Da li ispovedanje može da zameni odlazak kod psihijatra kada činjenice života to nalažu?

Psihijatar ne može da prašta realnu krivicu, on traži uzroke za nju, bavi se nesvesnim procesima i složenim sistemom motivacije

Istoričar psihijatrije Gregori Zilburg stalno ističe da dušebrižništvo i briga za mentalno zdravlje ljudi imaju dodirnih tačaka i da baš u praksi ispovedanja započinje psihoterapija kao metod i tehnika. Kakva je veza između psihoterapije i institucije ispovedanja i da li ispovedanje može da zameni odlazak kod psihijatra kada činjenice života to nalažu, psihijatar dr Vesna Dukanac kaže:

- Nije poznato da je neka ispovest otklonila simptom bolesti, ali je činjenica da se čovek bolje oseća kad se ispovedi. Sveštenik se ne bavi tumačenjem kao psihijatar, on ne traži unutrašnje uzroke počinjenih dela, ali može da daje oprost. Psihijatar ne može da prašta realnu krivicu, on traži uzroke za nju, bavi se nesvesnim procesima i složenim sistemom motivacije. Naravno, naglašava ona, verujući čovek može da ima psihičkih smetnji zato što je prekršio verski kanon i psihijatar mora to da ima u vidu. Otuda mu se nameće obaveza da se razume u religijske probleme, jer uspesi u terapiji mogu biti manji, ako nije upućen u verski život svog pacijenta. Osim toga, grupne verske svečanosti i rituali tehnički se mogu posmatrati kao preteče nekih vidova grupne psihoterapije. U njima je veoma važna psiho-socijalna dimenzija. Dakle, da rezimiramo, pitanje greha, kazne, praštanja, emotivna, duhovna i telesna harmonija, sve su to danas zbirne veličine, važne za zdravlje.

Na pitanje da li psihijatri odbijaju da poveruju u isceliteljsku moć vere, dr Dukancova kaže da je istina da mnogi psihijatri s nevericom gledaju na taj fenomen. To je, verovatno, zato što se ta izlečenja, bez obzir na iskustvene potvrde, naučno i logički teško mogu objasniti. Mirča Elijade, najpoznatiji znalac religijskih ideja, tvrdio je da nesvesno ima auru religioznosti. S tim se slažu mnoga značajna psihijatrijska imena. Uostalom, čovek je biće vere, a sadržaj vere je drugo značajno pitanje. Tip vere utiče na status mentalnog zdravlja i to je bar naučno potvrdio. Ko ni u šta ne veruje, njemu ne može pomoći ni psihijatrija, ni bilo koja druga nemedicinska praksa. Naprosto, čoveku bez vere, nažalost, nema pomoći.
Autor:E.K.

Pa odavno je poznata moc podsvesti da ukoliko verujete da nesto mozete tim cete lakse to i ostvariti. Sto se ispovedanja tice zar ne cinimo to svaki dan, pricajuci sta je bilo u skoli, na poslu, na izlasku... Koliko ovo ima veze sa religijom i religioznoscu neznam jer znam da su i ateisti podlozni ovome.

Ispovest svesteniku?

Zar nije mnogo normalnije i prirodnije ispovediti se prijatelju?
Zar nekog mozete smatrati prijatelju ako ne mozete sa njim podeliti tako nesto?

Placebo je cudo... davno su jos davali hipohondrima bele dugmice umesto tableta...

u sustini, ispovest i jeste ono sto pomaze... 
svako poveravanje je ispovest.

kad se ispovedimo mi kazemo neku nasu tajnu ili nesto sto nas tisti duboko u nama!!

i da odlazak kod svestenika mozda dosta da pomogne covek se oseca dosta bolje i cistije kao da je skinuo teret sa sebe ...
a sto se tice prijatelja mislim da to nije pametna ideja jer je to samo jedna briga vishe 

slazem se da je "vera"-psihoterapija.

Orf super sto si iskopao, taj Odin je bio strastan covek...i pametan.
Nisam video jos od verniku da ne pokaze da taj moc je samo mogucnost, i ako sve je po propisima uradjno, verovano.
Ljubav kao vera, je takav..al to nije institucija nego vise sexualnost.

Covek bez vere je izgubljen..
Objekt vere moze biti bilo sta. Najvaznije je da se veruje 
Ispovediti-podeliti najtananiji deo sebe neces sigurno nekome kome ne verujes
To moze biti prijatelj, duhovnik, psihijatar, roditelj..sve je stvar kome verujemo 
A da isceljuje, isceljuje..

Vera u sta tacno?
Vera je mrtva kao i ljubav koja polako ali sigurno odamire.
Svestenik bi bio zadnja osoba kojoj bi verovao.
Vera je placebo, ne pruza nista osim iluzija.

Sto s tako nepoverljiv?