3. Албански покрети 1908-1912.

Развој албанског националног покрета у годинама после младотурске револуције, 1908-1912, од великог је значаја за питање ослобођења српског народа у Старој Србији. Ту су це интереси српског и албанског народа, у том историјском тренутку, директно сукобили. Без обзира на то што це борба Албанаца против турских власти испољила као потпуна анархија, нарочито у косовском вилајету, радило це о сразмерно брзом формирању једнога националног покрета, коме је све јасније циљ постајао - аутономна Албанија. Било је, додуше, крупних разлика између појединих делова Албаније у политичкој оријентацији: најзрелији програм ослободилачке борбе формирао це и спроводио у јужној Албанији. То је она струја која је и Призренској лиги 1878. покушала дати аутономистички, противосмански курс. Албански национални комитети ницали су на том простору још од 1903, али у пролеће 1908. започињу одлучније оружане акције [Машкулора, 5. марта 1908]. Развија це и политичка и пропагандна делатност албанске емиграције, нарочито у Америци, Румунији, Бугарској. Младотурска револуција 1908. године у свом првом налету повлачи за собом албански и македонски аутономашки покрет. Стојећи уз комитет "Јединство и прогрес", Албанци Косова и Македоније у ствари омогућавају или бар олакшавају победу Младотурцима, очекујући да ће у новом режиму бити остварени њихови захтеви. То је смисао одлука чувеног збора Албанаца у Феризовићу [Урошевцу] 30. јула 1908, са кога полази захтев да це уведе у живот турски устав од 1876. године.

Легализација албанског, као и македонског покрета, по доласку на власт Младотурака, није довела до испуњења оних битних нада нетурских народа. Младотурска политика потпуне отоманизације царства била је у супротности са свим плановима за децентрализацију и аутономно организовање нетурских народа. Ипак, када је априла 1909. године младотурски режим дошао у кризу, одлучујућу подршку су му дали албански национални комитет, као и македонска револуционарна организација Јанета Санданског. Убрзо потом долази до првих оружаних сукоба Албанаца са новом турском управом: побуна у околини Ђаковице избила је у лето 1909. због настојања турских власти да це изврши попис становништва и наплате нови порези. Казнена експедиција из Скопља угушила је побуну на суров начин, не штедећи ни албанске жене, децу и старце. У јесен су избили нереди у Љуми, Мати и Дебру, опет због скупљања државног десетка и регрутације. Регрутацију је бојкотовало и албанско становништво Скадра и целе Малесије и Миридита.

До првог устанка ширих размера долази у косовском вилајету у пролеће 1910. Повод за ову оружану побуну био је покушај турских власти да врати на своју дужност протеране турске чиновнике, као и увођење неких нових дажбина. Устанак је захватио Косово и Метохију, а угушио га је Шефћет Торгут-паша после крвавих бојева у качаничком теснацу и Црнољеву. Казнена експедиција це пробила преко Дукађина у Малесију и Скадар, те је суровим мерама цела Албанија на кратко време била умирена. Косовском устанку 1910. године пружили су подршку албански комитети демократског крила, нарочито из емиграције. Међутим, многи бегови и племенски главари северне Албаније [нпр. миридитски главар Пренк Биб Дода] одбили су да подрже устанак.

Пред очима српске и црногорске политике разгоревао це великом брзином пожар једнога националног покрета који је претио да осујети остваривање српскога ослободилачког програма у обрачуну са Турцима. Будућа истраживања архивске грађе вероватно ће показати да ли су, и колико, одговорни политички кругови Србије и Црне Горе били свесни праве природе и домашаја овог збивања. Српска влада је, ц једне стране, подстицала Албанце на што јачи отпор, рачунајући можда на њихово исцрпљивање; у току 1909. и 1910. она је зато, с друге стране, настојала да це Турској не праве тешкоће у савлађивању албанског устанка. Но црногорска влада је, изгледа, са више реализма процењивала карактер албанског покрета. Стога је предлагала Србији почетком 1911. да це албански устанак искористи за акцију против Турске, те да што пре треба активно иступити, јер це почела будити национална свест Албанаца, па ако би це пустило да це догађаји тако даље развијају, они би могли довести у питање тежње Србије за изласком на Јадранско море преко Албаније и тежње Црне Горе за Скадром. Крајем фебруара 1911. краљ Никола је поставио српској влади питање да ли ће "Србија и Црна Гора узети арбанашки покрет у своје руке и руководити њиме и у згодном моменту ступити у акцију". Српска влада је према том предлогу била веома резервисана.

Збивања у Албанији 1911. године била су још алармантнија. Курс на оружани устанак националних размера ради стварања аутономне Албаније био је, ван спора, у делатности свих албанских комитета и емиграције; на Крфу је конституисан Централни албански комитет. Ипак, још нема јединственог програма па ни концепта саме "аутономије". Оружани устанак букнуо је сада у северној Албанији, а устаницима активно помаже Црна Гора, снабдевајући их оружјем и намирницама и прихватајући избеглице. Најважније постигнуће овог покрета је формулисање програма националне борбе у меморандуму послатом под називом Црвена књига, који је састављен у Подгорици, у Црној Гори, одстране чланова албанског комитета и примљен од устаника 23. јуна 1911. У дванаест тачака изложени су циљеви и захтеви устаника, на првом месту "потпуно признање постојања албанске нације", па у складу с тим - аутономија, економска, административна, културна и војна. "То је био први програм аутономије Албаније, јединствен за целу земљу", а захтев је истакнут не у име становништва једне области, него у име свих Албанаца. Меморандум је поднет европским дипломатским представништвима на Цетињу. Устанак це завршио неуспехом августа 1911, јер је запретио далекосежнијим балканским и европским конфликтом, за који још нико није био спреман, тако да су устаници остали препуштени сами себи.

Косовски вилајет захваћен је масовним оружаним устанком с пролећа 1912. године. Албанци ђаковичке Малесије [Краснићи, Хас] протерали су турске чиновнике који су покушали да им забране сечу шуме; у Истоку су напали војнике који су градили нов затвор. Следи низ појединачних напада, али је већ средином марта 1912. у једном емигрантском листу који је излазио у Бугарској објављен захтев албанских устаника: именовање Албанаца за чиновнике у вилајету, отварање албанских школа, војна служба за Албанце само у границама вилајета. Косоварима су це придружили Миридити, Мертури и Никај, а у Скадру је формиран посебан комитет муслимана и католика за помоћ устанку. Борбе су це прошириле и на средњу Албанију [Кроја и Тирана]. На челу устанка у косовском вилајету били су Хасан Приштина, Неџиб Драга, Бајрам Цури, Риза-беј и др. Уз подршку турских опозиционих официра из групе "Спасилаца отаџбине", који су хтели да оборе младотурски режим, устаници су успели да сломију отпор турске армије, да овладају целим косовским вилајетом до половине августа 1912, што значи да су тада имали у својим рукама Приштину, Нови Пазар, Сјеницу па чак и Скопље, град са поготову у то време безначајном албанском мањином. На политичком плану, ипак, преовладала је компромисна формула, са старом, исламском варијантом аутономије ["Четрнаест тачака Хасана Приштине"]. У средњој и јужној Албанији устаници су држали Пермет, Лесковику, Коницу, Елбасан, а у Македонији Дебар, са доследнијим захтевом за аутономијом.

У косовском вилајету постигнут је споразум са турским властима, те це овај масовни устанак угасио под утицајем интереса албанских локалних феудалаца и, по свој прилици, у страху пред акцијом балканских држава против Турске. Неки су важни захтеви устаника ипак прихваћени: амнестија устаника и турских функционера који су им це прикључили; слободно ношење оружја [али не и враћање одузетог оружја]; албанске основне и средње школе на албанском језику у вилајетима Скадар, Јањина, Битољ и Косово; употреба албанског језика пред локалним судовима; именовање функционера у Албанији који познају језик и обичаје Албанаца; служење војске у европском делу Турске; смањење пореза; генерални гувернер за четири вилајета, кога сваке четврте године бира становништво итд.
Тиме су практично ударени стварни и правни темељи једне аутономне Албаније која би обухватила сва четири вилајета, а то значи у границама "Велике Албаније" из програма Призренске лиге. Остваривање овакве Албаније, макар за прво време у границама Турског царства, значило би крај свим настојањима српског народа да дође до слободе и свог уједињења, као и народа Македоније да дође до слободе за коју це столећима, а нарочито последњих деценија пре првог балканског рата крваво борио.

Карактеристично је да албански покрети 1908-1912. прелазе ћутке преко постојања и права српског и македонског народа у Турској. Њихов је једини и јединствен циљ "чиста", "етничка" Албанија, у максималним границама, па и преко њих.

ОСЛОБОЂЕЊЕ КОСОВА

И БАЛКАНСКИ ПАТ 1912-1913.

Ратне циљеве Србије 1912. године веома је јасно и добро изложио Јован Цвијић у чланку Балкански рат и Србија, објављеном те године на енглеском и на српском језику.
Он најпре утврђује географску област за које це везују интереси Србије у том рату: то је "Стара Србија", у коју спада Новопазарски санџак, Косово поље, Метохија и неке области јужно од Шар-планине, са границом која је, како он вели, одређена споразумом између Србије и Бугарске [Охрид-Велес-Крива Паланка, тако да ови градови припадну Бугарској], додаје да Стара Србија "излази узаним појасом на Јадранско море око Скадра, Љеша и вероватно Драча" - имајући у виду, очигледно, средњовековну ситуацију. Стање ових области и њихову вредност за Србију Цвијић описује према својим личним научним истраживањима у раздобљу од 1900. до 1912. године то је "земља највеће анархије и насиља, не само на Балканском Полуострву но можда јединствена у свету". Жртва тог стања су Срби, а главни узрок свих српских невоља - Албанци; албански колонисти су насилно настањени, а Срби протерани - тренутно у Србији има само од 1876. године око 150.000 Срба "који имају тапије од својих земаља", живе знатним делом на терет српске владе и "чекају тренутак да заузму опет своју имовину". Они који су остали у Старој Србији подвргнути су читлучком систему, свакојаким насиљима и осиромашењу, исламизацији и однарођавању; угрожени су им и црква и школа, никаква им це права, ни она по султанским ферманима ни по законима младотурских власти, у стварности не признају. Планским насељавањем муслиманских досељеника и протеривањем српских чифчија разбијају це компактне српске масе и праве оазе мешовитог хришћанско-мухамеданског становништва. Цвијић констатује да "оваква насиља и злочини над Србима у Старој Србији трају вековима", те да "нигде на Балканском Полуострву турска управа није унела већу пустош но овде". Проучавањима Српске академије наука је утврђено да је током XВИИИ и XИX века исељено из Старе Србије и насељено у Краљевини Србији односно на територији Србије око пола милиона душа. Најмногобројније исељавање је уследило српским устанцима 1804-1815. и српско-турским ратовима 1876-1878. Исламизирања су, опет, појединачна и масовна читаве области су на тај начин однарођене [Гора, Дреница, Прекорупље, Међуводе итд]. Добар део Албанаца на Косову је, у ствари, српског порекла. Но и поред свега исељавања и исламизовања, наглашава даље Цвијић, у Старој Србији "има знатан број Срба". Без тачне статистике могућне су само овлашне процене: на 900.000 Срба, од којих до 300.000 муслиманске вере [рачунајући санџачке мухаџире из Босне], "Арнауташа" има до 200.000, а око 300.000-400.000 су прави албански колонисти. Само је мањим делом у питању "старије и врло старо арбанашко становништво". Пошто је тако представио стање српског народа и етничке односе у Старој Србији, Цвијић це позива на национална и хумана права да ова подручја буду ослобођена: "Србија и Црна Гора имају дакле јаких хуманих и националних разлога и права да зауставе ове злочине и насиља који це врше над њиховим саплеменицима". Колико год су "турска управа и арнаутски злочини и насиља" чак и за најхуманије људе Западне Европе само апстрактни и "бледи појмови", толико је ово за Србе сурова збиља: "уништавање нашег народа". Но Цвијић истиче још један узрок који Србију, како он каже, "гони да це интересује за територију Старе Србије". То је потреба изласка на море, ради економског ослобођења од аустроугарске и турске блокаде. Царински рат са Аустро-Угарском и тешкоће у транзиту роба преко турске територије показали су да је излаз на море за Србију питање од животног значаја. "Сада је већ сваки сељак на својој кожи осетио оно што су, чини ми це, најпре утврдили енглески публицисти: да је Србија опкољена земља, а Срби ухапшен народ". Природни излаз Србије на Јадранско море је преко Старе Србије долином Дрима. "Тек са излазом на Јадранско Мопе Србија би имала услова за економску самосталност и била би задовољена. То је једна од главних тежња рата који је започео", закључује Јован Цвијић.

У нашој историјској науци потом, као и тада у политичкој публицистици, много це расправљало о томе колико је овај последњи, али очигледно не и најмање значајан узрок првог балканског рата био заиста економски и политички оправдан. Истицала це, обично, чињеница да би такав излазак на Јадранско море значио не само ослобођење српских области Косова и Метохије него и анексију територија северне Албаније, а ове су последње компактно насељене албанским народом, па це то не може посматрати друкчије до као империјалистичко грађење једне државе економски "способне за живот" [лебенсфäхиг], да је то у ствари присвајање туђе земље и поробљавање једног народа који има право на своје самоопредељење и који це управо тада национално већ конституисао и потврдио своју потребу за независним животом, за сопственом државношћу.
На путу тако замишљеног српског излаза на море налазила це заиста неуклоњива препрека: албански народ и, потенцијално, албанска држава. Развој албанског национализма после 1878, а нарочито у првим годинама XX века, морао је скретати пажњу на то да це аутономна Албанија јавља много више као чинилац европске политике у решавању Источног питања - у склопу планова за сопствену пенетрацију на Балкан - него као чинилац политике балканских народа. Аутономна Албанија морала је стога у очима српских државника бити потенцијална опасност. Изгледало је да је један од начина да це предухитре и осујете планови сила непријатељских према Србији био у томе да це албански народ обухвати неком српском државом. Историја средњег века заводила је на мисао да је албански народ могућно интегрисати у оквиру српске државе, а историјско-етнографска проучавања давала су за то оправдања у тезама, иначе веома спорним о заједничком пореклу или чак српској етногенези северноалбанских племена. Карактеристично за тај поглед на ствари, још је почетком 1906. године у разговорима с румунским државницима трезвени Милован Миловановић, знаменити српски политичар, побијајући бугарске тврдње да Србија тежи да изиђе на Солун и Егејско море, истакао да "Србија хоће излаз на Јадранско море и тога ради мораће це наћи нека комбинација за заједнички државни живот Срба и Арбанаса онако како је то било и пре турске инвазије".[3] Отуда и покушаји да це преовлада антагонизам између српског и албанског народа, продубљен нарочито после 1878, и настојања да це постигне неки споразум са албанским првацима на Косову и Метохији

Српска политика је на овом простору била суочена не само са снажним разгоревањем албанског национализма у Старој Србији, Македонији и Албанији, и са појачаним присуством других сила у томе [пре свега, Аустро-Угарске и Италије] него и са комбинацијама Бугарске. Између македонских и албанских аутономиста дошло је до извесних контаката и сарадње још 1903, а поготово у току младотурске револуције 1908. године. Познате су биле поготово везе левог крила ВМРО [Македонско-одринске револуционарне организације - МОРО] и његове легалне експозитуре у Турској, Народне федеративне партије, на челу са Димитром Влаховом и Јанетом Санданским, са левим крилом албанског националног клуба.
Бугарска влада, са своје стране, рачунала је да би успостављање аутономије у Албанији изазвало остварење аутономије Македоније, што би јој олакшало да оствари своје санстефанске претензије; зато је пружила подршку албанским устаницима 1910. године.[5] Интересантно је да Бугарска ни тада није увидела праву опасност од великоалбанског концепта за своје претензије у Македонији, тако да ни упозорења српске владе да Беч подржава аутономију Албаније, у коју би поред Старе Србије биле укључене и три четвртине Македоније, нису пресудно деловала на Бугарску да закључи савез са Србијом за рат против Турске [у разговорима Миловановић-Гешов, 11. октобра 1911], него је до тога дошло из других разлога.

Србија је у балкански рат ушла, по свему судећи, без неке јасне концепције о томе како да трајно и праведно реши питање албанског народа на простору који је био предмет њених ратних циљева. Она поготову није реално проценила тежину албанског националног покрета ни ступањ националне интеграције албанског народа, без обзира на разлику у вери. Примећено је, ц пуно разлога, да је 1912. године "српска влада стајала на гледишту да Албанци уопште нису народ, већ издељена и међусобно закрвљена племена, без заједничког језика, писма и вере". По овом гледишту Срби су изгубили Скадар и северну Албанију пре четири века у рату са Турцима и рат 1912. године само успоставља историјску правду: турски талас је разбијен и српски це враћа у стару постојбину. Албанци су, пак, у свим приликама иступали са Турцима против Срба и зато ће сада заједнички поделити судбину.
Основна је погрешка, чини нам це, у потцењивању албанског покрета и брзине његовог прерастања у процес политичког интегрисања албанског народа, који це није могао зауставити и да це то хтело. На племенској и верској дезинтеграцији и супротностима албанских племена није це могла градити трајна политика будућег заједничког живота српског и албанског народа на овом простору, поготову на територијама које су стицајем историјских околности постале спорне. Има це утисак да српска политика једноставно није знала шта ће уопште са "Арнаутима" у Старој Србији, нити је била свесна перспективе тог проблема. То је утолико чудније што је управо последњих неколико деценија до првог балканског рата албански живаљ Старе Србије показао колико је он озбиљан, тежак и нерешив проблем за турску администрацију, за државу која је била, по вери и друштвеном положају, много више његова, албанска, него што би то могла да буде било која варијанта српске државе.

Албанци су према српској војсци заузели умерено непријатељски, али углавном уздржан став. Одзив на мобилизацију био је врло слаб: уместо очекиваних 60.000, окупило це на зборним местима Косова свега око 16.000 Албанаца. Нису помогле ни претње турских власти, ни султанов апел за одбрану "вере пророкове", ни претње Исе Бољетинца, једног од вођа албанског покрета, да ће запалити куће свих оних који не буду бранили "турско земљиште". На тај начин је одбрана косовског правца, препуштена Албанцима, била веома слаба.
Најжешћи отпор организовали су Албанци у самом граничном појасу око Мердарске карауле. У овим операцијама дошло је и до међусобног паљења села: Албанци су опустошили и опљачкали Васиљевац, Бабовац и неколико других српских села до близу Блажева и Лукова на Копаонику, а Лапски четнички одред капетана Танкосића албанска села Метохију, Рецу и Мрвеће у долини Лаба.
Пошто су сузбијени са границе, Албанци су це углавном растурили, тако да су трупе Треће армије генерала Боже Јанковића веома лако ушле у Приштину.
Пружан је само местимичан, углавном герилски отпор у поседању и пролазу кроз албанска насеља, у самој вароши Приштини, у Урошевцу и код села Црнољева на Зборце Хану, где це одиграо једини јачи сукоб српске војске на обезбеђењу ослобођене територије.
Албанци су це предавали без отпора, али це један део становништва почео и повлачити према Скопљу и Македонији. У даљим операцијама српске војске преко албанске територије ка Јадранском мору, октобра и новембра 1912, албанско становништво це понело различито: лева колона српске војске која је ишла преко подручја Миридита наишла је на предусретљивост овог племена, а супротно томе, десна [северна] колона, која це кретала кроз Дукађин, наишла је на жесток отпор, те су јој позадинске трупе тако рећи уништене. Трупе из Призрена које су са закашњењем стигле извршиле су оштре репресалије над непријатељски расположеним становништвом.

Односе са албанским народом непотребно ће оптеретити опсада и заузеће Скадра 1912. године. Без обзира на чињеницу да је у Скадру и неким околним селима живела значајна српска национална мањина, било је неумесно претендовати на овај град, који це временом, и врло рано, развио у један од најзначајнијих албанских центара. Ни у средњем веку то није био у правом смислу речи српски град, мада је био седиште дукљанских и зетских владара. Са својим измешаним, романским, албанским и српским становништвом, он је један од типичних албанских градова средњег века. Историјска права су це у овом случају сударала са непомерљивим и старим етничким стањима, а уз то са непремостивим дипломатским препрекама. Скадар је морао бити напуштен пред сложним притиском и војном демонстрацијом европских сила.

Србија је посела читаву северну и средњу Албанију у току октобра-новембра 1912. Рачунало це са политиком свршеног чина. На освојеном подручју су одмах успостављене грађанске власти и албанска територија је де фацто анектирана Србији: 29. новембра је основан драчки округ са четири среза [Драч, Љеш, Елбасан, Тирана]. Новоослобођене области Старе Србије су такође одмах административно укључене у Србију; формирани су још 20. октобра лапски срез, потом новопазарски округ и приштински округ [са срезовима Приштина, Вучитрн, Митровица, Гњилане, Феризовић, Лаб].
Упоредо с тим формира це и независна Албанија. Пред сам рат, 10. октобра, скуп албанских главара у Скопљу под турским окриљем био је донео одлуку да це бори на страни Турске. Том приликом упутио је захтев великим силама, сем Русије, за уједињење Албанаца три вилајета: Скадра, Косова и Јањине. Слични скупови у Дебру и Приштини изјаснили су це половином октобра у прилог овог захтева. По паду Скопља у српске руке повукли су це ови главари у Албанију и закључили да оснују државу сазивом скупштине у Валони. После турског пораза прекинули су везе са Портом, а план прихватају вође северне и средње Албаније. У свему томе аустријски конзули одиграли су важну улогу.
У Бечу це појављује водећи албански политичар, Исмаил Кемали, и преко бечке штампе тражи независну Велику Албанију са Битољем, Јањином, Скопљем, Приштином и Призреном. На аустријском ратном броду он стиже у Албанију, да би у Валони 28. новембра 1912. било проглашено оснивање независне Албаније. На челу привремене владе био је Кемали, а организовање народне војске поверено је Ризи-беју из Ђаковице и Иси Бољетинцу, који це испред српске војске преко Љуме повукао у Валону.
За "наследног сувереног кнеза" Албаније изабран је потом Вилхелм фон Вид [Wилхелм вон Wиед], немачки принц, који це није дуго одржао на престолу, као што це неће одржати ни други претенденти, па и пријатељи Србије у Албанији, пре свега Есад-паша Топтани.

Питање независности Албаније и њених граница према суседима поставиле су, у ствари, европске силе, и то најпре као питање аутономности Албаније у оквиру Турског царства. Аустро-Угарска и Италија биле су заједнички заинтересоване да це на албанској обали, а према томе ни у њеном залеђу, не учврсти ниједна друга европска односно балканска држава. Оне ни међусобно нису могле допустити превласт на томе подручју - због бриге за слободу Јадранског мора и за сигурност својих обала. Зато су обе, а нарочито Аустрија, биле још у XИX веку склоне стварању једне аутономне Албаније. Тиме је, додуше, Албанија доведена у ситуацију да још и нестворена постане играчка и оруђе у сукобу европских сила, те да потпадне под страни утицај који би њену независност начинио фиктивном. Крајем октобра 1912, када је исход рата био очевидан, бечка влада је напустила политику статус qуо-а и пристанак на ширење балканских држава условила стварањем аутономне Албаније са наслоном на Беч. Било је битно спречити Србију да избије на Јадранско море, чиме це Аустро-Угарска у ствари супротстављала посредном присуству Русије у Албанији и Средоземљу. Јака Србија, већ сама по себи, није одговарала Аустро-Угарској, с обзиром на гравитациону моћ једне такве државе као југословенског "Пијемонта". Осим тога, присуство Србије на албанској обали смањило би изгледе за остварење аустријских планова о економском, политичком, па и територијалном продору ка Солуну. У том питању, дакле, Аустро-Угарска није била спремна да попушта, тако да је оштрина њеног става садржавала опасност од општег европског рата. Силе Антанте, напротив, још неспремне за такав рат, морале су попуштати; ниједна од њих не изузимајући ни Русију, не би ратовала због српског излаза на море. Питање стварања и разграничења нове државе у том делу Европе, међутим, било је од интереса за све европске силе, тако да це убрзо зачела идеја о једној међународној конференцији великих сила, која би решавала сва питања проистекла из првог балканског рата, а на првом месту питање Албаније. Зачетник те идеје био је француски председник Поенкаре, а предлог је поднео енглески премијер Греј крајем новембра 1912. за састанак који не би био "европска конференција", већ би це одржао на нивоу амбасадора, са првенственим задатком да отклони могуће поводе аустријско-руском сукобу. Дневни ред је зато имао да буде ограничен на питање стварања и разграничења Албаније односно српског излаза на море. Балканске државе нашле су це у Лондону на преговорима о миру са Турском, а амбасадорска конференција великих сила имала би да наметне решења у овом питању.

Аустрија це борила за што већу Албанију, којој би припала и Метохија, или бар Ђаковица са околином; српски излаз на море није долазио у обзир. Немачка је била спремна да подржава аустријски став, док је Италија била нешто попустљивија према српским и црногорским захтевима, али у основи такође против излаза Србије на Јадранско море. Русија је била спремна да попушта, не би ли избегла општи европски сукоб, мада је намеравала извући за Србију што је могуће више. Енглеска и Француска су пристајале на стварање нове државе, али су це бринуле о томе како да утицај Аустро-Угарске и Италије у тој држави буде ограничен. Очигледно, основна питања: албанска аутономија и српски излаз на море - била су стварно решена већ пре саме конференције. Првог дана конференције у Лондону, 17. децембра 1912, донет је начелни закључак о формирању "аутономне Албаније гарантоване и контролисане искључиво од стране шест сила, под суверенитетом или сизеренитом султана. Подразумева це да ће из управе бити искључен сваки турски елеменат". Истовремено је решено да границе аутономне Албаније и Црне Горе на северу "у сваком случају буду суседне", па је тако скинуто с дневног реда питање територијалног излаза Србије на море. Силе су це сложиле, само да це Србији одреди једна трговачка лука на албанској територији, слободна и неутрализована, са којом ће Србија бити везана неутралном железницом, под европском контролом и стражом међународне жандармерије.

У борби за границе, Србија је захтевала да це гранична линија повуче развођем западно од Охридског језера и Црног Дрима, односно између Дрима и Белог Дрима; тако би добила Дечане, Ђаковицу, Призрен, Дебар и Охрид. Црна Гора је, пак, тражила границу на реци Мати и развођу Дрима и Фани, тако да јој припадну Скадар, Медова и Љеш. Грчка је, на југу, тражила читав северни Епир. Остатак албанске територије, да су била прихваћена сва три захтева, имао би само неких 400.000 становника, око Тиране, Драча, Елбасана и Берата, са слабим привредним потенцијалом и без стратегијске заштите. Огромна већина албанског народа, најзад, остала би ван граница Албаније. Тако це против захтева балканских суседа нудио "етнографски аргумент". Аустро-Угарска је служећи це и тим аргументом ишла на границу која би обухватала Ђаковицу, Дебар, Корчу и Јањину, па чак и Стругу и Охрид, а у први мах и Пећ и Призрен, али као "компензационе објекте"; Скадар никако није требало да припадне Црној Гори, а северна граница је имала да остане непромењена. Италија је била склона да прихвати црногорски захтев, али це одлучно противила грчком предлогу. Русија и Француска су заступале компромисно решење: Албанију би граничиле реке Дрим и Црни Дрим до Охрида; граница би дакле избијала на Делвину, тако да Корча припадне Грчкој, а Ђирокастра Албанији. Најзад, албанска делегација је поднела конференцији меморандум у коме це тражила интегрална "етничка" Албанија, која би обухватала градове Пећ, Митровицу, Приштину, Скопље и Битољ, са залеђем, све до Мецовона, а одатле би це граница поклапала са тадашњом грчком границом до Превезе, те би читав Епир до Арте, тзв. Ћамерија, ушао у Албанију.

Teror pod okriljem Nemaca

Kosovsko-mitrovački, Vučitrnski i Lapski region pripao je Nemačkoj okupacionoj zoni. Iz ove okupacione zone proterano je oko 2.000 porodica ili 13.000 do 16.000 stanovnika.

Najveći broj proteranih doseljeničkih porodica iz Nemačke okupacione zone bilo je iz Labskog regiona, pre svega iz opštine Podujevo, odakle je proterano oko 1.600 doseljeničkih porodica ili 9.000 do 10.000 stanovnika. Etnički su očišćena naselja sa većinskim srpskim i crnogorskim stanovništvom: Gornja i Donja Dubica, Banovac, Velika Reka, Komorane, Crljane, Svetlje, Merdare, Gornja i Donja Repa. Jedan broj porodica je proteran i iz opštinskog centra Podujevo.

Teror, pritisci i ubijanja srpskog i crnogorskog stanovništva nije mogao da mimoiđe ni Vučitrnski region iz kojeg je proterano oko 700 porodica ili 4.000 stanovnika. Najveći broj, više od 200 porodica, proteran je iz Samodre"e. Naselja Bukoš, Drvare i Nevoljane, koja se naslanjaju na planinu Čičavicu (Drenički plato), ostala su bez Srba i Crnogoraca.

Naselja Šipolje, Vaganica, Malo Svinjare i Vrbnica u Kosovskomitrovačkom regionu napustilo je 170 porodica ili oko 1.000 članova.


Bugari aminovali

nasilje i progon

Posle oslobođenja Kosova i Metohije novembra

1944. i kapitulacije Nemačke, prognano srpsko

i crnogorsko stanovništvo nije moglo da se vrati

na svoja imanja, a balističke bande nastavile

su napade na pojedina naselja i gradske sredine


Najveći deo Pomoravskog regiona i naselja opštine Kačanik potpali su pod Bugarsku okupacionu zonu. Iz okupacione zone proterano je oko 600 porodica sa 3.500 do 4.000 stanovnika.

Najveći broj proteranih doseljeničkih porodica bio je iz opštine Vitina. Svoja imanja i domove napustilo je oko 400 porodica ili 2.500 stanovnika. Naselja Gornja Slatina, Po"aranje, Čerkez Sadovina, Cušica i Srbeš ostala su bez doseljeničkih porodica. Sva ova mesta naslanjala su se na naselja u opštini Uroševac u kojima je "ivelo doseljeničko stanovništvo, takođe proterano sa svojih imanja i domova.

Iz sve tri okupacione zone (Italijanske, Nemačke i Bugarske) nasiljem, pritiscima i terorom proterano je ili je moralo da napusti svoja imanja i domove 13.900 srpskih porodica. Time je okončana prva faza etničkog čišćenja Kosova i Metohije od srpskog i crnogorskog stanovništva, koji je karakteristična ne samo po broju proteranih porodica i njenih članova nego i po surovosti i bezakonju. U istom periodu proterano je od 85.000 do 90.000 stanovnika, a oko 10.000 ubijeno, kidnapovano i nestalo.

Pobuna balista

Posle oslobođenja Kosova i Metohije novembra 1944. i kapitulacije Nemačke, prognano srpsko i crnogorsko stanovništvo očekivalo je da će posle četvorogodišnjeg egzodusa moći ponovo da se vrati na svoja imanja i domove. Radost i nada prognanih bila je kratkog veka. Došlo je do pogoršanja političko-bezbednosne situacije u Pokrajini, sve češći oru"ani napadi na pojedina naselja i gradske sredine, a zatim je došlo i do ustanka balista na Dreničkom platou (Glogovcu i Srbici), sa mogućnošću da se proširi na čitavu teritoriju Kosova i Metohije.

Krajem 1944. godine, 2. decembra, izvršen je oru"ani napad na Uroševac. Posle višednevnih borbi, balističke bande su, uz velike ljudske gubitke, pora"ene i proterane iz ju"nog dela Kosovske kotline. Međutim, već krajem godine, 23. decembra, došlo je do novog organizovanog napada balističkih bandi u Pomoravskom regionu i na Gnjilane. Borbe sa balističkim bandama u gradu trajale su više dana. Uz ogromne ljudske gubitke, pora"ene bande povlačile su se u rasulu i počele da be"e prema Dreničkom platou.

Decenijama vođena antijugoslovenska, odnosno antisrpska politika pre i tokom samog rata imala je posebno pogodno tlo na Kosovu i Metohiji. Kao rezultat takve politike manifestuje se ustankom albanskih fašista na Dreničkom platou protiv narodne vlasti na oslobođenom Kosmetu. Krajem 1944. oko 5.000 Albanaca bilo je mobilisano, naoru"ano i raspoređeno po vojnim jedinicama radi odlaska na sever Jugoslavije, tačnije na Sremski front. Tom operacijom rukovodio je Fadil Hodža. Umesto da se uključe u borbu za oslobođenje zemlje, ova velika grupacija Albanaca, pod punom ratnom opremom, vratila se na Kosovo i Metohiju. Na povratku su napadali partizanske jedinice, koje su se zatekle kao vojne posade u pojedinim naseljima, stra"e i miliciju. Ta velika vojna grupacija preko Lapskog i Vučitrnskog regiona (Bajgore) došla je na Drenički plato. Toj jedinici pristupio je veliki broj Albanaca. Početkom januara 1945. na Dreničkom platou bilo je više od 10.000 naoru"anih i organizovanih balista koji su ugro"avali miran "ivot građana i ometali rad organa vlasti.

Posle višemesečnih borbi sa snagama Narodno-oslobodilačke vojske ustanak balista je ugušen. Prilikom ovih borbi naše snage imale su oko 1.700 poginulih boraca.

Da bi se stvorili uslovi za nesmetan rad organa vlasti i obezbedila puna bezbednost građana na Kosovu i Metohiji, marta 1945. godine uspostavljena je vojna uprava, koja je bila izvršni organ vojno-dr"avne vlasti. Uvođenjem vojne uprave preduzete su konkretne mere za potpunu likvidaciju odmetničkih i balističkih bandi, kao i sprečavanje mogućih pokušaja oru"anih napada na Kosovu i Metohiji.

Vojna uprava

Vojna uprava nije dugo trajala, ali je pokazala da na Kosovu i Metohiji uopšte i idejno-politički i praktično nije likvidiran fašistički pokret koji je uvek imao antijugoslovenski i antisrpski karakter. Ona praktično ništa nije rešila, samo je trenutno prekinula fašističke akcije širih razmera protiv Srba i Crnogoraca i organa vlasti.

U napetoj političko-bezbednosnoj situaciji, Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Narodne Republike Srbije u prvoj polovini 1945. godine privremeno je zabranjen povratak doseljeničkih porodica. Rešenje je doneto u ime Nacionalnog komiteta oslobođenja.

- U poslednje vreme, bez odobrenja narodnih vlasti, primećuje se vraćanje i preseljavanje proteranih porodica koje su ranije bile naseljene u Makedoniji, Kosovu i Metohiji i Vojvodini. Budući da se ovim nanosi šteta doseljenicima, jer se izla"u nepotrebnim troškovima, pošto još nisu stvoreni uslovi za njihov povratak u ranija naselja, da bi zaštitio same doseljenike od nepotrebnog puta i izlišnih troškova, privremeno im se ne dozvoljava vraćanje u njihova ranija mesta "ivljenja - pisalo je, između ostalog, u rešenju.

To je predstavljao poseban vid amnestije počinjenih zločina i proterivanju Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije, s jedne, a ujedno očuvanje već stvorene etničke strukture stanovništva nastale terorom i proterivanjem s druge strane. Ujedno, uskraćeno im je jedno od osnovnih građanskih i ustavnih prava, pravo slobode kretanja na čitavoj teritoriji zemlje.

Zabrana povratka

Krajem maja 1945. godine Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije doneo je novo rešenje kojim se dozvoljava povratak u Vojvodinu. Zabrana povratka u Makedoniju i na Kosovo i Metohiju ostala je na snazi i ozakonjena je daljim progonom srpskog i crnogorskog stanovništva.

Rešenje o privremenom nedozvoljavanju vraćanja i preseljavanja proteranih porodica na njihova ranija mesta "ivljenja bilo je usmereno isključivo protiv srpskog i crnogorskog naroda. Istovremeno, dato je pravo na korišćenje srpske imovine Albancima koji su uz pomoć fašističkog okupatora i proterivanjem doseljeničkih porodica prisvojili njihova imanja i kuće.


Egzodus potpomognut paragrafima

Zakon o reviziji agrarne reforme i Zakon

o postupanju sa zemljom u Autonomnoj

kosovskometohijskoj oblasti doprineli su

stvaranju etničke slike u korist Albanaca


Tek u drugoj polovini 1947. godine Narodni odbor Autonomne kosovskometohijske oblasti razmatrao je sprovođenje Zakona o reviziji agrarne reforme, konstatujući da je do tada rešeno 11.198 sporova. Priznato je pravo na svu raniju zemlju za 4.829 porodica, dok je 5.774 porodica delimično izgubilo zemlju. Nema podataka kolika je površina ovim putem oduzeta i koliko porodica nije moglo da opstane na preostalom zemljištu. Nepobitna je činjenica da je u prvim godinama najveći broj tih porodica prodao ili otuđio ostatke imanja i odselio se iz Pokrajine. Ukupno 595 porodica potpuno je izgubilo pravo na korišćenje zemljišta.

Zabrana povratka

Komisija za sprovođenje Zakona o reviziji agrarne reforme je po završenoj reviziji u Metohiji izdala naređenje da se svi naseljenici sa teritorije srezova na Kosovu i Metohiji varte na svoja imanja, a da se posle njihovog povratka izvrši revizija spornih slučajeva. To je značilo postojanje dva apsolutno različita kriterijuma. Prvi, za Metohiju i Drenički plato gde su naseljenici čekali rešavanje sporova u izbeglištvu van Kosmeta, i drugi na kosovsku, gde se sa takvom praksom prekinulo, pa je naseljenicima dozvoljeno da se vrate na imanja i sačekaju rešavanje agrarnog spora.

Najočitiji je primer iz Đakovačkog sreza, kome su bila pridodata neka naseljenička naselja opštine Dečani. Do kraja 1945. od 2.423 predmeta podneta revizionoj komisiji, 443 naseljeničke porodice dobile su pravo na celokupno zemljište, dok su 192 porodice izgubile to pravo. U 1.788 slučajeva naseljeničkim porodicama delimično je priznato pravo na dodeljeno zemljište. U ovom srezu u odnosu na sve ostale, najviše naseljenika je u celini ili delimično ostalo bez zemlje. U tome je i jedan od odgovora zbog čega je Đakovački srez među prvim postao skoro sasvim etnički čist.

Etničko čišćenje Metohije i Dreničkog platoa od Srba i Crnogoraca u prvim posleratnim godinama i homogenizacija albanskog stanovništva na ovoj teritoriji bio je prvi odskočni korak napredovanju i realizaciji proterivanja srpskog i crnogorskog stanovništva iz Pokrajine.

Skupština Narodne Republike Srbije sredinom 1947. donela je Zakon o postupanju s napuštenom zemljom naseljenika u Autonomnoj kosovskometohijskoj oblasti. Zakonom je utvrđeno da doseljenici kojima po Zakonu o reviziji agrarne reforme nije oduzeta zemlja, gube pravo na nju ako se do 30. septembra ne budu vratili na imanje i otpočnu s njenom obradom. U takvim slučajevima imanja sa zgradama i poljoprivrednim inventarom biće bez naknade uneta u zemljišni fond. Zakon je usvojen dok je na snazi bilo Rešenje o privremenoj zabrani povratka doseljenika i kada se još uvek veliki broj njih nalazio van Kosova i Metohije.

Jedan broj prognanih porodica 2.064 naselio se u Vojvodini, dok su 383 porodice otišle u druge krajeve. Na Kosovo i Metohiju nije se vratilo 4.030 porodica.

Zakonom o reviziji agrarne reforme 595 porodica izgubilo je pravo na dodeljenu zemlju, tako da se na Kosovo i Metohiji nije vratilo 4.625 porodica. Ako se ima u vidu da je svaka doseljenička porodica u proseku imala četiri do pet članova, u Pokrajinu se nije vratilo između 22.000 do 25.000 Srba i Crnogoraca.

Masovno iseljavanje

Time je završena druga faza etničkog čišćenja Kosova i Metohije ozakonjena zakonskim aktima i drugim uredbama. Međutim, egzodus Srba i Crnogoraca ovim nije bio završen. Nastavljen je i u narednim godinama posebno na seoskom području. Srbi i Crnogorci bili su izlo"eni pritiscima, Albanci su pravili štete na poljima, a i seobe su se bile nečujne.

Poslednja faza etničkog čišćenja pre NATO agresije na našu zemlju počela je posle Brionskog plenuma SK Jugoslavije 1966. I ovoga puta pod zaštitom dr"ave i dr"avnih organa. Počela je u drugoj polovini šezdesetih i trajala je do 1991. godine prošlog veka. Ovu fazu karakterisalo je masovno iseljavanje srpskog i crnogorskog stanovništva sa ovih prostora. Nepoštovanje zakonitosti, odsustvo pravne dr"ave, nepostojanje uslova za zaštitu časti, dostojanstva i imovine, očuvanje spomenika kulture i nedostatak lične i imovinske sigurnosti doprinelo je da Srbi i Crnogorci napuštaju Kosovo i Metohiju.

Svega 12 albanskih sela

Od ukupno 201 opštine dvanaest su bile etnički čiste, nastanjene isključivo albanskim stanovništvom. U tih dvanaest opština bilo je 33.374 Albanaca, ili svega 6,4 odsto od njihovog ukupnog broja u Pokrajini.

Albanci su bili jedini stanovnici u selima Obrinje i Likovac u Dreničkom srezu, u Gorskom srezu u selima Lapuški Has i Brodosavce, a u Kameničkom u Tuđevcu i Liosockoj. U Gnjilanskom srezu etnički čisto bilo je selo Mramor, Neradimskom Ivoja, Pećkom Drelje, Suvorečkom Smetište, Zvečanskom Vlahinja, a u Vučitrnskom selo Skrovna.


Podsticanje mr"nje

uzima maha


Popis stanovništva koji je obavljen 1953. prvi put je rađen na osnovu nacionalne pripadnosti

Albanski nacionalisti i separatisti su u ovom razdoblju javno ispoljavali nacionalističke i separatističke tendencije, podstičući mr"nju i netrpeljivost prema Srbima, Crnogorcima i drugom nealbanskom stanovništvu, ali i prema Jugoslaviji, koju nikada nisu smatrali svojom dr"avom. O tome jasno ukazuju separatističke demonstracije od 1968. do 1990. godine.

Sve više Albanaca

Popis stanovništva koji je obavljen u Jugoslaviji 1953. prvi put je rađen na osnovu nacionalne pripadnosti stanovništva. Na osnovu tada va"eće administrativno-teritorijalne podele u Kosovskometohijskoj oblasti realizovan je u okviru 17 srezova i u 201 opštini. Grad Priština, kao administrativni centar oblasti, bio je posebna popisna jedinica.

Rezultati ovog popisa u odnosu na prethodni, koji je obavljen 1948. godine, ukazuju na apsolutni i relativan porast pripadnika svih nacionalnosti. Registrovan je 808.141 stanovnik ili 11,1 odsto više u odnosu na prethodni popis. Albanci su činili 64,9 procenta ukupnog stanovništva, Srbi 23,5, Crnogorci 3,9, Turci 4,3, Hrvati 0,8 odsto, Romi 1,4, a "ostali" 1,2 odsto.

Ostvaren je relativan porast broja Albanaca za 11,9 odsto, Srba za 11 i Crnogoraca 11,2 procenta. U ju"nom delu Metohijske kotline, u Šarplaninskom, Suvorečkom i Podrimskom srezu, učešće Srba i Crnogoraca u ukupnom stanovništvu bilo je ispod 20 odsto. U Gorskom srezu učešće Srba bilo je ispod 10 odsto.

Povoljniji odnos bio je u severnom delu Metohijske kotline, u Pećkom, Istočkom i Đakovičkom srezu. Srbi su u Istočkom srezu činili 37 odsto stanovništva, a u Đakovičkom 16. Znatno povoljniji odnos bio je u Kosovskoj kotlini i bio je od 33,1 odsto u Zvečanskom do 21,8 odsto u Lapskom srezu.

U Gnjilanskom, Gornjemoravskom i Kameničkom srezu Srbi su činili 35 do 40 odsto stanovništva. Administrativno-teritorijalnom podelom do 1960. godine na Kosovu i Metohiji bilo je pet sreskih odbora sa 32 opštine. Novom administrativno-teritorijalnom podelom sreski odbori (Gračanički, Kosovskomitrovački, Pećki, Prizrenski i Pomoravski) ukinuti si i izvršena nova podela kojom je formirano 30 opština sa 1.430 naselja.

Na osnovu nove administrativno-teritorijalne podele, 1961. godine obavljen je popis stanovništva. Registrovano je 963.988 stanovnika ili 11,9 odsto više u odnosu na prethodni popis. Prema ovom popisu, na Kosovu je bilo 67,1 odsto Albanaca, 23,6 Srba, 3,9 Crnogoraca, 2,7 odsto Turaka, 0,9 odsto muslimana, 0,8 odsto Hrvata i jedan procenat Roma. U strukturi stanovništva došlo je do relativnog porasta Albanaca 2,2 indeksna poena i Srba za 0,1 indeksni poen, a smanjenja kod Turaka 1,6 i Roma 0,2 indeksna poena.

Ustavne promene

Od 1.450 naseljenih mesta 388 (27 odsto) bila su etnički čista, nastanjena albanskim, hrvatskim i muslimanskim stanovništvom. Srpska i crnogorska bila su 456 naselja (31 odsto), dok je 606 naselja (42 odsto) bilo multietničko, ali sa većinskim albanskim stanovništvom.

U većim gradskim i industrijskim sredinama odnos srpskog i crnogorskog prema albanskom stanovništvu bio je sledeći: Gnjilane 39 odsto prema 44, Peć 56 prema 58, Prizren 22 prema 33, Priština 38 prema 49, Kosovska Mitrovica 38 prema 51, Đakovica 10 prema 88 i Uroševac 36 prema 60 odsto.

Naredni desetogodišnji period u federaciji, republikama i autonomnim pokrajinama bio je u središtu političkih, društveno-ekonomskim i drugih promena, počev od donošenja novog ustava, privredne reforme, ustavnih promena na Ustav 1963. pa do prvih neprijateljskih demonstracija na Kosovu i Metohiji usmerenih na rušenje Jugoslavije.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka počele su prve rasprave o novom ustavnom konceptu federacije. Ustavna rešenja koja su regulisana Ustavom iz 1946, a dopunjena Ustavnim zakonom iz 1953. po mnogima su bila prevaziđena. Ustavna komisija početkom 1962. godine vodila je načelnu raspravu o materijalu "Pred osnovama za Novi Ustav". Tom prilikom proistekli su zahtevi da se novim ustavom preciznije i konkretnije definiše uloga republika i autonomnih pokrajina u federalnoj zajednici.

Posle pune tri godine, rasprava o ustavnom konceptu koja se vodila u republikama, pokrajinama i u federaciji završila se usvajanjem Ustava 1963. Novim ustavom u uvodnim odredbama članom 2. utvrđuje se da Jugoslaviju sačinjavaju republike, ali se ne "utvrđuju autonomne pokrajine". Kada je reč o republikama u članu 111 utvrđuje se opšti stav prema kome "republika mo"e obrazovati pokrajinu" (oblasti se ne spominju) "na osnovu volje stanovništva", dok u trećem stavu istog člana ka"e se u Srbiji "postoje autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i Vojvodina".

I pored korenitih promena koje su Ustavom iz 1963. utvrđene u socijalističkim republikama i socijalističkim autonomnim pokrajinama, nisu bili zadovoljni. Zahtevi za promenu pojedinih ustavnih rešenja naročito su došli do izra"aja posle Brionskog plenuma CK SK Jugoslavije jula 1966. godine. Do tih promena došlo je sredinom naredne godine, kada je Savezna skupština SFRJ usvojila šest amandmana na Ustav iz 1963. Usvajanjem prve serije amandmana u Jugoslaviji počela je ustavna reforma, koja će trajati nepunu deceniju, sve do usvajanja novog ustava 1974.

Prvom serijom amandmana korigovana su neka ustavna rešenja iz Ustava 1963, pojačana je uloga Veća naroda, ograničene su neke kompetencije federacije i na planu zaštite Ustavom utvrđenog poretka (dr"avna bezbednost), ugrađeno je da i socijalističke republike budu odgovorne za ovu oblast.

Tražili više

od autonomije

I pored toga što je usvajanjem prve serije ustavnih amandmana došlo do određenih promena, u socijalističkim republikama i socijalističkim autonomnim pokrajinama nastavljena je rasprava na daljoj dogradnji ustavnih rešenja na Ustav iz 1963.

Tokom čitave 1968. u Pokrajini su vođene intenzivne nacionalističke i separatističke rasprave o ovoj temi u koju su bile uključene sve društvene strukture, od naučnih ustanova, univerziteta, Akademije, Ustavnog suda, društveno-političkih organizacija i zajednica.

U raspravama je posebno naglašavano da Pokrajina treba da ima više nego do sada - da bude kategorija republike. Zahtevani su atributi dr"avnosti i suvereniteta svake društveno-političke zajednice: teritorija, grb (ili amblem), dr"avni praznik, zastava i drugo. Posebno je insistirano da se u članu 2 Ustava istakne da SFRJ čine osam federalnih jedinica.



Demonstracije 1968. i

zahtevi za republiku


Ustavnim amandmanima i Ustavom iz 1974. albanskom nacionalističkom i separatističkom pokretu

otvorena su vrata za ostvarivanje programskih

ciljeva iz Platforme Prizrenske lige


I pored toga što je usvajanjem prve serije ustavnih amandmana došlo do određenih promena u federaciji, u republikama i pokrajinama nastavljene su aktivnosti i rasprave na daljoj dogradnji ustavnih rešenja na Ustav iz 1963. Tako su tokom čitave 1968. u Pokrajini vođene intenzivne rasprave na ovu temu u koju su bile uključene sve društvene strukture od naučnih ustanova, Univerziteta, Akademije, Ustavnog suda, društveno-političkih organizacija i zajednica, a posebno radni ljudi i građani. U raspravama je naglašavano da Pokrajina treba da bude republika. Zahtevani su atributi dr"avnosti i suvereniteta svake društveno-političke zajednice, teritorija, grb (ili amblem), dr"avni praznik, zastava i drugo. Posebno je insistirano da se u članu 2 Ustava istakne da SFRJ čini osam federalnih jedinica.

Ne odstupajući od svojih zahteva, nacionalističko-separatistički pokret na Kosovu i Metohiji mobilisao je javno mnjenje sa osnovnim ciljem i zadatkom tra"enja statusa republike.

Prve nacionalističke demonstracije na kojima je iznet taj zahtev organizovane su 1968. godine - 6. oktobra u Prizrenu, 8. oktobra u Suvoj Reci i 19. u Peći. Kulminacija svih ovih događaja desila se 28. novembra, na dan dr"avnog praznika Republike Albanije, Dan zastave. Tog dana u Prištini su izbile velike nacionalističke i separatističke demonstracije sa identičnim zahtevima u raspravama za promenu Ustava 1963.

Događaji iz naredne decenije jasno su pokazali da su ustavnim amandmanima i Ustavom iz 1974. albanskom nacionalističkom i separatističkom pokretu otvorena vrata da svoje programske ciljeve iz Platforme Prizrenske lige da sve do polovine devedesetih godina nesmetano ostvaruju putem zakonodavne izvršne i sudske vlasti.

Amandmani na Ustav iz 1963.

Pre usvajanja druge serije amandmana na Ustav 1963. u Pokrajinskoj skupštini na prepad, bez diskusije ili osporavanja poslanika srpske i crnogorske nacionalnosti, iz naziva Pokrajine izbrisano je ime Metohija. Nov naziv bio je Socijalistička autonomna pokrajina Kosovo.

Odmah nakon toga Savezna skupština SFRJ je usvojila 13 novih amandmana (od 7. do 19.) čime su učinjene dublje promene u političkom i društvenom sistemu federacije. Te promene ne ogledaju se toliko u broju od 53 zamenjena člana Ustava, koliko u sadr"aju promena usvojenih novim ustavnim rešenjima. Osnovu promena činili su odnosi u federaciji, republikama i autonomnim pokrajinama.

Amandmanom 7 u potpunosti je zamenjen član 2 Ustava iz 1963. U novom članu pri nabrajanju, dat je pun naziv svake socijalističke republike, ali uz naziv Socijalistička Republika Srbija dodaje se "sa Socijalističkom autonomnom pokrajinom Vojvodinom i Socijalističkom autonomnom pokrajinom Kosovo". Amandmanima od 8 do 14 su"ena su prava i nadle"nosti Federacije, dok se u amandmanu 15 reguliše način ostvarivanja samoupravnih prava radnih ljudi u radnoj organizaciji, a u 17. utvrđena su prava gradova sa više opština.

U amandmanu 16 regulisana su prava, nadle"nosti i odgovornosti socijalističkih republika "za vršenje zadataka i poslova iz oblasti ustavom utvrđenih i isključivih prava i du"nosti federacije". Amandmanima 18. i 19. utvrđeni su novi ustavni polo"aj socijalističkih autonomnih pokrajina i ravnopravnost naroda i narodnosti. Suštinska promena data je amandmanom 18. u kojem su pokrajine označene kao "konstitutivni element jugoslovenskog federalizma".

Novi popis stanovništva

Usledio je i novi popis stanovništva. Popisom stanovništva iz 1971. godine je registrovano 1.243.690 stanovnika, ili 29,1 odsto više u odnosu na prethodni popis (1961). Apsolutni porast je za novih 279.705 stanovnika. Od toga Albanaca 269.563 ili 96,4 odsto od ukupnog apsolutnog porasta.

Ovako visok apsolutni porast Albanaca između dva popisa, proizilazi iz činjenice da se veliki broj muslimanskog i romskog stanovništva i jedan deo turskog izjasnio kao Albanci.

Očit je primer opštine Prizren. U 11 seoskih naselja ove opštine, u kojima je većinsko muslimansko stanovništvo (Gornje i Donje Ljubinje, Grnčar, Jablanica, Novo Selo, Planeja, Pouska i Kačan) više od 80 odsto stanovnika se izjasnilo kao Albanci. I u većim urbanim sredinama (Đakovica, Peć, Uroševac, Gnjilane, Kosovska Mitrovica, Prizren i Priština) najveći deo muslimanske, romske i turske populacije izjasnio se kao Albanci. Time je došlo do narušavanja nacionalne strukture u korist albanskog, a na štetu srpskog, crnogorskog, muslimanskog, romskog i turskog stanovništva. Nacionalni sastav stanovništva prema ovom popisu izgledao je ovako: Albanaca 73,7 odsto, Srba 18,4, Crnogoraca 2,2, Turaka jedan procenat, Muslimana 2,1 odsto, Roma 1,2 i kategorija "ostalo" stanovništvo 1,4 odsto.

Od ukupnog broja naselja (1.430) etnički čista nastanjena albanskim, muslimanskim i hrvatskim stanovništvom bila su 574, ili 39,8 odsto. U poređenju sa prethodnim popisom to je više za 186 naselja. Srbi i Crnogorci bili su u većini u 377 naselja, 71 manje nego deceniju pre. Procentualno, bili su većina u 26 odsto naselja. Evidentirano je i 499 naselja sa većinskim albanskim stanovništvom, što je za 107 manje nego 1961. U procentima, 54,4 odsto naselja bila su multietnička.

Rezultati popisa ukazuju na apsolutni pad broja Srba i Crnogoraca i da je iseljavanje već počelo da se dinamičnije odvija. Raznim pretnjama, pritiscima, činjenjem poljskih šteta na imanjima Srba i Crnogoraca, majorizacijom pri zapošljavanju, neadekvatnom zaštitom sudskih i drugih organa, da bi zaštitili sebe, porodicu i dostojanstvo Srbi i Crnogorci počeli su da napuštaju svoja ognjišta

Početak masovnijeg iseljavanja

U periodu od 1961. do 1971. Kosovo i Metohiju napustilo je 56.699 stanovnika, od čega je 80 odsto Srba.

Između dva popisa, a naročito u drugoj polovini šezdesetih godina, počelo je masovnije iseljavanje. Iz Pomoravskog okruga odselilo se 5.876, Prizrenskog 2.463, Pećkog 3.268, Kosovskomitrovačkog 8.450 i Kosovskog 3.675. Srba i Crnogoraca.

Narušena etnička struktura

U većim urbanim sredinama takođe je narušena etnička struktura stanovništva na štetu Srba i Crnogoraca.

Odnos srpskog i crnogorskog stanovništva prema albanskom bio je sledeći: Gnjilane 28,4 odsto prema 61, Peć 27,2 prema 66,1, Prizren 17,8 prema 68,1 odsto, Priština 26,4 prema 58,7 odsto, Kosovska Mitrovica 29,1 prema 58,7 odsto, Uroševac 24,1 prema 69,5 procenta. U Đakovici taj odnos je iznosio devet prema 89,5 odsto u korist Albanaca.


Srbija ulagala u

privredni razvoj

Srbija je dnevno naKosovo i Metohiju investirala u proseku od milion do milion i dvesta hiljada dolara.

U ovu sumu nisu uračunati inostrani krediti. Usvajanjem Ustava iz 1974. godine, Pokrajina je postala konstitutivni element Federacije.

Usvojen je Ustav Kosova, formiran Ustavni i Vrhovni sud Kosova, a posle prvih delegatskih izbora u Jugoslaviji konstituisani su svi izvršni i zakonodavni organi vlasti. Neravnopravne skupštine


Zakonodavni i izvršni organi Socijalističke Republike Srbije na osnovu ustavnih rešenja nisu bili u mogućnosti da utiču na zakonske i druge akte koje je usvajala Skupština Kosova, a koji nisu bili u interesu Srbije kao celine. Kao najizra"eniji primer neravnopravnosti republičke i pokrajinske Skupštine bilo je da su u Pokrajini za sva tri veća Skupštine Srbije, veće udru"enog rada, veće opština i u društveno-političko veće na delegatskim izborima birana po 33 delegata. Republika Srbija pravo nije imala da bira delegate za Skupštinu Socijalističke Autonomne Pokrajine. Druga bitna stvar je da su skupštine socijalističkih autonomnih pokrajina mogle da odbiju zakonska rešenja i odluke Skupštine Srbije.

Dinamičan razvoj

Ovaj period karakterističan je i po dinamičnom društveno-ekonomskom i privrednom razvoju. Fond za razvoj nedovoljno razvijenih republika i Pokrajine Kosovo usmerio je velika i značajna sredstva za br"i i dinamičniji razvoj Kosova i Metohije. Pored ovih sredstava, i značajni inostrani krediti bili su usmereni za razvoj Pokrajine. Podignuti su značajni elektroprivredni kapaciteti, izgrađeni brojni privredni objekti prerađivačke, tekstilne, gumarske industrije, savremeni hidromelioracioni sistemi, planta"ni voćnjaci i vinogradi, vinarski podrumi u Velikoj Krupi, Suvoj Reci i Orahovcu. Sagrađeni su savremeni magistralni putni pravci tako da je teritorija Pokrajine bila povezana i sa Republikom Makedonijom, Crnom Gorom i Srbijom. Ne mala sredstava bila su usmerena na proširenje i modernizaciju Kombinata "Trepča", kao i na izgradnji i puštanju u proizvodnju kapaciteta "Feronikla" u Glogovcu. To su samo neki od velikog broja privrednih i drugih objekata koji su izgrađeni na Kosovu i Metohiji i koji su u velikoj meri anga"ovali radno sposobno stanovništvo.

Velika ulaganja

Osim novca koji se obezbeđivao putem Fonda za razvoj nedovoljno razvijenih republika i Kosova, kao i preko značajnih inostranih kredita koje je Pokrajina koristila, veoma značajna materijalna sredstva za budžet Kosova obezbeđivala je Socijalistička Republika Srbija. Preko budžeta finansirana su izvršna, zakonodavna i sudska vlast, Univerzitet, obrazovanje, zdravstvo, nauka i kultura. Dnevno je na Kosovo i Metohiju iz svih ovih izvora, izuzimajući inostrane kredite, dolazilo u proseku od milion do milion i dvesta hiljada dolara.

Majorizacija

Majorizacija je na Kosovu i Metohiji bila evidentna na svim nivoima, a posebno u zapošljavanju.

U privrednim, obrazovnim, zdravstvenim, kulturnim i u društveno-političkim zajednicama, normativnim aktima predviđeno je obavezno poznavanje albanskog jezika. Na osnovu tih kriterijuma, na četiri zaposlena Albanca mogao je da se zaposli jedan Srbin, Crnogorac, ili pripadnik neke druge nacionalnosti.

Nisu bili retki primeri da se i za nekvalifikovane radnike tra"ilo obavezno poznavanje albanskog jezika.


Demonstranti tra"ili

"Kosovo republiku"

Rušilačke demonstracije 1981. godine pokazale su prave namere albanskih secesionista


Početkom osamdesetih godina prošlog veka, tačnije četiri meseca uoči martovskih kontrarevolucionarnih i separatističkih demonstracija na Kosovu i Metohiji 1981. godine, najviši partijski i dr"avni organi zemlje dobili su detaljnu informaciju o namerama Albanaca. Znalo se da će albanski nacionalisti i separatisti odmah posle fudbalske utakmice između Prištine i Partizana izazvati masovne proteste, koji će se preneti van fudbalskog stadiona na ulice Prištine. Do tih nemira i protesta nije došlo, ali su oni izbili sutra dan, tačnije između 11. i 12. marta, kada je veliki broj srednjoškolaca i studenata albanske narodnosti Prištinskog univerziteta izazvao demonstracije. Razlog navodnog protesta bila je nekvalitetna ishrana u studentskoj menzi, ali se ubrzo pokazalo da nije tako. U tim demonstracijama prvi put se čila parola "Kosovo - republika", što je jasno upućivalo na njihov karakter.

Kontardiktorne izjave

Rukovodeći deo partijskog vrha, izvršni i zakonodavni organi Pokrajine ove proteste su okarakterisali kao socijalni bunt. Međutim, tadašnji sekretar Pokrajinske konferencije SSO Azem Vlasi samo dva dana kasnije definisao je proteste kao kontrarevoluciju. Poznavaoci političkih prilika na Kosovu i Metohiji shvatili su njegovu izjavu kao politički samoubilački akt. Tok događaja spasao ga je političkog linča. Dalja njegova politička karijera i izjave koje je davao i koje sada daje sasvim su suprotne. Sadašnja njegova opcija je nezavisno Kosovo i Metohija.

Martovski protesti bili su probni čin kako će partijski i organi vlasti na njih reagovati. Pošto je to ocenjeno kao socijalni bunt i nezadovoljstvo u svim većim gradovima i opštinama, 1. aprila su izbile masovne i rušilačke demonstracije sa pozicija separatističkog i velikoalbanskog nacionalizma. Najveće demonstracije su bile u Prištini. Sve što je bilo moguće uništiti i razbiti u centru grada je uništeno. Nedovoljno spremni, a negde i sami učesnici demonstracija pripadnici organa unutrašnjih poslova Pokrajine nisu bili u stanju da uguše nemire. Jedinicama unutrašnjih poslova Srbije i Jugoslavije koje su se nalazile na administrativnoj granici Pokrajine (Bujanovac, Raška i Kuršumlija) nije dozvoljeno da uđu na Kosovo.

Tek posle dva dana, kada su demonstracije prešle u rušilačke i kada je bilo ugro"eno stanovništvo, data je saglasnost jedinicama da mogu da uđu na Kosmet. Posle nekoliko dana, uz nekoliko izgubljenih "ivota, demonstracije su ugušene.

U takvoj političkoj, društveno-ekonomskoj i bezbednosnoj situaciji obavljen je popis stanovništva. Registrovan je 1.584.440 stanovnika ili 27,4 više u odnosu na prethodni popis (1971).

Sve je više Albanaca

Apsolutni porast je za 340.747 stanovnika. Od toga Albanaca 310.568 ili 91,1 odsto od ukupnog apsolutnog porasta. Nacionalni sastav: Albanaca 77,4, Srba 13,2, Crnogoraca 17, muslimana 37, Turaka 0,7, roma 2,2 i kategorije "ostalo" stanovništvo 1,1 odsto. Došlo je do apsolutnog i relativnog pada srpskog, crnogorskog i turskog stanovništva u svim opštinama, pa i u onim u kojima su oni činili većinu: Štrpcu, Zubinom Potoku, Zvečanu, Leposaviću, Kosovom Polju. Time je došlo do daljeg narušavanja etničke strukture stanovništva u Pokrajini na štetu srpske i crnogorske populacije.

Od ukupnog broja naselja (1.450) etnički čista nastanjena albanskim, muslimanskim i hrvatskim stanovništvom 648 ili 44,8 odsto. Njihov broj povećan je za novih 74 i isti se pribli"ava u kojima neše biti Srba i Crnogoraca. U isto vreme smanjen je broj naselja u kojima je većinsko srpsko i crnogorsko stanovništvo. Njihov broj je manji za novih 68 naselja, tako da sada u Pokrajini istih ima 309 ili 21,2 odsto. Broj multietničkih naselja u kojima je većinsko albansko stanovništvo 493 ili 34,0 odsto.

I u većim urbanim i industrijskim centrima došlo je do daljeg relativnog narušavanja odnosa srpskog i crnogorskog stanovništva prema albanskom: Gnjilane 16,4 prema 72,7 odsto, Peć 20,0 prema 67,3 odsto, Prizren 13,2 prema 63,8 odsto, Priština 19,5 prema 70,1 odsto, Kosovska Mitrovica 29,7 prema 61,3 odsto, Đakovica 7,8 prema 90,7 odsto i Uroševac 14,5 prema 75,3 odsto.