РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: МИЉКО РИСТИЋ, кардиохирург и директор Клиничког центра Србије


Искрено – без везе нема доброг лечења

Имамо 101 кардиолога, а када „прођем” листу од првих десет, верујте ми да до сто првог немам поверење ни у једног



Фото Р. Крстинић

Кардиохирург, професор др Миљко Ристић поново је стао на чело тима који је за српско здравство извео нови, историјски подухват: у петак је први пут у Србији, на Клиници за кардиохирургију Клиничког центра Србије (КЦС), у груди четрдесетседмогодишњег инжењера уграђено вештачко срце. Пацијент имао терминалну срчану слабост и дани су му били одбројани.

Захваљујући вештачком срцу добио је нову шансу: пацијенти који су добили овај уређај најдуже су живели пет година, а за то време постоји теоретска шанса да се нађе одговарајући орган, срце за трансплантацију. Сам уређај вредан је 150.000 евра и донација је произвођача. Уградњу овог уређаја ради свега двадесетак земаља у свету, јер ни богате земље немају довољно новца за овакве подухвате.

Др Ристић, који је и директор КЦС-а и координатор Министарства здравља за кардиохирургију, најзаслужнији и што је после 18 година паузе, у Србији обновљена трансплантација срца и у претходних 13 месеци, он и његов тим сарадника урадили су 10 трансплантација срца и уградили 16 пумпи за дуготрајну потпору срца.

Да ли је ово успех српске медицине, успех појединаца изграђен на великом ентузијазму или егзибиционизам, с обзиром на тешко материјално стање нашег здравства?

– Ово је стварно успех српске медицине и никакав егзибиционизам, мада ће увек бити и злонамерних коментара. Ово није успех појединца, јер кардиохирургија захтева тим. У операцији у петак учествовало је 12 људи, а њих не можете наћи тек тако: као и у фудбалу где постоји милион регистрованих играча, само 11 игра у Реал Мадриду, тако и ја имам срећу да имам тим младих људи који имају радне навике. То је важно, јер данас је проблем наћи особу спремну да ради и да не пита да ли јој је радно време истекло. Моји учитељи су мени оставили ту навику: да радим и да не питам колико ће посао да траје, а то сам пренео на свој тим.

Да ли је ово хватање корака после много година кашњења у кардиохирургији?

– Буквално је тако: хватање корака после дугог кашњења за светом и сам се дивим како смо успели да празан ход који је трајао сигурно 20, 30 година, успели да надокнадимо преко ноћи. Јер, годину дана је кратко време за које смо направили стварно џиновски корак у кардиохирургији и повратили углед српске медицине у свету. Колеге из Загреба које су уградњу пумпи почели да раде пре 30 година и од којих смо учили, престигли смо за годину дана.

Шта је вас, као кардиохирурга, спречавало да раније направите овакав искорак?

Спречавали су ме међуљудски односи који су владали у КЦС-у. Још 1992. године био сам потпуно овладао механизмом трансплантације срца. У Белгији, где је практично била моја друга стручна кућа, био сам на усавршавању. Када сам се вратио нисам нашао праве саговорнике. То је можда било право време, али није заживело. Говорили су ми „није Србија за то”. Мислим да један терет одговорности треба да поднесу претходни руководиоци.

Шта то говори о српском здравству и његовим дометима – и ви сте на операцију отишли у швајцарску клинику, бивши министар здравља у Немачку?

– Требало би пронаћи механизам да се после мандата од четири или пет година на руководећем положају анализира рад управника клинике: колико је допринео, да ли је за време његовог мандата дошло до стагнирања те гране, а то није тешко утврдити. Имамо директоре клиника који су вечни – на челу су по 12 или 15 година. То је у реду, ако имају добре резултате и развој клинике иде узлазном линијом, нека остану и 22 године.

Да ли сте ви – вечни Миљко Ристић?

– Не, ја нисам вечан. Био сам укупно директор Клинике за кардиохирургију КЦС-а седам година. Тешко је говорити о себи, али имам адуте који говоре да сам радио успешно: док сам био директор увео сам сигурно седам, осам нових оперативних техника, број операција смо са 300 повећали на 1.300.

Може ли се у сиромашној држави, са мало пара у државном здравственом осигурању и са слабо плаћеним лекарима, постићи више? Да ли сте задовољни стањем у српској медицини?

– Нисам, да будем искрен. Са мало пара и ентузијазмом је могуће постићи успех и то смо показали. Међутим, то није добар начин понашања. Да би се здравство поправило потребни су нам дугорочни планови, бар на пет година.

На челу сте КЦС-а. Да ли све клинике држе корак са светом и да ли и на њима има великог напретка и историјских подухвата?

– Кардиохирургија је можда ту била у предности, јер дуго година много тога није рађено, па је било лако избити у први план. То је и једна од ретких грана где сваки дан имате нешто ново. Нисам задовољан радом неких клиника у КЦС-у: на пример Клиником за грудну хирургију. Од 10. јануара двојица доктора одлазе на клинику у Брисел, на којој се раде по две трансплантације плућа недељно, тамо ће се усавршавати, а онда ћемо коначно и у Србији кренути са трансплантацијом плућа. То остаје као још једна област коју лично желим да покренем за свог радног века и да одем у заслужену пензију.

Често се у јавности извлачи аргумент да сте испунили услове за пензију, а и даље остајете?

– Мој тим је сада потпуно оспособљен да ради сам. Сутра могу да одем у пензију и знам да ће ови млади људи наставити истим темпом и ентузијазмом. Стварно се стално прича о мом одласку у пензију, али за свог радног века никада нисам био ниједан дан на боловању. Чак и када сам отишао на операцију у Швајцарску (троструки бај-пас) био сам на годишњем одмору. Тек кад сам напунио 65 година кренули смо са програмом трансплантације, а то захтева даноноћно присуство на клиници. Држи ме енергија: знам да сам то могао још 1992. године, а сада су се оствариле могућности да ми нико не брани и не смета... На моју радост и на задовољство пацијената који су оперисани, то је испало добро.

Стално се говори о великом јазу између старијих генерација лекара и младих и о претњи да ћемо се врло брзо суочити са недостатком специјалиста.

– Тај јаз се већ сада осећа.

Својевремено сте указали да са нашег Медицинског факултета велики број студената стиже са свим десеткама, али да је њихово стручно знање танко. Какво је знање и стручност наших лекара?

– Лоше и то видим када ме позове пријатељ и замоли ме да му обезбедим преглед код уролога или специјалисте са којима годинама сарађујем. Имамо 101 кардиолога, а догоди се да су мени познати лекари на годишњем одмору или на конгресу, па ја зовем редом... Када „прођем” листу од првих десет, дођем до једанаестог, верујте ми да до сто првог немам поверење ни у једног! То није уображење, то је истина. Јако брзо ћемо се срести са проблемом стручности у здравству. Добијам много примедаба родбине пацијената на лечење и умирање, па стално формирам комисије и те истраге трају месецима. Ту нешто мора да се промени.

Да ли је споран квалитет наставе?

– Не, него систем полагања испита. Испити треба да се полажу под шифром и преко тестова и тада нико не може да утиче на резултат. Сада се зна да одређени студент полаже код одређеног професора и то је провидно! Зову, интервенишу... Генерално гледано, млади лекари што ми сада долазе са просеком 10 све су професорска деца. То је епидемија у задњих неколико година.

Имате ли проблема због својих изјава и ставова?

– Имао сам више похвала него проблема.

Да ли „без везе” може да се добије добра лекарска помоћ?

– Искрено, не може! Изабрати правог лекара редовним путем је тешко. Пацијент који нема везу осуђен је да чека дуже на прегледе и медицинску помоћ него што је то предвиђено по процедури. Зато сам на Клиници за кардиохирургију увео правило да сваки пацијент који је дошао јер му није било добро, мора да се прими и да нема остављања од петка за понедељак. Такође примамо и пацијенте са Института „Дедиње”, којима се операције заказују за две године. На јавним скуповима сам већ казао да мислим да капацитети „Дедиња” нису довољно искоришћени.

Да ли српско здравство има будућност?

– Тешко је без новца. Здравство треба организовати тако да буде лекар што доступнији. Треба вратити и породичног лекара који живи и ради у непосредној близини својих пацијената, коме може да се обрате и у два сата изјутра. То нисам измислио, видео сам то у иностранству.

Да ли би нам било боље када бисмо приватну праксу интегрисали у здравствени систем осигурања у већој мери него што је то сада? У којим областима је то потребно урадити?

– Апсолутно се залажем да се приватној пракси да пуна равноправност са државном. Ја немам амбиције, нити сам икада радио нешто у приватном сектору: био сам волонтерски директор првог приватног Београдског клиничког центра на Новом Београду, али сам видео да то не може да функционише на начин да власник који није доктор, а уложио је новац, има право да одлучује о свему. У свим гранама медицине, од гинекологије до ушног, не би био проблем организовати приватну праксу, али то мора да се реши тако да део трошкова сноси Републички фонд здравственог осигурања (РФЗО). Када имамо листе чекања, држава је у обавези да обезбеди лечење и то не у иностранству, већ и у земљи, у приватним установама. Али приватне установе су озлоглашене. Нека инспекција Министарства здравља би требало да обиђе хиљаду приватних амбуланти и да каже које критеријуме задовољавају и да им се плаћа цена услуге као у државном дому здравља или болници.

Како се слажете са министром здравља др Златибором Лончаром?

Није лако бити министар здравља у овој ситуацији: ту је несташица новца, недостаје опрема, капацитети... Међутим, када реално сагледавамо стање: здравство у Србији ипак функционише.

Да ли је потез о враћању волонтерских специјализација после 13 година оправдан?

То је једно прелазно решење: оне неће изнедрити квалитетне специјалисте, јер лекар на волонтерској специјализацији не може да ради у болници, да стави свој потпис. Инспекције прво гледају ко је шта потписао у историји болести, а ови лекари нису запослени у здравственој установи. Волонтерима треба што пре обезбедити стални радни однос и тек тада ће моћи максимално да се искористе на послу и да се обуче.

Каква је ваша сарадња са Медицинским факултетом у Београду?

– Са деканом имам јако лошу сарадњу. Медицински факултет при крају сваке године организује тродневни симпозијум „Новине и стремљења у медицини”, али нису ставили на програм ниједну тему из наше специјалности, а урадили смо 45 интервенција вредних пажње, а било је тема које немају везе са новинама. Добили смо признање у Европи, али не и код куће. Декан је такође лекару из Ужица, вредном и талентованом, ускратио ужу специјализацију из кардиохирургије, иако ју је министарство одобрило.

Чиме објашњавате ове потезе?

– Неозбиљношћу и сујетом. Лекари су најсујетнија професија. Кад имате пацијента то лако видите: код првог лекара је добио један лек за висок притисак, други му је казао ко ти је написао тај лек, ево ти овај, а у ствари је реч о истом леку. Онда га је трећи лекар питао шта је тражио код првог и другог лекара, а напише му опет исти лек.


Оливера Поповић

објављено: 21/12/2014

Политика

Што јес' јес' 

Оштар овај доктор, испрозива их све. Свака му част на постигнутом.

Иначе, мислио сам прво кад сам видео вест о вештачком срцу у Србији да се ради о оним вештачким француским срцима што су почели да уграђују, али код ових француза је нешто другачије, ваљда га уграде баш у грудни кош... мало збуњују ове новине, ништа неће да објасне.

То је и у свету тако.
Људи се код операција(бар родбина пацијента) стварно цима да одређену операцију изврши примаријус,професор .
Ако си у државној болници веома лако може да се догоди да операцију обавља тек свршени студент или сл. томе.
Мени се догодило приликом лома кости у шаци да ми је у овдашњем ургентном центру лик наместио најобичнији гипс.Трпео сам болове добре 2 недеље.Смучило ми се,одем код кућног доктора који ми је скинуо тај гипс-шака надувена,као:"па ко ти је ово урадио"?
Послао ме код специјалисте који ме закрпио колико- толико.
И дан данас та кост,15 год. после није срасла како треба.

Цео свет се цима за доброг доктора.Није то само случај код нас.

На тренутак пробијени зид ћутања у здравству поново се затворио – директор КЦС-а, у струци, бар јавно, остао без разумевања за ставове објављене у „Политици”

Земљотрес у здравству који је изазвао директор Клиничког центра Србије (КЦС) професор др Миљко Ристић ставовима објављеним у интервју „Политици”, у недељу, под насловом „Искрено – без везе нема доброг лечења”, ни јуче се није смирио. На састанцима по клиникама спремали су се одговори на прозивке које су лекарима стигле од овог кардиохирурга и бившег наставника Медицинског факултета (МФ) у Београду.

Струка се покренула, а то није ништа необично, јер лекари су познати као сложна бранша у којој су веома ретка „искакања” која бацају лоше светло на, на пример, квалитет лечења или школовање лекара. Колико је тешко пробити „зид ћутања” у нашем здравству најбоље се уочи када неко на суду покуша да докаже лекарску грешку, јер вештаци су тада готово до најситнијих детаља једногласни у налазима, па је Србија и даље једина земља у Европи и региону која нема статистику о лекарским грешкама.
Али, у недељу зид ћутања је пукао. Да ли заиста нема доброг лечења без везе, да ли нам са студија медицине стижу генерације лекара које имају незадовољавајуће знање и поклоњене десетке, само су неке ствари пуштене из Ристићеве „Пандорине кутије”.

О његовој изјави да од 100 кардиолога, он има поверење само у 10 – расправљало се на састанку Катедре интерне медицине. Млади кардиолози су хтели одмах да реагују саопштењем, старији су смиривали страсти. Декански колегијум МФ-а је написао одговор у којем је оптужио Ристића за дискредитацију факултета. Ово реаговање је, уместо као што је уобичајено – незадовољна страна напише допис редакцији, до новинара стигло крајње неуобичајеним путем – као саопштење Министарства здравља.

До сада можда никада нисмо имали прилику да чујемо тако супротстављена и различита мишљења челних људи у здравству: шефа водеће здравствене установе КЦС-а и декана овог факултета професора др Небојше Лалића. Али, све које смо јуче питали за коментар, листом су осудили изјаве професора Ристића. На његовој страни је остао само својеврсни „колегијум пацијената” и малобројни лекари који му дају за право, али су инсистирали да остану анонимни. Добро упућени кажу да је то што је баш из Министарства здравља стигао оштар одговор декана МФ-а др Ристићу и није чудна околност – на делу је комбинаторика како да се смени професор др Миљко Ристић. Јер, како сменити лекара који је трансплантирао срце, покренуо неке ствари с мртве тачке. Са друге стране, није први пут да критикује лекарску професију, износи ставове према здравству који, могло би се рећи, наносе дугорочну штету? Одавно се прича о његовој смени, о пензионисању, али нико тај потез још не повлачи.

– Став др Ристића је екстреман и искључив. Он генерализује ствари. Радим и као професор са студентима и као лекар са пацијентима и могу да кажем да истина није тако „црно-бела како тврди др Ристић. У тој оцени видим популизам, а грађани су на то реаговали. Као директор КЦС-а, један је од креатора кадровске политике, неко ко једини има право потписа на стручна усавршавања или на запошљавање. Питам да ли је професор др Ристић питања кадровске политике у оквиру КЦС-а раније покретао. Утисак је да је тек сада као професор факултета у пензији казао шта о свему мисли – каже др Драган Делић, директор Лекарске коморе Србије (ЛКС) и редовни професор на МФ-у.

Др Делић каже да је ово његов лични, а не став коморе, јер о иступу др Ристића још није расправљано на телима ЛКС-а.

– У реду је што је став деканског колегијума послат преко Министарства здравља, да се види шта Министарство здравља мисли о свему овоме. Не треба нам острашћеност. Постоје професорска деца који су вансеријски лекари, који ће надмашити своје родитеље. Има и супротно од тога. Али, стављати све у исти кош је неправда – сматра др Делић.

Академик Владимир Костић, директор Клинике за неурологије и декан МФ-а од 2002. до 2004. године, сматра да је „брутално” рећи да од 101 кардиолога ваља само 10.

– Тврдим да су моји млади лекари изузетно добри стручњаци: у току ноћне шихте у Ургентном центру прегледају око 50 болесника и то нису „везе” – каже академик Костић.

Професор др Душан Милисављевић, народни посланик ДС-а и бивши председник скупштинског Одбора за здравство, није желео да коментарише ставове ниједне стране.

– Позивам КЦС и Медицински факултет, као две најважније институције за здравствену струку и грађане, да смире тензије. Грађане Србије не треба узнемиравати оваквим ставовима. Не могу да се сложим са ставом да немамо добре лекаре. Као професор медицинског факултета у Нишу, поносан сам на студенте који излазе са свих медицинских факултета у Србији. Лакоћа са којом они налазе посао у Немачкој, Норвешкој или Француској најбољи је доказ да су добри и стручни – каже др Милисављевић.

Ранији декан МФ-а професор др Предраг Ђорђевић само је кратко прокоментарисао да је кључни проблем то што се болеснику не посвећује довољно времена, а из тога се генеришу сви остали проблеми.

Извор:Политика

---

Зар није рекао да нема ни у једног?