Sreca da Danilo Kis vise nije ziv, pa ne moze da se potrese kada ga nazovu "onim Jevrejinom".. btw. otac mu je bio Jevrejin, majka iz Crnogore, a on jedan od najvecih domacih pisaca...

Danilo Kis (1935-1989): "Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Madjarskoj a zavrsio je trgovacku akademiju u mestu rodenja izvesnog gospodina Viraga koji ce, miloscu gospodina Dzojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i zelja za integracijom navela moga dedu da svom jos maloletnom sinu madjarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodicne hronike ostace, medutim, zauvek nerazjasnjene: godine 1944. moj otac kao i svi nasi rodjaci bice odvedeni u Ausvic, odakle se skoro niko od njih nece vratiti.
Medu mojim precima sa majcine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji ce se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga maca dodati slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumrece, dakle, sa mnom.
U mojoj cetvrtoj godini (1939), u vreme donosenja antijevrejskih zakona u Madjarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, sto mi je spaslo zivot. Do svoje trinaeste godine ziveo sam u Madarskoj, u ocevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u skoli sam slusao katehizis i katolicku biblijsku egzegezu. "Uznemirujuca razlicitost", ono sto Frojd naziva Heimilchkeit bice mojim osnovnim knjizevnim i metafizickim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na madarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedackoj mesavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema knjizevnosti nije bez znacaja cinjenica da je moj otac bio pisac medjunarodnog reda voznje: to je citavo kosmopolitsko i knjizevno nasledje.
Moja je majka citala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez zaljenja, da su romani "izmisljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema "pustim izmisljotinama" prisutna je latentno i u meni.
Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je ziveo moj ujak, poznati istoricar, biograf i komentator Njegosa. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu skolu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunovic. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove portretne statue - licila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sacekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlucio sam da ipak zavrsim maturu.
Dve godine sam ucio violinu u muzickoj skoli, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obozavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzicka se skola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i madjarske romanse, a na skolskim igrankama tango i inglis-valcere.
U gimnaziji sam nastavio da pisem pesme i da prevodim madjarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezicke vezbe: spremao sam se za pesnika i izucavao knjizevni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujuci odsutne profesore, drzali s jednakom spremom predmete kao sto su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.
Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu knjizevnost.
Kao lektor za srpskohrvatski jezik i knjizevnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina zivim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: cujem kako se nasijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona tresti harmonika." (Danilo Kis)