Име Име Војводина на српском језику означава територију којом управља војвода. У српском језику се користе још две варијанте имена Војводине, а то су: војводовина и војводство. У пољском језику се данас такође користи назив wojewodztwo као ознака за покрајину.
Име Војводине потиче из 1848. године, када се простор данашње Војводине звао Српска Војводина (1848-1849) и Војводство Србија (1849-1860). Од 1945. године, у службеној је употреби назив "Војводина".
Што се тиче три географска и историјска региона који чине данашњу Војводину, Банат је добио име по владарској титули "бан", односно по историјској покрајини названој Тамишки Банат, Бачка је добила име по граду Бачу, а Срем по античком граду Сирмијуму (данашња Сремска Митровица).
Иако се име Војводине у континуитету користи од 1848. године, назив има дубље историјско порекло, тако да је још 1690. и 1694. године Србима у Хабзбуршкој монархији било признато право на војводу и засебну територију (војводину), а још у 9. веку су на подручју данашње Војводине постојала војводства, којима су владале бугарске војводе
Прва праисторијска насеља на територији Војводине су се појавила пре око 50.000 година. Индоевропски народи населили су територију данашње Војводине у три миграциона таласа који се датирају у 4200., 3300. и 2800. годину пре нове ере.
Пре римског освајања у првом веку пре нове ере, територију данашње Војводине су насељавали индо-европски народи илирског (Панонци, Амантини, Бреуци), трачког (Агатирзи, Гети, Дачани) и келтског (Скордисци, Боји, Ерависци) порекла.
Илирски народи су живели у Срему и Бачкој, а трачки народи у Банату. Од трећег века пре нове ере, на подручје данашње Војводине се насељавају Келти, који ратују против Дачана. Средином првог века пре нове ере, дошло је до велике битке између Келта и Дачана, које је предводио Буребиста. Битка се одиграла на доњој Тиси, а поражени Келти су, после битке, напустили ове крајеве.
По илирским Панонцима названа је каснија римска провинција Панонија, а по трачким Дачанима провинција Дакија.
Римска управа Римљани су овладали делом територије данашње Војводине (Сремом) у првом веку пре нове ере, док су Банат заузели у 2. веку, после победе над Дачанима. Срем је припао римској провинцији Панонији, а Банат провинцији Дакији. Бачка се није налазила у саставу Римског царства, а у њој је од 1. века становао сарматски (ирански) народ познат као Јазиги.
Шесте године после Христа, илирска племена са овог подручја су подигла велики устанак против римске власти. Вође овог устанка били су Батон и Пинес. Борба је трајала три године и Илири су на крају савладани.
Сирмијум (данашња Сремска Митровица) је био веома важан римски град. Био је то економски центар римске покрајине Паноније и један од четири главна града Римског царства. У Сирмијуму или његовој околини рођено је шест римских царева: Деције Трајан (249-251), Аурелијан (270-275), Проб (276-282), Максимилијан Херкулије (285-310), Констанције II (337-361) и Грацијан (367-383). Ови цареви су највероватније по пореклу били романизовани Илири.
103. године, Срем је део нове римске провинције назване Доња Панонија, а од 296. године део провинције Панонија Секунда (Панонија Друга). Панонија Секунда је била део већих римских административних јединица познатих као Панонска дијецеза и Префектура Илирик, а свим овим територијама управљало се из Сирмијума.
Поред Сирмијума (Sirmium), у Срему су постојали и други римски градови, као: Taurunum (Земун), Burgenae (Нови Бановци), Rittium (Сурдук), Acumincum (Стари Сланкамен), Ad Herculae (Чортановци), Cusum (Петроварадин), Malata (Баноштор), Bononia (Баноштор или Беочин), Bassiana (Доњи Петровци), Graio (Сремска Рача), итд. На подручју Бачке налазио се римски Onagrinum (Бегеч).
У трећем веку, германски Готи и ирански Сармати истерују Римљане са територије Баната и насељавају се на том подручју. Од сарматских племена која су становала на овом подручју, познати су Јазиги, Роксолани и Лимигани. Око 370. године, Готи су покорили Јазиге, којима се касније, у време хунског освајања, губи сваки траг.
Пошто су 375. године упали у Европу, Хуни освајају готску државу и заузимају Банат, стављајући под своју власт племена Гота и Сармата. Спасавајући се пред Хунима, један део Гота, до тада насељених по северном Банату, пробио се преко Дунава и населио у Тракији. На преласку из 4. у 5. век, Готи контролишу Сирмијум, који се 426. године поново нашао у рукама Источног римског царства (Византије). У једном од својих похода, Хуни уништавају и спаљују Сирмијум 446. године.
После смрти хунског вође Атиле, антихунска коалиција германских народа предвођена Гепидима и њиховим краљем Ардорихом, у одлучујућој бици на реци Недао у јужном Банату срушила је моћ хунске државе. Преживели хунски ратници нашли су тада спас у бекству према обалама Црног мора. После победе над Хунима, Гепиди на овом подручју успостављају своју државу која је у почетку обухватала Банат и Трансилванију, а касније такође Бачку и Срем. После пропасти Хуна, Сирмијум и Срем су поново под влашћу Византије, али касније прелазе у руке Источних Гота и Гепида. За време византијске управе, на територији Срема је постојала византијска покрајина Панонија, чији је административни центар био Сирмијум. Под гепидским краљевима Тхраустилом и Кунимундом, Сирмијум је био средиште гепидске државе, а краљ Кунимунд је у њему ковао златнике.
557. године, у Панонској низији се појављују Авари, који су у савезу са Лангобардима поразили Гепиде. Пошто су Лангобарди напустили своју земљу и отишли у Италију, Авари заузимају и територије које су до тада држали Лангобарди. После пораза Гепида, Сирмијум поново контролишу Византинци, али га освајају Авари 582. године. Следеће, 583. године, у Сирмијуму избија пожар који уништава град. После тога, на подручју Срема помиње се бугарски поглавар Кувер, који је владао Сремом као аварски вазал у 7. веку, док се у 8. веку помиње аварски племић Бута-ул, који влада Банатом и Бачком. 796. године, Франци наносе коначан пораз Аварима, када је Пипин, син франачког владара Карла Великог, продро до аварске престонице на Тиси и успео да савлада отпор Авара и заплени непроцењиво аварско благо, које су они довлачили са својих пљачкашких похода.
Словенска племена су населила територију данашње Војводине током 6. и 7. века, пре преласка Дунава и Саве и насељавања на Балканско полуострво. Преци ових Словена првобитно су живели негде између Хуна и Гепида, а после пада гепидске државе, кренули су са Аварима према западу и југу. Први Словени на овом подручју помагали су Аварима у борби током освајања Сирмијума.
Међу овом словенском масом налазили су се у највећем броју преци данашњих Срба, који су, користећи слабост Византије, до 8. века постепено населили Балканско полуострво. На подручју данашње Војводине живела су Словенска племена Бодрићи (Бодричи), Северани, Браничевци и Тимочани. У Топографији Угарске (Topographia Magni regni Hungarie) из 1750. године каже се да су Бодрићи по мишљењу неких названи касније Срби (Serbulijani, Serbli i Serblii). Српски историчар Константин Николајевић их сматра српским племеном и наводи да су још 552. године «Србљи-Бодрице и Словенци» опустошили Илирик «уговоривши са Гепидима слободан пролаз кроз њихову земљу и превоз преко Дунава».
У 9. веку, после пропасти Авара, јављају се и први облици словенске државности на овом подручју. Прве словенске државе које су управљале територијом данашње Војводине биле су Бугарско царство, Велика Моравска и Људевитова Панонска Кнежевина. За време бугарске управе (9. век), бугарски војвода Салан је владао на територији Бачке, а седиште његовог војводства је био град Тител. Други бугарски војвода, који је владао Банатом, звао се Глад. Гладов потомак је био банатски војвода Ахтум, последњи владар који се супротставио успостављању непосредне власти Угарског краљевства у 11. веку. Ахтум је био православни хришћанин.
У једанаестом веку, на територији Срема је владао Сермон, вазал македонског (бугарског) цара Самуила. Сермон је ковао своје златнике на подручју данашње Сремске Митровице. Пошто је Самуилово царство поражено од Византије, Сермон бива ухваћен и убијен, јер се није хтео покорити новој власти. За време византијске управе на територији Срема је постојала византијска покрајина названа Тема Сирмијум.
Угарска управа Краљевина Угарска осваја подручје данашње Војводине између десетог и дванаестог века. Бачка се налази под угарском влашћу од десетог века, после угарске победе над војводом Саланом, док се у Банату и Срему смењују угарска, бугарска и византијска власт. У Банату се угарска власт устаљује у једанаестом веку, после пораза војводе Ахтума, а у Срему у дванаестом веку, када га Угарска осваја од Византије.
Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе, итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени У 11. веку у Бачкој се помиње Србин Радован, који се истакао у току династичких борби у угарској владарској породици Арпад. Први познати жупан Бачке жупаније, забележен 1074. године, имао је словенско име Вид. У дванаестом веку, у току борби између Коломана и Алмоша помињу се српски великаши Урош, Вукан и Павле, који су били уз Алмоша. Утицај Срба у угарској био је велик и за време угарског краља Гејзе II (1141-1161). Пре Гејзиног пунолетства, угарском краљевином је стварно управљао краљев ујак Белош, син српског великог жупана Уроша I и брат Јелене, краљеве мајке. Белош је основао у Срему и један манастир код данашњег Баноштора. О значају српског становништва са ових простора говори и чињеница да је други архиепископ самосталне српске цркве, после Светог Саве, био Арсеније I Сремац, рођен у селу Дабар у Сремупоред града Сланкамена.
У тринаестом веку, на подручју данашње Војводине налазиле су се следеће угарске жупаније: сремска и вуковска (у Срему), бачка и бодрошка (у Бачкој), као и ковинска, крашовска, тамишка и чанадска (у Банату).
Између 1282. и 1316. године, српски краљ Стефан Драгутин је владао Сремском краљевином, која је обухватала делове данашње Централне Србије (Мачву, Браничево, Кучево, Подриње, итд), део данашње Војводине (северна Мачва) и део данашње Босне и Херцеговине (Усора и Соли). Драгутинове резиденције су се налазиле у градовима Дебрцу (у Мачви, између Београда и Шапца) и Београду. У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем, односно Мачву. Горњим Сремом је владао други локални владар, Угрин Чак, чије су се резиденције налазиле у градовима Илоку и Пожеги. Поред Горњег Срема, Угрин Чак је такође владао Славонијом, делом Бачке и делом Баната. Услед колапса централне власти у Угарској у ово доба, Стефан Драгутин и Угрин Чак су били фактички независни владари. Стефан Драгутин је умро 1316. године, а после његове смрти, Сремском краљевином је владао његов син, краљ Владислав II (1316-1325). Владислава II је поразио краљ Србије Стефан Дечански 1324. године, и после тога подручје његове Сремске краљевине постаје предмет спорења између Србије и Угарске. Угрин Чак је умро 1311. године, а територије којима је владао после његове смрти долазе под управу угарског краља.
Иако су Срби на територији Војводине били део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од четрнаестог века. Непосредно пред отоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашње Војводине.
У првој половини петнаестог века, неки градови и места на територији данашње Војводине (и панонског дела Београда) били су у поседу српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У поседу Стефана Лазаревића била су следећа места: Земун, Сланкамен (данас Стари Сланкамен), Купиник (данас Купиново), Митровица (данас Сремска Митровица), Бечеј (данас Нови Бечеј), Велики Бечкерек (данас Зрењанин) и Апатин. Ова места су такође била у поседу Ђурђа Бранковића, који је, поред наведених градова, у поседу имао и следећа места: Стари Бечеј (данас Бечеј), Кулпин, Чуруг, Свети Петар, Перлек, Песер, Петрово Село (данас Бачко Петрово Село), Арач, Вршац, итд.
После отоманског освајања Србије (1459. године), српски деспоти су наставили да владају на територији данашње Војводине (углавном у Срему), тада под управом Угарске, као вазали угарских краљева. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново) у Срему, а остала важна места у њиховом поседу су укључивала Сланкамен, Беркасово, Бечкерек, итд. Имена српских деспота у Срему су следећа: Вук Гргуревић (1471-1485), Ђорђе Бранковић (1486-1496), Јован Бранковић (1496-1502), Иваниш Берислав (1504-1514) и Стеван Берислав (1520-1535). Последњи титуларни деспоти Србије, Радич Божић (1527-1528) и Павле Бакић (1537) нису владали на територији данашње Војводине, већ су имали поседе на територији данашње Румуније и Мађарске. Према народној традицији, (незванични) српски деспот био је и Стефан Штиљановић (1537-1540), чија се резиденција налазила у граду Моровићу у Срему. Чињеница да су деспоти Србије владали простором данашње Војводине, као и присуство већинског српског становништва на овом подручју, разлог су што се у многим историјским изворима и мапама насталим између петнаестог и осамнаестог века територија данашње Војводине помиње под именом Расција (Рашка, Србија) и Мала Рашка (Мала Србија).
Убрзо после Мохачке битке (1526. године) и војног пораза који је Угарској нанело Отоманско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар, Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица.
На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: "Твоја је мисао победила" (ово се тумачи као мисао српске самосталности у данашњој Војводини у односу на Угарску/Мађарску). После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну отоманску управу.
После убиства цара Јована Ненада, дотадашњи врховни командант његове армије, Радослав Челник, преместио се са делом бивше цареве војске из Бачке у Срем, којим је тада управљало Отоманско царство. Челник је за себе узео титулу сремског војводе и владао Сремом од 1527. до 1530. године као отомански вазал, а резиденција му се налазила у граду Сланкамену. Пошто је Челник раскинуо свој савез са Турцима и преместио се на хабсбуршку територију, Срем долази под директну отоманску управу после 1530. године
После Мохачке битке (1526. године) и пада Баната (1552. године), целокупна територија данашње Војводине, која је до тада била под угарском управом, потпада под отоманску власт. Срем је под директном отоманском управом од 1526. године (укључујући и период вазалног Сремског војводства од 1527. до 1530. године), док се Бачка налази под директном отоманском управом од 1541-1545. године, а Банат од 1552-1556. године.
Банат је у име Отоманске империје освојио муслимански Србин Мехмед паша Соколовић, а у његовој војсци било је тада 8.000 јаничара и 100.000 акинџија, међу којима и 20.000 Срба. Уочи похода, Мехмед паша Соколовић је издао проглас Србима у Банату, написан ћирилицом на српском језику, којим је Србима обећао повластице, знатна ослобођења од намета и пореза и пуну заштиту имовине и живота.
Током отоманског освајања и успоставе отоманске власти мађарско и католичко словенско (шокачко) становништво се углавном иселило са ових простора. Током отоманске владавине, већи део становништва Војводине чинили су Срби, који су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. Северне делове региона (околину Суботице) настањивали су Буњевци, који су се, после Мохачке битке, у неколико фаза настањивали на овом подручју. Неки исламизовани Срби били су, током отоманске управе, и на високим административним положајима, као на пример бег Малковић, који је био први отомански управитељ Бечкерека или Хасан паша Предојевић, који је био управитељ Сегединског санџака 1592. године
После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед паша Соколовић, православни Срби са подручја Војводине дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу "патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна". Седишта православних епископија организованих на подручју данашње Војводине налазила су се тада у Крушедолу (Срем), затим Сегедину (Бачка), као и три седишта епископија на подручју Баната, у Вршцу, Бечкереку и Темишвару.
Неки градови Војводине имали су у отоманском периоду већинско српско становништво, неки већинско муслиманско, а неки становништво мешовитог састава. По подацима из 1545. године, највећи град у Отоманској империји са већинским српским становништвом били су Сремски Карловци, који су тада имали 547 хришћанских домова. Важно муслиманско насеље била је Сремска Митровица, у којој је по подацима из 1572. године било 598 муслиманских и 18 хришћанских домова. У то време у Митровици се налазило 17 џамија и ниједна хришћанска црква. Бечкерек (данашњи Зрењанин) био је тада једно од најзначајнијих насеља у Банату, а због заслуга које су му локални бечкеречки Срби учинили приликом освајања Баната, Мехмед паша Соколовић претворио је овај град у своју задужбину (вакуф), а његове становнике ослободио од свих војних намета. У граду Сомбору било је у отоманско доба 14 муслиманских богомоља, од којих су пет биле џамије, а остале махалски месџиди.
У свим насељима могле су се видети џамије, а у значајнијим градовима су се налазиле зграде седишта власти, купатила, турске школе и друге јавне зграде, док су се у главној улици (чаршији) налазиле главне трговачке и занатске радње.
Отоманско царство било је подељено на провинције (пашалуке), које су се делиле у мање управне јединице - санџаке. На територији Баната постојала је турска провинција под именом Темишварски пашалук, док су се на територији Срема и Бачке налазили Сремски санџак и Сегедински санџак. Оба санџака су у почетку била у саставу Будимског пашалука, да би Сегедински санџак касније био укључен у Јегарски пашалук. У другој половини 16. века, источни део Баната је, за кратко време, био под управом вазалне отоманске кнежевине Трансилваније, која је на овом подручју организовала административну покрајину познату као Лугошки и карансебешки Банат.
Срби у Банату су подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве – највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла. Ово је био један од највећих устанака у српској историји, а свакако највећи пре Првог српског устанка који је предводио Карађорђе.
После аустријског освајања Војводине, готово целокупно муслиманско становништво се иселило са ових простора, а неки од њих су се после тога населили у Босни и Херцеговини, углавном у њеним северним деловима и долини реке Босне, где су били познати као "Унђуровци" (избеглице из Угарске). Њихова знатнија насеља имала су урије (општинске утрине), као у Војводини. Аустријанци су на подручју Војводине уништили и готово све трагове исламске културе, а прва џамија у Војводини након аустријског освајања саграђена је тек 2008. године у Суботици, после готово 3. века
После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718), целокупна територија данашње Војводине долази под аустријску (хабсбуршку) власт. Границом из 1699. године, хабзбурзима је припала Бачка и северозападни део Срема, док су Банат и југоисточни Срем остали под отоманском управом до 1718. године, када и они долазе под аустријску управу. Већи део Срема и делови Бачке укључени су тада у војну границу (укључујући славонску, подунавску и потиску секцију војне границе), а други делови су дошли под цивилну (жупанијску) власт у оквиру хабсбуршке Угарске. За разлику од територија под цивилном управом, војном границом управљало се директно из Беча.
Банат (познат у ово доба као Тамишки Банат) је био засебна аустријска покрајина између 1718. и 1778. године. Покрајина је била под војном управом до 1751. године, када је у северним деловима Тамишког Баната успостављена цивилна администрација, док се јужни делови издвајају из покрајине и прикључују војној граници (Банатска војна граница). После укидања ове покрајине северни делови Баната постају део хабсбуршке Угарске, док јужни делови остају у саставу војне границе до њеног укидања 1873. године. Од 1744. године, северни делови Срема долазе под цивилну управу и постају део хабсбуршке покрајине познате као Краљевина Славонија, у којој је по подацима из 1790. године живело 46,8% Срба, 45,7% Хрвата, 6,8% Мађара и 0,7% Немаца. Југоисточни делови Срема остају у саставу војне границе до 1882. године. Већи део војне границе у Бачкој укида се и ставља под цивилну управу 1750. године, а у саставу војне границе остаје једино југоисточни део Бачке, познат као Шајкашка. Да би умањиле незадовољство Срба због укидања Тамишког Баната и дела војне границе, аустријске власти формирају у бачком и банатском потисју два аутономна дистрикта као облике локалне српске аутономије: Потиски крунски диштрикт са седиштем у Бечеју, који је постојао од 1751. до 1848. године и Великокикиндски привилеговани диштрикт са седиштем у Великој Кикинди, који је постојао од 1774. до 1876. године.
Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у Аустријску царевину (1690. и 1739. године), којима је појачана бројност српског становништва на подручју Војводине. Срби су тада признати за једну од нација Хабсбуршке монархије (Natio Rasciana) и признато им је право на једно посебно војводство, односно територијалну аутономију. Ово право је, међутим, остварено тек у револуцији 1848-1849. године.
За време аустријске управе, Срби са подручја Војводине су остварили црквену самосталност у оквиру Карловачке митрополије, која је 1848. године уздигнута у ранг патријаршије. Јурисдикција митрополије је захватала подручје од Јадранског мора до Буковине и од Дунава и Саве до Горње Угарске, а карловачки митрополит је имао црквену власт над православним Србима, Румунима, Грцима и Цинцарима, који су живели у границама Хабсбуршке монархије.
Током Ракоцијевог устанка (између 1703. и 1711. године), Војводина је била поприште крвавог рата између мађарских устаника и Срба, који су се борили на страни Хабсбуршке монархије. У овом рату су нарочито страдали Срби у Бачкој. Ракоцијеви устаници су спаљивали српска села, а Србе терали у прогонство. Дарваш, главни заповедник војних одреда који су се борили против Срба у Бачкој, је записао: "Сва велика места Расције и с ове и с оне стране Дунава и Тисе попалили смо". Процењује се да су ракоцијеви устаници тада убили око 100.000 Срба.
Током аустријске владавине, на територију Војводине су се, поред Срба, населили и многи колонисти, највише Немци и Мађари, али такође и Словаци, Хрвати, Русини, Румуни и други. Због ове колонизације Срби су изгубили апсолутну етничку већину на овом подручју, а Војводина је постала једно од етнички најмешовитијих региона Европе. Међутим, било је и одсељавања из Војводине; после укидања потиско-поморишке војне границе, Срби из бачког Потисја су се 1752. године одселили у Русију (углавном на подручје Нове Србије и Славеносрбије), а на подручје Потисја се досељавају Мађари. Нарочито много Мађара се доселило после 1867. године, када је Угарска добила аутономију у оквиру Хабзбуршког царства. Срби су, међутим, и даље остали појединачно најбројнија етничка група у Војводини, све до друге половине двадесетог века, када су поново постали апсолутна већина.
Између шеснаестог и деветнаестог века, Војводина је била културно средиште српског народа. Посебно значајни културни центри били су Сремски Карловци, Нови Сад и фрушкогорски манастири. У првој половини деветнаестог века Нови Сад је био највећи српски град (Око 1820. године, Нови Сад је имао око 20.000 становника, од којих су две трећине били Срби, а данашњи највећи српски град,
До 1848. године хабсбуршка Угарска била је потпуно феудална територија у којој су властелини и племићи били једини власници земље, заповедали и судили. Тадашња аристократија у Угарској говорила је у кући немачки, а у иностранству француски, сматрајући народне језике, па и сам мађарски, "паорским". После француске револуције, почела је у круговима мађарске аристократије сазревати мисао да би мађарски језик требало увести као службени језик и то не само на подручју такозване уже Угарске, него га наметнути као званични језик и у Хрватској. Требало је преко мађарског језика афирмисати не само националну, него и државну мисао.
Када је у фебруару 1848. године букнула револуција у Паризу, она је брзо одјекнула, проширујући се и по остатку Европе. Већ 13. марта букнула је револуција у Бечу, а два дана касније, 15. марта, и у Пешти. Мађари су већ 17. марта формирали револуционарну владу, на челу са грофом Лајошем Баћањијем, у коју су ушли сви истакнути мађарски национални прваци. Мађарски језик уведен је тада као службени у све управе у Угарској, а хрватски је дозвољен само у Хрватској, и то само у локалној самоуправи.
3. априла, делегација војвођанских Срба кренула је у Пожун, да новој мађарској влади достави захтеве Срба за равноправним положајем у Угарској. 9. априла, српска делегација састала се са Лајошем Кошутом, а овај сусрет сматра се пресудним за тадашње погоршање српско-мађарских односа. Кошут је тада рекао српској делегацији да у Угарској постоји само један политички народ, мађарски, и да су сви остали становници земље чланови овог политичког народа. Ако би, мислио је он, у политичком смислу признали Србе за народ, онда би они требало да имају и своју владу. Када је на ово члан српске делегације, Ђорђе Стратимировић, одговорио да се Срби никако не могу задовољити схватањем да у Угарској постоји само један народ, и да ће Срби, ако им се не признају права, морати да траже ово признање на другом месту, Кошут је рекао да ова изјава значи исто што и велеиздаја, те је љутито изјавио да сада само мач може решавати спор између Срба и Мађара, на шта је Стратимировић одговорио да Србин никад није био кукавица.
После неуспелих преговора, дошло је до немира у војвођанским градовима, којом приликом су Срби спалили матичне књиге вођене на мађарском језику. Што је мађарска влада била непопустљивија према умереним српским захтевима, то су ови захтеви постајали радикалнији. У првим српским захтевима не спомињу се ни војвода ни војводина ни аутономија, али ће то веома брзо постати главне тачке српских захтева. Митрополит Рајачић сазвао је за 1. мај Велику народну скупштину у Сремским Карловцима (Мајска скупштина), на којој се скупило око 10-15.000 људи. На скупштини је тада проглашена аутономна Српска Војводина, која се састојала од Срема, Бачке, Баната и Барање. За војводу је изабран Стеван Шупљикац, Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а тадашњи митрополит, Јосиф Рајачић, проглашен је за српског патријарха. Изабран је народни одбор као привремена влада Српске Војводине. Одлуке Мајске скупштине потврђене су касније од стране аустријског двора.
Мађарска влада је цео овај покрет српског народа прогласила бунтовничким и решила да га сломи војнички. Срби су пружили енергичан отпор и у данашњој Војводини је беснео прави рат. Војвођанским Србима дошли су у помоћ добровољци из Кнежевине Србије, на челу са војводом Стеваном Книћанином. Непопустљивост мађарске владе искористило је српско вођство, на челу са патријархом Рајачићем. Кад је аустријски цар прогласио Мађаре за бунтовнике, српске трупе из Војводине укључиле су се у царску војску и учествовале су у гушењу револуције у Угарској.
Војска Српске Војводине контролисала је у почетку Срем, као и јужне делове Баната и Бачке, да би у току офанзиве у јануару 1849. године под своју контролу ставила већи део територије прокламованих граница Српске Војводине, са изузетком Суботице и Барање. Под контролом војске Српске Војводине био је тада и централни Банат са градом Темишваром, који се није налазио у оквиру прокламованих граница Српске Војводине. Административни центар Српске Војводине били су, у почетку, Сремски Карловци, да би управно седиште касније било премештено у Земун, Велики Бечкерек и Темишвар.
После пораза мађарске револуције, одлуком аустријског цара, у новембру 1849. године, формирана је једна засебна аустријска покрајина названа Војводство Србија и Тамишки Банат (Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која се састојала од делова Баната, Бачке и Срема. Покрајином је управљао аустријски гувернер, чије се седиште налазило у Темишвару, а титула војводе је припадала аустријском цару. Службени језици Војводства Србије били су немачки и илирски (српски).
За разлику од Српске Војводине проглашене 1848. године, Војводство Србија и Тамишки Банат није обухватало јужне делове Срема, Баната и Бачке, насељене бројним српским становништвом, који су остављени у саставу војне границе, а покрајини су прикључени источни делови Баната насељени румунским становништвом, тако да је становништво ове покрајине било мешовитог састава. Срби су били незадовољни оваквим Војводством, а нарочито су били погођени патријарх Јосиф Рајачић и конзервативни кругови заједно са својом политиком ослонца на Беч, те је њихов углед нагло опадао.
Локални органи били су у свему потчињени Министру унутрашњих послова у Бечу. Сви виши чиновници били су Немци или понемчени Чеси. Срби су у администрацији имали више чиновника него раније, али њихово учешће није било онолико колико су желели. Од 1849. године, порез плаћају сви, а постоји и једнакост пред судовима, феудални апарат је замењен грађанско-административним. Започиње индустријализација, а владају начела слободне привреде.
Покрајина Војводство Србија и Тамишки Банат је укинута 1860. године а већи део њене територије (Банат и Бачка) је прикључен хабсбуршкој Угарској, са изузетком Срема који је прикључен Краљевини Славонији. Срби и Румуни са територије војводства противили су се тада укидању покрајине, док су Немци и Мађари подржали њено укидање.
1867. године, Аустријско царство је трансформисано у Аустро-Угарску, а Угарска постаје један од два аутономна дела нове државе. Засебне аустријске круновине Хрватска и Славонија уједињују се тада у јединствену круновину названу Хрватска-Славонија, која постаје аутономни део Угарске 1868. године. Војна граница у Банату и Бачкој укида се 1873. године и прикључује Угарској, а војна граница у Срему укида се 1882. године и прикључује Хрватској-Славонији, после чега целокупна територија Срема, Бачке и Баната долази под цивилну (жупанијску) власт. На подручју Баната постојале су жупаније Торонталска са седиштем у Великом Бечкереку, Тамишка са седиштем у Темишвару и Крашовско-Северинска са седиштем у Лугожу, на подручју Бачке Бачко-Бодрошка са седиштем у Сомбору, а на подручју Срема Сремска са седиштем у Вуковару. Сремска жупанија била је у саставу Хрватске-Славоније, а остале жупаније у саставу такозване уже Угарске.
Влада аутономне Угарске наставља националну политику из доба револуције, насилно се намеће мађарски језик и спроводи се мађаризација немађарског становништва. По подацима из 1840. године, проценат Мађара у Угарској износио је 37%, а услед наведених мера угарске владе, овај проценат се попео на 48% у 1910. години. Мења се и састав становништва на подручју Војводине, где се смањује процентуално учешће Срба, а повећава процентуално учешће Мађара, делом због насељавања Мађара из других делова тадашње Угарске, а делом због помађаривања немачког, јеврејског, словачког, буњевачког и другог становништва.
Политички представници српског народа нису се слагали са новим положајем Срба и Војводине и наставили су политичку борбу за културну и територијалну аутономију. Најзначајнији политички вођа војвођанских Срба био је Светозар Милетић, који је због своје борбе за права српског и других немађарских народа тадашње Угарске ухапшен и послат на робију.
После пропасти Аустро-Угарске, 29. октобра 1918. године, створена је Држава Словенаца, Хрвата и Срба са седиштем у Загребу, којој је припадао и Срем, а у Банату је 31. октобра проглашена краткотрајна Банатска република (трајала је неколико дана) са седиштем у Темишвару. Срби на подручју Војводине организују Српске народне одборе (први овакав одбор организован је у Великом Бечкереку 31. октобра), који су били организациони облик народног покрета за присаједињење, а који су имали за циљ да врше локалну власт и да се брину о безбедности грађана и њихове имовине. Централни Српски народни одбор био је организован у Новом Саду, а на његовом челу био је Јаша Томић. Српска војска је посела територију Војводине између 5. и 14. новембра, а после потписивања Београдског примирја и успоставе демаркационе линије, српска војска је контролисала Срем, већи део Баната, Бачку и Барању.
У организацији Српског народног одбора из Новог Сада сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која 25. новембра 1918. године у Новом Саду проглашава присаједињење ових региона Краљевини Србији. На Великој народној скупштини били су заступљени скоро сви бројнији народи Војводине (изузев Румуна), с тим да неки народи нису били заступљени с оним бројем представника који би био сразмеран бројности тих народа на подручју Баната, Бачке и Барање. Велика народна скупштина бројала је укупно 757 делегата, од којих је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар. 24. новембра, дан пре сазивања Велике народне скупштине у Новом Саду, одржан је Велики народни збор у Руми на коме је проглашено присаједињење Срема Краљевини Србији.
Поред одлуке о присаједињењу Краљевини Србији, Велика народна скупштина у Новом Саду је такође донела одлуку о формирању покрајинске владе (народне управе) и покрајинске скупштине (великог народног савета) за Банат, Бачку и Барању. За председника народне управе изабран је др Јован Лалошевић, а за председника великог народног савета др Славко Милетић. Народна управа за Банат, Бачку и Барању била је активна све до 11. марта 1919. године, када је одржала своју последњу седницу.
1. децембра 1918, проглашено је уједињење Краљевине Србије (у чијем саставу су тада били Банат, Бачка и Барања, као и Срем) са Државом Словенаца, Хрвата и Срба и формирање нове јединствене државе под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, касније познате као Краљевина Југославија, а 1919. године је ново краљевство (са територијом данашње Војводине у свом саставу) и међународно признато. Мировним уговорима у Версају (1919. године) и Тријанону (1920. године) одређене су границе нове државе према Румунији и Мађарској. Према овим мировним уговорима, територија Баната подељена је између Краљевства СХС, Румуније и Мађарске, док је територија Бачке и Барање подељена између Краљевства СХС и Мађарске. Због неслагања са одлуком мировне конференције према којој су северни делови Барање и Бачке припали Мађарској, део становништва ових територија прогласио је стварање краткотрајне Барањско-Бајске републике, за чијег је председника изабран Петар Добровић.
Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца било је у почетку подељено на округе и жупаније, а окружни центри на подручју Војводине били су Нови Сад (Бачка и Барања), Велики Бечкерек (Банат) и Вуковар (Срем). Од 1922. године, земља се административно делила на области, а на подручју Војводине биле су следеће области: Бачка област са седиштем у Новом Саду (западни део Бачке и Барања), Сремска област са седиштем у Вуковару (Срем), Београдска област са седиштем у Београду (Град Београд, део Шумадије, западни део Баната и источни део Бачке) и Подунавска област са седиштем у Смедереву (део Шумадије и источни део Баната). Од 1929. године, земља је подељена на бановине (покрајине), а подручје Војводине је углавном припало Дунавској бановини са седиштем у Новом Саду, која је обухватала Бачку, Барању, већи део Баната и Срема, као и део Шумадије и Браничева. Градови Земун и Панчево нису били у саставу Дунавске бановине, већ су припадали засебној Управи Града Београда. Када је формирана Бановина Хрватска 1939. године, шидски и илочки срез су издвојени из Дунавске бановине и прикључени Бановини Хрватској. Етнички састав Дунавске бановине био је следећи: Срби и Хрвати (56,9%), Мађари (18,2%), Немци (16,3%) и други.
Између два светска рата, на подручју Војводине деловао је политички покрет који је заговарао политичку и економску аутономију Војводине. Овај покрет су предводили војвођански Срби, а истакнути представници покрета били су Дуда Бошковић и Јоца Лалошевић. Идеју аутономне Војводине такође ће прихватити и Комунистичка Партија Југославије, која ће је и реализовати после Другог светског рата.
После Априлског рата и војног слома Краљевине Југославије 1941. године, подручје данашње Војводине је окупирано од стране Сила Осовине и подељено у три окупационе зоне. Бачка и Барања су прикључене Хортијевој Мађарској, док је Срем прикључен такозваној Независној Држави Хрватској. Крња Дунавска бановина (укључујући Банат и Шумадију) постојала је као део Недићеве Србије између 1941. и 1944. године, а управни центар бановине је било Смедерево. Банат је, међутим, иако формално у саставу Недићеве Србије, фактички представљао посебну аутономну област којом је управљала немачка национална мањина.
Током рата, окупатори су починили бројне злочине на територији Војводине, а нарочито је много страдало српско, јеврејско и ромско становништво. Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију. У току окупације, у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено. Један од најтежих злочина окупатора била је рација у јужној Бачкој 1942. године, у којој је убијено око 4.000 људи, углавном српске, јеврејске и ромске народности.
Покрет отпора, који су комунисти покренули већ у лето 1941. године, недовољно припремљен и осмишљен према датим условима, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после солиднијих припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. На ослобођеној територији у Срему организована је партизанска власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. године у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била устројена нова народна власт са ослободилачким институцијама. У оружаној борби пало је 15.000 бораца, који су се борили у многобројним партизанским одредима, у 15. војвођанских бригада, сврстаних у три дивизије, као и у другим јединицама НОВЈ.
Војводина је ослобођена од окупације 1944. године, а регион је политички обновљен 1945. године као аутономна покрајина у саставу Србије. Скупштина изасланика народа Војводине 31. јула 1945. године одлучила је у Новом Саду да аутономна Војводина уђе у састав Народне Републике Србије, што је на Трећем заседању АВНОЈ-а 10. августа 1945. године у Београду и озакоњено. Ово се историјски посматра као друго присаједињење Војводине Србији.
Уместо ранијег имена (Дунавска бановина), покрајини је враћено историјско име – Војводина. Главни град покрајине је остао Нови Сад, а покрајина је добила данашње границе, које укључују Срем, Банат, Бачку и мали део Мачве, на десној обали реке Саве. Барања и западни део Срема припали су тада Народној Републици Хрватској, док су мали делови Срема и Баната у близини Београда припали ужој Србији.
У почетку је Војводина имала ограничени степен територијалне аутономије, али је уставом СФРЈ из 1974. године Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина добила статус федералног субјекта СФРЈ са елементима државности, иако је формално остала у оквиру Социјалистичке Републике Србије. Војводина је тада имала сопствени устав, председништво, уставни и врховни суд, као и друге институције.
После доласка на власт Слободана Милошевића, као и такозване јогурт револуције из 1988. године, нови устав Србије из 1990. године мења положај Војводине, која губи дотадашњи високи (полуфедерални) аутономни статус и постаје аутономна покрајина са ограниченим степеном територијалне аутономије у оквиру Републике Србије.
После демократских промена у Србији 2000. године, Војводини је Омнибус законом из 2002. године дат мало већи степен аутономије и поверен јој је одређен број различитих надлежности. Покрајинска скупштина је затим усвојила симболе Војводине, грб (2002.) и заставу (2004.), као и покрајински статут (2008.), чија је делимично измењена верзија потврђена у републичком парламенту 2009. године. Према Закону о регионалном развоју, који је усвојен у Скупштини Србије 2009. године, Војводина је један од седам статистичких региона Републике Србије.
Литература 1.Др Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929. 2.Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књиге 1-3, Нови Сад, 1990. 3.Милан Туторов, Мала Рашка а у Банату, Зрењанин, 1991. 4.Милан Туторов, Банатска рапсодија - историка Зрењанина и Баната, Нови Сад, 2001. 5.Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004. 6.Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999. 7.Радмило Петровић, Војводина - петнаест миленијума културне историје, Београд, 2003. 8.Предраг Медовић, Праисторија на тлу Војводине, Нови Сад, 2001. 9.Петар Милошевић, Археологија и историја Сирмијума, Нови Сад, 2001. 10.Јован М. Пејин, Из прошлости Кикинде, Кикинда, 2000. 11.Ј. Х. Швикер, Политичка историја Срба у Угарској, Нови Сад - Београд, 1998. 12.Веселин П. Џелетовић, Последњи српски цар, Београд, 2007. 13.Чедомир Попов - Славко Гавриловић, Европска револуција и српски покрет 1848-1849, Београд - Нови Сад, 1997. 14.Драгомир Јанков, Војводина - пропадање једног региона, Нови Сад, 2004. 15.Димитрије Боаров, Политичка историја Војводине, Нови Сад, 2001. 16.Јелена Попов, Војводина и Србија, Ветерник, 2001. 17.Борислав Јанкулов, Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку, Нови Сад - Панчево, 2003. 18.Сигфрид Капер, Српски покрет у јужној Угарској 1848-1849, Београд - Ваљево, 1996. 19.Чедомир Попов - Јелена Попов, Аутономија Војводине - српско питање, Сремски Карловци, 2000. 20.Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији 1690-1920, Нови Сад, 2005. 21.Славко Гавриловић, Срби у Хабсбуршкој монархији (1792-1849), Нови Сад, 1994. 22.Василије Крестић, Из прошлости Срема, Бачке и Баната, Београд, 2003. 23.Миодраг Милин, Вековима заједно (Из историје српско-румунских односа), Темишвар, 1995. 24.Милојко Брусин, Наша разграничења са суседима 1919-1920, Нови Сад, 1998. 25.Др Миленко Палић, Срби у Мађарској - Угарској до 1918, Нови Сад, 1995. 26.Њагу Ђувара, Кратка историја Румуна за младе, Нови Сад, 2004. 27.Петер Рокаи - Золтан Ђере - Тибор Пал - Александар Касаш, Историја Мађара, Београд, 2002. 28.Ален Џ. П. Тејлор, Хабсбуршка монархија, Београд, 2001. 29.Јован Пејин, Великомађарски каприц, Зрењанин, 2007. 30.Лазар Стипић, Истина о Мађарима, Нови Сад - Србиње, 2004. 31.Др Федор Никић, Мађарски империјализам, Нови Сад - Србиње, 2004. 32.Др Димитрије Кириловић, Помађаривање народа у бившој Угарској, Нови Сад - Србиње, 2006. 33.Др Димитрије Кириловић, Асимилациони успеси Мађара у Бачкој, Банату и Барањи, Нови Сад - Србиње, 2006. 34.Данило Урошевић, Срби у логорима Мађарске, Нови Сад, 1995. 35.Звонимир Голубовић, Рација у Јужној Бачкој 1942. године, Нови Сад, 1991. 36.Александар Вељић, Рација - заборављен геноцид, Београд, 2007. 37.Др Милан Петров, Бачка у револуцији 1848-1849, Нови Сад, 1999. 38.Енциклопедија Новог Сада, свеска 5, Нови Сад, 1996. 39.Драгослав Огњановић, Деца бунтовне равнице, Нови Сад, 1984. 40.Војводина у борби - збирка чланака из народноослободилачке борбе, Нови Сад, 1951. 41.Драган Брујић, Водич кроз свет Византије, Београд, 2004. 42.Историјски атлас, Завод за уџбенике и наставна средства - Завод за картографију "Геокарта", Београд, 1999. 43.Школски историјски атлас, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1970. 44.Денис Шехић - Демир Шехић, Историјски атлас Света, Београд, 2007. 45.The Times History of Europe, Times Books, London, 2002.
Tema: 
