Владан Вукосављевић-Инсајдер-Недремано око Друге Србије
Аутор: ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ДВЕРИ СРПСКЕ:, Објављено: 16. 11. 2010.
Штампај | Пошаљи на е-пошту

Последња емисија из серијала “Инсајдер”, под називом “Насиље уз благослов”, имала је двојаку природу. Била је права посластица за љубитеље жанра “хорор документарци” али и мука души за сваког иоле разборитог гледаоца.

инсајдер

Навикли смо на свакаква изненађења у српским медијима али последњи Инсајдер је камен међаш у погледу много чега. Наступила је зора новог доба у српском новинарству. Vae victis, тешко побеђенима, писаће убудуће на заставама победника на српској политичкој и медијској сцени. Протеране су скрупуле, угашен је и последњи пламичак објективности, од сада ће постојати само императив бруталног политичког опортунизма. Истина је оно што победник прича. У праведној борби за европске и демократске циљеве, у српским медијима више неће бити заробљеника и Женевске конвенције. Вечно зелени Лењин поново нам поручује да нема демократије за противнике демократије.

Када је својевремено Б-92 добила националну фреквенцију, велики део јавности питао се по којим је то критеријумима учињено. Наравно, мало ко је био наиван па да не сабере два и два те закључи ко и како је стајао иза такве одлуке, али је формално гледано то била нека врста чуда. ТВ станица скоро без икаквих других аутономних садржаја осим информативног програма дубиозне објективности, добила је прилику да се башкари у скоро сваком дому у Србији. Спикери који се гротескно кревеље, дижу обрве, афектирају и на разне друге комичне начине “глуме вести” брзо су постали предмет спрдње у јавности, а они злобни и неваспитани противници напретка Србије, прикачили су целој медијској кући ружан надимак У-92, имајући ко зна шта све на уму. Као и херој наш Јосип Краш, који се борио, борио, па у кекс претворио, тако су и вредни посленици ове ТВ и радијске постаје, годинама храбро и донкихотовски нападали ветрењаче српског национализма, српских ратних злочина, антихашког опредељења и рушили тврђаве ретроградног и штетног уверења да Србија није једини и главни кривац за ратове на Балкану у последњих двадесетак година. Тешко је било тим храбрим новинарима да буду увек први на бранику борбе за денацификацију Србије, али су они тај посао радили са жаром и уверењем који се код Абелара разбуктао после спретне али циничне хируршке интервенције рођака његове Елоизе.

Алем-камен у круни уређивачких подвига на Б-92 свакако јесте серијал “Инсајдер” а у оквиру њега и емисија која је емитована у понедељак 15.11. Тешко је не дивити се редитељском, сценаристичком и монтажерском умећу вредних прегалаца овог серијала који су из обавештајне централе свог вазда будног европског срца, добили јасан налог да се обрачунају са страшним неманима у облику СПЦ и неколико НВО које луцидно и зналачки називају десничарским. Главни напад био је усмерен на “Двери Српске”, и то не без разлога. Скоро свакога би могла да превари подла пропаганда ове клеронационалистичке организације која се никада није позивала на насиље, већ га је увек осуђивала и трудила се да гаји културни дијалог са неистомишљеницима, што и сами Инсајдеровци признају, али то је само магла за наивне. Као што су Робеспјер и Вишински сурово раскринкавали противнике револуције, свесно негирајући форму нечије невиности у потрази за издајничком суштином, тако и Бранкицини ученици не гутају удицу тобожњег залагања за ненасиље, већ откривају запрепашћеним гледаоцима да иза свега стоје Амфилохије и погодите, Коштуница. А где су њих двојица ту су и насиље и антиевропске вредности и антизападни ставови и митови о Косову и триста других чуда и неподопштина.

Редитељ и монтажер још су лукавији од сценаристе. Кад год се помене назив “Двери Српске” или СПЦ, то прате снимци насиља на улицама, кратки резови и аветињска музичко-звучна подлога која леди крв у жилама. Продуценти култног филма “Тексашки масакр моторном тестером” ни не сањају какви се таленти за ефекте налазе у тиму Верана Матића. Неки антиевропски циник рекао би да је уз такву кафкијанску матрицу могуће брзо и лако направити документарац о Б-92 који би побудио грађане да полију бензином и запале здање у улици Зорана Ђинђића а они разборитији би рекли да специјалну емисију са хорор звучним ефектима заслужују и додела зграде СДК на коришћење овој медијској кући, афере око права на пренос СП у фудбалу и разне друге пикантерије чије би расветљавање допринело изласку овог друштва из кризе.

Наравно, ни једни ни други, у својој поједностављеној заслепљености, не би били у праву. Све и да је тако, а није, сви амбасадори земаља “Квинте” а и шире, све другосрбијанске невладине организације, па чак и магични Томо Зорић знају да се не пореде бабе и жабе. Зна се шта је највећа опасност за пламене европске зоре Србије. То су све оне снаге које се у било ком облику наслањају на ретроградни српски национализам а нарочито на недовољно реформисану СПЦ, односно њене побуњене делове. У борби против те пошасти добродошли су сви савезници, па отуд у Инсајдеру своју мудрост просипа и голобради, млађани “теолог”, потпуно непознат јавности, али мудар као сова. Њему уз раме наступио је и егзорцист Бајфорд млађи, Скали и Молдер у једном, када је реч о истраживању феномена десничарских организација. Тумачила су ова двојица храбрих младића све последице деловања “Двери” и њима сличних, тако да више ни прави јатаци Ратка Младића немају сумњу у то ко је кочница на нашем европском путу и зашто Србија већ одавно није у удобној колевци западне цивилизације и екуменизма. Оно мало простора што је дато представнику “Двери” и свештенику СПЦ, није им помогло да сакрију своје опасне намере, пре свега захваљујући бриткој а невидљивој водитељки која је интелигентно и симонвизенталски откривала запретене везе између те две организације које делују против интереса српског народа и његове европерспективе. Изгледа да се Бранкица Станковић уморила од наступа у Инсајдеру или можда ради на откривању нових завереника, тек нашла је себи достојну алтернативу. Невидљива водитељка и убитачни наратор са симпатичним шпрахфелером њена су више него добра замена.

Међутим, Србија не би била то што јесте, да минорна група незадовољника и кочничара развоја није одмах по окончању емисије почела да се баца дрвљем и камењем на ову бесплатну лекцију о добру и злу. Цикнули су до неба на својим десничарским форумима да је реч о срамотној пропагандистичкој брљотини, о занатски неукој агитки, о уједачком и нестручно склепаном електронском памфлету. Прозивали су храбре Б-92 посленике да су примитивном мржњом према различитом и пером умоченим у зле намере, исписали сорошевским нотама “Оду гадости” српског новинарства. Запрепашћено питају једни друге да ли национална фреквенција служи за стаљинистичке обрачуне са политичким противницима или за објективно информисање. Вајкају се како од времена Осме седнице није забележен овако прљави иступ у медијима и како су наводно, “Војко и Савле” образац етичности и професионализма у односу на ову погромашку, нестручну и злонамерну бујицу глупости која се чула у емисији.

Али, шта им вреди? Пси лају, каравани пролазе, Србија нема времена за губљење. Породица цивилизованих народа отшкринула нам је своја златна врата и на нама је да учинимо све да нам их широм отвори. Поражене снаге, непокидани репови српског клеронационализма и шака хулигана неће успети да омету тај Велики пројекат. Ако случајно опет дигну главу, ту су пасдарани из Инсајдера, ту су проевропски медији а ту је ако зашкрипи и Томо Зорић. Недремано око Друге Србије неће испуштати из вида ове друштвене и историјске аутсајдере. Најмање што може да им се деси је нови Инсајдер. Већа казна им не треба.

Владан Вукосављевић

Шта су Двери одговориле Инсајдеру пре емисије и шта је Инсајдер урадио
Аутор: САОПШТЕЊЕ СРПСКОГ САБОРА ДВЕРИ:, Објављено: 16. 11. 2010.
Штампај | Пошаљи на е-пошту

На увид јавности износимо писмо Управног одбора Српског сабора Двери редакцији емисије ИНСАЈДЕР које је уследило као одговор на њихов позив за учестовање у новом серијалу емисије НЕМОЋ ДРЖАВЕ.

двери лого

Историјат преписке са Инсајдером започиње њиховим прошлогодишњим позивом за наше учестовање у првом циклусу серијала НЕМОЋ ДРЖАВЕ. Тадашња одлука Управног одбора Двери била је да немамо проблем да изађемо пред било ког новинара и одговоримо на свако питање у вези са радом нашег удружења, што смо и доказали у интервју који је трајао преко 50 минута. Инсајдер, међутим, тај разговор није емитовао у првом серијалу, отворено дајући нам објашњење да се не уклапамо у замишљени сценарио.

Сада, добијајући нови домаћи задатак у Србији после 9. и 10. октобра, изнова шаљу позив да узмемо учешћа у новом серијалу исте емисије, што Двери одбијају не желећи да буду инсајдерски део фронталног напада на све што је преостало српско у нашем друштву.

Без нашег овлашћења и у битно промењеним друштвено-политичким околностима, Инсајдер користи материјал снимљен пре годину дана и нигде не потписује да се интервју водио знатно раније од времена емитовања, за разлику од других учесника у емисији који су интервјуисани ових дана. Ми од својих изнетих ставова не одступамо, али свима стављамо до знања које методе манипулације и монтаже у пропагандне сврхе користи овај обавештајно-медијски центар. Тек сада гледаоци Инсајдера имају пуну информацију, за коју су остали ускраћени од стране редакције ТВ Гебелса.

У наставку на увид јавности износимо писмо Управног одбора Српског сабора Двери редакцији емисије ИНСАЈДЕР које је уследило као одговор на њихов позив за учестовање у новом серијалу емисије НЕМОЋ ДРЖАВЕ.

Поштовани,

Дужност нам је да Вас обавестимо о следећем:

1.По одлуци Управног одбора Српског сабора Двери представници Удружења на телевизији учествују само у програмима који се емитују уживо, уз претходно најављену тему и учеснике програма. То је наш принципијалан став, заснован на основу досадашњег негативног искуства.

2.Материјал који сте забележили прошле године са Бошком Обрадовићем не можете више користити, јер је сниман у битно другачијим околностима. Такође Вам ускраћујемо право да тај материјал искоришћавате и из разлога што сте се Ви том приликом показали изразито непрофесионални, јер ни након више наших позива нисте нам дали снимак на увид, нити се емисија реализовала.

3.Унапред напомињемо да у случају стављања имена наше организације, или на било који други начин довођењем нас у контекст фашизма, клерофашизма, нацизма, насиља и екстремизма, као и вршења било каквих кривичних и других кажњивих дела, чему сте били склони у прошлости, своја права заштитићемо у адекватним судским поступцима, грађанским и кривичним.

У име Управног одбора Српског сабора Двери,

Зоран Радојичић и Срђан Ного

Немоћ Инсајдера и национални понос
Аутор: САОПШТЕЊЕ СРПСКОГ САБОРА ДВЕРИ, Објављено: 17. 11. 2010.
Штампај | Пошаљи на е-пошту

У овим инсајдерским временима у којима је нападнуто све што је српско не треба трошити пуно речи на медијско-пропагандни сервис који користи националну фреквенцију српске државе и који је дотакао дно гебелсовске ТВ продукције. Размере идеолошке монтаже, етикетирања и клевета којима се Б92 годинама служи уствари најбоље говоре о паници у редовима колонијалне управе у Србији која не може да верује да Срби још увек нису преваспитани и показују знаке живота. Сваки слободан Србин може да се поноси тиме. Нисмо још поражени, имају шта да нападају. Горе главе, будимо људи, будимо Срби и не одступајмо!

двери лого

Прва емисија новог серијала Инсајдера „Насиље са благословом”, која представља наставак прошлогодишњег циклуса под називом НЕМОЋ ДРЖАВЕ, показала је велику нервозу и суштинску немоћ Инсајдера. Видели смо медијски линч од стране тзв. прве демократске телевизије, емисију без садржине и аргумената, примитивну, суву и голу циљану монтажу, хорор музику, страх да посао није завршен а рокови истичу и немоћ да се Србија понизи и уништи до краја.

Нема, са друге стране, разлога да се на Инсајдер љутимо, а још мање да се од Инсајдера плашимо. Он само ради свој посао, и да Српски сабор Двери није тема Инсајдера то би требало озбиљно да нас забрине. Без обзира на све бедне манипулације са прошлогодишњим интервјуима које објављују без овлашћења и недопустивим монтираним контекстима, Инсајдер дође као установа за издавање лиценци друштвеним организацијама за национални рад.

Још мање има разлога да се Инсајдеру правдамо и одговарамо. Јер он ипак није оно што би жарко желео да буде: и тужилац и судија свему и свима у српском друштву који имају другачије мишљење од њих. А можда се приближило време и за Инсајдер о Инсајдеру.

Говор мржње против свега што је српско

Они који све што дише као српско оптужују за фашизам, насиље и екстремизам сваке врсте – управо су они који годинама распирују националну и верску мржњу према српском народу. Најновија емисија Инсајдера прототип је такве гебелсовске кореографије и монтаже којом се заправо осликава прави карактер овог пропагандног сервиса. Просто је невероватно да државотворни српски народ и све његове водеће националне институције и организације у сопственој држави буду извргнуте таквом нападу. Али то много говори о стању у коме се налазимо као народ и држава.

Јер није поента Инсајдера само напад на Двери, већ на све што још увек мисли и ради српски и не жели да се евроунијати и натоизира по сваку националну цену. Много је Инсајдер заграбио, преко својих могућности: да се у једном ТВ серијалу обрачуна са свим преосталим организованим националним снагама у српском друштву. Јер ово је напад на све нас који не желимо да се одрекнемо свог националног идентитета: своје духовности, морала, језика, писма, историје, националне културе и државности.

Зашто бисмо то урадили? Због Инсајдера?

Шта је Инсајдер хтео да постигне?

Инсајдер генерално већ дуго има озбиљну обавештајно-медијску улогу да буде тужилаштво пре тужилаштва. Након њиховог назови истраживачког отварања тема, следи притисак на државу да реагује по инсајдерским информацијама, као што је држава често притиснута да суди по оптужницама Соње Бисерко и Наташе Кандић. Сличним медијским хајкама се прети бројним организацијама и друштвеним групама, распирује мржња и нетрпељивост у српском друштву и призива грађански рат, што је реалан интерес бројних страних ментора наше досадашње пропасти.

Јасна је мотивација Инсајдера: извршити медијски притисак и укинути све изворе финансирања српских патриотских организација из државних буџета (који су и без притиска Инсајдера годинама уназад затворени за нас), застрашити широке друштвене слојеве да се укључују у активности родољубивих покрета, и ставити нас све на списак екстремних организација за забрану. И ту нема места за контрапитања и дијалог:

1.Ко је тај ко ће да одреди да патриотске НВО немају право на коришћење буџетских средстава и то у часу док се 99 процената тог буџета који је издвојен за невладине организације даје онима који нас нападају?

2.Да ли то значи да постоје дозвољене и недозвољене НВО и да ће се, као што је уосталом и до сада било, према томе и распоређивати новац свих нас пореских обвезника?

3.Ко сме да плаши грађане и ограничава им слободу мисли, говора и организовања?

4.Ко је Инсајдер и Б92 изабрао за државне јавне тужиоце и судије?

5.Како фашистички префикс ставити часопису који је једини направио темат о антифашизму и удружењу које је било једина организација из Србије присутна на обележавању 65-годишњице од слома фашизма у Словачкој ове године?

6.Како се екстремистичким организацијама, без иједног доказа, називају удружења која у свом вишегодишњем или вишедеценијском раду немају ни једну мрљу у биографији која бележи више стотина текстова, трибина, медијских наступа и других јавних манифестација?

Господине Радовановићу, што не покренете поступак за забрану Двери?

Шта је спорно?

Према Инсајдеровом погледу на свет Срби немају право на постојање, демократија и слобода медија искључују другачије мишљење, нема потребе да о себи слободно и уживо говоре они који су годинама етикетирани и клеветани…

По инсајдерском политичком мишљењу сви ми (Црква, патриотске НВО, националне политичке странке…) смо – замислите - део српске завере да Срби имају српске националне интересе и да се за њих боре. А то је недопустиво! Зар после свега, када смо им разбили државу, увели санкције, упропастили економију, бомбардовали их више пута, отели територије, поставили колонијалну управу са задатком да их брзо денацификује, и потрошили милионе евра на то, они и даље постоје? И још се национално организују и буне? Неће да предају преостале тачке националног суверенитета? Неће да слушају све диктате из Брисела? Неће да се одрекну себе и свога? Па, то је заиста невероватно! Активирајте брзо Инсајдер да се обрачуна са свим тим преосталим тачкама српског националног отпора. Шта треба да буде наш одговор на Инсајдер? Слободно дишите пуним плућима, слободно мислите, говорите и организујте се у одбрани слободе личности, српског националног идентитета и легитимних националних интереса.

И, да не би било сумње и повлачења ни за трен, редовно понављајте основне тачке нашег слободног националног изражавања на које итекако имамо право:

1.Ми смо Срби и поносимо се својим пореклом и националним идентитетом.

2.Ми смо против уласка Србије у НАТО, а за активну војну неутралност и приступање Споразуму о колективној безбедности који је предложила Руска Федерација.

3.Ми смо критички оријентисани према ЕУ која нам отима Косово и Метохију, и припадамо све снажнијој европској струји евроскептицизма и геополитичког повратка на Де Голову идеју Европе нација и националних држава.

4.Ми смо заинтересовани за статус Срба у региону, јачање наших духовних, културних, економских, медијских и политичких веза, и повратак великог броја Срба из Расејања.

5.Ми смо критички оријентисани према актуелном режиму који је између породице и геј параде одабрао геј параду као државни пројекат.

6.Ми смо против продаје Телекома и даље распродаје наших природних ресурса и привредних потенцијала…

7.Ми смо против тајкуна, а за мале и средње српске привреднике, за српске банке и централну државну привредну, развојну и инвестициону банку.

8.Ми смо за веће улагање у пољопривреду и село, за националну просвету и културу, реформу медија, пореског и изборног система.

9.Ми смо за заустављање процеса регионализације и укидање свих аутономија, као и за поспешивање децентрализације локалних самоуправа.

10.Ми смо за породицу, борбу против беле куге, социјалну солидарност према свим угроженим категоријама становништва…

Шта је спорно?

Уосталом, о свему овоме и много чему још говоримо и говорићемо својим јавним деловањем и конкретним акцијама и даље!

У Београду, о Ђурђицу 2010.

Информативна служба Српског сабора Двери

Инсајдерски напад на Србију

Пише: Бранко Радун     

У понедељак смо могли да присуствујемо једном медијском удару на све оно што је српско и што је остало српско и усправно у (полу)окупираној Србији. Режимски медиј глобалних господара Б92 је добио задатак да оцрни и сатанизује све оне који су дефинисани као препрека поптуној глобалистичкој окупацији Србије. Почетак Инсајдера је денунцирао алтернативне патриотске медије (Печат, Видовдан, Двери, Фонд Слободан Јовановић, Стандард и Српске Националисте) који су заједнички наступили на конференцији за штампу после дешавања 10.10. у Београду са захтевом да се покрене дијалог око питања које деле Србију (а то је и наметање геј парада и глобалистичког „морала“) као и да се пусте притворена омладина која је учествовала у антивалдиним демонстрацијама.

Та конференција је била игнорисана од медија са националном фреквенцијом, а овде је у Инсајдеру дочекана на нож – малте не као крунски доказ да су ти алтернативни медији и патриотске организације организовале све инциденте у Србији протеклих година. Ово је знак да су ти алтернативни медији примећени и оцењени као утицајни у патриотским круговима, а и да заједно прелазе праг медијске маргине и постају фактор са којим ће се морати рачунати. Па стога није зогрег да се одмах оклеветају и сатанизују као „хулигански“ да би пристојан свет имао зазор од њих, а и да би им се у перспективи ово могло спочитавати као „грех“. Дакле проамерички Б92 те тужи и Б92 те суди и осуди.

Друга мета овог напада су биле Двери као организација која је успела да доведе на улицу више од десет хиљада људи у мирну протестну породичну шетњу – против владине геј параде која је била организована сутрадан 10.10. Дакле и ово је на „надлежном“ месту процењено као потенцијал који није под контролом, па је гебелсовски Инсајдер пуштен са ланца да напада и гризе оне који би могли да нарасту преко „дозвољене мере“ и да у будућности постану „проблем“ јер нису под контролом страних структура моћи на овим просторима. Свесни доласка новог таласа економске кризе који ће много шта променити и пореметити, моћници овог света рачунају на велика социјална незадовољства које би патриотске антиглобалистичке групе и организације могле артикулисати. Е то би био проблем који они не желе да имају. Стога се пропагандни рат усмерава на оне који би у будућности могли да утичу на српско друштву у правцу који њима не одговара.

Трећа мета напада Инсајдера су патриотске опозиционе странке које би могле у моменту велике кризе или политичке нестабилности владе озбиљније угрозити постојеће констелацију снага и проамеричку владу (коју су састављали највише два амбасадора и најмање један тајкун). Дакле по ко зна који пут Б92 избацује своју омиљену заверолошку тезу – Коштуница је за све крив и он иза свега тога стоји, а ту су и радикали и остали патриоти. Сви они заједно су опасност по „стабилност државе“ – што у преводу значи они нису по вољи Запада јер неби капитулирали као постојећа власт. Овај и слични гебелсовски медијски удари има за циљ да се патриотска опозиција притиска бесмисленим оптужбама, да се одвоји од патриотских група и да се спречи формирање једног широког народног опозиционог фронта погубној политици ове власти.

Четврта и сигурно не најмање важна мета напада домаћих глобалиста и медијских колаборациониста је српска црква. Она је виђена као стуб српског идентитета и отпорна снага српског народа кроз векове – па ако се она сломи и подели онда ће и српска способност опстанка у тешким условима бити значајно мања. Њима је јасно да је српски народ опстао и остао свој и под турском и под немачком и под сваком другом окупацијом зато што се окупљао око своје цркве и своје православне вере. Стога је зарад потпуне пацификације Срба потребно српску цркву ослабити, поделити и по могућству „модернизовати“ до мере кад би она престала да буде српска и народна. Зато и Инсајдер посебно напада српску цркву и приказује је као легело есктремизма и верске затуцаности која се опире европским вредностима и интеграцијама. Нарочито се напада Митрополит Амфилохије који је јасно иступио против геј парадеу у Београду и тиме навукао на себе гнев и мржњу и геј и нато лобија. Они у својој језуитској пропаганди не презају од ничега. По њима испада да би Србија била већ у ЕУ само да није неких владика и неких опозиционих политичара и неких патриотских група – што је потпуна бесмислица и гебелсовска подметачина.

Но шта је опасност од оваквог инсајдерског напада на све што је српско? Лукава и брутална пропаганда на жалост делује на значајан проценат људи барем у некој мери. Тако и ове медијске клевете и линч неће убедити све да је Б92 у праву али ће значајан број људи збунити и можда учинити подозривим кад се помене реч „патриотизам“. Исто тако вешто медијски залепљена етикета „хулигански“, „екстреман“ или „подржава насиље“ која се при томе понавља и коју преузимају и други медији се не скида тако лако. Стога значај ове медијске харанге нити треба потценити, нити треба гајити илузију да ће они на овоме стати. Они су једноставно у рату против српског патриотизма и српске традиције и неће стати до год има оних који мисле и делују српски. Стога им је потребно узвратити жестоко јер сутра може бити касно.

ИЗВОР:
 

Insajder je udbaska emisija. Brankicu ne stite zato sto je novinar, nego zato sto radi sa njima u njihovoj "tajnoj" organizaciji.

Ima i toga...

Српски сабор Двери покреће кривичне поступке против аутора и сарадника Инсајдера
Аутор: УПРАВНИ ОДБОР СРПСКОГ САБОРА ДВЕРИ:, Објављено: 18. 11. 2010.
Штампај | Пошаљи на е-пошту

двери лого

Након прелиминарне правне анализе садржаја емисије „Инсајдер“ на РТВ Б92, емитоване дана 15. 11. 2010. године под насловом „Насиље уз благослов“, Управни одбор Српског сабора Двери, донео је следеће закључке:

1.Против аутора емисије биће поднета кривична пријава за изазивање расне, верске и националне нетрпељивости, као и приватна кривична тужба због клевете и увреде, али и покренут поступак због злоупотребе ауторских права.

2.Против републичког јавног тужиоца Слободана Радовановића биће поднета кривична пријава због злоупотребе службеног положаја, претњи, утицања на рад судства, угрожавања сигурности грађана, али и приватна кривична тужба због клевете и увреде.

3.Против Јована Бајфорда биће поднета приватна кривична тужба због клевете и увреде.

4.Против Верана Матића биће поднета кривична пријава због изазивања расне, верске и националне нетрпељивости, али и приватна кривична тужба због клевете и увреде.

5.Биће покренут поступак пред РРА ради одузимања емитерске лиценце од РТВ Б92 због промовисања расне, верске и националне нетрпељивости, али и због тога што је национална фреквенција била употребљена за извршење многобројних кривичних дела.

6.Против свих одговорних правних и физичких лица биће покренут и спор пред грађанским судовима ради накнаде штете.

7.Од надлежних институција тражићемо да се покрене поступак утврђивања постојања организоване групе ради вршења кривичних дела од стране високих функционера државних власти и одговорних људи у медијским кућама.

8.Покренути грађанску иницијативу за формирање грађанског координационог тела ради одбране институција и установа српске државе, које би пружало правну помоћ свим грађанима који трпе репресију и злоупотребе од стране режима, ради лакше одбране а имајући у виду сложеност процедура и високе цене коштања правне помоћи.

У Београду, 18. новембра 2010.

Управни одбор Српског сабора Двери

Svidja mi se ovo. Samo vrana, vrani oci ne vadi. Mislim na sud i insajder. Sudije su instruisane po mom misljenju.



Gosti insajdera treba sami da snimaju materijal i da zadrze autorska prava, kao i prava na montazu, secenje materijala. Jedini nacin da se sacuva integritet licnosti a bude gost emisije. Oni napismeno daju pitanja odrede minutazu i dobiju odgovor od gosta u zeljenoj duzini, eto insajderu emisije...

тако је...треба кују бомбардовати тужбама 24/7

ОДГОВОР ДВЕРИ ИНСАЈДЕРУ: ШТА ЈЕ СПОРНО, БРАНКИЦЕ!
nedelja, 30 januar 2011

Закључак је да би финансирање рада Двери требало онемогућити тако што ће им се пресећи сви канали ка домаћим субјектима, а онда би морале да оду на исти колонијални казан на којима су Инсајдер и Б92. Двери то неће радити

Српски сабор Двери, сада у новом контексту, поново је тема Инсајдера ТВ Б92. У новом серијалу, како видимо из жестоке медијске кампање овим поводом, чак представљамо авангарду у анализирању финансирања НВО у Србији, феномену за чије се детаљно истраживање од стране државних органа одавно залажемо.

Више је него занимљиво да Инсајдер никада до сада није истраживао како се финансирају невладине организације у Србији иако би Бранкица требало да буде савршено свесна колико незаконитих радњи има у том свету. Посебна тема свакако јесте и проблематичност финансирања домаћих НВО од стране непријатељских држава, што такође у Србији никада није отворено као тема. Добијене стране финансије готово увек су у функцији обрачуна са сопственом историјом, традицијом, народом и државом. Бранкица би, наравно, у том смислу прво могла да почне од сопствене куће која се скоро две деценије финансира са истих јасала, а увид само у јавне извештаје страних фондација говори о стотинама хиљада долара годишње. Из свега тога би се лако могло доћи до закључка да се мноштво ЕУ, НАТО и САД наклоњених и од истих подржаних НВО у Србији финансира на начин који их открива као невладине организације Србије, али врло владине организације страних влада какве су владе САД, Велике Британије, или Хрватске.

Чак низ ауторских емисија (каква је и Инсајдер) на Б92 се овако финансира и тиме се чак и хвали. Ипак, никада до сада ни Б92, ни Инсајдер Бранкице Станковић нису поменули како се финансира нпр. Хелсиншки одбор Соње Бисерко, Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић, ЈУКОМ или Иницијатива младих за људска права… да не помињемо остале на челу са самом Б92, јер их има много и никада се ниједном од њих Бранкица није бавила!

Ако се питате зашто, одговор је једноставан: нико од њих никада и нигде није поставио питање о потреби отворене јавне расправе у Србији у вези са нашим безалтернативним путем у ЕУ или друге евроатлантске интеграције. Никада нису ни покушали да доведу у питање потребу да Србија иде у ЕУ, нити су имали храбрости да сакупе стручњаке и да им дају могућност да изнесу аргументе за и против уласка Србије у ЕУ. Једноставно, та тема се не отвара јер је против интереса финансијера Бранкице Станковић, Б92 и сличних.

Ту долазимо до питања зашто се Инсајдер бави финансирањем Двери од стране једног јавног предузећа у Србији које је, иначе, као и сва друга јавна предузећа, финансирало многе пројекте других невладиних организација. Проблем је што су Двери сва четири милиона и двеста хиљада динара потрошиле на кампању „ЕУтаназија: Косово изнад ЕУ“.

Шта је спорно?

Шта је кампања „ЕУтаназија“? То је прва и једина јавна расправа у Србији која је вођена на тему да ли Србија треба да иде у Европску Унију! Кампања је вођена у пролеће 2008. године. Тада је руководство РБ Колубаре д.о.о Лазаревац, после отимања Косова и Метохије од стране САД, НАТО и ЕУ, показало разумевање за наш пројекат који је сматрао да је време да се постави обично и нормално питање: да ли Србија треба да иде у ЕУ по сваку националну цену и колико ће све то да нас кошта, то јест да ли ће Србија на том путу преживети?

У то време ниједан електронски медиј са националном фреквенцијом није желео да организује ову јавну расправу, једнако како то не желе ни данас, иако је још увек званична државна политика да је Косово важније од пута Србије у ЕУ.

Дакле, без подршке јавног сервиса Србије – РТС-а, без могућности да се јавна расправа о путу Србије у ЕУ води у било којој другој медијској кући са националном фреквенцијом, руководство РБ Колубаре је прихватило пројекат Српског сабора Двери јер је схватило да је у тој ситуацији важно да се ова јавна расправа поведе.

Како можете да организујете јавну расправу на тако важну тему ако немате на располагању медије? Једноставно, тако што ћете обиграти Србију, људима доћи на ноге, организовати кампању и трибине у четрдесет градова Србије за непуна два месеца и поделити бесплатно више десетина хиљада часописа Двери српских (до данас јединог темата који је проблематизовао улазак Србије у ЕУ), као и више стотина хиљада летака, билтена и плаката, плус организовати неколико конференција за медије, инсертовати летке у Политици и Куриру – и све то поделити по улицама и градовима Србије. Да је Бранкица Станковић хтела да буде новинар а не само пропагандиста, она би објавила да је Српски сабор Двери добио од Колубаре четири милиона и 200 хиљада динара и да је сав тај новац потрошио на кампању „ЕУтаназија – ЕУ: мит или стварност – Косово изнад ЕУ“. То би била објективна новинарска истина и објективно новинарство, али тога, као и увек до сада, код Бранкице нема. Али зато има хистеричне потребе за обрачуном са сваким ко још увек сматра да ЕУ има алтернативу и да је Косово изнад ЕУ.

Националне организације немају право на финансирање у Србији

Инсајдер целу истину није могао да објави јер би онда цела Србија сазнала да Двери нису неко ко пљачка народну имовину у доба економске кризе и богати се глумећи патриотизам, већ да су Двери прве и до сада једине покренуле и организовале јавну расправу на тему да ли Србија треба да иде у ЕУ или не, што за грађане Србије представља судбоносно питање! Можда би тада Србија сазнала да се тренутно више од половине грађана отворено противи уласку у ЕУ и да те људе, у политичком смислу, нико нема да представља. Још увек нико од политичких фактора у Србији нема храбрости да отворено каже да се противи уласку у ЕУ. Двери то смеју да кажу и за ту идеју су спремне да се и даље боре. Двери желе да убеде Србе да је најбитније да Србија мисли о себи и свом интересу, а не о интересу САД, ЕУ, НАТО-Б92, Инсајдера, Верана Матића и Бранкице Станковић. Иако је став Двери по питању уласка Србије у ЕУ познат, број посвећен овој теми садржи и текстове аутора који су за улазак Србије у ЕУ. Желели смо да организујемо јавну расправу у којој ће се чути и другачији гласови од ставова у које верују Двери.

Данас, када више од половине Србије није за безалтернативни пут Србије у ЕУ, Двери с поносом могу да кажу да су томе допринеле и десетине хиљада примерака нашег часописа, као и стотине хиљада наших билтена и летака бесплатно подељених, са којима смо довели у питање мантру о „ЕУ која нема алтернативу“. Руководству РБ Колубаре смо захвални на томе што су нам омогућили да ову кампању изведемо у време када то није било нимало лако.

Треба констатовати и то да Двери постају хронична опсесија Инсајдера. Проблем Инсајдера је то што Двери саме против целог система колонијалне управе, чији је Инсајдер доушник, опстају већ 12 година и непрекидно расту. Зато се Бранкица већ у неколико епизода бави систематским денунцирањем Двери. Закључак је да би најсрећнија била да Двери не постоје. Јер ако је за све невладине организације нормално да својим пројектима конкуришу код државних и дрштвених институција и јавних установа па и предузећа и да тако долазе до средстава за рад – зашто би то било забрањено Дверима? С друге стране, познато је да Двери новац никада нису тражиле нити би га тражиле од НАТО држава и њихових буджета. Закључак је да би финансирање рада Двери требало онемогућити тако што ће им се пресећи сви канали ка домаћим привредним и другим субјектима, а онда би морале да оду на исти колонијални казан да поданички моле помоћ од фондова на којима су Инсајдер и медијска кућа Б92. Двери то неће радити ни по коју цену, без обзира на овакве медијске кампање које имају за циљ да прекину изворе финансирања националним организацијама. Двери су и до сада зависиле само од српског народа, и наш опстанак и даљи рад видимо једино у вези са сопственим народом.

У Београду, 29. јануара 2011.
Информативна служба Српског сабора Двери

Извор Двери српске, 29. 01. 2011.
http://standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6480-odgovor-dveri-insajderu-ta-je-sporno-brankice.html