Цео поход Јевреја по обећаној земљи.

за bf 109_q_6

lucifer - slobodan da radi shta zeli , velja bez skrupula ,volja kao zakon i.t.d. 
 prema satanistichkim verovanjima ,lucifer moze da radi shta pozeli i chini i dobra dela - prema onima kojima hoce ...

Сва бића су од Бога добила слободу
Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме. (1 Коринћанима 6,12) и слично:
Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује.(1 Коринћанима 10,23)

Луцифер-Ђаво је радећи оно што апостол Павле наводи у првом делу реченице (све ми је дозвољено,слободно), потпао потпуно под утицај охолости, ароганције, гордости... Оно влада њиме, ова необуздана стихија га је обухватила, прожела и покорила. Зло је њиме овладало. Ђаво је покорен сопственом гордошћу и злом, мислио је да има власт над њима, а оне су га покориле и постао је роб страсти. Удаљио се од Бога, од Живота, од Истине, од Љубави. а чим се од њега удаљио згаснула је величина његова. Зло је удаљавање од Бога. Луцифер је злоупотребио слободу и последице су биле фаталне за њега. И уместо да расте у љубави, добру, племенитости..., он је постао кваритељ дела Божијег. Кренуо је линијом мањег отпора, неспособан за изградњу (па шта је изградио до сада?), почео је да каља све остало,(као у Езоповој басни са лисицом која је изгубила реп, па убеђује друге лије да ће им бити боље без репа...), да нарушава слободу људи и да њих наведе да се одричу слободе и потпадају под власт греха. Да понове његово дело-злодело.
Занимљиво да је крилатицу: Све ми је дозвољено (први део апостолове реченице), Достојевски ставио у уста Ивана Карамазова, а после у уста Смердјакова, а касније се види и зашто...
Када је и где сатана учинио некоме добро? И какво је то, хм, добро учинио некоме?     Ово је као по оној навијачкој: Са нама се може све што се пожели, да полете рибе и запливају птице...Зар се раст у злу зове напредак? У злу се само назадује, пропада, сурвава у поноре...
А сва бића су дар слободе добила од Бога. Треба знати да се и у слободи расте и разликовати ослобађање и слободу.

s druge strane bog ne moze da vrshi zla dela (i uopshte nesavrshena dela) - jer onda prestaje da bude bog
 Опет ти ограничаваш својим умом Бога.  Морам да се понављам:

Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, вели Господ. Него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли. (Исаија 55, 8-9)

Бог не чини зло! И то зато што неће! Па, није ово она дечија игра, чик пређи ову црту...Бог чини оно што је по Његовој вољи, а не нашој, или анђеоској...

По твојим цитатима, ти кажеш да ово кажу сатанисти, а шта ти кажеш?

Radi se o sledećem. Oni koji najviše blate stari zavet ne znaju da navedu ni jedan primer iz njega, njima je izgleda bitno samo da blate i da bilo kakvu diskusiju na ovakve teme dovedu u besmisao. A kada ih neko pita da bilo šta pogrdno navedu iz Novog Zaveta, tek tu nema nikakvog odgovora. Nije uredu nešto blatiti a ne ukazati konkretno šta se blati

Изворни текстови историјских прича из Старог завета не садрже подстицај на геноцид, већ њих садрже уреднички коментари којима су те приче накнадно "уређиване" и повезиване.Ти приређивачи су узимали у обзир читаву потоњу историју Израила и Јуде, заједно са вавилонским ропством и оним што се потом збило, тражећи разлоге за разорна збивања ропства у неуспесима ових првих генерација да истребе Хананце.
Другим речима, масовни геноцид који делује као тако велики морални проблем заправо се никад није ни десио него је он производ оне врсте размишљања о расној чистоти која је потекла током касније историје, нарочито после вавилонског ропства.

Данас

To bi ovako trebalo da izgleda:



Tumači - krivci za "genocidnost" biblijskog štiva
Džon Drejn, "Uvođenje u Novi zavet", Clio, Beograd, 2003, i "Uvođenje u Novi zavet", Clio, 2004, prevela s engleskog Bogdana Đukić
Najčitanija knjiga na svetu, Biblija, sa svakom novom generacijom čitalaca donosi i nova, sve složenija i multidisciplinarnija tumačenja. Takvo je, nesumnjivo, i kapitalno dvotomno istraživanje Džona Drejna, profesora religioznih studija na Stirling univerzitetu: "Uvođenje u Stari zavet" i "Uvođenje u Novi zavet".
Složenost štiva Starog zaveta, čije arheološke tragove i narativne slojeve Drejn situira unutar više od dve hiljade godina nastajanja, uslovila je i pristup autora koji je želeo da priče koje čine strukturu ovih svetih spisa sagleda u njihovom ukupnom istoprijskom, religioznom, književnom, etičkom, pravnom. Sociološkom ... kontekstu vremena u kome su nastajali, kao najsublimniji vid duha tog drevnog civilizacijskog doba, ili, kako to Drejn naziva, u "životnoj realnosti sveta u kojem su napisane".
Na početku, autor iscrpno analizira strukturu i prirode svakog pojedinog segmenta, s jedne strane, na osnovu sadržine, kao i žanrovsku tipologiju, s druge strane.
Najveći deo "Uvođenja u Stari zavet" posvećen je prepričavanju biblijskih pripovesti, otprilike hronološkim redosledom, usput oslikavajući istoriju izrailjskog naroda, onako kako se ona ogleda na fonu sudbina pojedinačnih junaka i kroz starozavetne priče i legende.
Jedna od zamerki koje su Drejnovom odista ambicioznom zahvatu uputili konzervativniji kritičari, jeste to što njegova tumačenja polaze od pretpostavke da su istorijski podaci, izneti u Bibliji, uzeti kao manje više dati i kao dovoljna tačka oslonca današnjim istraživačima, i retko se dovode u sumnju. Ta zamerka međutim, ne mora da utiče na ukupan domet knjige, ukoliko se ona ne prihvata kao striktno istorijska literatura, već pre, neophodni vodič u raznim vidovima tumačenja Biblije u književnosti i umetnosti, zatim za sociološka istraživanja, za razumevanje drevnog prava, običaja i uopšte društvenih studija svih profila, ne samo religioznog.
U istom s pravcu kreću se i istraživanja Drejna u "Novom zavetu", koji je posvećem svim socijalno-istorijskim premisama koje su prethodile, i onim koje su bile vladajuće u vreme rođenja Hrista, zatim njegovom životu, suštinskim elementima i smislu njegovog učenja, sledbenicima, kao i sintezi posledica i značaja tog učenja, jevanđeljima, te kasnijim interpretacijama novozavetnih zbivanja.
Posebno zanimljiv za čitaoce koji ovoj knjizi prilaze ne kao stručnjaci, već iz intelektualne radoznalosti, jeste deo koji se osvrće upravo na ta, "laička" tumačenja, koja su neretko vodila do određenih nerazumevanja i pogrešnih dedukcija.
Drejn, naime, dopušta mogućnost da su određeni delovi biblijskih spisa usvojeni kao alibi i primenjivani u sklopu novije kolonijalističke kulture, ali, dodaje, da pokretača istorije zapadne imperijalističke ekspanzije u proteklih hiljadu godina i duže ne treba tražiti u samoj Bibliji, već u onima koji su ih tumačili i primenjivali na ovaj način. Drejnov najjači argument za to su milioni Jevreja i hrišćana svih vremena i sa svih meridijana (naročito onih hrišćana koji danas ne pripadaju zapadnom svetu) "koji su ove priče čitali i ne samo da nisu njima bili podsticani da se upuste u etnička čišćenja i postanu rasisti nego su bili pokrenuti u sasvim suprotnom smeru".
Drejn vrlo detaljno analizira, i u ovom i u prethodnom odeljku,otkud su se u pojedinim slojevima Biblije mogli pojaviti neki rasistički, genocidni, i, rekli bismo, sa današnjeg stanovišta ljudskih prava, "politički nekorektni detalji". Izvorni tekstovi istorijskih priča iz Starog zaveta ne sadrže podsticaj na genocid, već njih sadrže urednički komentari kojima su te priče naknadno "uređivane" i povezivane, eksplicitan je Drejn. Ti priređivači su uzimali u obzir čitavu potonju istoriju Izraila i Jude, zajedno sa vavilonskim ropstvom i onim što se potom zbilo, tražeći razloge za razorna zbivanja ropstva u neuspesima ovih prvih generacija da istrebe Hanance. "Drugim rečima, masovni genocid koji deluje kao tako veliki moralni pro0blem zapravo se nikad nije ni desio nego je on proizvod one vrste razmišljanja o rasnoj čistoti koja je potekla tokom kasnije istorije, naročito posle vavilonskog ropstva."
Analizu recepcije Biblije Drejn razvija i na kraju svog drugog dela, "Uvođenje u Novi zavet", zapažanjima o kulturološkim razlikama u čitanju i positovećivanju sa biblijskim likovima između čitalaca sa Zapada i onih sa Istoka, kao i uzrasta, pa i pola čitalaca. Tako će, veli Drejn, muškarac drukčije čitati priču o Isusovom susretu sa ženom uhvaćenom u preljubi od žene."
Najzad, pomenimo i da su obe Drejnova "Uvođenja" strukturno komponovana od dve vrste materijala: od osnovnog štiva koje bi moglo biti jedan opšti kurs predavanja za sve, i margina ( marginalija, bolje reći) u kojima se detaljno razrađuju i nude dublji uvidi u pojedine probleme naznačene površno u opštem delu priče. To jeste veoma lukav i mudar pristup, samo što je, rekli bismo, tokom nastanka, materijal sa margina prerastao prvobitnu nameru (ukoliko je ona postojala) i "pojeo glavnu priču" postavši knjiga u knjizi. V. R.

 uzmi brate pa chitaj stari zavet , i ne sramoti se vishe po forumu ... 


 mishljenje sv pavla i drugih svetuljaka uopshte nije relevantno .  ja navodim satanistichko uchenje o luciferu kao bicu slobodnom od skrupula , koje svoja dela chini po slobodnoj volji .

  i bog i lucifer su produkti uma . ja dakle naglashavam neke razlike koje su im njihovi tvorci dali - da bi logichki pokazao shta sledi iz koncepta potpune slobode s jedne strane , i koncepta potpunog dobra s druge 


 chinjenica je da u starom zavetu bog naredjuje jevrejima nekoliko puta da izvrshe genocid.  chinjenica je da oni to nekoliko puta navodno i urade . 

 prema tome - ili je genocida bilo , ili stari zavet laze .... 

To ja upravo od tebe i tražim pročitaj takve navode u Svetom pismu pa ih baci na forum.  Reci konkretno gde tako piše da je Bog naredio genocid baš me zanima eto ja neznam otvori mi oči ???

 mnogo si bre dosadan : npr knjiga isusa navina 6:21 , 8:1,2 .... chitaj sam pa vidi ... 

. А Јерихон се затвори, и чуваше се од синова Израиљевих; нико није излазио, нити је ко улазио.

2. А Господ рече Исусу: Ево, дајем ти у руке Јерихон и цара његовог и јунаке његове.
Ис.Н. 2:9, 2 Сам. 5:19, Нем. 9:24, Дан. 5:18

3. Зато обиђите око града сви војници, идући око града једанпут на дан; тако учините шест дана.

4. А седам свештеника нека носе седам труба од рогова овнујских пред ковчегом; а седмог дана обиђите око града седам пута, и свештеници нека трубе у трубе.
4 Мој. 10:8, Ис.Н. 6:13, Суд. 7:16

5. Па кад отежући затрубе у рогове овнујске, чим чујете глас од трубе, нека повиче сав народ гласно; и зидови ће градски попадати на свом месту, а народ нека улази, сваки напрема се.
Јов 39:28

6. Тада Исус син Навин дозва свештенике, и рече им: Узмите ковчег заветни, а седам свештеника нека носе седам труба од рогова овнујских пред ковчегом Господњим.

7. А народу рече: Идите и обиђите око града, и војници нека иду пред ковчегом Господњим.

8. А кад Исус рече народу, седам свештеника носећи седам труба од рогова овнујских пођоше пред Господом, и затрубише у трубе, а ковчег завета Господњег пође за њима.
Ис.Н. 4:13

9. А војници пођоше пред свештеницима, који трубљаху у трубе, а остали пођоше за ковчегом; и идући трубљаху у трубе.
4 Мој. 10:25, Иса. 42:12

10. А народу заповеди Исус говорећи: Не вичите, и немојте да вам се чује глас, и ниједна реч да не изађе из уста ваших до дана кад вам ја кажем: Вичите; тада ћете викати.

11. Тако обиђе ковчег Господњи око града једном; па се вратише у логор, и ноћише у логору.

12. А сутра уста Исус рано, и свештеници узеше ковчег Господњи.
5 Мој. 31:25

13. И седам свештеника носећи седам труба од рогова овнујских иђаху пред ковчегом Господњим, и идући трубљаху у трубе; а војници иђаху пред њима, а остали иђаху за ковчегом Господњим; идући трубљаху у трубе.
1 Дн. 15:26, Гал. 6:9

14. И једном обиђоше око града другог дана, па се вратише у логор; тако учинише шест дана.

15. А седмог дана усташе зором, и обиђоше око града исто онако седам пута; само тога дана обиђоше око града седам пута.

16. А кад би седми пут да затрубе свештеници у трубе, Исус рече народу: Вичите, јер вам Господ даде град.
Суд. 7:20, 2 Дн. 13:14

17. А град да буде проклет Господу и шта је год у њему; само Рава курва нека остане у животу и сви који буду код ње у кући, јер сакри посланике које смо послали.
1 Мој. 12:3, 3 Мој. 27:28, Ис.Н. 2:4, 1 Сам. 15:6, Мат. 10:41, Јевр. 6:10

18. Али се чувајте од проклетих ствари да и сами не будете проклети узевши шта проклето, и да не навучете проклетство на логор Израиљев и сметете га.
5 Мој. 7:26, 5 Мој. 13:17, Ис.Н. 7:1, Ис.Н. 7:11, Ис.Н. 7:25, 1 Дн. 2:7, Иса. 52:11, Јона 1:12, Рим. 12:9, 2 Кор. 6:17, Ефес. 5:11, 1 Сол. 5:22

19. Него све сребро и злато и посуђе од бронзе и од гвожђа нека буде свето Господу, нека уђе у ризницу Господњу.
Мих. 4:13

20. Тада повика народ и затрубише трубе, и кад народ чу глас трубни и повика гласно, попадаше зидови на месту свом; и народ уђе у град, сваки напрема се; и узеше град.
Ис.Н. 6:16, Јевр. 11:30

21. И побише, као проклето, оштрим мачем све што беше у граду, и жене и људе, и децу, и старце и волове и овце и магарце.
5 Мој. 7:2, Ис.Н. 8:2, Ис.Н. 10:28, 1 Сам. 15:3, 1 Сам. 15:8, 1 Сам. 15:18, 1 Цар. 20:42, Јер. 48:18, Откр. 18:21

22. А оној двојици што уходише земљу рече Исус: Идите у кућу оне жене курве, и изведите њу и све што је њено, као што сте јој се заклели.
1 Мој. 19:12, Ис.Н. 2:14, Јевр. 11:31

23. И отишавши они момци што уходише земљу, изведоше Раву и оца јој и матер јој и браћу јој и шта год беше њено, и сав род њен изведоше, и оставише их иза логора Израиљевог.
Ис.Н. 2:13, Ис.Н. 2:18

24. А град спалише огњем и шта беше у њему; само сребро и злато и посуђе од бронзе и од гвожђа метнуше у ризницу дома Господњег.

25. А Раву курву и дом оца њеног и све што беше њено остави у животу Исус, и она оста међу Израиљцима до данас, јер сакри посланике које посла Исус да уходе Јерихон.
Мат. 1:5

26. И у то време прокле Исус говорећи: Проклет да је пред Господом човек који би устао да гради овај град Јерихон! На првенцу свом основао га, и на мезимцу свом поставио му врата!
1 Цар. 16:34, Мал. 1:4

27. И Господ беше са Исусом, и разгласи се име његово по свој земљи.

"Савремени стручњаци који се баве проучавањем Библије већ дуже време претресају Стари завет. Оно што се после тога појављује јесте фантастична слика сачињена од легенди.

Истраживачи долазе са свих страна. Стручњаци за полен прелазе преко области у Јудеји и Самарији које се налазе под војном окупацијом. Оријенталисти дешифрују табле исписане клинастим писмом. А и у старим текстовима са Нила штошта указује на праву историју Хебреја.

Нарочито је несигурна и непоуздана историјска основа Библије. Најновији ударац задао је недавно Израел Финкелштајн (Финкелстеин), главни археолог са Универзитета у Тел Авиву. Његова књига “Без јерихонских труба” потврђује да су неистинити централни текстови Библије:

# Никада није било никаквог егзодуса јудејских племена из Египта.

# Канаан није, како је то описано код Јушуе, силом освојен.

# Працарства Давидова и Соломонова су варка. Ови израелски краљеви владали су само “безначајним деловима рубних подручја” (Финкелштајн).

Бајка и монументална камуфлажа - баш тако се у новије време приказује реч Божја. Тамо где су истраживачи наслућивали историјске чињенице, открили су само политичку пропаганду. “Налазимо се пред прекретницом”, признаје Дирк Кинет, који предаје библијске језике на Универзитету у Аугсбургу.

Наиме, и развој монотеизма одвијао се потпуно другачије него што нас је убеђивало Свето писмо. Тамо се Бог јавља у одори вечности. Он се налази изван времена - биће које никад није рођено и које никада неће умрети.

Још праотац Аврам приноси (наводно око 1800. године пре Христа) жртве овом свемогућем бићу. “Бог је један”, исповеда и Мојсије пошто му се Бог приказао у виду пламтећег жбуна.

Конзервативни стручњаци за проучавање Библије волели су да народ Израела проглашавају изабраним и посебним народом. Међутим, археолози сада све стављају на своје место: И Бог је почео готово ни од чега.

У почетку, Јахве је био само природно божанство, објашњава аугсбуршки стручњак Кинет: “Он је био гаранција плодности, чија је сексуална страна тек накнадно постепено потискивана.”

Идоли од глине и метала откривени су у Светој земљи, али и мале глинене фигуре са једрим грудима и стражњицама. Рођење Бога из крила многобоштва - то је оквир у којем се крећу најновија сазнања:

- У Јерусалиму је цветала проституција по храмовима;

- Бог је у почетку имао нагу пратиљу;

- Још око 100. године пре Христа сељаци из околине упражњавали су паганске ритуале.

Поготово у Угариту, 400 км северно од Јерусалима, “мрачна прошлост религије Израела” долази до изражаја, како каже француски археолог Андре Како (Цаљуот). Пронађени су ритуални текстови и златне статуе. Један налаз приказује човечуљка са брадом. То је мудри старац и небески отац Ел - праобличје Бога.

Спознаја да ја Бог настао од паганског идола можда јесте болна, али се већ дуго наслућивала. Стручњаци, као уз помоћ телескопа, посматрају онај облак у којем се одиграло рођење Свевишњег. Наука све јасније увиђа метафизичке елементе од којих је, корак по корак, стварана његова моћ.

Својим донекле сензационалним открићима научници на светло разума извлаче ону творевину вере која још стоји као нека мрачна и тајанствена тврђава.

Побожни егзегети су још склони да Хебрејима признају посебан историјски положај. “С пуном свешћу о узвишеној идеји” једно семитско пастирско племе “жртвовало је сва добра овог света, истрпело мучења и дало своје животе”, формулисао је Симон Дубнов у својој десетотомној “Светској историји јеврејског народа”.

У тим мистификацијама је тачно да је Канаан пустошен ратовима, готово као ниједна друга област античког света. Час су фараони посезали за том земљом, час су Вавилонци спроводили масовне депортације. Следили су Персијанци и Грци. На крају су дошли Римљани и ту област претворили у колонију (в. Хронику патњи).

Римски цар Веспазијан употребио је против Јерусалима справе за рушење зидина и бацање камена да би угушио велики јеврејски устанак 70. године пре Христа. Довео је 20 000 легионара. Непослушни сељаци пружили су отпор “као Вијетконг” (Бледхорн). Повезали су своје куће подземним тунелима.

Ништа није помогло. У августу исте године утврђење на брду Сион је доведено до исцрпљења. Легионари у панцирним кошуљама срушили су редове противника и освојили брдо на чијем се врху уздизао велики храм Јахвеу. Ту су подметнули пожаре.

Историчар Јосиф Флавије, сведок напада, упечатљиво приповеда о тим злоделима. Он описује дрвене крстове дуж цеста, на којима су висили разапети побуњеници. Поред тих кулиса промицали су победници одвлачећи благо из храмова за Рим, а међу тим благом и седмокраки свећњак менору.

Много понижења се слило у Библију, очајање и маштање о свемоћи, настало из беса, нагомилано је у њој. Потезом пера аутори Библије претворили су вавилонску кулу у рушевину (у стварности је та грађевина, висока 90 метара и више заправо довршена). Код пророка Језекиља Бог напада фараона попут дивље звери: “Потопићу земљу, све до брда, реком твоје крви.”

Али тек сада, више од 2000 година после настанка свих ових митова и религијских праслика, започиње њихова трезвена прерада. Научници се пробијају до корена Старог завета - додуше, секиром.

Све је јасније да је реч Божја, “Књига над књигама”, пуна обмана. Група фалсификатора, званих “деутерономисти”, пречешљали су стварну историју; искривили су стварност, уклонили неугодне чињенице и измислили, у маниру холивудских сценарија, историју Свете земље.

Ни издалека није у потпуности разјашњено како се у појединостима одвијао тај посао. Библијска цензура поступала је веома спретно. Попут иња, њена верзија прошлости прекрила је историју. У принципу је радила перфектно, попут Министарства истине Џорџа Орвела.

Једино је сигурно место злочина: храм у Јерусалиму је место где се на крају сливају сви трагови. На оном брду у граду, на којем се данас уздижу Акса-џамија и Камена катедрала, некад се уздизало централно градско светилиште. Брадати свештеници у одорама, о које су била окачена ужад, звончићи и драго камење, кружили су унутар зидова тог здања. Махали су тамјаном и клали жртвене животиње. У једном од ритуала квасили су своје ушне ресице овновском крвљу."

-" Минималисти сматрају Стари завет “делом хеленизма”. У својим битним деловима написан је тек после 330. године пре Христа - а, тиме, и после смрти грчких филозофа Сократа и Платона."

НИН