Instinkt, osnovna pokretacka snaga svakog zivog stvorenja. Spored Hegela i Marfija to je Bog! Univerzalni Bozji um, neizmerna riznica znanja koja nam uvek stoji na raspolaganju samo ga mi ne mozemo osetiti istinski zbog bujicu misli sa kojima plivamo, osim za svakodnevne neophodne potrebe (glad, zedj, nagon), nesto sto i zivotinje mogu. Superiorni Bozji duh dakle. Superioran jer cini da cvece raste, da krv tece niz vene, da srce kuca, da jetra radi, disanje, osecaj za glad, zedj, nagon... da zivot zivi, sta od toga moze svest? Posmatran kroz ljudsku egocentricnost je nesto sasvim normalno, zdravo za gotovo, trazimo samo svesnog Boga. Zivotinje, pogotovo divlje bolje ga prate i postupaju po njemu od coveka, jer samo njega i imaju, mozda i neki neznacajan nivo svesti. Covek ima instinkt i svest sa bujicom misli i uglavnom postupa na osnovu onoga sto je naucio u skladu sa instinktom i... eto problema. Gde je tu dobitna kombinacija svesti i instinkta? Umiriti misli, umiriti emocije, svesti svest na instinkt, na tisinu i mir s time sto ce um i dalje biti svesan. Instinkt se kroz chistu i nepatvorenu svest razvija u intuiciju i intuicijsku akciju(use the force, Luke!). U odredjenim situacijama intuitivna reakcija moze da dodje i mahinalno, nezavisna od nase svesne volje, zavisno i od iskustva valjda, jer prirodnu darbu za nju, ne znam... Za neke druge situacije kada mozemo unapred da biramo da li cemo se prepustiti intuiciji ili postupiti stereotipno treba hrabrosti, jer rezultat intuitivnog ponasanja moze da ispadne ne onako kako smo mi hteli, mislili da treba.

Ili ajde ovako, da razgranicimo pojmove - intuicija je znanje, nase licno nesvesno znanje, kome se ponekad moramo prepustiti da samo izadje iz nas, umesto da postupamo po stereotipu, samo se bojimo, bojimo se da stvari nece izaci onako kako smo svesno prizeljkivali, ili mislili da treba da bude. Treba hrabrosti prepustiti se intuiciji, a nedostatak hrabrosti je najcesce zbog toga sto nismo sigurni u odredjenu stvar u koju se upustamo ili koja nam je dosla, kao i to sto nemamo dovoljno znanja za istu. Intuicija je dakle reakcija naseg nesvesnog uma.
Postoje i situacije u zivotu kada nam nase znanje ne moze pomoci, nemamo nimalo iskustva za odredjenu situaciju koju treba da razresimo a ono sto znamo nam ne moze pomoci, a ako je stvar hitna onda se spored Marfija mozemo obratiti Bogu (instinktu, sveznajucoj kolektivnoj riznici) za pomoc, pozvati ga jer tada smo mu blize, jer nam je um tada bez misli jer je blokiran tom snaznom potrebom u tim trenucima, sto moze biti stanje velikog straha ili depresije, kao posledica te hitne situacije. Use the force, Hegelova hipoteza u skladu sa Marfijevom knjigom Moc podsvesti mi bas vuce na religiju dzedaja...(:

Sta mislite o svemu ovome, koristite li instinkt, intuiciju, svest? Mozete i neki primer da date, hvala!

Дотакао си се веома занимљиве теме. Шпенглер каже да је сав живот религија. Шта то значи?
То значи да се свако биће својим изражајним језиком изражава пред Богом, при томе га воде разлози који нису рационални, већ управо ово - инстинктивни. Инстинкт води размножавању, а не никаква рационалност. Зато у високо развијеним цивилизацијама редовно долази до "беле куге", јер човек разишља шта ће му уопште потомство (или бројније потомство), то га ограничава у каријери, у хедонизму...


 


Да, стварно је храброст "препустити се". Један од највећих страхова савремених људи је страх од губитка контроле.

Ponekad mislimo o tome šta smo naučili tokom iskustva i potom , to je svesna reakcija. S druge strane, naše nesvesno radi mnogo brže i preciznije ispod našeg svesnog, i šalje nam signale (na koje nekadostanemo slepi i gluvi) o tome šta nam je činiti. Dakle, naše nesvesno veoma lako donosi ispravnu odluku, samo je do nas da li ćemo biti u stanju da tu poruku prepoznamo ili poslušamo.

Да, треба се сетити да је и памћење физиолошки (неуролошки) процес. Дакле, има биолошку основу као и инстинкт.

Jeste, a ja verujem da taj instinkt moze nekome tacno da kaze i obrnuto - ne radi to, ne razmnozavaj se, t.j. ne... , samo kako ga poslusati zbog licnih zelja, a da ne govorimo o stereotipu.

Recimo - skoro sam imao intervju za posao koji ne gotivim, samo poshto nemam nekog izbora a ni mogucnost da biram vazan mi je bio posao i poshao sam na intervju. Mozda sam jos u startu posao protiv intuicije, ali sam se skoncentrisao na intervju kako da ostavim najbolji moguci utisak, da li da izrecitiram poslodavcu sve sto znam u vezi posla ili da se prepustim intuiciji da sama progovori od mene. Ali, sta ako uopste nece da progovori? Nego cak pocne da se smeska i smeje bez razloga? Toliko od moje intuicije, intervju je bio uspesan, t.j. dobro je ispao, licno sam zadovoljan a da li sam primljen tek cu saznati, bilo je konkurencije. Mislim da je ipak bila neka medjukombinacija intuicije i svesti.

A kako covek koji je izgubljen, postavshi "gluh" za intuiciju, manje-vishe i za instinkt, da povrati izgubljeno?

Па постоје ситуације када је боље апстинирати


Ех, кад би било лаког начина...
Препустити се, некад не размишљати, шта га знам, тако можда можео чути "унутрашњи глас"

naravno da postoji, bar kod nas zena! ja cesto sanjam nesto sto se desi kasnije ili u nekim trenucimima, na javi, jednostavno osetim nesto i ne mogu da objasnim nekom sta je to.