После Мохачке битке (1526. године) и пада Баната (1552. године), целокупна територија данашње Војводине, која је до тада била под угарском управом, потпада под отоманску власт. Срем је под директном отоманском управом од 1526. године (укључујући и период вазалног Сремског војводства од 1527. до 1530. године), док се Бачка налази под директном отоманском управом од 1541-1545. године, а Банат од 1552-1556. године.

Банат је у име Отоманске империје освојио муслимански Србин Мехмед паша Соколовић, а у његовој војсци било је тада 8.000 јаничара и 100.000 акинџија, међу којима и 20.000 Срба. Уочи похода, Мехмед паша Соколовић је издао проглас Србима у Банату, написан ћирилицом на српском језику, којим је Србима обећао повластице, знатна ослобођења од намета и пореза и пуну заштиту имовине и живота.

Током отоманског освајања и успоставе отоманске власти мађарско и католичко словенско (шокачко) становништво се углавном иселило са ових простора. Током отоманске владавине, већи део становништва Војводине чинили су Срби, који су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. Северне делове региона (околину Суботице) настањивали су Буњевци, који су се, после Мохачке битке, у неколико фаза настањивали на овом подручју. Неки исламизовани Срби били су, током отоманске управе, и на високим административним положајима, као на пример бег Малковић, који је био први отомански управитељ Бечкерека или Хасан паша Предојевић, који је био управитељ Сегединског санџака 1592. године

После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед паша Соколовић, православни Срби са подручја Војводине дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу "патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна". Седишта православних епископија организованих на подручју данашње Војводине налазила су се тада у Крушедолу (Срем), затим Сегедину (Бачка), као и три седишта епископија на подручју Баната, у Вршцу, Бечкереку и Темишвару.

Неки градови Војводине имали су у отоманском периоду већинско српско становништво, неки већинско муслиманско, а неки становништво мешовитог састава. По подацима из 1545. године, највећи град у Отоманској империји са већинским српским становништвом били су Сремски Карловци, који су тада имали 547 хришћанских домова. Важно муслиманско насеље била је Сремска Митровица, у којој је по подацима из 1572. године било 598 муслиманских и 18 хришћанских домова. У то време у Митровици се налазило 17 џамија и ниједна хришћанска црква. Бечкерек (данашњи Зрењанин) био је тада једно од најзначајнијих насеља у Банату, а због заслуга које су му локални бечкеречки Срби учинили приликом освајања Баната, Мехмед паша Соколовић претворио је овај град у своју задужбину (вакуф), а његове становнике ослободио од свих војних намета. У граду Сомбору било је у отоманско доба 14 муслиманских богомоља, од којих су пет биле џамије, а остале махалски месџиди.

У свим насељима могле су се видети џамије, а у значајнијим градовима су се налазиле зграде седишта власти, купатила, турске школе и друге јавне зграде, док су се у главној улици (чаршији) налазиле главне трговачке и занатске радње.

Отоманско царство било је подељено на провинције (пашалуке), које су се делиле у мање управне јединице - санџаке. На територији Баната постојала је турска провинција под именом Темишварски пашалук, док су се на територији Срема и Бачке налазили Сремски санџак и Сегедински санџак. Оба санџака су у почетку била у саставу Будимског пашалука, да би Сегедински санџак касније био укључен у Јегарски пашалук. У другој половини 16. века, источни део Баната је, за кратко време, био под управом вазалне отоманске кнежевине Трансилваније, која је на овом подручју организовала административну покрајину познату као Лугошки и карансебешки Банат.

Срби у Банату су подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве – највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла. Ово је био један од највећих устанака у српској историји, а свакако највећи пре Првог српског устанка који је предводио Карађорђе.

После аустријског освајања Војводине, готово целокупно муслиманско становништво се иселило са ових простора, а неки од њих су се после тога населили у Босни и Херцеговини, углавном у њеним северним деловима и долини реке Босне, где су били познати као "Унђуровци" (избеглице из Угарске). Њихова знатнија насеља имала су урије (општинске утрине), као у Војводини. Аустријанци су на подручју Војводине уништили и готово све трагове исламске културе, а прва џамија у Војводини након аустријског освајања саграђена је тек 2008. године у Суботици, после готово 3. века

После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718), целокупна територија данашње Војводине долази под аустријску (хабсбуршку) власт. Границом из 1699. године, хабзбурзима је припала Бачка и северозападни део Срема, док су Банат и југоисточни Срем остали под отоманском управом до 1718. године, када и они долазе под аустријску управу. Већи део Срема и делови Бачке укључени су тада у војну границу (укључујући славонску, подунавску и потиску секцију војне границе), а други делови су дошли под цивилну (жупанијску) власт у оквиру хабсбуршке Угарске. За разлику од територија под цивилном управом, војном границом управљало се директно из Беча.

Банат (познат у ово доба као Тамишки Банат) је био засебна аустријска покрајина између 1718. и 1778. године. Покрајина је била под војном управом до 1751. године, када је у северним деловима Тамишког Баната успостављена цивилна администрација, док се јужни делови издвајају из покрајине и прикључују војној граници (Банатска војна граница). После укидања ове покрајине северни делови Баната постају део хабсбуршке Угарске, док јужни делови остају у саставу војне границе до њеног укидања 1873. године. Од 1744. године, северни делови Срема долазе под цивилну управу и постају део хабсбуршке покрајине познате као Краљевина Славонија, у којој је по подацима из 1790. године живело 46,8% Срба, 45,7% Хрвата, 6,8% Мађара и 0,7% Немаца. Југоисточни делови Срема остају у саставу војне границе до 1882. године. Већи део војне границе у Бачкој укида се и ставља под цивилну управу 1750. године, а у саставу војне границе остаје једино југоисточни део Бачке, познат као Шајкашка. Да би умањиле незадовољство Срба због укидања Тамишког Баната и дела војне границе, аустријске власти формирају у бачком и банатском потисју два аутономна дистрикта као облике локалне српске аутономије: Потиски крунски диштрикт са седиштем у Бечеју, који је постојао од 1751. до 1848. године и Великокикиндски привилеговани диштрикт са седиштем у Великој Кикинди, који је постојао од 1774. до 1876. године.

Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у Аустријску царевину (1690. и 1739. године), којима је појачана бројност српског становништва на подручју Војводине. Срби су тада признати за једну од нација Хабсбуршке монархије (Natio Rasciana) и признато им је право на једно посебно војводство, односно територијалну аутономију. Ово право је, међутим, остварено тек у револуцији 1848-1849. године.

За време аустријске управе, Срби са подручја Војводине су остварили црквену самосталност у оквиру Карловачке митрополије, која је 1848. године уздигнута у ранг патријаршије. Јурисдикција митрополије је захватала подручје од Јадранског мора до Буковине и од Дунава и Саве до Горње Угарске, а карловачки митрополит је имао црквену власт над православним Србима, Румунима, Грцима и Цинцарима, који су живели у границама Хабсбуршке монархије.

Током Ракоцијевог устанка (између 1703. и 1711. године), Војводина је била поприште крвавог рата између мађарских устаника и Срба, који су се борили на страни Хабсбуршке монархије. У овом рату су нарочито страдали Срби у Бачкој. Ракоцијеви устаници су спаљивали српска села, а Србе терали у прогонство. Дарваш, главни заповедник војних одреда који су се борили против Срба у Бачкој, је записао: "Сва велика места Расције и с ове и с оне стране Дунава и Тисе попалили смо". Процењује се да су ракоцијеви устаници тада убили око 100.000 Срба.

Током аустријске владавине, на територију Војводине су се, поред Срба, населили и многи колонисти, највише Немци и Мађари, али такође и Словаци, Хрвати, Русини, Румуни и други. Због ове колонизације Срби су изгубили апсолутну етничку већину на овом подручју, а Војводина је постала једно од етнички најмешовитијих региона Европе. Међутим, било је и одсељавања из Војводине; после укидања потиско-поморишке војне границе, Срби из бачког Потисја су се 1752. године одселили у Русију (углавном на подручје Нове Србије и Славеносрбије), а на подручје Потисја се досељавају Мађари. Нарочито много Мађара се доселило после 1867. године, када је Угарска добила аутономију у оквиру Хабзбуршког царства. Срби су, међутим, и даље остали појединачно најбројнија етничка група у Војводини, све до друге половине двадесетог века, када су поново постали апсолутна већина.

Између шеснаестог и деветнаестог века, Војводина је била културно средиште српског народа. Посебно значајни културни центри били су Сремски Карловци, Нови Сад и фрушкогорски манастири. У првој половини деветнаестог века Нови Сад је био највећи српски град (Око 1820. године, Нови Сад је имао око 20.000 становника, од којих су две трећине били Срби, а данашњи највећи српски град,

До 1848. године хабсбуршка Угарска била је потпуно феудална територија у којој су властелини и племићи били једини власници земље, заповедали и судили. Тадашња аристократија у Угарској говорила је у кући немачки, а у иностранству француски, сматрајући народне језике, па и сам мађарски, "паорским". После француске револуције, почела је у круговима мађарске аристократије сазревати мисао да би мађарски језик требало увести као службени језик и то не само на подручју такозване уже Угарске, него га наметнути као званични језик и у Хрватској. Требало је преко мађарског језика афирмисати не само националну, него и државну мисао.

Када је у фебруару 1848. године букнула револуција у Паризу, она је брзо одјекнула, проширујући се и по остатку Европе. Већ 13. марта букнула је револуција у Бечу, а два дана касније, 15. марта, и у Пешти. Мађари су већ 17. марта формирали револуционарну владу, на челу са грофом Лајошем Баћањијем, у коју су ушли сви истакнути мађарски национални прваци. Мађарски језик уведен је тада као службени у све управе у Угарској, а хрватски је дозвољен само у Хрватској, и то само у локалној самоуправи.

3. априла, делегација војвођанских Срба кренула је у Пожун, да новој мађарској влади достави захтеве Срба за равноправним положајем у Угарској. 9. априла, српска делегација састала се са Лајошем Кошутом, а овај сусрет сматра се пресудним за тадашње погоршање српско-мађарских односа. Кошут је тада рекао српској делегацији да у Угарској постоји само један политички народ, мађарски, и да су сви остали становници земље чланови овог политичког народа. Ако би, мислио је он, у политичком смислу признали Србе за народ, онда би они требало да имају и своју владу. Када је на ово члан српске делегације, Ђорђе Стратимировић, одговорио да се Срби никако не могу задовољити схватањем да у Угарској постоји само један народ, и да ће Срби, ако им се не признају права, морати да траже ово признање на другом месту, Кошут је рекао да ова изјава значи исто што и велеиздаја, те је љутито изјавио да сада само мач може решавати спор између Срба и Мађара, на шта је Стратимировић одговорио да Србин никад није био кукавица.

После неуспелих преговора, дошло је до немира у војвођанским градовима, којом приликом су Срби спалили матичне књиге вођене на мађарском језику. Што је мађарска влада била непопустљивија према умереним српским захтевима, то су ови захтеви постајали радикалнији. У првим српским захтевима не спомињу се ни војвода ни војводина ни аутономија, али ће то веома брзо постати главне тачке српских захтева. Митрополит Рајачић сазвао је за 1. мај Велику народну скупштину у Сремским Карловцима (Мајска скупштина), на којој се скупило око 10-15.000 људи. На скупштини је тада проглашена аутономна Српска Војводина, која се састојала од Срема, Бачке, Баната и Барање. За војводу је изабран Стеван Шупљикац, Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а тадашњи митрополит, Јосиф Рајачић, проглашен је за српског патријарха. Изабран је народни одбор као привремена влада Српске Војводине. Одлуке Мајске скупштине потврђене су касније од стране аустријског двора.

Мађарска влада је цео овај покрет српског народа прогласила бунтовничким и решила да га сломи војнички. Срби су пружили енергичан отпор и у данашњој Војводини је беснео прави рат. Војвођанским Србима дошли су у помоћ добровољци из Кнежевине Србије, на челу са војводом Стеваном Книћанином. Непопустљивост мађарске владе искористило је српско вођство, на челу са патријархом Рајачићем. Кад је аустријски цар прогласио Мађаре за бунтовнике, српске трупе из Војводине укључиле су се у царску војску и учествовале су у гушењу револуције у Угарској.

Војска Српске Војводине контролисала је у почетку Срем, као и јужне делове Баната и Бачке, да би у току офанзиве у јануару 1849. године под своју контролу ставила већи део територије прокламованих граница Српске Војводине, са изузетком Суботице и Барање. Под контролом војске Српске Војводине био је тада и централни Банат са градом Темишваром, који се није налазио у оквиру прокламованих граница Српске Војводине. Административни центар Српске Војводине били су, у почетку, Сремски Карловци, да би управно седиште касније било премештено у Земун, Велики Бечкерек и Темишвар.

После пораза мађарске револуције, одлуком аустријског цара, у новембру 1849. године, формирана је једна засебна аустријска покрајина названа Војводство Србија и Тамишки Банат (Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која се састојала од делова Баната, Бачке и Срема. Покрајином је управљао аустријски гувернер, чије се седиште налазило у Темишвару, а титула војводе је припадала аустријском цару. Службени језици Војводства Србије били су немачки и илирски (српски).

За разлику од Српске Војводине проглашене 1848. године, Војводство Србија и Тамишки Банат није обухватало јужне делове Срема, Баната и Бачке, насељене бројним српским становништвом, који су остављени у саставу војне границе, а покрајини су прикључени источни делови Баната насељени румунским становништвом, тако да је становништво ове покрајине било мешовитог састава. Срби су били незадовољни оваквим Војводством, а нарочито су били погођени патријарх Јосиф Рајачић и конзервативни кругови заједно са својом политиком ослонца на Беч, те је њихов углед нагло опадао.

Локални органи били су у свему потчињени Министру унутрашњих послова у Бечу. Сви виши чиновници били су Немци или понемчени Чеси. Срби су у администрацији имали више чиновника него раније, али њихово учешће није било онолико колико су желели. Од 1849. године, порез плаћају сви, а постоји и једнакост пред судовима, феудални апарат је замењен грађанско-административним. Започиње индустријализација, а владају начела слободне привреде.

Покрајина Војводство Србија и Тамишки Банат је укинута 1860. године а већи део њене територије (Банат и Бачка) је прикључен хабсбуршкој Угарској, са изузетком Срема који је прикључен Краљевини Славонији. Срби и Румуни са територије војводства противили су се тада укидању покрајине, док су Немци и Мађари подржали њено укидање.

1867. године, Аустријско царство је трансформисано у Аустро-Угарску, а Угарска постаје један од два аутономна дела нове државе. Засебне аустријске круновине Хрватска и Славонија уједињују се тада у јединствену круновину названу Хрватска-Славонија, која постаје аутономни део Угарске 1868. године. Војна граница у Банату и Бачкој укида се 1873. године и прикључује Угарској, а војна граница у Срему укида се 1882. године и прикључује Хрватској-Славонији, после чега целокупна територија Срема, Бачке и Баната долази под цивилну (жупанијску) власт. На подручју Баната постојале су жупаније Торонталска са седиштем у Великом Бечкереку, Тамишка са седиштем у Темишвару и Крашовско-Северинска са седиштем у Лугожу, на подручју Бачке Бачко-Бодрошка са седиштем у Сомбору, а на подручју Срема Сремска са седиштем у Вуковару. Сремска жупанија била је у саставу Хрватске-Славоније, а остале жупаније у саставу такозване уже Угарске.

Влада аутономне Угарске наставља националну политику из доба револуције, насилно се намеће мађарски језик и спроводи се мађаризација немађарског становништва. По подацима из 1840. године, проценат Мађара у Угарској износио је 37%, а услед наведених мера угарске владе, овај проценат се попео на 48% у 1910. години. Мења се и састав становништва на подручју Војводине, где се смањује процентуално учешће Срба, а повећава процентуално учешће Мађара, делом због насељавања Мађара из других делова тадашње Угарске, а делом због помађаривања немачког, јеврејског, словачког, буњевачког и другог становништва.

Политички представници српског народа нису се слагали са новим положајем Срба и Војводине и наставили су политичку борбу за културну и територијалну аутономију. Најзначајнији политички вођа војвођанских Срба био је Светозар Милетић, који је због своје борбе за права српског и других немађарских народа тадашње Угарске ухапшен и послат на робију.

После пропасти Аустро-Угарске, 29. октобра 1918. године, створена је Држава Словенаца, Хрвата и Срба са седиштем у Загребу, којој је припадао и Срем, а у Банату је 31. октобра проглашена краткотрајна Банатска република (трајала је неколико дана) са седиштем у Темишвару. Срби на подручју Војводине организују Српске народне одборе (први овакав одбор организован је у Великом Бечкереку 31. октобра), који су били организациони облик народног покрета за присаједињење, а који су имали за циљ да врше локалну власт и да се брину о безбедности грађана и њихове имовине. Централни Српски народни одбор био је организован у Новом Саду, а на његовом челу био је Јаша Томић. Српска војска је посела територију Војводине између 5. и 14. новембра, а после потписивања Београдског примирја и успоставе демаркационе линије, српска војска је контролисала Срем, већи део Баната, Бачку и Барању.

У организацији Српског народног одбора из Новог Сада сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која 25. новембра 1918. године у Новом Саду проглашава присаједињење ових региона Краљевини Србији. На Великој народној скупштини били су заступљени скоро сви бројнији народи Војводине (изузев Румуна), с тим да неки народи нису били заступљени с оним бројем представника који би био сразмеран бројности тих народа на подручју Баната, Бачке и Барање. Велика народна скупштина бројала је укупно 757 делегата, од којих је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар. 24. новембра, дан пре сазивања Велике народне скупштине у Новом Саду, одржан је Велики народни збор у Руми на коме је проглашено присаједињење Срема Краљевини Србији.

Поред одлуке о присаједињењу Краљевини Србији, Велика народна скупштина у Новом Саду је такође донела одлуку о формирању покрајинске владе (народне управе) и покрајинске скупштине (великог народног савета) за Банат, Бачку и Барању. За председника народне управе изабран је др Јован Лалошевић, а за председника великог народног савета др Славко Милетић. Народна управа за Банат, Бачку и Барању била је активна све до 11. марта 1919. године, када је одржала своју последњу седницу.

1. децембра 1918, проглашено је уједињење Краљевине Србије (у чијем саставу су тада били Банат, Бачка и Барања, као и Срем) са Државом Словенаца, Хрвата и Срба и формирање нове јединствене државе под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, касније познате као Краљевина Југославија, а 1919. године је ново краљевство (са територијом данашње Војводине у свом саставу) и међународно признато. Мировним уговорима у Версају (1919. године) и Тријанону (1920. године) одређене су границе нове државе према Румунији и Мађарској. Према овим мировним уговорима, територија Баната подељена је између Краљевства СХС, Румуније и Мађарске, док је територија Бачке и Барање подељена између Краљевства СХС и Мађарске. Због неслагања са одлуком мировне конференције према којој су северни делови Барање и Бачке припали Мађарској, део становништва ових територија прогласио је стварање краткотрајне Барањско-Бајске републике, за чијег је председника изабран Петар Добровић.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца било је у почетку подељено на округе и жупаније, а окружни центри на подручју Војводине били су Нови Сад (Бачка и Барања), Велики Бечкерек (Банат) и Вуковар (Срем). Од 1922. године, земља се административно делила на области, а на подручју Војводине биле су следеће области: Бачка област са седиштем у Новом Саду (западни део Бачке и Барања), Сремска област са седиштем у Вуковару (Срем), Београдска област са седиштем у Београду (Град Београд, део Шумадије, западни део Баната и источни део Бачке) и Подунавска област са седиштем у Смедереву (део Шумадије и источни део Баната). Од 1929. године, земља је подељена на бановине (покрајине), а подручје Војводине је углавном припало Дунавској бановини са седиштем у Новом Саду, која је обухватала Бачку, Барању, већи део Баната и Срема, као и део Шумадије и Браничева. Градови Земун и Панчево нису били у саставу Дунавске бановине, већ су припадали засебној Управи Града Београда. Када је формирана Бановина Хрватска 1939. године, шидски и илочки срез су издвојени из Дунавске бановине и прикључени Бановини Хрватској. Етнички састав Дунавске бановине био је следећи: Срби и Хрвати (56,9%), Мађари (18,2%), Немци (16,3%) и други.

Између два светска рата, на подручју Војводине деловао је политички покрет који је заговарао политичку и економску аутономију Војводине. Овај покрет су предводили војвођански Срби, а истакнути представници покрета били су Дуда Бошковић и Јоца Лалошевић. Идеју аутономне Војводине такође ће прихватити и Комунистичка Партија Југославије, која ће је и реализовати после Другог светског рата.

После Априлског рата и војног слома Краљевине Југославије 1941. године, подручје данашње Војводине је окупирано од стране Сила Осовине и подељено у три окупационе зоне. Бачка и Барања су прикључене Хортијевој Мађарској, док је Срем прикључен такозваној Независној Држави Хрватској. Крња Дунавска бановина (укључујући Банат и Шумадију) постојала је као део Недићеве Србије између 1941. и 1944. године, а управни центар бановине је било Смедерево. Банат је, међутим, иако формално у саставу Недићеве Србије, фактички представљао посебну аутономну област којом је управљала немачка национална мањина.

Током рата, окупатори су починили бројне злочине на територији Војводине, а нарочито је много страдало српско, јеврејско и ромско становништво. Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију. У току окупације, у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено. Један од најтежих злочина окупатора била је рација у јужној Бачкој 1942. године, у којој је убијено око 4.000 људи, углавном српске, јеврејске и ромске народности.

Покрет отпора, који су комунисти покренули већ у лето 1941. године, недовољно припремљен и осмишљен према датим условима, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после солиднијих припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. На ослобођеној територији у Срему организована је партизанска власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. године у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била устројена нова народна власт са ослободилачким институцијама. У оружаној борби пало је 15.000 бораца, који су се борили у многобројним партизанским одредима, у 15. војвођанских бригада, сврстаних у три дивизије, као и у другим јединицама НОВЈ.

Војводина је ослобођена од окупације 1944. године, а регион је политички обновљен 1945. године као аутономна покрајина у саставу Србије. Скупштина изасланика народа Војводине 31. јула 1945. године одлучила је у Новом Саду да аутономна Војводина уђе у састав Народне Републике Србије, што је на Трећем заседању АВНОЈ-а 10. августа 1945. године у Београду и озакоњено. Ово се историјски посматра као друго присаједињење Војводине Србији.

Уместо ранијег имена (Дунавска бановина), покрајини је враћено историјско име – Војводина. Главни град покрајине је остао Нови Сад, а покрајина је добила данашње границе, које укључују Срем, Банат, Бачку и мали део Мачве, на десној обали реке Саве. Барања и западни део Срема припали су тада Народној Републици Хрватској, док су мали делови Срема и Баната у близини Београда припали ужој Србији.

У почетку је Војводина имала ограничени степен територијалне аутономије, али је уставом СФРЈ из 1974. године Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина добила статус федералног субјекта СФРЈ са елементима државности, иако је формално остала у оквиру Социјалистичке Републике Србије. Војводина је тада имала сопствени устав, председништво, уставни и врховни суд, као и друге институције.

После доласка на власт Слободана Милошевића, као и такозване јогурт револуције из 1988. године, нови устав Србије из 1990. године мења положај Војводине, која губи дотадашњи високи (полуфедерални) аутономни статус и постаје аутономна покрајина са ограниченим степеном територијалне аутономије у оквиру Републике Србије.

После демократских промена у Србији 2000. године, Војводини је Омнибус законом из 2002. године дат мало већи степен аутономије и поверен јој је одређен број различитих надлежности. Покрајинска скупштина је затим усвојила симболе Војводине, грб (2002.) и заставу (2004.), као и покрајински статут (2008.), чија је делимично измењена верзија потврђена у републичком парламенту 2009. године. Према Закону о регионалном развоју, који је усвојен у Скупштини Србије 2009. године, Војводина је један од седам статистичких региона Републике Србије.