...pitam se onda kako se dozvoljavaju teme koje su po koz na koji put plasirane 

nego...iako iskreno verujem u Boga i zelim da gledam sve ljude jednako,moram da priznam da se u nekim postovima oseca velika doza gorcine i besa..da ne kazem mrznje prema onima koji su vernici..samim tim i prema Bogu...

sto se srditi na nekoga koga ne poznajete 

po meni je Bog najveca istina....neki bi rekli i najveca laz...sve jedno zar nije postignuto ono sto se htelo..svi pricamo o njemu verovali ili ne   

ako mi iko dokaže da bog postoji, i to ne nekim filozofskim mambo džambo glupostima, nego lepo , činjenicama izvedenim iz hemijskih i fizičkih zakona, počeću da verujem, ovako, NE, bog nije istina i istina nije bog

e sestro,sestro...kako da dokazes da bog zaista postoji..vec sam jednom rekla da vera prestaje kad pocne logicki da se razmislja...

u prevodsu, vernici ne razmišljaju uopšte

jok..nema tu razmisljanja...a sta ima i da razmisljas o tome..to je stvar stava..verujes ili ne....

ne verujem

Управо си изрекла суштину свих религија.

znam.

Pa neki kazu da se sutina Boga i nas samih moze upoznati jedino ako prestanemo da razmisljamo i pocnemo da osecamo.

Бог, за кога се претпоставља да је испуњен добротом, захтева да му се упућује непрестане молбе у виду молитви, да би од њега измолили некакву милост. Ипак, он своју милост испољава само под овим притиском, када га притисну молбама, па и онда се често о њих оглуши. Значи, он је сујетан и осетљив на ласкање као и било који други краљ на земљи.
Какав је то отац који своју децу, чије потребе зна, оставља гладне осим ако они његову помоћ не измоле молитвама?
Ако он зна све, чему онда молитве које имају сврху да га обавесте о размишљањима или патњама његове деце?
Нема тога на овом свету према чему човек испољава више лаковерности него према религији.Само једним, невероватним актом, свемогући бог из ништавила је створио свет да буде станише човека, којег је створио по својој слици.
У античкој филозофији познат је аксиом да ништа не настаје ни из чега. У Генези се за стварање користи  реч „барах“ која у значи уређивање или распоређивање већ створеног, а не стварање из ништавила.
Али ипак, тај човек који је створен по лицу божијем, постаје грешан и његовом оцу је лакше да га умори водом него да измени и излечи његово срце. Па и након потопа и они праведни који су реживели, опет изнова чине исте грехе. Када не успе да поправи покварени народ он му шаље сопственог сина. Народ сина не слуша и тај вољени син, једнак свом оцу, осуђен је на смрт од стране народа који његов отац ипак воли, а с друге стране је немоћан да спаси људски род, а да не жртвује сопственог сина. Каква конфузија!!!
На тај начин невини бог постаје жртва тобоже правичног бога у сврху спаса народа за који је свестан да не може бити спашен.
Религија прогони разум, а без разума се не може установити да ли је божанство икад уопште говорило. Сваки разум се сматра буном против неба! О каквој истини онда говоримо?