sahranjuje mračna krila svojih zaraznih klica u utrobu tla da ne bi zamaglili pogled na velike izloge i hrom metala.

Luda međutim, svaki put kad otvori usta, između podsmeha i doskočice, seje sumnju, opanjkavajuće tračeve, strepnje i strahove: za njega je veliki mehanizam potaknut paklenim zverima, i crna krila koja niču ispod pehara-grada pokazuju nepriliku koja iznutra preti. Kralj mora da pristane na igru: zar ne plaća namerno Ludu da bi ga ova ismejala i suprotstavljala mu se? Stari je i mudar običaj na dvorovima da Luda ili Pajac ili Pesnik vrše funkciju obrtanja i ismejavanja vrednosti na kojima vladar zasniva svoju vlast, i da mu pokaže da svaka prava linija skriva krivo naličje, svaki konačan proizvod jedno rasulo od delova koji se ne podudaraju, svaki dosledan govor jedno trućanje. Pa ipak ponekad to peckanje kod Kralja izazove neku neodređenu brigu: koja je takođe predviđena, štaviše ugovorom zagarantovana između Kralja i Pajaca, pa ipak pomalo uznemiravajuća, i to ne zato što je to jedini način da oseti nemir i da se uznemiri, već upravo zato što se zaista uznemirava.

Kao što je sada Luda odvela Kralja u šumu u kojoj smo se svi izgubili.

– Nisam znao da ima još ovako gustih šuma u mom carstvu, – mora da je monarh primetio, – i sada, s obzirom na stvari koje se protiv mene govore, da zabranjujem lišću da diše kiseonik kroz svoje pore i da svare svetlost u svojim zelenim sokovima, mogu samo da se radujem.

A Luda će: – Da sam Gospodaru na tvom mestu, ne bih se mnogo radovao. Tvoja šuma ne širi svoje senke na osvetljene velegrade, već unutra: u glave tvojih doslednih i izvršnih podanika.

– Hteo bi da insinuiraš da nešto izvrdava mojoj kontroli, Ludo?

– To ćemo tek videti.

Iz šumskog gustiša prelazi se na puteve pokrivene bujnom travom, na pravougaone rupe, na neko belilo kao od pečuraka koje izbija iz tla. Sa jezom nas Trinaesti tarot upozorava da ispod šume trule neosušeni leševi i kosti bez mesa.

– Gde si me to doveo, Ludo? Pa ovo je groblje!

A Luda, pokazujući na faunu kičmenjaka koji pasu grobove: – Ovde vlada jedan vladar moćniji od tebe, Njegovo Visočanstvo Crv!

– Nikad nisam video na svojoj teritoriji tako veliki nered. Ko je taj bilmez koji je zadužen za taj resor.

– Ja sam, Gospodaru, na Vašoj usluzi, – i sada je trenutak da grobar stupi na scenu i istrese svoju tiradu, – Da bi uklonili pomisao na smrt građani skrivaju ovde dole leševe, kako najbolje umeju. Ali posle, pomeraj pa pomeraj, predomisle se, i vraćaju se da vide da li su dovoljno zakopani, da li su mrtvi kao mrtvi zaista nešto drugačije od živih, jer onda živi ne bi bili toliko uvereni da su živi, zar ne, i tako, zakopavanjem i iskopavanjem, diži i stavi i promešaj, za mene uvek ima mnogo posla! I grobar pljunu u ruke i nastavi da kopa.

Naša pažnja se pomera na jednu drugu kartu koja kao da neće da bude upadljiva, Igumanija, i pokazujemo je našem gostu sa upitnim pokretom koji bi mogao da odgovara pitanju Kralja grobaru, pošto je zapazio lik sa kapuljačom u ogrtaču opatice, kako čuči među grobovima: – Ko je ta starica koja kljuca po grobnicama?

– Bog neka vas čuva, ovde noću kruži neka zla vrsta žena, – mora da je grobar odgovorio, prekrstivši se, – stručnjakinje za napitke i recepte začaravanja, koje traže sastojke za svoja zlodela.

– Hajde da je pratimo i da proučimo njeno ponašanje.

– Ja neću, Gospodaru! – i Luda mora da se tada povukla sa jezom, – i preklinjem vas da ne prilazite blizu!

– Moram ipak da znam do koje mere se zastarelo sujeverje održava u mom carstvu! – Čovek se može zakleti u kraljev tvrdoglavi karakter: predvodi ga grobar i nastavlja da je prati.

U arkani po imenu Zvezde vidimo kako žena skida opatijski ogrtač i zavoje. Nije uopšte stara; lepa je; gola je. Mesečina obasjava zvezdanom svetlošću i otkriva da noćna posetilica groba liči na kraljicu. Prvi je kralj koji prepoznaje telo svoje supruge, grudi blago kruškastog oblika, nežna ramena, velikodušne butine, širok i izdužen trbuh; zatim čim ona podiže čelo i pokaza lice, uokvireno gustom kosom koja joj padaše na ramena, i mi zinusmo: da nema zanesen pogled koji bez daljnjeg nije taj sa zvaničnih slika, bila bi ista identična Kraljica.

– Kako se usuđuju ove grozne veštice da preuzmu obličja obrazovanih i uglednih osoba? – samo ova i nijedna druga bila je Kraljeva reakcija, koji je, samo da se rastereti sumnji u vezi sa svojom ženom, spreman da vešticama dozvoli izvestan broj natprirodnih sposobnosti, uključujući i tu da se preobraze po sopstvenoj volji. Alternativno objašnjenje koje bi bolje zadovoljilo zahteve verovatnoće ("Moja jadna žena toliko je premorena da ima i krize mesečarenja!") mora da je odmah odbacio videvši kakvim se vrednim radnjama predaje takozvana mesečarka: na kolenima na ivici rake premazuje tlo nekim mračnim napitcima. (Sem ako oruđe koje drži u rukama ne bi trebalo odmah protumačiti kao plamen praskavca koji baca živahne varnice, dok odlemljuje jedan mrtvački kovčeg).

Kako god da je to radila, ipak je bila reč o otvaranju jednog groba, scena koju jedan drugi tarot predviđa za dan Suda na kraju vremena, i koju je prevremeno radila jedna nežna gospođa. Uz pomoć Dvojke štapova i jednog konopca veštica izvlači iz rupe telo jednog Obešenog za noge. To je mrtvac lepo očuvanog lika; sa blede lobanje visi gusta kosa gotovo plavkastog crnila; oči su širom otvorene kao posledica nasilne smrti, usne skupljene nad oštrim i dugačkim očnjacima koje veštica otkriva jednim milujućim pokretom.

Usred tolikog užasa ne promiče nam jedan detalj: kako što je veštica dvojnica Kraljice tako leš i Kralj liče kao dve kapi vode. Jedini koji to ne primećuje je upravo Kralj, kome izleće jedan kompromitujući usklik:

Veštice...vampirušo... i preljubnice! – Znači priznaje da su veštica i njegova žena ista osoba? Ili možda misli da poprimivši Kraljičino obličje veštica mora i i njene dužnosti da poštuje? Možda bi znajući da je prevaren sa sopstvenim Doppel Ganger mogao da se uteši, ali niko nema hrabrosti da ga obavesti.

U snu groba dešava se nešto nepristojno: veštica se sagnula nad lešom kao kokoška nad jajima; i eto ti kako se mrtvac diže kao As štapova; kao Žandar pehara prinosi usnama bokal koji mu je veštica ponudila; kao u Dvojci pehara zajedno nazdravljaju, podižući čaše crvene od sveže krvi bez grumena.

– Moje metalno i asketsko cartsvo je dakle još uvek ispaša za vampire, besprizornu i feudalnu sektu! – Kraljev uzvik mora da je tog nivoa, dok mu se kosa na glavi diže pramen po pramen padajući potpuno posedela natrag na svoje mesto. Velegrad za koji je oduvek mislio da je kompaktan i proziran kao neki pehar istesan u kristale neke stene, pokazuje se porozan i istruleo kao neki stari pampur zabijen tu najbolje moguće da bi se zapušio odliv na vlažnoj granici inficiranoj carstvom mrtvih.

– Znaj – i to objašnjenje ne može da ne dođe od grobara, – da ta veštica u noćima ravnodnevice i dugodnevnice ide na grob muža koga je sama ubila, iskopava ga, ponovo mu udahnjuje život hraneći ga iz sopstvenih vena, i spaja se sa njim u velikom sabatu tela koja tuđom krvlju hrane istrošene arterije i zagrejavaju perverzne i polimorfne sramne delove.

Taroti maju dve verzije ovog bezbožnog rituala, da izgleda kao delo dveju različitih ruku: jedna sirova, koja se trudi da predstavi jedan oduran lik, svojevremeno muškarca ženu slepog miša, zvanog đavo; druga sva slavlje i venci, koja slavi pomirenje zemaljskih snaga sa nebeskim u simbolu sveukupnosti Sveta, putem plesa jedne čarobnice ili vile kroz klicanje.. (Ali crtač ta dva tarota mogao je da bude ista osoba, tajni sledbenik nekog noćnog kulta, koji je skicirao grubim pokretima strašilo od đavola da bi ismejao neznanje isterivača duhova i inkvizitora, i prosuo svoje ukrasne zalihe kroz alegorije svoje tajne vere).

– Kažite mi, dobri čoveče, kako mogu da oslobodim svoju teritoriju od ove napasti? – mora da je upitao Kralj, i odmah ga je uhvatio neki borbeni duh (karte mačeva uvek su spremne da ga podsete da je odnos snaga u njegovu korist), možda je predložio: – Mogao bih da upotrebim moju vojsku, obučenu da opkoli i pritisne, da stavi pod vatru i gvožđe, da podmetne vatru i pljačku, da sravni sa zemljom, da ne ostane vlat tave, drhtaj lista, živa duša...

– Gospodaru, nije potrebno – prekida ga grobar koji u svojim noćima na groblju mora da je video sve i svašta. – Kada Sabba bude iznenađen na prvi zrak rađajućeg sunca, sve veštice i vampiri, svi zlodusi i ženski vampiri pobeći će, pretvarajući se ko u slepog miša, ko u vipistrello, ko u neku drugu vrstu šišmiša. U tom obličju, kao što sam imao prilike da primetim, oni gube svoju uobičajnu nedodirljivost. U tom trenutku, sa ovom skrivenom zamkom uhvatićemo vešticu.

– Uzdam se u to što govorite, čestiti čoveče. Hajmo onda na posao!

Sve se obavlja po planu grobara: bar tako shvatamo iz zadržavanje Kraljeve ruke na tajanstvenoj arkani Točak, koji može da označi gungulu zoomorfnih duhova, koliko i zamku postavljenu sa materijalima gatanja (vračara je upala u nju u obličju jednog odvatnog krunisanog šišmiša, zajedno sa dve duše ženskih vampira, koje su se koprcale u napravi bez mogućnosti izlaza), koliko i lansirna rampa na kojoj je Kralj zatvorio u kapsulu paklenu divljač da bi je zafrljačio u orbitu bez povratka, i skinuo njenu težinu sa zemaljske teže u kojoj sve što zafrljačiš padne ti na glavu, i možda da je iskrca na neodređeneo tlo Meseca, koji već isuviše dugo vlada ćudima vukodlaka, generacijima komaraca, menstruacijima, pa ipak želi da se sačuva nezagađen, sjajan, čist. Pripovedač posmatra uznemirenim pogledom krivinu koja spaja Dvojku novčića kao da posmatra putanju između Zemlje i Meseca, jedini put koji mu preostaje za radikalno izbacivanje nepodobnog na horizont, pod uslovom da Selena koja se smakla sa vrhova boginja pristane na rang zvezdane kante za đubre.

Potres. Noć biva rasporena jednim bljeskom visoko iznad šume, u pravcu sjajnog grada koji u trenutku nestaje u mraku, kao da je grom pao na kraljevski zamak obarajući najvišu Kulu koja para deo velegrada, ili je skok napona u prepunim instalacijama Velike Centrale zacrneo svet u black-out-u.

"Kratak spoj, duga noć" zlosutna poslovica prolete grobaru kroz glavu, i svima nama koji zamišljamo (kao u arkani Broj Jedan po imenu Bagatto) inžinjere koji se u tom trenutku muče da demontiraju veliki Mehanički Mozak da bi se pronašao kvar u točkićima cevčicama elektrodama tricama i kučinama.

Iste karte u ovoj priči mogu da se čitaju i iščitavaju sa različitim značenjima; ruka pripovedača grčevito ševrda i ponovo pokazuje Kulu ili Obešenog kao pozivajući nas da prepoznamo u neizoštrenim telefotografijama nekog večernjeg lista brze fotke nekog užasnog zbivanja crne hronike: žena koja propada sa vratolomne visine u prazno među neboderima. U prvoj od ovih figura pad se lepo vidi u hvatanju ruku, podizanju suknje, u istovremenosti duple slike vrtloga; u drugoj, sa detaljem tela koje se pre no što se smrska o pod zakačinje nogama za žicu, objašnjava se uzrok električnom kvaru.

I tako možemo da mentalno rekonstruišemo to ružno zbivanje sa drhtavim glasom Lude koji dopire do Kralja: – Kraljica! Kraljica! Padala je s praskom! Užarena! Znaš šta su meteoriti? Hoće krila da raširi! Ne, vezana je za noge! S glavom nadole! Zakačinje se o žice i tu ostaje! Razapeta na nivou visokog napona! Rita se, zapomaže, maše! Izvrće papke, kraljevske kožice naše voljene Vladarke! Osušena tamo visi...

Podiže se uzbuna. – Kraljica je mrtva! Naša dobra Vladarka! Skočila je sa balkona! Ubio ju je Kralj! Osvetimo je! – odasvuda pristiže svet pešice i na konju, naoružan Mačevima, Štapovima, Štitovima, i postavlja Pehare otrovane krvi kao mamac. – To je vampirska stvar! Carstvo je u vlasti vampira! Kralj je vampir! Uhvatimo ga!

Dve priče u kojima se traži i gubi

Gosti krčme se gurkaju oko stola koji se polako prekriva kartama, pokušavajući da nađu svoju priču u gužvi tarota, i što priče postaju zbrkanije i klimavije, to više raštrkane karte nalaze svoje mesto u jednom sređenom mozaiku. Da li je ovaj crtež samo rezultat slučaja, ili ga neko od nas strpljivo slaže?

Tu je na primer jedan stariji čovek koji usred gungule zadržava svoju medidativnu smirenost, i pre no što spusti kartu dobro je zagleda kao da je zanesen nekom operacijom čiji ishod ne poznaje, kombinacijom nebitnih elemenata ali iz kojih može da iskoči iznenđujući rezultat. Bela profesorska brada vrlo je negovana, ozbiljan pogled sa tračkom uznemirenosti su nekoliko crta koje ima zajedničke sa Kraljem novčića. Ovaj njegov portret, zajedno sa kartama Pehara i Zlata koje se vide oko njega mogle bi da posluže da ga definišu kao alhemičara koji je proveo život ispitujući kombinacije elemenata i njihovu metamorfozu. U epruvetama i ampulama koje mu pruža Žandar pehara, njegov rođak ili asistent, on posmatra ključanje gustih tekućina kao urin, obojene reagensima u oblacima indigo ili cinober boje, iz kojih bi trebalo da se odvoje molekule kralja metala. Ali iščekivanje je uzaludno, ono što ostaje na dnu sudova je samo olovo.

Svima je poznato, ili bi bar trebalo da jeste, da ako alhemičar traži tajnu zlata iz pohlepe za bogatstvom da će njegovi eksperimenti biti neuspešni: mora međutim da se oslobodi egoizama i ličnih ograničenja, da se sjedini sa snagama koje se kreću u dnu stvari, i posle prvog pravog preobražaja samog sebe, ostali će lako doći.

Pošto je svoje najbolje godine posvetio tom Velikom Delu, naš stariji gost čak i sada dok ima špil tarota u rukama jeste ravan Velikom Delu koje hoće da sastavi, ređajući karte u kvadrat u kome se čitaju odozgo nadole, s leva na desno, i suprotno, sve priče uključujući i njegova. Ali kad mu se učini da priče drugih pasuju, primećuje da se njegova izgubila.

Nije on jedini koji traži u nizu karata put ka promeni unutar samog sebe koja se prenosi spolja. Ima i onih koji se sa lepom nepromišljenošću mladih prepoznaju u najživahnijoj figuri ratnika u celom špilu, Žandaru Mačeva, i koji u jurišu hvataju najoštrije karte Mačeva, najoštrije štapova da bi stigli do svog cilja. Ali moraće da pređu veliki krug (kako pokazuje zmijoliki znak Dvojke novčića), da izazovu (Dvojka mačeva) paklene sile (Đavo) koje priziva Mag Merlin (Bagatto) u šumi Broćelianda-e (Sedmica štapova), ako žele da na kraju budu primeljeni za Okruglim Stolom (Desetka pehara) Kralja Artura (Kralj mačeva), na mesto koje nijedan vitez dosada nije smeo da zauzme.

Očigledno je da je i za alhemičara kao i za viteza lutalicu cilj As pehara koji za jednog ima flogistos ili kamen filozofa ili eliksir za dugačak život, dok je za drugog to amajlija koju čuva Kralj ribara, tajanstvena vaza koju nam njeni prvi pesnik nije stigao da objasni – ili nije hteo – i koja od odonda buja reke mastila zamisli, Posuda za koju se i dalje bore romanska i keltska vera. (Možda je izumitelj Šampanjca upravo to tražio: da bitka ne zamre između Pape i Druida-Pustinjaka. Nema boljeg mesta od nedovršenog romana da se sačuva tajna).
Znači problem koji su naša dva gosta hteli da razreše ređajući karte oko Asa Pehara bio je istovremeno Veliko Delo alhemije i Potraga za Gralom. U istim kartama, jedna za drugom, oboje mogu da prepoznaju etape njihove Umetnosti ili Avanture: u Suncu zlatnoj zvezdi ili nevinosti dečka ratnika, u Točku neprekidni pokret ili šumsku čaroliju, u Sudu smrt ili vaskrsenje (metala i duše) ili nebeski zov.

S obzirom na stanje stvari, dve priče neprekidno rizikuju da se spopletu jedna o drugu, ako se mehanizam dobro ne razjasni. Alhemičar je onaj koji da bi postigao razmenu u materiji pokušava da napravi svoju dušu nepromenljivom i čistom kao zlato; ali u slučaju jednog doktora Faustusa koji izvrće pravila alhemičara, duša postaje predmet razmene nadajući se tako da će priroda postati neiskvarljiva i nije više potrebno tražiti zlato jer će svi elementi biti jednako vredni, svet je zlatan i zlato je svet. Na isti način je lutajući vitez onaj koji podvrgava svoja dela jednom aposlutnom i strogom moralu, da bi prirodan zakon zadržao raskošnost na zemlji sa aposlutnom trpeljivošću; ali probajmo da zamislimo jednog Persevala-Parcivala-Parsifala koji izvrće pravila Okruglog Stola: viteške vrline biće u njemu nenamerne, izaći će kao dar prirode, kao boje na krilima leptira, i tako izvršavajući svoje poduhvate sa začuđenom nonšalatnošću možda će uspeti da podvrgne prirodu svojoj volji, da zauzda nauku sveta kao celinu, da postane mag ili čudotvorac, da zaleči ranu Kralja Ribara i da podari zeleni život pustoj zemlji.

Mozaik karata koji ovde prikovani gledamo jeste dakle Delo ili Istraga koju bismo hteli da završimo bez delanja ili istraživanja. Doktor Faustus se umorio zavisnosti od sporih preobražaja koji se događaju unutar nas samih koje prave trenutačne metamorfoze metala, sumnja u znanje koje se gomila u usamljeničkom životu Pustinjaka, razočaran je u moć svog umeća kao i zbog dangubljenja u vezi sa kombinacijama tarota. U tom trenutku jedna munja osvetljava njegov sobičak na vrhu Kule. Pojavljuje mu se jedan lik sa šeširom širokog oboda, sličan onom kojeg nose studenti Vitemberga: možda je neki lutajući crkvenjak, ili neki obešenjak šarlatan, vašarski čarobnjak koji je postavio na tezgi laboratoriju sa različitim posudama.

– Ti misliš da možeš da oponašaš moje umeće? – mora da se tako pravi alhemičar obratio uljezu. – Kakvu čorbu mešaš u tvojim loncima?

– Čorbu koja je postojala na samom početku Sveta – mora da je tako odgovorio nepoznati – iz koje su se uobličili kristali i biljke i vrste životinja i rasa homo sapiensa! – i to što on govori jasno se vidi u materiji koja ključa u jednom užarenom ključu, kao što mi to sad vidimo na arkani XXI. U ovoj karti koja ima najveći broj od svih tarota i koja najviše vredi u prebrojavanju kod igrača jedna boginja gola leti, ukrašena mirtom, možda Venera; četiri lika koja su oko nje mogu se prepoznati kao noviji odani emblemi, ali je to možda samo oprezno prerušavanje drugih manje neskladanih pojava sa pobedom boginje tu na sredini, možda kentauri sirene harpije gorgone, koje su držale svet pre no što su ih vlasti sa Olimpa potčinile, ili možda dinosaurusi mastodonti krilonošci mamuti, probe koje je priroda napravila pre no što se pomirila – ne zna se još koliko dugo – sa nadmoćnošću čoveka. I neko vidi u centralnom liku ne Veneru već Hemrafroditu, simbol duša koje stižu u centar sveta, vrhunska tačka koju alhemičar mora da dostigne na svom putu.

– Znači umeš i zlato da praviš? – mora da je doktor to pitao, da ovaj na to:

– Pogledaj! – mora da je odgovorio, bljesnuvši mu pred očima sefove prepune lingotima napravljenim kod kuće.

– I možeš mladost da mi povratiš?

I sada mu iskušitelj pokazuje arkanu Ljubav, u kojoj se priča o Faustusu meša sa pričom Don Đovanija Tenorija, bez daljnjeg i ona skrivena u mreži tarota.

– Šta tražiš zauzvrat za tu tajnu?

Karta Dvojka pehara je podsetnik za tajnu pravljenja zlata, i tu se može naći kako se razdvajaju duše Sulfura i Žive, ili kako se spajaju Sunce i Mesec, ili bitka između Fiksnog i Letećeg, recepti koji se čitaju u svim traktatima, ali koji da bi uspeli možeš da provedeš čitav život duvajući nad vatrom i ne izlazeći ni sa čim na kraj.

Izgleda kao da naš gost i sam dešifruje u tarotima neku priču koja mu se unutra još uvek dešava. Ali za sada ne izgleda da nešto neočekivano može da se dogodi: Dvoja novčića brzom grafičkom efikasnošću pokazuje neku razmenu, trampu, do-ut-des; a kako uloga za ovu razmenu ne može biti ništa drugo do duša našeg gosta, lako je prepoznati naivnu alegoriju u fluidnom krilatom pojavljivanju arkane Umerenost; i ako je trgovina dušama ta kojom se mračni vrač bavi, nema više sumnji o njegovom identitetu đavola.

Uz pomoć Mefista, svaka Faustusova želja odmah se ispunjava. Ili bolje, da iskažemo stvari kako stoje, Faustus dobija protivrednost u zlatu onoga što želi.

Zar nisi zadovoljan?

Mislio sam da je bogatsvo ono različito, višestruko, promenljivo, a vidim samo komade jednakog metala koji dolaze i odlaze i gomilaju se, i ničemu drugom ne služe nego da sami sebe umnožavaju, uvek isti.
Sve što njegove ruke dotaknu pretvara se u zlato. Dakle, priča doktora Faustusa meša se i sa pričom o kralju Midi, u karti As novčića koja predstavlja vodenozemljanu kuglu koja se pretvara u loptu od masivnog zlata, osušenu u aptraktnosti valute, nepogodna za jelo i život.

Već se kaješ što si potpisao pakt sa đavolom?

Ne, greška je bila što sam trampio samo jednu dušu za samo jedan metal. Samo ako se Faust upusti sa mnogo đavola jednim po jednim spasiće svoju mnogostruku dušu, naći će zlatna perca u dnu plastične materije, videće Veneru kako se neprekidno ponovo rađa na obalama Kipra, razbijajući naftonosne mrlje, penu od praška...

Arkana broj Sedamnaest koja može da završi priču doktora u alhemiji, može takođe da započne priču o pustolovnom junaku, pokazujući njegovo rođenje pod srećnom zvezdom. Sin nepoznatog oca i svrgnute i lutajuće kraljice, Parsifal nosi u sebi tajnu porekla. Da bi ga sprečila da više sazna, majka (koja mora da je za to imala jake razloge) ga je naučila da nikad ne postavlja pitanja, i podigla ga je u samoći, razrešivši ga teške obuke viteštva. Ali čak i u tim čekinjastim pustarama lutaju lutajući vitezi i mladić ne pitajući ništa kreće sa njima, uzima oružje, skače u sedlo i konjskim kopitima gazi majku koja ga je isuviše dugo štitila.

Dete grešne veze, ubica majke i ne znajući, ubrzo upleten u podjednako zabranjenu ljubav, Parsifal lagano protrčava svet, savršeno nevin. Bez znanja svega onoga što mora da se nauči da bi se opstalo u svetu, ponaša se bez viteških pravila zato što mu tako dolazi. I blistajući od jasnog neznanja prolazi kroz predele opterećene mračnom svešću.

Puste zemlje prostiru se u tarotu Mesec. Na obali jednog mrtvog jezera stoji zamak na čiju je Kulu pala kletva. Tu boravi Amfortas, Kralj ribar, koga ovde vidimo starog i oronulog, kako pipa jednu svoju ranu koja neće da se zaleči. Sve dok se ta rana ne zaleči, neće se ponovo okretati točak preobražaja koji prolazi od svetlosti sunca do zelenila lišća i do veselja slavlja prolećne ravnodnevnice.

Možda je greh kralja Amfortasa neko zapušeno znanje, neka tužna nauka, sačuvana možda na dnu suda koji Parsifal vidi da nose u povorci uz stepenice zamka i voleo bi da zna šta je to, pa ipak ćuti. Parsifalova snaga je ta što je toliko nov u životu i tako zauzet činjenicom da je na svetu da mu nikad ne pada na pamet da postavlja pitanja u vezi sa onim što vidi. Pa ipak bilo bi dovoljno jedno njegovo pitanje, jedno prvo pitanje koje bi izazvalo pitanje svega onoga što svetu nikad nije ništa tražilo, i evo kako naslage vekova u prahu na dnu sudova iz iskopina kako se rastvara, ere prignječene među zemljanim naslagama ponovo teku, budućnost dobija prošlost, polen raskošnih godišnjih doba zakopan milenijumima u tresetištima ponovo leti, izdiže se iznad prašine godina suše...

Ne znam već koliko vremena (sati ili godina) Faustus i Parsifal se trude da ispišu svoje staze, tarot za tarotom, na stolu krčme. Ali svaki put kad se sagnu nad kartama njihova priča se čita na neki drugi način, trpi ispravke, varijante, oseća raspoloženje tog dana i tok misli, oscilira između dva pola: svega i ničega.

– Svet ne postoji – Faustus zaključuje kad klatno ode u drugu krajnost – ne postoji neka sveukupnost koja se sva odjednom daje: postoji jedan konačan broj elemenata čije se kombinacije množe na milijarde milijardi, malo njih pronađe oblik i smisao i nameće se usred jedne prašine bez smisla ili oblika; kao sedamdesetosam karata iz špila tarota u čijem zbližavanju nastaju nizovi priča koji se odmah raspadaju.

Dok bi ovo trebalo da je zaključak (opet provizoran) Prasifala, srž sveta je prazan, princip onoga što se pokreće u univezumu je prostor ničega, oko odsustva konstruiše se ono što postoji, u dnu grala postoji tao, i pokazuje prazan pravougaonik okružen tarortima.

I ja pokušavam da ispričam svoju

Otvaram usta, pokušavam da artikulišem reči, mučem, došao je trenutak da ja svoju ispričam, jasno je da su karte ove dvojice i karte moje priče, priče koja me je dovde dovela, niz ružnih susreta koji su možda samo niz promašenih susreta.

Da bih ponovo počeo moram da skrenem pažnju na kartu po imenu Kralj štapova, na kojoj se vidi jedan lik kako sedi, koji bi ako niko drugi to ne traži mogao bih i ja da budem: tim pre što drži neko zaoštreno oruđe sa vrškom okrenutom nadole, upravo kao što ja činim ovog trenutka, i zapravo to oruđe kad ga malo bolje zagledaš liči na neku pisaljku ili pero ili dobro zaoštrenu olovku ili hemijsku olovku, i to što ima predimenzioniranu veličinu biće da pokaže značaj tog oruđa za pisanje u životu pomenutog lika koji sedi.

Koliko ja znam, baš je ta crna nit koja izlazi iz vrha tog jeftinog skiptra put koji me je dovde doveo, i nije isključeno da je Kralj štapova taj naziv koji me čeka, i u tom smislu Štapovi se tumače kao u smislu zastava koje deca prave u školi, prvo mucanje nekoga ko proba da opšti iscrtavajući znakove, ili u smislu debla topole od koje sa prave bela celuloza i izvlače rizme hartije spremne da budu (i opet se značenja ukrštaju) išarane.
Dvojka novčića je za mene znak razmene, obe razmene koje postoje u svakom znaku, još od pre iscrtane žvrljotine da bi se razlikovala od neke druge žvrljotine prvog pisca, znak pisma povezanog sa razmenom drugih dobara, ne slučajno izmišljena od strane Feničanina, u igri kruženja kružećeg kao zlatne kovanice, slovo koje se ne shvata bukvalno, slovo koje prevazilazi vrednosti koje bez slova ništa ne vrede, slovo uvek otvoreno da nadraste samo sebe i da se ukrasi cvećem uzvišenog, vidi ga ovde istorizovano i procvetalo na svojoj površini značenja, slovo kao prvi element Lepe Književnosti, uvek dok uvlači u svoje obrte znaka krugove značenja, slovo S zmijoliko da bi značilo da je spremno da označava značenja, znak značenja koji ima oblik slova S da bi njegova značenja takođe uzela oblik slova S.

I svi ti pehari nisu drugo do isušene mastionice koje u mraku mastila čekaju da isplivaju demoni paklene sile babaroge himne noći cveće zla srca tame, ili da proklizi setni anđeo koji pročišćava raspoloženja duše i puni raspoloženjem blaženosti i bogojavljanjem. Ništa međutim. Žandar pehara me povlači dok se saginjem da bolje osmotrim unutar sopstvene ljušture; i nisam zadovoljan: dobro se protresam i cedim, duša je suva mastionica. Koji bi je đavo uzeo kao platu da mi garantuje uspeh dela?

Đavo bi trebalo da je karta koja se u mom poslu najčešće sreće: zar materija pre pisanja nije sve vreme isplivavanje na površinu dlakavih kandži, psećih ujeda, kozijih udaraca rogovima, zaustavljenog nasilja koje u mraku čuči? Ali stvar može da se posmatra na dva načina: da je ovo demonsko tinjanje unutar pojedinačnih ili mnogostrukih ličnosti, u ostvarenim rabotama ili za koje mislimo da smo ostvarili, u izrečenim rečima ili onim koje smo mislili da smo izrekli, način delanja ili govora koji nije pristojan, i da valja sve natrag vratiti, ili da je to ono što najviše znači i da je preporučljivo napolje da izađe; dva načina pogleda na stvar koji se potom sami raznorazno mešaju, jer bi moglo biti da negativno jeste negativno ali nužno jer bez njega pozitivno nije pozitivno, ili da uopšte nije negativno dok sam negativni slučaj nikad nije taj koji se smatra pozitivnim.
U tom slučaju, čoveku koji piše ništa drugo ne preostaje nego nedostižan model kome on teži: toliko đavolski grof da ga smatraju svetim, koji je reči naterao da istražuju tamne granice zamislivog. (I priča koju ćemo morati da pokušamo da tražimo u ovim tarotima biće o dvema sestrama koje bi mogle da su Kraljica pehara i Kraljica mačeva, jedna anđeoska i jedna perverzna. U samostanu u kome se prva zamonašila, čim se okrene jedan pustinjak je baca pod sebe i iskorišćava njenu ženstvenost iza njenih leđa; a ona kad se žali, Igumanija ili vrhovna sveštenica joj kaže: Ti ne poznaješ svet, Justina: moć Novčića i Mačeva služi pre svega da se svedu na stvari druga ljudska bića; raznolikost zadovoljstva nema granica, kao i kombinacija uslovnih refleksa. Tvoja sestra Đulijeta može da te uvede u promiskuitetne tajne Ljubavi; od nje ćeš moći da naučiš da ima onih koji uživaju da okreću Točak muka kao i onih Obešenih koji vise naopačke.

Sve ovo je kao san koji reč u sebi nosi i koji se oslobađa prolazeći kroz onoga koji piše oslobađajući i njega. U pisanju govori ono potlačeno. I tada bi Papa sa belom bradom mogao da bude veliki pastir duša a tumač snova Siđismondo od Vindobona, a da bi se to potvrdilo moramo da proverimo da li s neke strane u kvadratu tarota postoji priča koja se, kako uči njegova doktrina nalazi u mehanizmu svake priče. (Uzmimo nekog mladića, Žandara novčića, koji želi od sebe da odagna neko crno predskazanje: ubistvo oca i brak sa rođenom majkom. Stavljamo ga da krene u susret svojoj sudbini u Kola koja su bogato ukrašena. Dvojka štapova označava raskrsnicu na prašnjavom glavnom putu, štaviše: to jeste raskrsnica, i ko je tu bio može da prepozna mesto na kome put iz Korinta susreće put za Tebu. As štapova govori o svađi na putu, štaviše na rasrkšću sa tri puta, kada dvoje kola jedno drugom ne daju prednost i stoje sa zarobljenim koturima točkova a kočijaši sleću na zemlju podivljali i prašnjavi psujući upravo kao kočijaši, vređajući se, nazivajući svinjom i kravom majku i oca ovoga drugog, i ako jedan od njih isuče iz džepa smrtonosno oružje lako će biti i mrtvih.

Zapravo ovde su As mačeva, Luda, i Smrt: onaj nepoznati, onaj iz Tebe ostao je da leži, tako će da nauči da kontroliše svoje živce, ti Edipe nisi to namerno učinio, znamo, bio je to afekat, ali si se ipak bacio na njega naoružan kao da ništa drugo nisi čekao čitavog života. Među kartama koje posle dolaze tu je i Točak sreće ili Sfinga, tu je ulazak u Tebu Cara koji pobeđuje, tu su Pehari slavlja svadbe kraljice Jokaste koju ovde vidimo nacrtanu kao Kraljicu novčića, u udovičkoj odeći, zanosna žena iako zrela. Ali se proročanstvo ispunjava: kuga zavladava Tebom, oblak bakcila spušta se na grad, plavi kužnim isparenjima ulice i kuće, po telima izbijaju crveni i plavi plikovi i ona osušena padaju po ulicama, ližući vodu iz muljevitih bara suvim usnama. U ovim slučajevima nema druge do otići do Sibile Delfike, koja će da objasni koji su zakoni i tabui prekršeni: starica sa papinskom krunom i otvorenom knjigom, nazvana čudnim pridevom Igumanija, to je ona.. Ako želimo, u arkani pod imenom Sud ili Anđeo može se prepoznati primarna scena na koju se poziva Sigismondova doktrina snova: nežno anđelče koje se noću budi i kroz obake sna vidi odrasle i ne shvata šta rade, skroz goli i u neshvatljvim položajima, mama i tata i ostale zvanice. U snu govore činjenice. Ne preostaje nam ništa drugo nego da ih konstatujemo. Edip koji ništa nije znao, vadi sebi svetlost iz očiju: bukvalno, tarot Pustinjaka pokazuje njega dok sebi iz očiju vadi jedno svetlo, i kreće putem Kolona sa ogrtačem i štapom lutalice).

O svemu tome pisanje predoseća kao prorok a pročišćava kao tragedija. Sve u svemu ne treba od toga praviti problem. Pisanje ima podlogu koja pripada vrsti, ili bar civilizaciji ili bar izvesnim kategorijama prihoda. A ja? I ono mnogo ili malo isključivo moje koje sam mislio da umetnem? Ako već senku nekog autora mogu da evociram da prati moj nepoverljiv hod na polju lične sudbine, jastva, ili (kako se danas kaže) "proživljenog", to bi onda trebalo da je senka Egotiste iz Grenobla, provincijalca koji osvaja svet, koju sam nekad čitao kao iščekujući od njega priču koju bi trebalo da napišem (ili proživim: postojala je neka zbrka između ta dva glagola, u njemu, ili u meni tada). Koja bi me od ovih karata označila, ako bih još uvek odgovarala na moj apel? Karte romana koji nisam napisao, sa Ljubavlju i svom energijom koja se pokreće i strepnje i prevare.

Kola pobedničke ambicije, Svet koji ti se otvara, obećana lepota sreće? Ali ja ovde vidim samo otiske scena koje se uvek iste ponavljaju, tran-tran svakodnevnih kolica, sreću onakvu kakvu je jeftina štampa predstavlja. Da li je to možda recept koji sam od njega očekivao? (Za roman i za nešto nevdiljivo povezano sa romanom: "život"?) Šta je sve ovo držalo zajedno i onda nestalo?

Bacaj jednu kartu, bacaj drugu i nalazim se sa malo karata u ruci. Žandar mačeva, Pustinjak, Bagato, sve sam to ja kako sam se s vremena na vreme zamišljao dok i dalje sedim vukući olovku gore dole po papiru.
Putevima mastila beži galopirajući ratnički elan mladosti, ezgistencijalna strepnja, energija pustolovine potrošena u krvoproliću brisanja i zgužvanih papira. I u narednoj karti nalazim sebe u jednom starom monahu, već godinama izolovanom u svojoj ćeliji, bibliotekarskom mišu koji već godinama lista uz svetlost svetiljke neko zaboravljeno znanje među fusnotama u dnu stranice i pozivanjima na analitičarski indeks. Možda je došao trenutak da priznam da je tarot broj Jedan jedini koji poštenio predstavlja ono što sam uspeo da postanem: igrač ili iluzionista koji raspoređuje na svojoj vašarskoj tezgi figure pomerajući ih, povezujući ih i razmenjujući ih tako da postigne izvestan broj efekata.

Mađioničarsku igru koja se sastoji od ređanja tarota u nizu i izvlačenja priča iz njih, mogao bih i sa muzejskim slikama da izvedem; staviti na primer jednog San Đirolama umesto Pustinjaka, jednog Svetog Đorđa umesto Konjanika mačeva i videti šta se dešava. To su, u slikarskim temama one koje su me najviše privukle. U muzejima se uvek rado zaustavim ispred Svetih Đirolama. Slikari predstvaljaju Pustinjaka kao naučnika koji lista dela na otvorenom vazduhu, dok sedi na ulasku u neku pećinu. Malo dalje sedi jedan lav, domaći, miran. Zašto lav? Pisana reč zarobljava strasti? Ili podređuje snage prirode? Ili iznalazi harmoniju sa nehumanošću univerzuma? Ili čuva neku suzdržanu silu koja je ipak uvek spremna da iskoči, da proždere? Može se bilo kako objasniti, slikarima se dopalo da Sveti Đirolamo ima lava pored sebe (da ozbiljno shvatimo pričicu o trnu u šapi, zahvaljujući uobičajnom qui pro quo nekog prepisivača), i tako meni pričinjava zadovoljstvo i smiruje me de ih vidim zajedno, pokušavajući da se prepoznam u njoj, ne posebno u svecu kao ni u lavu (koji uostalom često veoma liče) već u njima dvoma zajedno, u celini, u slici, likovima predmetima pejzažu.

U pejzažu predmeti čitanja i pisanja smeštaju se između stenja trave guštera, postaju proizvodi i instrumenti mineralnog-vegetativnog-životinjskog kontinuiteta. Između ostalih pustinjakovih pomagala tu je i jedna lobanja: napisana reč uvek ima na umu brisanje osobe koja ju je napisala ili one koja će je pročitati. Neartikulisana priroda obuhvata u svom govoru i ljudski govor.

Ali obratite pažnju da nismo u pustinji, u džungli, na Robisonovom ostrvu; grad je tu na dva koraka. Slike Pustinjaka, gotovo uvek imaju neki grad u pozadini. Jedna Direrova grafika sva je zauzeta gradom, niska piramida okružena četvrtastim tornjevima i oštrim krovovima; svetac spljošten na jednom vrhu u prvom planu, okrenut mu je leđima, i ne odvaja pogled od knjige, pod kapuljačom monaha. Na Rembrantovoj Puntasecca visok grad stoji iznad lava koji okreće njušku okolo, dok je svetac dole, dok blaženo čita, u senci jednog hrasta, pod šeširom širokog oboda. Uveče Pustinjaci vide kako se osvetljavaju prozori, vetar u talasima nosi muziku slavlja. Za četvrt sata, samo da to požele mogu da se vrate natrag međ' svet. Snaga pustinjaka ne meri se po tome koliko je daleko otišao da boravi, već po maloj razdaljini koja mu je potrebna da bi se udaljio od grada, a da ga nikad ne izgubi iz vida.

Ili je možda usamljeni slikar predstavljen u svojoj radnoj sobi, gde se jedan Sveti Đirolamo, samo da nema lava, lako brka sa Svetim Augustinom: zanat pisanja uniformiše individualne živote, čovek za pisaćim stolom liči na bilo kog drugog čoveka za pisaćim stolom. Ali ne samo lav već i druge životinje posećuju naučnika u njegovoj usamljenosti, diskretni glasnici od spolja: jedan paun (kod Antonela od Mesine u Londonu), jedan vučić (kod Direra, jedna druga grafika), malteški psić (kod Karpaća u Veneciji).

U ovim slikama eneterijera važno je kako se izvestan broj vrlo jasno prepoznatljivih predmeta razmeštaju u nekom prostoru, i puštaju da svetlost i vreme prelaze preko njihove površine: povezane knjige, zavoji pergamenta, klepsidere, astrolabi, školjke, kugla koja visi sa tavanice koja pokazuje kako se obrću neba (na njenom mestu kod Direra stoji jedna tikva). Lik Svetogđirolama-Svetogaugustina može da sedi u samom središtu platna, kao kod Antonela, ali znamo da portret povezuje katalog predmeta, i prostor sobe reprodukuje prostor uma, enciklopedijski ideal intelekta, njegov red, njegove klasifikacije i mir.

Ili njegov nemir: Sveti Augustin, kod Botićelija (u Uficima), postaje nervozan, savija list za listom i baca ih na pod pod sto. Čak i u radnoj sobi u kojoj vlada zaneseni mir, koncentracija, dobrostanje (i dalje gledam Karpaća) provejava izvesna struja visokog napona; knjige okolo rastvorene same obrću stranice, ljulja se okačena kugla, svetlost sa prozora ulazi postrance, pas podiže njušku. U unutarnjem prostoru rovari najava zemljotresa; harmonična intelektualna geometrija dodiruje granicu paranoične opsesije. Ili su to spoljna grmljenja od kojih prozori drhte? Tako kako sam grad daje smisao ispranom pejzažu Pustinjaka, tako radna soba, sa svojom tišinom i svojim redom, nije ništa drugo do mesto na kome se registruju oscilacije sismografa.
Već sam ovde godinama zatvoren, prežvakavajući hiljadu razloga da ne promolim nos napolje, i ne nalazeći nijedan koji bi mi dušu smirio. Možda žalim za ekstrovertnijim načinima da se izrazim? Bilo je izvesno vreme kada sam kružeći po muzejima zastajkivao da se suočim i preispitam Sveteđorđeve i njihove aždaje. Slike Svetog Đorđa imaju tu vrlinu: stave ti do znanja da je slikar bio srećan da naslika Svetog Đorđa. Jer Sveti Đorđe se slika bez mnogo vere, verujući u sliku a ne i temu? Nestabilne pozicije Svetog Đorđa (kao sveca iz legende, vrlo slično Perseju iz mita; kao heroju mita, vrlo slično mlađem bratu iz bajke) izgleda da su slikari oduvek bili svesni, gledajući tako na njega uvek sa pomalo "primitivnim" okom. Ali istovremeno i verujući: na onaj način na koji slikari i pisci veruju u neku priču koja je prošla kroz niz oblika, i zbog same činjenica što je slikana i slikana, pisana i pisana, i da nije istinita, postaće.

Čak i na slikarskim platnima Sveti Đorđe uvek ima neko bezlično lice, dosta slično Žandaru mačeva u kartama, i njegova borba sa aždajom je lik na grbu ukucan negde izvan vremena, bilo da ga vidiš u galopu sa ne isukanom sabljom, kao kod Karpaća, kako juriša sa svoje polovine platna na aždaju koja se baca na drugoj strani platna, zanesen koncentrisanog izraza lica, spuštene glave, kao biciklista (okolo, u detaljima, leži niz leševa čije faze dekompozicije sastavljaju vremensko odigravanje priče), bilo da se konj i aždaja prepliću kao u nekom monogramu, kao kod Rafaela u Luvru, dok Sveti đorđe kopljem radi odozgo nadole kroz grlo čudovišta, operišući anđeoskim hirurškim zahvatom, (ovde se ostatak priče sažima u polomljenom koplju na zemlji i u jednoj nevinoj devojci čedno zapanjenoj); ili, da se u sekvenci; princeza, aždaja, Sveti Đorđe, zver (dinosaurus!) predstavlja kao centralni element (Paolo Ućelo, u Londonu i Parizu) ili Sveti Đorđe razdvaja tamo u dnu zmaja, od princeze u prvom planu (Tintoreto u Londonu).

U svakom slučaju Sveti Đorđe izvršava svoj poduhvat na naše oči, uvek u svom oklopu zakopčan, ne pokazujući ništa od sebe: psihologija nije za čoveka od akcije. Može se štaviše reći da je psihologija sva na strani aždaje, s njegovim besnim grčenjima: neprijatelj monstrum pobeđeni imaju patos koji heroj pobednik ni ne sanja da ima (ili dobro vodi računa da ne pokaže). Od ove tačke pa do tvrdnje da je aždaja psihologija, kratak je korak: štaviše, upravo psihu, mračno dno samog sebe Sveti Đorđe suočava, neprijatelj koji je namučio mnoge mladiće i devojke, unutrašnji neprijatelj koji postaje predmet esecranda prezrive otuđenja. Da li je to priča o energiji koja se projektuje u svet ili je to dnevnik jedne introspekcije?

Ostale slike predstavljaju narednu fazu, (aždaja opružena na zemlji je samo mrlja na tlu, jedna izduvani omotač) i slavi se pomirenje sa prirodom, koja gaji drveće i stenje koji zauzimaju celu sliku, proterujući u ćošak male likove ratnika i čudovišta (Altdorfer, u Minhenu; Đorđone u Londonu); ili je to slavlje regenerisanog društva, oko heroja i princeze (Pizanelo u Veroni i Karpaćo u narednim platnima u ciklusu, u Skjavonima). (Patetično podrazumevanje; pošto je heroj svetac neće biti venčanje već krštenje). Sveti Đorđe vodi na uzici aždaju na trg da bi ga usmrtio u javnoj ceremoniji. Ali u celom tom slavlju grada oslobođenog od košmara, niko se ne smeši; sva lica su ozbiljna. Oglašavaju se trube i bubnjevi, prisustvujemo jednoj smrtnoj kazni, mač Svetog Đorđa visi u vazduhu, svi zadržavamo dah, na tački da shvatimo da aždaja nije samo neprijatelj, ono različito, ono drugo, već smo to mi, jedan deo nas samih kome moramo da sudimo.
Na zidovima Skjavona u Veneciji, priče Svetog Đorđa i Svetog Đirolama nastavljaju jedna za drugom kao da su ista priča. I možda su zaista ista priča, život jednog te istog čoveka, mladost zrelost starost i smrt. Moram samo da nađem trag koji spaja viteški podvig sa osvajanjem mudrosti. Ali zar nisam upravo sada uspeo da prevrnem Svetog Đirolama na napolje a Svetog Đorđa na unutra?

Razmislimo. Kad malo bolje pogledamo, zajednički element dveju priča leži u odnosu sa proždrljivom zveri, aždajom neprijateljem ili lavom prijateljem. Aždaja preti gradu, lav samoći. Možemo da shvatimo kao jednu te istu zver: divlja zver koju susrećemo kako izvan toliko i u nama, na javnom ili privatnom mestu. Postoji jedan pogrešan način da se živi u gradu: utvrditi stanje proždrljive zveri dajući mu našu decu za jelo. Postoji jedan pogrešan način da se živi samoća: smatrati se mirnim zato što je divlja zver postala bezopasna zbog trna u šapi. Heroj priče je onaj koji u gradu zabada koplje u grlo aždaje, a u samoći drži sa sobom lava u punoj snazi, prihvatajući ga kao čuvara i kućnog duha, ali ne sakrivajući njegovu zversku prirodu.

Dakle, uspeo sam da zaključim, mogu da budem zadovoljan. Ali da nisam previše veličao? Čitam ponovo. Da sve iscepam? Da vidimo, prvo valja reći da priča o Svetomđorđu-Svetomđirolamu nije priča sa pre i posle: u središtu smo sobe sa likovima koji se pokazuju svi zajedno. Lik u pitanju ili uspeva da bude ratnik i mudrac u svemu što radi i msili, ili neće biti niko, i sama zver je istovremeno aždaja neprijatelj u svakodnevnom pokolju grada i lav čuvar u prostoru misli: i ne možeš mu se suprostaviti osim u dva ujedinjena oblika.

Tako sam sve stavio na svoje mesto. Bar na papiru. U meni sve ostaje kao i pre.

Tri priče o ludilu i uništenju

Sada kada smo videli ove komade kartona kako postaju muzej slika vrhunskih umetnika, scena tragedije, biblioteka pesama i romana, prizemno nemo prežvakavanje koje je da bi bilo na nivou magičnih figura karata, moralo polako da se uzdiže, moći će da proba da leti još više, da se razmeće još perjastijim rečima, koje možda prisluškuje neki loggione, kada se na njihovo odjekivanje iskrzane kulise na krckavim pozorišnim daskama pretvaraju u dvorce i bojna polja.

Zapravo ono troje koji su se svađali sada su to radili sa svečanim gestovima kao da recituju, i kad bi svo troje uperili prst na istu kartu, drugom rukom ili prizivajućim grimasama trudili su se iskažu da te figure treba shvatiti ovako a ne onako. I eto sada kad u karti čije se ime razlikuje od zavisnosti običaja ili idioma; Kula, Kuća boga, Kuća đavola, jedan mladić koji nosi mač – reklo bi se – da bi počešao glavu pod raskošnom svetlom kosom – koja je sada bela – prepoznaje spalti zamka u Elzinoru, kad se u mraku noći pojavljuje duh koji na smrt plaši stražare: kraljevsko koračanje utvare koja liči, sa prosedom bradom i šlemom i oklopom koji šljašte, koliko na Cara iz tarota toliko i na preminulog kralja Danske koji se vratio da traži Pravdu. U tom upitnom obliku karte se nude nemim pitanjima mladića: – zašto su se teške čeljusti tvog groba ponovo otvorile i tvoj leš ponovo oblači odeću od gvožđa i ponovo posećuje naš podmesečni svet izbezumljući zrakove Meseca?

Prekida ga jedna dama uznemirenog pogleda pretendujući da u toj istoj Kuli prepozna zamak iz Dunzinanea kada će progrmeti osveta koju su veštice nejasno najavile: šuma Birnama pokrenuće se penjući se uz uzbrdice brda, nizovi i nizovi drveća napredovaće na korenima iščupanim iz zemlje, pružajući grane kao desetka štapova u napadu na tvrđavu, i uzurpator će shvatiti da je Makduf, rođen od udarca mača taj koji će mu jednim udarcem Mača odseći glavu. Isto kao što veze među kartama nalaze neki mračan smisao:

Igumanija ili vračara proročica, Mesec ili noć u kojoj tri puta mijauče tigrasta mačka ili grokće bodljikavo prase, i škorpije žabe zmije mogu da se uhvate za supu, Točak ili bućkuriš grgutavog lonca u kome se rastvaraju mumije zlobnica, brabonjci od koze, koža od slepog miša, mozak fetusa, creva od tvora, repovi letećih majmuna, na isti način najbesmisleniji znakovi koje veštice muljaju u svojoj smesi, dobiju neki smisao koji ih pre ili kasnije potvrđuje, i na kraju ga čak i one same pronađu, i svedu te, tebe i tvoju logiku, na blato.
Ali na arkanu Kule ili groma uperuje se i drhtavi prst jednog starca, koji u drugoj ruci podiže figuru Kralja pehara, bez daljnjeg da bi ga prepooznali, s obzirom da na njegovoj razorenoj osobi nema preostalih kraljevskih osobina; ništa mu na svetu nisu ostavile njegove snaturate kćeri (to izgleda hoće da kaže pokazujući na dva porterta dveju krunisanih dama a zatim na sumoran pejzaž Meseca) i sada hoće i ovu kartu da mu uzurpiraju, dokaz kako je on oteran sa svog dvora, prevrnut izvan zidina kao neka kanta za đubre, prepušten divljanju elemenata. Sada je on živeo u mećavi i na kiši i na vetru kao da ne može da ima drugi dom, kao da nije bilo prihvatljvo da svet sadrži drugo do grad i grmljavine i oluju, i tako kao da njegov um sada gaji samo vetar i gromove i ludilo.

– Duvajte, vetrovi, dok vam se obrazi ne izbrazdaju! Vodopadi, uragani, preplavite i potopite zvonike, i udavite petlove na vetru! Sumporne munje, brže od misli, štafete munja koje cepaju hrastove, osmudite moju belu kosu! A ti zvuče, prodrmaj zemljanu kuglu, spljošti debljinu kugle u tanjirastu planisferu, polomi otiske prirode, razbacaj hromozome koji produžuju nezahvalnu suštinu ljudskog roda! – Ovaj uragan misli čitamo u očima starog vladara koji sedi između nas, sa povijenim leđima pokrivenim ne više ogrtačem od hermelina već rizom pustinjaka, kao da još uvek luta sa svetiljkom po ledini bez skovišta, sa Ludom kao jedinom podrškom i ogledalom svog ludila.

Međutim, za mladića od pre Luda nije ništa drugo do uloga koju je sam sebi nametnuo, da bi bolje proučio plan osvete i sakrio izbezumljen duh zbog otkrivanja krivice majke Gertrude i strica. Ako je u pitanju neuroza, u svakoj neurozi postoji metod a u svakom metodu neuroza. (To dobro znamo mi koji smo zakucani ovom igrom tarota). Bila je to priča u odnosima između starih i mladih koju nam je počeo da priča Hamlet: što se oseća krhkijim pred autoritetom starih, to je mladost više naterana da stvori ekstremnu i apsolutnu ideju o sebi, i tako ostaje još više dominirana nasrtajima rodbinskih duhova. Ništa manje uzbuđenje ne izazivaju mladi kod strarijih: nasrću kao duhovi, kruže spuštene glave, žvačući gorčinu, iznoseći na površinu osećanja krivice koja su stari zakopali, prezirući ono što stari misle da je najbolje kod njih: iskustvo. Dakle, neka izigrava ludaka Hamlet, sa zarozanim čarapama i sa otvorenom knjigom pod nosom: prelazna starosna doba podložna su mentalnim poremećajima. Uostalom njegova majka ga je iznenadila (Ljubavnik!) dok bunca za Ofelijom: dijagnoza se brzo postavlja, nazovimo to ljubavno ludilo tako da se sve objašnjava. Ko će nastradati biće Ofelija, siroto anđelče: arkana koja je obeležava je Umerenost i već predviđa njen vodeni kraj.

Evo Bagatto kao grupa putujućih akrobata i glumaca koji stižu da izvedu predstavu na dvoru: to je prilika da se krivi stave pred svojom krivicom. Drama predstavlja Caricu koja je preljubnica i ubica: da li se Gertruda prepoznaje? Klaudio beži uznemiren. Od ovog trenutka Hamlet zna da ga stric špijunira iza zavesa: dovoljan bi bio jedan dobar udarac Mačem spram zavese koja se mrda i kralj bi pao bez daha. Miš! Miš! Kladimo se da ću ga proburaziti do smrti! Ma kakvi; sakriven tamo nije bio kralj već (kao što otkriva karta po imenu Pustinjak) stari Polonije, zauvek ukopan u činu prisluškivanja, jadna špijunčina koja je umela malo da rasvetli. Nikakav potez ti ne uspeva, Hamlete: nisi smirio senku svoga oca i devojku koju voliš napravio si siroticom. Tvoj karakter te je odredio za apstraktne mentalne spekulacije: nije slučajno da te Žandar novčića prikazuje zanesenog dok kontempliraš neki kružni crtež: možda mandalu, dijagram neke vanzemaljske harmonije.
Čak i naša manje kontemplativna gošća, koja se inače zove Kraljica mačeva ili Ledi Makbet, kad vidi kartu Pustinjaka deluje potreseno: možda vidi nekog novog duha, senku Banka sa kapuljačom, mrtav i zaklan dok se jedva vuče hodnicima zamka, i seda nepozvan na počasno mesto za večerom, visi mu krvavi uvojak nad supom. Ili prepoznaje svog muža lično, Makbeta koji je ubio san: sa svetiljkom neprekidno celu noć posećuje sobe gostiju, oklevajući kao neki komarac koji ne želi da isprlja posteljinu. Krvave ruke i bledo srce! Pecka ga i podbada žena, ali to ne znači da je ona mnogo gora od njega: podelili su uloge kao dobri supružnici, brak je susret dva egoizma koja se melju međusobno i iz kojih proviru pukotine u osnovi ljudskog združivanja, stubovi javnog dobra drže se na zmijskim kožama privatnog varvarstva.

Pa ipak videli smo da se u Pustinjaku najverovatnije prepoznao Kralj Lir dok lud nausmice šeta tražeći svoju anđeosku ćerku Kordeliju (evo, Umerenost je još jedna izgubljena karta i samo njegovom krivicom, ova), ćerka koju on nije shvatio i koja je nepravedno oterana da bi poslušao lažljivu zloću Regane i Gonerile. Šta god da uradi jedan otac sa ćerkama on greši: bilo da su autoritativni ili permisivni, roditeljima nikad niko neće reći hvala: generacije se mrko gledaju i razgovaraju da se ne bi razumele, da bi se međusobno optuživale što su rasle nesrećno i umrle razočarane.

Gde je završila Kordelija? Možda bez azila i odeće da se pokrije, možda se sakrila u ovim pustim ledinama, i pije vodu iz rupa, i kao Mariji egipatskoj ptice donose zrna prosa da bi je nahranile. To može biti smisao arkane Zvezda, u kojoj međutim Ledi Makbet prepoznaje sebe mesečarku koja se noću diže bez odeće i zatvorenih očiju posmatra mrlje krvi po svojim rukama i muči se uzaludno ih perući. Drugo je potrebno! Miris krvi ne prolazi; da bi se oprale te male ruke nisu svi parfemi Arabije dovoljni.

Takvoj interpretaciji suprostavlja se Hamlet koji je u svojoj priči došao do tačke u kojoj (arkana Svet) Ofelija ludi, crvkuće besmislenosti i pesmice, luta po livadama okićena vencima – koprive, suncokreti, i ono cveće izduženog oblika kojem razulareni pastiri daju neko sirovo ime ali koje naše sramne devojke nazivaju organom mrtvaca – i da bi nastavio priču potrebna mu je baš ta karta, arkana broj Sedamanest, u kojoj se vidi Ofelija na obali potoka, dok leži i staklastoj i muljastoj struji koja će je za neki tren potopiti bojeći u zelenu buđ njenu kosu.

Skriven među grobovima na groblju, Hamlet misli na Smrt podižuću polomljenu lobanju Jorika lude. (To je dakle okrugli predmet koji Žandar novčića drži u ruci!) gde je profesionalni ludak mrtav, ludilo desktrukcije koje je u njemu nalazilo pražnjenje i ogledalo po ritualnim pravilima, meša se sa jezikom i činovima prinčeva i podanika, nezaštićenih i pred samim sobom. Hamlet već zna da bilo šta da dotakne navlači nesreću: misle da on nije u stanju da ubije? Ali zar mu to jedino ne polazi za rukom! Nevolja je što stalno pogađa pogrešne ciljeve; kada ubija uvek nekog drugog ubija.

Dva Mača ukrštaju se u dvoboju: izgledaju isti ali je jedan oštar a drugi tup, jedan je otrovan a drugi čist. Bilo kako uvek se mladi prvi posvađaju, Laerte i Hamlet kojima bi neka bolja sudbina pripisala ulogu rođaka a ne žrtve međusobnog klanja. U Peharima kralj Klaudije bacio je perlu koja je tableta otrova za nećaka: ne, Gertrudo, ne ispijaj! Ali kraljica je žedna; isuviše kasno! Prekasno Hamletov mač probada kralja, već se završava peti čin.

Za sve tri tragedije napredovanje Kočija rata jednog kralja pobednika označava pad zavese. Fortinbras od Norveške iskrcava se na bledom ostrvu Baltika, dvor je tih, vođa ulazi u mermerni prostor; ali ovo je grob! Evo mrtve cele kraljevske porodice Danske. Ili Smrt, uobražena i snob! Da bi ih na koje gala slavlje pozvala nele tue spelonche bez izlaza toliko si visokih ličnosti uništila samo jednim udarcem, prelistavajući almanah di Gotha sa svojim srpom-nožem za papir!

Ne, nije Fortinbras: to je kralj Francuske muž Koredilijin koji prelazi Lamanš u pomoć Liru i okružuje izbliza armiju Kopila iz Glostera, za kojim se bore dve kraljice rivalke i perverzne, ali neće stići na vreme da oslobodi iz kaveza ludog kralja i ćerku, zatvorene da pevaju kao ptice i da se smeju na leptire. Prvi put da malo mira vlada u porodici: dovoljno bi bilo da ubica zakasni neki minut. Međutim on stiže tačan, davi Kordeliju i njega Lir davi koji viče:

– Zašto konj, pas, miš imaju život a Kordelija ne diše? – a Kentu, vernom Kentu ne preostaje druga želja da mu poželi do: – Pukni srce, preklinjem te, pukni.

Osim ako nije reč o kralju Norveške niti Francsuke već Škotske, legitimnom nasledniku prestola koje je Makbet uzurpirao, i njegova kočija napreduju vodeći englesku vojsku, i konačno Makbet mora da kaže: – Umoran sam da Sunce ostane na nebu, jedva čekam da se polomi sintaksa Sveta, da se promešaju karte u igri, papiri u fascikli, komadići ogledala propasti.

Ratne price

/Iz: Ultimo viene il corvo (Poslednji je gavran), zbirke pripovedaka koja je pisana izmedju 1945. i 1948. godine.
Izabrala i prevela s italijanskog Ana Srbinovic/

Poslednji je gavran
Brzak bese kao mreza od neznih i prozirnih nabora, sa vodom sto je tekla u sredini. Svaki cas bi na povrsini sevnuo treptaj srebrnih krila: blesak ledja pastrmke koja bi odmah potom krivudajuci uranjala u vodu.
- Puna je pastrmki - rece jedan od ljudi.
- Ako bacimo unutra bombu, sve ce isplivati na povrsinu, izvrnute na ledja - rece drugi; skide bombu s pojasa i poce da odvrce kapicu.
Tada istupi decak koji ih je posmatrao, brdjansko seljace, s licem poput jabuke. - Daj - rece i uze pusku od jednog od ljudi. - Sta hoce ovaj? - rece covek i htede da mu oduzme pusku. Ali decak je uperio pusku ka vodi, kao da nisani u metu. "Ako pucas u vodu uplasices ribe i nista drugo", htede da kaze covek ali ne stize. Na povrsini se pracaknu jedna pastrmka i decak je zasu mecima, kao da ju je upravo tu cekao. Pastrmka je sada plutala, sa stomakom koji se belasao. - Boga mu - rekose ljudi.
Decak je repetirao pusku i ponovo nanisanio. Vazduh bese bistar i napregnut: razaznavale su se iglice borova na drugoj strani obale i mreza vodene struje. Jedan nabor sevnu na povrsini: jos jedna pastrmka. Zapuca: plutala je mrtva. Ljudi pogledase u pastrmku a onda u njega. - Ovaj dobro gadja - rekose.
Decak ponovo zanjiha puskom po vazduhu. Bese cudno, kad se bolje razmisli, biti tako okruzen vazduhom, razdvojen metrima vazduha od drugih stvari. Ako bi, medjutim, nanisanio, vazduh je postajao prava i nevidljiva crta, razapeta od otvora puske do necega, do sokola sto je promicao nebom, s krilima koja kao da behu nepomicna. Kada bi pritisnuo obarac, vazduh je i dalje bio staklast i prazan, ali tamo, na drugom kraju crte, soko bi sklopio krila i pao poput kamena. Iz zatvaraca se sirio prijatan miris baruta.
Dadose mu jos metaka. Mnogi su se vec bili okupili da ga gledaju, iza njega na obali recice. One sisarke u visokim krosnjama na drugoj obali, zasto ih je video a nije mogao da ih dotakne? Cemu ta praznina izmedju njega i svega ostalog? Zasto su sisarke, koje su cinile jedno s njim, u njegovim ocima, bile tamo, udaljene? Ali, kad bi nanisanio, odmah bi postalo jasno da je ta praznina samo varka; pritisnuo bi obarac i u istom trenu sisarka je padala, prekinute peteljke. Taj osecaj praznine bese poput milovanja: ta praznina puscane cevi, koja se protezala kroz vazduh i ispunjavala pucnjem, sve tamo do sisarke, do veverice, do belog kamena, do cveta maka. - Ovaj ne promasuje - rekose ljudi i niko se ne usudi da se nasmeje.
- Ti ides s nama - rece staresina.
- Onda mi dajte pusku - odgovori decak.
- Naravno. Razume se.
Podje s njima.
Krenu s torbom u kojoj su bile jabuke i dva komada sira. Selo bese fleka od skriljca, slame i kravlje balege na izmaku doline. Bilo je lepo otici jer su na svakom koraku iskrsavale nove stvari, drvece sa sisarkama, ptice koje su uzletale s grana, mahovina na kamenju, sve stvari u radijusu laznih udaljenosti, onih koje je pucanj ispunjavao gutajuci vazduh u sredini.
Nije se, medjutim, smelo pucati, rekose mu: kroz te krajeve moralo se stupati u tisini, dok je oruzje sluzilo za borbu. Ali u nekom trenutku jedan zec, uplasen koracima, pretrca preko staze usred meteza koji istog casa nastade. Malo je falilo da zamakne za zbunje kad ga decakov metak zaustavi. - Dobar pucanj - kaza cak i staresina - ali nismo posli u lov. Makar video i fazana, ne smes vise da pucas.
Nije proslo ni sat vremena a u povorci se ponovo zacuse pucnjevi. - Opet decak! - razljuti se staresina i ode do njega. On se smejao, s onim svojim belim i rumenim licem poput jabuke. - Jarebice - rece pokazujuci ih. Iz siblja se bese podiglo citavo jato.
- Jarebice ili zrikavci, rekao sam ti. Daj pusku. I ako me jos jednom razbesnis ides natrag u selo.
Decak obesi nos; bilo je dosadno hodati nenaoruzan; ali, dok je s njima, mogao se nadati da ce mu vratiti pusku.
Noc prespavase u pastirskoj kolibi. Decak se probudi u sam cik zore, dok su ostali jos spavali. Uze njihovu najlepsu pusku, napuni torbu mecima i izadje. Vazduh je bio bojazljiv i proziran, ranojutarnji. Nedaleko od kolibe rastao je dud. Bilo je to doba dana kad su doletale sojke. Eno jedne: zapuca, pritrca da je podigne i strpa je u torbu. Ne odmicuci se od mesta gde ju je podigao, potrazi drugu metu: puha! Uplasen pucnjem, trcao je da se sakrije u krosnji kestena. Pade mrtav i jedan veliki mis sivoga repa koji se pri dodiru linjao u pramenovima. Pod kestenom spazi, na livadi koja se prostirala dole, ispod njega, jednu gljivu, crvenu s belim tackama, otrovnu. Zbrisa je jednim pucnjem, potom ode da vidi da li ju je zaista pogodio. Bese to lepa igra, ici tako, od jedne do druge mete: mozda se mogao obici citav svet. Na jednom kamenu ugleda velikog puza, nanisani u kucicu, a kada se priblizio zatece samo razdrobljen kamen i malo svetlucave sluzi. I tako se udaljio od kolibe spustajuci se niz neke njemu nepoznate livade.
Sa kamena vide gustera na zidu, sa zida jednu baru i u njoj zabu, sa bare tablu na putu, laku metu. Od table se protezao put koji je krivudao a dole: dole behu ljudi u uniformama koji su koracali s puskama na gotovs. Kada decak s puskom iskrsnu pred njima, sa osmehom na svom belom i rumenom licu poput jabuke, pocese da vicu i uperise puske u njega. Ali decak je vec spazio zlatna dugmeta na grudima jednog od njih i zapucao je nisaneci u dugme.
Zacu covekov urlik a potom rafalnu i pojedinacnu paljbu koja mu zazvizda iznad glave: pruci se na zemlju, iza kamenjara na ivici puta, u mrtav ugao. Mogao je cak i da se krece, jer se kamenjar pruzao u duzinu, da izviruje na neocekivanim mestima, da vidi sevanje iz pusaka, vojnicke sive i svetlucave uniforme, da zapuca u neki sirit, u oznaku na okovratniku. Pa na zemlju a onda hitro da dopuze na drugo mesto i odande otvori vatru. Ubrzo zacu rafale iza ledja, ali oni su fijukali iznad njega i pogadjali vojnike: bili su to njegovi saborci koji mu pritekose u pomoc s mitraljezima. - Kad nas je decak vec probudio svojim pucnjevima - govorili su.
Decak, sad kada su ga drugovi pokrivali, mogao je bolje da cilja. U jednom trenu metak mu okrznu obraz. Osvrnu se: jedan vojnik se bio popeo na put iznad njega. Baci se u jarak, u zaklon, ali je istovremeno otvorio vatru i pogodio, ali ne vojnika vec njegovu pusku, sa strane, u okvir. Cuo je kako vojniku ne polazi za rukom da repetira pusku i kako je baca na zemlju. Tada decak iskoci i pripuca u vojnika koji se dade u beg: otkide mu jednu epoletu.
Potrca za njim. Vojnik je cas nestajao u sumi a cas mu je iskrsavao na nisan. Zbrisa mu vrh slema, potom gajku na opasacu. Jurcajuci tako, obrese se u nekoj nepoznatoj dolini, gde nije dopirao huk borbe. Vojnik u jednom trenu shvati da pred njim nije vise suma vec proplanak, sa padinama obraslim gustim zbunjem. Ali decak je vec izlazio iz sume: u sredini proplanka bese jedan veliki kamen; vojnik jedva stize da se sakrije iza njega, scucurivsi se s glavom medju kolenima.
Tu je citav sat bio na sigurnom: kod sebe je imao rucne bombe te decak nije mogao da mu se priblizi, vec samo da ga drzi na nisanu, kako mu ne bi pobegao. Naravno, da je mogao u jednom skoku da se nadje medju zbunjem, bio bi spasen, otklizao bi niz obronak. Ali trebalo je preci ono parce brisanog prostora: dokle ce decak tamo ostati? I zar nikada nece prestati da nisani? Vojnik odluci da napravi probu: stavi slem na vrh bajoneta i podize ga iznad kamena. Pucanj, i slem se otkotrlja na zemlju, izbusen.
Vojnik zadrza prisebnost: naravno, bilo je lako pogoditi metu u neposrednoj blizini kamena, ali ako se bude kretao velikom brzinom bice gotovo nemoguce upucati ga. Utom jedna ptica hitro prelete preko neba, neki pupavac, mozda. Odjeknu pucanj i ona pade. Vojnik obrisa oznojeni vrat. Prolete jos jedna ptica, ovoga puta drozd: pade i on. Vojnik proguta pljuvacku. Ovo mora da je bilo neko prometno mesto: jedna za drugom, proletale su ptice, sve razlicite, a onaj decak ih je pogadjao i obarao. Vojnik dobi ideju: "Dok je on zauzet pticama ne moze da pazi na mene. Cim zapuca potrcacu." Ali mozda je bolje da prvo napravi probu. Podize slem sa zemlje i nataknu ga na bajonet. Proletese dve ptice zajedno, ovoga puta: sljuke. Vojniku je bilo zao da ovakvu priliku protraci na probu, ali jos uvek nije smeo da reskira. Decak opali u jednu sljuku, tada vojnik isturi slem, zacu pucanj i vide kako slem leti u vazduh. Sada je vojnik u ustima osecao ukus olova; jedva da i primeti da je nakon sledeceg pucnja pala i druga ptica.
Ostaje mu, dakle, da ne pravi ishitrene pokrete: bio je siguran iza ove gromade, sa svojim rucnim bombama. A sto ne bi probao da decaka pogodi bombom, ne izlazeci iz sklonista? Opruzi sa na ledja, protegnu ruku iznad sebe, pazeci da ne izviri, skupi snagu i zavrljaci bombu. Dobar hitac; mora da je otisla daleko; ali, kada je bila na pola putanje, odjeknuse pucnjevi i ona se rasprsnu u vazduhu. Vojnik se baci na zemlju kako bi se zastitio od gelera.
Kada dize glavu ugleda gavrana. Na nebu iznad njega polako je, u sirokim krugovima, letela jedna crna ptica, mozda gavran. Decak ce ga bez svake sumnje sada upucati. Ali pucanj nikako da se oglasi. Mozda je gavran bio suvise visoko? Pa ipak, pogadjao je i one ptice koje su letele mnogo vise i brze. Napokon, pucanj: gavran ce sada pasti, ali ne, i dalje polako kruzi, ravnodusan. Pade, medjutim, jedna sisarka, tamo, s obliznjeg bora. Da li ce sada pucati u sisarke? Jednu po jednu, obarao je sisarke koje su uz tup udarac padale na zemlju.
Na svaki pucanj vojnik je gledao gavrana: pasce? Ne, crna ptica je kruzila sve nize iznad njega. Da li je moguce da je decak ne vidi? Mozda gavran i nije postojao, mozda je bio samo njegova halucinacija. Mozda onaj koji ce umreti vidi sve ptice kako prolecu: a kada ugleda gavrana, to znaci da mu je kucnuo cas. Ipak, trebalo bi upozoriti decaka koji je nastavljao da puca u sisarke. Tada vojnik ustade i, upiruci prstom u crnu pticu, doviknu na svom jeziku: - Eno ga gavran! - Metak ga pogodi pravo u orla rasirenih krila koji mu bese izvezen na uniformi.
Gavran se spustao polako, kruzeci.
 

Minsko polje
- Minirano - tako je starac rekao, masuci otvorenom sakom ispred ociju, kao da brise kakvo zamagljeno staklo. Svuda, ne zna se tacno gde. Dosli su i postavili mine. Mi smo bili u skrovistu.
Covek u sirokim pantalonama zackilji u padinu brda, a onda u starca koji je stajao na vratima.
- Ali od kraja rata do sada - rece - bilo je dovoljno vremena da se to sredi. Nego, mora da postoji put. Neko to sigurno zna.
"Ti to, deda, sigurno znas", pomisli, jer je starac verovatno bio krijumcar i poznavao je granicu kao svoj dzep.
Starac je gledao covekove siroke iskrpljene pantalone, njegovu pocepanu i iznosenu torbu i sloj prasine, od kose do cipela, koji je svedocio o mnogim peske predjenim kilometrima. - Ne zna se tacno gde - ponovi. - Za put. Minsko polje. - I ponovio je onaj pokret, kao da se izmedju njega i svega ostalog isprecilo kakvo zamagljeno staklo.
- Rekoh, nisam valjda toliki baksuz da natrapam na minu? - upita covek, s osmehom koji mu skupi usta poput stipse.
- Eh - rece starac. Samo to: - Eh -. Covek je sada pokusavao da se seti kako je zvucalo to EH. Jer, to je moglo znaciti EH, SAMO BI JOS TO FALILO, ili EH, NIKAD SE NE ZNA, ili pak EH, TO UVEK MOZE DA SE DESI. Ali starac je kazao samo jedno EH, bez ikakve intonacije, mrtvo poput njegovog pogleda, poput ovog brdskog predela gde cak i trava bese kratka i ostra nalik lose izbrijanoj bradi.
Obalsko rastinje je dostizalo najvise visinu grmlja, sa tu i tamo ponekim iskrivljenim i gumastim borom, tako nasadjenim da je pravio sto je moguce manji hlad. Covek je sada koracao ostacima staza sto su se penjale uz obronak, progutanih iz godine u godinu zbunjem i utabanih koracima krijumcara, koji su bili poput koraka divljih zveri sto jedva da ostavljaju trag.
- Prokleta zemlja - ponavljao je covek u sirokim pantalonama. - Jedva cekam da stignem na drugu stranu -. Na srecu, jednom je vec tuda prosao, pre rata, te mu nije bio potreban vodic. Takodje je znao da put vodi preko jedne velike livade na uzbrdici, koja nije mogla biti citava minirana.
Uostalom, bilo je dovoljno da pazi gde spusta nogu: ono mesto pod kojim se nalazi mina moralo se u necemu razlikovati od ostalih mesta. U necemu: prerovanoj zemlji, neprirodnom polozaju kamenja, suvise mladoj travi. Tu, na primer, odmah se videlo da ne mogu biti mine. Ne mogu? A ono uzdignuto parce skriljca? A ono utabano mesto usred livade? A onaj panj oboren preko staze? Zastade. Ali prelaz je jos bio daleko, ovde nije moglo biti mina, jos uvek; produzi.
Mozda bi mu bilo draze da ovim miniranim poljem prolazi nocu, promicuci kroz mrak, ne zato da bi izbegao granicne patrole, jer ovo je bila bezbedna oblast, vec da bi izbegao strah od mina, kao da mine behu kakve ogromne uspavane zveri koje je zvuk njegovih koraka mogao prenuti iz sna. Mrmoti: ogromni mrmoti, scucureni u svojim jazbinama, i onaj jedan koji cuva strazu na kamenu, kao sto to rade mrmoti, i upozorava ostale na njegov dolazak, piskom.
"Na taj pisak - razmisljao je covek - minirano polje ce odletiti u vazduh: ogromni mrmoti ce se ustremiti na mene i izujedati me do smrti."
Ali coveka mrmoti nikada nisu izujedali, nikada on nece nagaziti na minu i odleteti u vazduh. Glad je ta koja mu namece takve misli; covek to zna, zna sta je glad, sta masta moze da ucini u danima gladi, kad sve ono sto vidimo i cujemo povezujemo s hranom i ugrizima.
Mrmota je stavise bilo. Culo se njihovo pistanje: giii... giii... odozgo, iz kamenjara. "Kad bih uspeo da ubijem mrmota kamenom - pomisli covek - i da ga ispecem na raznju."
Pomisli na miris masti mrmota, ali bez mucnine; glad mu je probudila zelju cak i za mascu mrmota, za bilo cime sto se moglo zvakati. Citavu sedmicu potucao se od kucerka do kucerka, moljakao pastire da mu udele makar koricu razanog hleba ili solju usirenog mleka.
- Nemamo ni za nas. Nema se - govorili su i pokazivali mu gole i cadjave zidove, ukrasene samo pokojim vencem belog luka.
Stize nadomak prelaza pre nego sto je ocekivao. Zacudi se, istog casa, gotovo se prepade: nije ocekivao da su procvetali rododendroni. Nadao se da ce zateci golu livadu, kako bi mogao da prouci svaki kamen, svaki zbun, pre svakog sledeceg koraka, umesto toga propade do kolena u citavo jedno more od rododendrona, jednoliko more, neprohodno, iz kojeg su virili samo hrbati golog kamenja.
A ispod, mine. - Ne zna se tacno gde - rekao je starac. - Svuda -. I zamahao u vazduhu onim svojim otvorenim sakama. Coveku u sirokim panatalonama se ucini da vidi senku tih saka kako se spusta na ovo prostranstvo rododendrona i narasta sve dok ga sasvim ne prekri.
Odabrao je kuda ce ici, usekom koji se pruzao uporedo s dolinom, gotovo neprohodnim, ali takodje i nezgodnim za postavljanje mina. Sto se vise peo, rododendroni su bivali sve redji, a medju kamenjem culo se giii... giii... pistanje mrmota, neumoljivo poput sunca u potiljak.
"Tamo gde su mrmoti - pomisli, udarivsi u tom pravcu - to je znak da nema mina."
Ali bio je to pogresan zakljucak: mine behu predvidjene za ljude, tezina mrmota nije bila dovoljna da ih aktivira. Tek tada se seti da se te mine zovu pesadijske, i to ga prestravi.
"Pesadijske mine - ponavljao je - za ljude."
Taj naziv je bio dovoljan da mu zaledi krv u zilama, odjednom. Naravno, ako su minirali prelaz, to je zato da bi ga ucinili neupotrebljivim: mozda je trebalo da se vrati natrag, da se podrobno raspita kod ljudi iz okoline, da krene nekim drugim putem.
Okrenu se da podje natrag. Ali gde je ono bio spustio nogu, pre toga? Rododendroni su se prostirali iza njegovih ledja poput kakvog biljnog mora, neprobojnog, bez tragova koji bi govorili o njegovom prolasku. Mozda se on vec nalazio usred minskog polja, samo jedan pogresan korak i on je izgubljen: nije mu preostalo nista drugo nego da produzi.
"Prokleta zemlja - pomisli. - Prokleta zemlja dok je sveta i veka."
Kad bi imao psa, velikog psa tezine coveka, da ga potera ispred sebe. Dodje mu da cokne jezikom kao da psa podstice na trk. "Moracu sam sebi da budem pas", pomisli.
Mozda bi posluzio i kamen. Jedan se upravo nalazio pored njega, bio je veliki ali ne i pretezak, i odgovarao je nameni. Podize ga obema rukama i baci ispred sebe sto je dalje mogao, na uzbrdicu. Kamen ne pade daleko i dokotrlja se unatrag do njega. Tako je samo iscikavao sudbinu, nista drugo.
Vec je stigao u najvisi deo doline, u kamenjar od kojeg je za- zirao. Kolonije mrmota osetile su coveka i uznemirile se. Vazduh je bio izboden njihovim piskovima kao kaktusovim bodljama.
Ali covek nije vise razmisljao o tome kako da ih ulovi. Primetio je da se dolina, veoma prostrana na pocetku, malo-pomalo suzila, te sada nije bila nista drugo do jedan veliki kanal sa stenama i sibljem. Tada covek shvati: minsko polje je moglo biti samo tu i nigde drugde. Samo na tom mestu izvestan broj mina, postavljenih na potrebnoj razdaljini, mogao je da onemoguci svaki prolazak. Ovo saznanje, umesto da ga uzasne, ispuni ga nekim cudnim spokojem. Dobro: sada se nalazio usred minskog polja, to je sasvim izvesno. I nije mu preostajalo nista drugo nego da nastavi da se nasumice penje, da ide kuda mu volja. Ako sudbina hoce da on danas umre, onda ce umreti; a ako ne, proci ce izmedju mina i spasti se.
Uoblicio je tu misao bez pravog ubedjenja: nije verovao u sudbinu. Naravno, ako je napravio odredjeni korak to je zato sto drugacije nije mogao, sto su ga pokret njegovih misica, tok njegovih misli doveli do toga da napravi bas taj korak. Ali postojao je jedan trenutak u kojem je mogao da napravi i taj ali i neki drugi korak, u kojem su se misli kolebale, a misici napinjali u neizvesnom pravcu. Odluci da ne razmislja, da pokrece noge kao automat, da koraca nasumice po kamenju; ali neprekidno ga je mucila sumnja da je njegova volja ta koja odredjuje da li ce poci desno ili levo, da li ce nogu spustiti na ovaj ili na onaj kamen.
Stade. Bese ga obuzela neka cudna pomama, spletena od gladi i straha, koju nije znao kako da zadovolji. Pretrazi dzepove: imao je kod sebe ogledalce, uspomenu od jedne zene. Mozda je to ono sto je zeleo: da se pogleda u ogledalo. U komadicu posuknulog stakla pojavi se jedno oko, naduveno i zacrvenelo; potom obraz skoren od prljavstine i cekinja; potom usne, suve, ispucale, desni crvenije od usana, zubi... Pa ipak, covek je u stvari zeleo da se ogleda u velikom ogledalu, da se ogleda citav. Obrtanje tog parceta ogledala oko lica, kako bi u njemu video svoje oko, uvo, nije mu bilo dovoljno.
Produzi. "Do sada jos nisam naisao na minsko polje - pomisli. - Ima jos pedeset, cetrdeset koraka..."
Svaki put kada bi koraknuo, osetivsi ispod sebe grubu i cvrstu zemlju, tesko bi udahnuo. Jedan korak je napravljen, jos jedan, pa jos jedan. Ova ploca od skriljca izgleda kao zamka, a u stvari je cvrsta; onaj grm vresa nista ne krije: ovaj kamen... kamen ispod njegovih nogu ulegnu dva prsta. - GIII... GIII... - oglasavali su se mrmoti. Napred, druga noga.
Zemlja koja postade sunce, vazduh koji postade zemlja, pistanje mrmota koje postade prasak. Covek oseti kako ga neka gvozdena ruka povuce za kosu, za vrat. Ne jedna ruka, vec stotine ruku koje su ga vukle svaka za po jednu dlaku i cupale je iz peta, kao sto se cepa list hartije, na stotinu sitnih komadica.

Jedan od trojice je jos ziv
Tri coveka bila su gola, sedeli su na kamenu. Okolo su stajali svi ljudi iz sela, a onaj krupni s bradom ispred njih.
- ...i video sam plamen visi od planine - govorio je starac s bradom - te rekoh sebi: kako moze toliko da bukti jedno selo?
Oni nista nisu razumeli.
- I osetio sam miris dima koji se nije dao podneti te rekoh: kako moze toliko da smrdi dim iz naseg sela?
Onaj visoki od trojice golih, koji je rukama bio obujmio ramena jer je duvao vetar, gurnu laktom starijeg coveka, kako bi im protumacio: jos uvek je zeleo da razume, a stariji covek je bio jedini koji je iole znao jezik. Ali on je sedeo lica uronjenog u sake, i samo bi mu povremeno niz pognuta ledja prosli zmarci, citavom duzinom kicme. Na debelog se vise nije moglo racunati; bio se prepustio groznici od koje je podrhtavalo njegovo zenskasto salo, oci mu behu kao stakla izbrazdana kisom.
- A onda mi rekose da je plamen od zita zahvatio nase kuce i da to smrde nasi ubijeni sinovi koje prozdire vatra: Tancinov sin, Djeov sin i sin carinara.
- Moj brat Bastijan! - zavapi onaj s groznicavim ocima. Bio je jedini koji ga je prekidao, svaki cas. Ostali su cutali, ozbiljni, ne ispustajuci oruzje iz ruku.
Onaj visoki od trojice golih nije bio iste narodnosti kao njegovi drugovi: poticao je iz oblasti koja je ne tako davno i sama videla spaljena sela i ubijene sinove. Stoga je znao kako gledaju na one koji spaljuju i ubijaju, te je bilo logicno da ima manje nade od drugih. Medjutim, nesto mu je branilo da se pomiri sa sudbinom, neka tegobna neizvesnost.
- Uspeli smo da uhvatimo samo ova tri coveka - rece onaj krupni s bradom.
- Samo tri, steta! - uzviknu groznicavi, ali ostali su i dalje cutali.
- Moze biti da je neko medju njima od onih koji nisu tako rdjavi, od onih koji nerado izvrsavaju naredjenja, moze biti da su bas ova trojica od takvih...
Groznicavi iskolaci oci na starca.
- Sta kaze? - upita starijeg coveka onaj visoki od trojice golih, sapatom. Ali starijem coveku se cinilo da mu citav zivot vec otice niz prsljenove.
- Ali kad su u pitanju ubijeni sinovi i spaljene kuce, ne sme se praviti razlika izmedju rdjavih i onih koji to nisu. Te nema sumnje da smo u pravu sto ova tri coveka osudjujemo na smrt.
"Smrt - razmisljao je onaj visoki od trojice golih - negde sam vec cuo tu rec. Sta znaci? Smrt."
Ali stariji covek delovao je odsutno a onaj debeli je izgleda poceo da mrmlja neku molitvu. U jednom trenu seti se da je katolik. Od njih trojice jedini je on bio katolik i zbog toga su ga cesto zadirkivali. - Ja sam katolik... - stade da ponavlja slabasnim glasom, na svom jeziku. Bilo je tesko reci da li preklinje za spas na zemlji ili na nebu.
- A ja kazem da bi pre nego sto ih ubijemo trebalo da... - poce groznicavi, ali ostali ustadose ne obracajuci na njega paznju.
- U Kuldistregu - rece onaj s crnim brkovima - pa necemo morati da kopamo jamu.
Podigose svu trojicu. Onaj debeli pokri rukom genitalije. Nista nije toliko isticalo njihov osudjenicki polozaj od cinjenice da behu goli.
Povedose ih krsevitom stazom, s puskama na ramenima. Kuldistrega je bila otvor jedne vertikalne jame, okna koje se spustalo sve do utrobe planine, dole duboko, ne zna se dokle. Trojica golih behu dovedeni do ivice jame a naoruzani seljaci rasporedise se unaokolo; tada stariji covek poce da zapomaze. Zapomagao je, mozda na svom narecju, druga dvojica ga nisu razumeli: bio je otac porodice, on, ali je takodje bio i najpokvareniji od njih, te njegova kuknjava u njima izazva samo bes ali i neku ravnodusnost prema smrti. Onaj visoki je, medjutim, i dalje osecao neki cudan nemir, kao da u nesto nije bio siguran. Katolik je dole drzao skupljene ruke, i nije bilo sasvim jasno da li se moli ili krije genitalije, smezurane od straha.
Zacuvsi kuknjavu starijeg coveka, naoruzani seljaci izgubise strpljenje: hteli su sto pre to da okoncaju, te pocese bez reda da pucaju ne cekajuci naredbu. Onaj visoki vide kako katolik pada, na bok, i kotrlja se u ponor, potom kako stariji covek leti zabacene glave i nestaje vukuci za sobom svoj poslednji jauk, u bezdan, niz kamenite zidove. Vide jos, kroz oblak prasine, jednog seljaka koji se upinjao da otkoci pusku, potom propade u mrak.
Nije se odmah onesvestio, i to zbog oblaka bola koji ga salete poput roja pcela: proleteo je kroz kupinjak. A onda, stotine tona praznine okacene o stomak, i izgubi svest.
Odjednom mu se ucini da se vraca nagore, kao da se odbio od zemlje: zaustavio se. Napipavao je nesto vlazno i njusio krv. Sigurno se sav izlomio i sada ce umreti. Ali bio je jos uvek pri svesti a njegovo telo je veoma zivo i razgovetno osecalo svaki pojedinacni bol izazvan padom. Pokrenu ruku, levu: slusala je. Pipanjem potrazi drugu ruku, dotace clanak, lakat; ali ruku nije osecao, bila je kao mrtva, mogao ju je pokrenuti jedino drugom rukom. Shvati da pomera clanak desne ruke drzeci ga obema rukama: to je bilo nemoguce. Tada mu sinu da drzi neciju tudju ruku; pao je na leseve dva ubijena coveka. Napipa stomak katolika: bio je poput mekanog tepiha koji mu je ublazio pad. Zbog toga je ostao ziv. Zbog toga a i zato sto, sada se secao, nije bio pogodjen vec se pre toga bacio dole; nije se, medjutim, secao da li je to ucinio namerno, ali to sada i nije bilo vazno. Potom shvati da vidi: nesto svetla dopiralo je i do samog dna te je visoki od trojice golih mogao da razazna svoje ruke, a i one koje su strcale iz gomile mesa ispod njega. Okrenu se i pogleda uvis: na samom vrhu bio je otvor preplavljen svetloscu: grotlo Kuldistrege. U prvom trenu zaslepi ga taj zuckasti blesak; potom mu se oci priviknuse i on razazna plavetnilo neba, beskrajno daleko od njega, dvostruko dalje nego sa zemljine povrsine.
Prizor tog neba baci ga u ocajanje: bez sumnje bi bilo bolje da je mrtav. Sada je, zajedno sa dvojicom svojih izresetanih drugova, na dnu jame iz koje nikada nece moci da izadje. Viknu. Parce neba, gore, na vrhu, istacka se glavama. - Jedan je ostao ziv! - rekose. Bacise neki predmet. Goli covek ga je gledao kako pada kao kamen, zatim kako udara o zid, a onda zacu prasak. Iza njega je bila supljina u steni i goli covek se zguri u njoj: jama se ispuni dimom i sitnim kamenjem koje je pljustalo odozgo. Privuce k sebi telo katolika i njime zagradi supljinu; jedva da je bilo u jednom komadu, ali to je bilo jedino sto mu je moglo posluziti kao zastita. To ucini u poslednji momenat: jos jedna bomba polete i dotace dno, podigavsi kovitlac od krvi i kamenja. Les se rasprsnu u komade: goli covek nije vise imao ni zaklon niti nadu. Viknu. Na zrakastom nebu iskrsnu seda brada krupnog coveka. Ostali se sklonise u stranu.
- Ej - rece krupni covek s bradom.
- Ej - odgovori goli covek, sa dna.
Krupni covek s bradom ponovi: - Ej.
To je bilo sve sto su imali jedan drugom da kazu, njih dvojica.
Tada se krupni covek s bradom okrenu: - Bacite mu uze - rece.
Goli covek nije razumeo. Vide kako neke glave nestaju, a one koje ostadose davale su mu znake, potvrdne znake, da se strpi. Goli covek ih je gledao, pomolivsi glavu iz supljine, ne usudjujuci se da citav izadje, i dalje obuzet onim nemirom koji je osecao jos dok je sedeo na kamenu i slusao njihove optuzbe. Ali seljaci nisu vise bacali bombe, gledali su dole i postavljali mu pitanja, a on je odgovarao jecanjem. Uze nije stizalo, jedan po jedan seljaci se udaljise od otvora. Goli covek tada izadje iz zaklona i osmotri visinu otvora na povrsini zemlje, zidove od glatkog i okomitog stenja.
U tom trenu pojavi se lice groznicavog. Gledao je oko sebe, cerio se. Nagnu se nad otvor Kuldistrege; uperi nadole pusku i zapuca. Goli covek oseti kako mu metak zazvizda pored uva: Kuldistrega bese jedno krivudavo okno, ne sasvim vertikalno, stoga odozgo bacene stvari gotovo nikada nisu stizale do dna, te su i meci verovatno zavrsili u nekom od udubljenja u steni. Scucuri se u svom zaklonu, s penom na ustima, kao pas. Eno, sada su svi seljaci ponovo bili pokraj otvora i jedan od njih je spustao dugacko uze dole, u ponor. Goli covek je gledao uze kako silazi, silazi ali nije se pomerio.
- "Ajde - doviknu mu onaj s crnim brkovima - hvataj uze i penji se.
Ali goli covek je u dalje bio scucuren u supljini, nepomican.
- Samo hrabro - vikali su - necemo ti nista.
I tresli su mu uzetom ispred nosa. Goli covek se plasio.
- Necemo ti nista. Casna rec - govorili su ljudi i trudili se da sto iskrenije zvuce. I bili su iskreni: hteli su po svaku cenu da ga spasu kako bi ga ponovo upucali, ali u tom trenutku su hteli da ga spasu i u njihovim glasovima bilo je neke topline, ljudskosti. Goli covek sve to nasluti ali nije imao drugog izbora: i dohvati uze. Medjutim, vide kako se, izmedju ljudi koji su ga drzali, pojavljuje glava onoga s groznicavim ocima; tada ispusti uze i sakri se. Morali su ponovo da ga nagovaraju, da ga moljakaju; napokon, on se odluci i poce opet da se penje. Uze je bilo puno cvorova te nije bilo tesko popeti se, a osim toga, bile su tu i izbocine na stenama i goli covek je polako izranjao na svetlost dana a glave seljaka na vrhu postajale su sve razgovetnije i vece. Onaj s groznicavim ocima se opet iznebuha pojavi te ostali nisu imali vremena da ga sprece: drzao je automatsku pusku i istog casa otvori vatru. Vec prvi rafal prekide uze, bas iznad njegovih ruku. Covek propade u dubinu udarajuci o zidove i ponovo se strovali na ostatke svojih drugova. Gore, na plavicastoj mrlji neba, pojavi se krupni covek s bradom sireci ruke i odmahujuci glavom.
Ostali su hteli da mu objasne, pokretima, povicima, da nije njihova krivica, da ce taj ludak vec videti svoga boga, da ce odmah potraziti drugi konopac i izvuci ga gore, ali goli covek je bio izgubio nadu: nece vise uspeti da se domogne zemlje. Ovo je bila jama iz koje nikada nece izaci, gde ce podivljati pijuci krv i jeduci ljudsko meso, a da nikada nece moci umreti. Gore, na plavicastoj mrlji neba bili su dobri andjeli sa uzadima i zli andjeli sa bombama i puskama, i jedan veliki starac bele brade koji je sirio ruke, ali nije mogao da ga spase.
Naoruzani ljudi, buduci da nisu uspeli da ga privole lepim recima, odlucise da ga dokrajce bombama, te pocese da ih bacaju. Ali goli covek je pronasao drugo skloniste, jednu usku pukotinu gde se mogao zavuci i biti na sigurnom. Na svaku bombu koja bi pala on se sve vise zavlacio u tu pukotinu u steni, dok nije stigao do mesta odakle nije vise video nikakvo svetlo, medjutim, jos uvek nije napipavao zavrsetak pukotine. Nastavio je da se vuce na stomaku, kao zmija, a oko njega bese samo tama i vlazan i klizav krecnjak. Od vlaznog, krecnjak na dnu postade mokar, potom prekriven vodom; goli covek oseti kako ispod njegovog stomaka tece ledeni potok. Bio je to prolaz koji su vode sto su se slivale niz Kuldistregu probile pod zemljom: jedan veoma dug i uzan hodnik, jedno podzemno crevo. Gde se zavrsavalo? Mozda se gubilo u slepim kavernama u utrobi planine, mozda je vracalo vodu tanusnim venama koje su potom izvirale na povrsinu. Eto: njegov les ce istruliti u toj spilji, zagadice vodu na izvorima i potrovace citava sela.
Nije vise imao vazduha; goli covek je osecao kako se priblizava cas kada njegova pluca nece vise moci da izdrze. Medjutim, prijala mu je svezina potoka, sve bujnijeg i hitrijeg; goli covek je sada puzao citavim telom uronjenim u vodu i sa sebe je tako spirao naslage blata i svoje i tudje krvi. Nije znao da li je prevalio malo ili mnogo; gusta pomrcina i to sto se kretao puzeci poremetili su mu osecaj za prostor. Bio je iscrpljen: pred njegovim ocima pocese da igraju svetlece sare, lelujajucih kontura. Sto je vise napredovao, te sare su postajale svetlije, odredjenije, iako su i dalje neprekidno menjale oblik. A ako to nije odsjaj mreznjace, vec svetlost, prava svetlost, na kraju spilje? Bice dovoljno zatvoriti oci, ili gledati u suprotnom pravcu kako bi se u to uverio. Ali onome koji zuri u neku svetlost ostane odsjaj u dubini oka, cak i kada spusti kapke i skrene pogled; te on nije mogao da razlikuje spoljnu svetlost od odbleska u vlastitim ocima, i ostade u nedoumici.
Napipa neki nepoznati oblik: bili su to stalaktiti. Klizavi stalaktiti visili su sa svoda spilje a stalagmiti su se dizali s dna, na obalama potoka, tamo gde nisu bile izlokane. Goli covek se sada kretao drzeci se za stalaktite iznad svoje glave. I napredujuci tako, postade svestan da njegove ruke vise nisu savijene u laktovima vec da je sada, kako bi dohvatio stalaktite, morao da ih ispruzi, sto je znacilo da je podzemni hodnik postajao sve siri. Ubrzo je covek mogao da izvije ledja, da ide cetvoronoske, a svetlost je bila sve razgovetnija, sada je vec mogao da razluci da li su mu oci otvorene ili zatvorene, vec je razaznavao obrise stvari, luk stropa, stalaktite koji su visili, crno svetlucanje potoka.
I najzad, covek se uspravi na noge i produzi dugackim podzemnim hodnikom, prema osvetljenom otvoru, dok mu je voda dosezala do pojasa, jednako se drzeci za stalaktite kako bi se odrzao na nogama. Jedan stalaktit je izgledao veci od ostalih, a kada se za njega uhvatio, oseti kako mu se u ruci otvara i udara ga po licu hladno i mekano krilo. Slepi mis! Poce da leti, a onda se i drugi slepi misevi, koji su visili s glavom nadole, probudise i poletese, te se ubrzo citava spilja ispuni njihovim besumnim letom, a covek je osecao strujanje vazduha uznemirenog trepetom njihovih krila i nezne dodire njihove koze na celu, na usnama. I prosavsi kroz oblak slepih miseva izadje na svez vazduh.
Spilja je izbijala na bujicu. Goli covek je ponovo bio na povrsini zemlje, pod nebeskim svodom. Da li je spasen? Nije smeo da se zavarava. Bujica je bila necujna, prosarana belim i crnim kamenjem. Uokolo se prostirala gusta suma s nakaznim drvecem ispod kojeg je raslo samo trnovito siblje i korov. Covek bese go u divljem i pustom kraju, a najbliza ljudska bica behu neprijatelji koji ce ga, cim ga ugledaju, goniti vilama i puskama.
Goli covek se pope na vrh jedne vrbe. Dolina, obrasla sumom i siprazjem, lezala je pod olovnom niskom planina. Ali dole, u dnu, na jednoj okuci potoka video se krov od skriljca i beli dim koji se otuda dizao. Zivot, pomisli goli covek, zivot je pakao, sa nestalnim secanjem na onaj bezbrizni, davno izgubljeni raj.

Odlazak u komandu
Suma je bila retka, gotovo unistena pozarima, posuknula od nagorelih debala, crvenkasta od suvih borovih iglica. Naoruzani covek i covek bez oruzja hodali su cikcak izmedju drveca, silazeci.
- U komandu - rekao je onaj naoruzani. - Idemo u komandu. Pola sata hoda u najgorem slucaju.
- A onda?
- Sta onda?
- Mislim, da li ce me pustiti - rece nenaoruzani covek; s paznjom bi saslusao svaki odgovor, slog po slog, kao da vreba neki pogresan ton.
- Naravno da ce vas pustiti - rece naoruzani. - Ja dam potvrdu bataljona, oni naznace u spisku, a onda mozete da idete kuci.
Nenaoruzani je odmahivao glavom, smrknutog izraza.
- Eh, to uvek potraje, znam... - rece, mozda samo zato da bi ponovo cuo:
- Pustice vas odmah, kad vam kazem.
- Racunao sam - dodade - racunao sam da cu do uvece stici kuci. Sta je, tu je.
- Kazem vam da cete stici - odgovori naoruzani. - Samo da naprave zapisnik, potom ce vas pustiti. Bilo bi dobro da izbrisu vase ime sa spiska spijuna.
- Imate spisak spijuna?
- Naravno da imamo. Mi znamo sve spijune. I hvatamo ih jednog po jednog.
- A moje ime, je li na spisku?
- Nego. I vase ime je tamo. Bilo bi dobro da ga sada izbrisu, ako ne, opet ce vas uhvatiti.
- Onda je bas dobro sto idem tamo, da im sve lepo objasnim.
- Eto, zato i idemo. Bilo bi dobro da vide, da provere.
- Ali sada - rece covek bez oruzja - sada vec znate da sam jedan od vasih, da nikad nisam bio spijun.
- Tako je. Sada vec znamo. Sada ste bez brige.
Nenaoruzani je klimao glavom i pogledavao unaokolo. Nalazili su se na jednoj velikoj cistini, obrasloj suvonjavim borovima i arisima unistenim od pozara, zakrcenoj suvim granama. Napustili su, ponovo pronasli i ponovo izgubili stazu kao da, prolazeci kroz sumu, nasumice biraju put izmedju retkih borova. Nenaoruzani nije poznavao taj kraj, vece se spustalo zajedno s ostrim pramiccima magle, a tamo u dubini suma je, zakriljena mrakom, postajala sve gusca.
Udaljavanje od staze ga je uznemirilo; pokusa - buduci da je izgledalo da onaj drugi ide nasumice - pokusa da zavije desno, gde se staza mozda nastavljala: i onaj drugi zavi desno, kao slucajno. Cim bi ponovo poceo da ga prati, ovaj bi isao bilo levo ili desno, u zavisnosti od toga gde je put bio prohodniji.
Nakani se da upita: - Ali gde je komanda?
- Tamo idemo - odgovori naoruzani. - Videcete.
- Ali na kom mestu, u kom kraju, otprilike?
- Kako da vam kazem? - odgovori. - Za komandu se ne moze reci da je na nekom mestu, u nekom kraju. Komanda je tamo gde je komanda. Shvatate valjda.
Shvatao je; nenaoruzani je bio covek koji shvata stvari. Pa ipak upita: - Ali zar ne postoji neki put do tamo?
Onaj drugi odgovori: - Eh, neki put. Shvatate valjda. Neki put uvek nekud vodi. U komandu se ne ide putevima. Shvatate valjda.
Nenaoruzani je shvatao, bio je covek koji shvata stvari, bio je lukav.
Upita: - Vi cesto idete u komandu?
- Cesto - rece naoruzani. - Cesto idem tamo.
Imao je tuzno lice, bez pogleda. Slabo je poznavao kraj: izgledalo je, svaki cas, kao da se izgubio, a ipak nije prestajao da hoda, kao da mu je svejedno.
- A kako to da vam je zapao taj posao, ovo danas, sto su vas poslali da me privedete? - upita nenaoruzani, proucavajuci njegovo lice.
- To je moja duznost, da vas privedem - odgovori. - Ja privodim ljude u komandu.
- Vi ste kurir, a?
- Tako je - rece naoruzani - kurir.
"Cudan neki kurir - razmisljao je nenaoruzani - koji ne poznaje kraj. Ali - razmisljao je - bice da sada izbegava stazu kako ja ne bih shvatio gde je komanda, jer mi ne veruju." Los znak, to sto mu ne veruju; nenaoruzani nije mogao da otkloni tu pomisao. Ali, ovaj los znak ulivao je i neku nadu, da ga zaista vode u komandu i da ce ga nakon toga pustiti, medjutim, osim tog loseg znaka bilo je i losijih, bese tu i suma koja je postajala sve gusca i iz koje kao da nikada nece izaci, a onda i tisina, a i tuga ovog naoruzanog coveka.
- Da li ste i sekretara takodje priveli u komandu? I bracu mlinare? I uciteljicu? - Upita u jednom dahu, bez razmisljanja, jer je to bilo presudno pitanje, koje je sve govorilo: sekretar opstine, braca, uciteljica, svi su oni bili odvedeni, nikada se nisu vratili, o njima se vise nista nije culo.
- Sekretar je bio fasista - rece naoruzani - braca su radila za policiju, uciteljica je bila kolaborant.
- Pitam jer ne znam, buduci da se nikada nisu vratili.
- Rekoh - potvrdi naoruzani. - Oni su bili ono sto su bili. Vi ste ono sto jeste. Nemojte da uporedjujete.
- Naravno - rece ovaj drugi - to ne moze da se poredi. Samo sam pitao sta se s njima desilo, tek onako, iz radoznalosti.
Osecao se sigurnim u sebe, nenaoruzani, neograniceno sigurnim u sebe. Bio je najlukaviji covek u selu, tesko je bilo preci ga. Oni drugi, sekretar i uciteljica, nisu se vratili: on ce se vratiti. "Ja veliki kamarad - reci ce marsalu. - Partizan nije kaput mene. Ja kaput sve partizane." Marsal ce se mozda nasmejati.
Ali spaljena suma bila je beskrajna a covekove misli pritisnute mrakom i neizvesnoscu, poput proplanaka okruzenih gustom sumom.
- Ja ne znam tacno za sekretara, za sve te ostale. Ja sam kurir.
- Ali u komandi sigurno znaju - bio je uporan nenaoruzani.
- Pa da. Pitacete u komandi. Tamo to znaju.
Spustio se mrak. Moralo se oprezno hodati, tom pustarom, paziti na svaki korak, da se ne bi spotakao o kamenje skriveno pod gustim zbunjem. Ali i paziti na svaku misao, jednu za drugom, u zgusnutom nemiru, da ga ne bi scepao strah koji je mutio razum.
Naravno, da su mislili da je spijun, ne bi ga tek tako ostavili u sumi, samog s ovim covekom koji kao da nije ni mario za njega; mogao mu je pobeci kad god je hteo. A ako bi pokusao da pobegne, sta bi onaj drugi ucinio?
Nenaoruzani poce, krivudajuci izmedju drveca, pomalo da se udaljava, da savija udesno kada je onaj drugi okretao levo. Ali naoruzani je nastavljao da hoda gotovo kao da na njega ne obraca paznju, i silazili su tako niz retku sumu, sada vec sasvim udaljeni jedan od drugog. Povremeno su se cak gubili iz vida, skriveni stablima, zbunjem, ali na trenutke nenaoruzani bi iznad sebe ponovo ugledao onog drugog koji kao da nije mario za njega, ali mu je ipak stalno bio za petama, na razdaljini.
"Ako me na tren ostave samog, nece me vise uhvatiti", do tog trenutka vrzmalo se po glavi nenaoruzanom coveku. Ali sada uhvati sebe kako razmislja: "Ako uspem da mu pobegnem, nece me..." I vec je u glavi video Nemce, kolone Nemaca, Nemce u kamionima i oklopnim vozilima, viziju smrti za sve druge, spas za njega, lukavog coveka, coveka koga niko nije mogao da predje.
Napustili su sikare i ledine i zasli u gustu i zelenu sumu, postedjenu od pozara: tlo bese pokriveno suvim borovim iglicama. Naoruzani covek je zaostao iza njega, mozda je krenuo drugim putem. Nenaoruzani tada oprezno, s jezikom medju zubima ubrza korak, uroni dublje u gustis, otkliza niz padinu, izmedju borova. Bezao je: tek sad postade toga svestan. Prepade se: ali shvati da se vec suvise udaljio, da je onaj drugi morao primetiti njegov pokusaj bekstva i da ga verovatno vec goni: nije mu preostalo nista drugo nego da trci, zlo ce biti ako mu naleti na nisan, sad kada je pokusao da pobegne.
Okrete se na sum iza svojih ledja: na nekoliko metara od sebe vide naoruzanog coveka koji je koracao svojim spokojnim, ravnodusnim korakom. U ruci je drzao pusku. Rece: - Ovde treba da je precica - i dade mu znak da podje ispred njega.
Sve se vrati na staro: ona nedoumica, sve je moglo biti i lose i dobro: ova suma koja je, umesto da se zavrsi, postajala sve gusca, ovaj covek koji ga gotovo bez reci pusta da pobegne.
Upita: - Ima li ovoj sumi kraja?
- Cim zaobidjemo onaj brezuljak, tu smo - rece onaj drugi. - Ne brinite, jos veceras cete biti kod kuce.
- Da li to znaci da ce me sigurno pustiti da odem kuci? Hocu da kazem, nece me zadrzati kao taoca, na primer?
- Nismo mi Nemci, pa da uzimamo taoce. U najgorem slucaju mogu vam uzeti cokule, kad smo vec kod toga, jer smo svi manje-vise bosi.
Covek stade da gundja da se za cokule najvise i bojao, ali u sebi se zapravo poradova: svaka pojedinost vezana za njegovu sudbinu, bilo losa ili dobra, pothranjivala mu je nadu.
- Cujte - rece naoruzani - buduci da vam je do njih toliko stalo, ovako cemo: vi cete obuci moje cokule, sve dok budemo u komandi, jer moje su poderane i nece vam ih uzeti. Ja cu obuci vase, a kada vas budem vodio natrag vraticu vam ih.
Sada bi cak i dete shvatilo da je sve bilo samo bajka. Naoruzani covek je zeleo njegove cokule, u redu, nenaoruzani ce mu dati sve sto zeli, bio je on covek koji shvata, bio je srecan sto je tako jeftino prosao. "Ja veliki kamarad - reci ce marsalu. - Ja dati njima cokule i oni mene pustiti." Marsal ce mu mozda pribaviti par cizama kakve su nosili nemacki vojnici.
- Dakle, vi nikoga tamo ne drzite: taoce, zarobljenike? Cak ni sekretara opstine i one ostale?
- Sekretar je otkucao tri nasa druga; braca su pravila cistke zajedno s policijom; uciteljica je isla u krevet s onima iz Desete.
Nenaoruzani covek stade. Rece: - Ne mislite valjda da sam i ja spijun. Niste me valjda ovde doveli da me ubijete - i otkri pomalo zube, kao da kani da se nasmesi.
- Da mislimo da ste spijun - rece naoruzani - ja ne bih oklevao da uradim ovo -. Otkoci pusku. - I ovo -. Osloni je na rame, uperi cev u njega kao da ce pucati.
"Eto - mislio je spijun - nece pucati."
Ali onaj drugi nije spustao pusku vec je, naprotiv, polako pritiskao obarac.
"Nazdravlje, nazdravlje, pucace", uspeo je da pomisli spijun. I kad po sebi oseti pobesnele hice poput plamenih pesnica koje ne prestaju da udaraju, stize jos da pomisli: "Misli da me je ubio, a u stvari sam ziv."
Pade licem na zemlju i poslednja stvar koju vide behu njegove cokule na nogama koje ga prekoracise.
Ostade tako, les u dubini sume, s ustima punim borovih iglica. Dva sata kasnije vec se crneo od mrava.