Uopste ne mora da se radi 12 sati. Dva meseca sam radio normalnih 8 sati i nisam imao zelju da dodatno zaradim, jer mi je bilo dovoljno. Poceo sam da radim prekovremeno kada sam se smorio, kada su bukvalno svi oko mene (slovima - svi, a bilo nas je oko 30) poceli da rade prekovremeno. Nije mi bilo dosadno iako su ceo dan uglavnom svi na poslu, vec vremenom pocnes da se osecas beskorisno. Povuce te sistem, gledas kako svi oni rade a ti sedis... i nekako kazes sebi da bi trebalo i ti da radis jos... nije potreba sto se zivota tice vec te sistem uzme pod svoje. To je istina. 

Da ne pocinjem o tome da ukoliko se dokopas iole boljeg posla, a tek necega sto bar ima dodira sa strukom, nema potrebe za vise od 8h rada. Drugo je sto te povuku pare pa bi uvek jos, iako ti je i to sto imas sasvim dovoljno za lep zivot.

не знам да ли је тужније или истинитије ...


Три куће на буквално 50 метара. Дедови су нам одрасли заједно, зајдно се играли у прашини, па пили и јурили снајке по кукурузима, очеви и стричеви исто, ми исто ... само без кукуруза у принципу. Желим да то проживе и моја деца и убеђен сам да шта год би имала тамо негде тешко да би могло да надокнади тако нешто.

Бајдвеј ... невезано за тему ... одселио сам се мало из завичаја, додуше близу ту до НС. И фино сам снађен ... и на послу, и са сустанарима, и са комшилуком и с ликовима у локалној кафани и продавници. Није ми досадно, није ми лоше, нађем си друштво за шта ми треба. Ал нема теорије да викендом не запалим у завичај  

ХА!  

Posebno ako znas jezik kako treba.

Ali jbg, tamo vise zaziru od crnaca i meksikanaca nego od nekoga bele puti ko prica njihov jezik kao da je rodjen tamo...

Ne mora da se radi kad si sam. Ali kad imas porodicu , kad vas je cetvoro -petoro moras da radis vise. Jer dok ti ne dodjes u dodir sa svojom strukom prodje 5 ili vise godina....
Ako hoces kucu, ako hoces auto, ako hocs da imas novaca da ti neko cuva decu dok radis - moras da radis i po 12 sati.
To je istina koju niko nece da kaze. Da oni spadaju na nos od posla.

Kada vas radi dvoje, nema potrebe za vise od 8h. Ne pricam napamet, bio i video. Moj ujak i ujna rade po 8h, imaju dete, a ujak salje kintu i cerci u CG... i 8h im je dovoljno.

Ne pricam ni ja na pamet. I moji su se u Kanadi rasturali od poslova, tek sada imaju neko normalno radno vreme,bla bla bla...Sa time da moja zaova i dalje radi 12 sati jer je pod takvih ugovorom, i to kao zubarski tehnicar.



Ja bih mogla da odem jer ja kao zena mogu da cuvam dvoje , troje dece uz svoju i da se hladim i grejem u kuci.
A sa druge strane i  moj muz koji zatezenas odlazak ima pravo. Poslati ga sa ove pozicije u Kanadu da na - 25 radi na gradjevini po 10 sati....
Ima svo pravo sto se buni ako se malo bolje pogleda.

Bravo, pobedio si, /dane mode on/ idi da se pohvališ svojim internet drugarima /dane mode off/ da imaš veću pišu od mene.

()

Neko rece mnogo znaci rodna gruda koju sacinjavaju rodbina,prijatelji i roditelji,nesto sto je vec poznato i ugodno.Ali sve to zna da nestane u tren oka i slazem se da covjek treba uzivati svaki momenat zivljenja dok nesto ne prestane.A kada nestane vec bude kasno razmisljati o propustenom.Licno nisam zelio dozivjeti jos jedan takav svrsen cin i tu nemoc od koje se gadi da covjek bi povratio samog sebe.

Sustina inostranstva nije u novcu i kurcenju bijesnom makinom,uostalom to radi svaki seljak na domacem terenu.Tako da seljak ostaje seljak ma gdje god bio.Sustina je u spoznaji samog sebe,da covjek moze vise i sposoban je ostvariti vise,ali tu prilku za dokazivanjem nema u ulici kojom seta.Mozda je prljava a on zna kako moze biti cista,mozda su komsije rdjavi a on zna kako vratiti osmijeh na njihova lica.Mozda bi zadavio senilnu komsinicu koja dopusta dzukeli da ranim jutrom laje.I nekako uslijed svoje nemoci (jer je ipak jedinka koju niko nista ne pita dok vrlo dobro primjecuje sve mane)odluci promijeniti ulicu.Jer u staru ulicu ocerupanog pijetla br.23,uvijek se moze vratiti.
Inostranstvo ili ostati kuci svako sam za sebe donosi odluku,a ponajvise uticaja na krajnji ishod iste imaju ciljevi i ono sta zelimo uciniti od sebe i svog zivota.Nisu svi zadovoljni kuci,nisu svi zadovoljni vani,nisu svi zadovoljni sami,nisu svi zadovoljni u braku.Sto ljudi i milion cudi.
Jedno je istina...inostranstvo pruza mnogo vece mogucnosti po pitanju zarade,sigurnosti,dokazivanja i uvazavanja strucnosti,dok sa druge strane nas teren pruza osjecaj pripadanja necemu,dobro poznate seme lutanja po sokacima,prijatelje i rodbinu...odluka je nasa i uzalud je japancu pricati kako je amerikanac.Jer on je vec donio odluku da bude japanac i tacka

МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Одлучан сам да се не вратим

(фото: сервис sxc.hu)
Одлучан сам да се не вратим у Србију.

Тој земљи ништа не дугујем, а оне је мени много тога ускратила. Оно што су ми родитељи пренели и омогућили било је више него што је већина мојих пријатеља могла да очекује од својих родитеља, а то је терет посебне врсте који ме је увек тиштио.

Први пут сам Србију озбиљно напустио 2009. године, на месец дана. У питању је била летња школа у Аустрији. Уследила је друга, наредног лета, а потом и студијски програми. Родитељима дугујем што су уз очигледан напор летње школе финансирали, верујући да то води мом напредовању у учењу немачког. За студије сам се сам изборио, добивши стипендије. Отада живим углавном независно, финансијски пре свега, у Грацу.

Главни мотив моје жеље да напустим Србију је потреба да напустим нездраво окружење.

Фрустрације којима сам био окружен на сваком кораку, а којих сам се клонио колико сам могао, су претиле да ме измене и претворе у роба околности који би опет гајио сопствене фрустрације због немогућности да утиче на своју средину. Осим тога, плашила ме је предвидивост моје даље судбине. Прича позната – школа, факултет, посао, породица... Само, живот у Србији одавно није тако једноставан, јер формално достизање ових циљева не води испуњености коју сам тражио.

Образовање, ма колико неко трубио да је најбоље, заправо је катастрофално лоше. Не тврдим да је наставни програм сам по себи лош, али систем не ваља. Учитељи, наставници и професори су можда највећи губитници транзиције. Не толико у финансијском смислу, колико у губитку на статусу у друштву, а што се одражава на однос наставник-ученик-родитељ. Образовање, генерално, губи трку са временима у којима живимо, а бити интелектуалац није на листи жеља данашње омладине.

Факултети, а има их разних, нису у функцији привреде и развоја науке. Није ми познато да на нашим факултетима професори својим студентима задају да, на пример, контактирају велико предузеће и са њима израде стратегију побољшања енергетске ефикасности, што сам лично имао прилике да приметим у Аустрији. Од колике је то користи за студенте, а посебно за привреду, не морам да објашњавам. Ко разуме, схватиће.

Проналажење посла је толико дуго проблем нашег друштва да постоји више стереотипа – гастарбајтери, политички кадрови, послови преко везе/кревета, практиканти-волонтери. Бирајте, шта год вас највише тангира. Само нема меритократије. Индустрија широм Србије одумире под притиском нове класе „приватника-капиталиста“ (удружених са поткупљивим политичарима), који су приватизовали некадашњу заједничку имовину, а онда је распарчали, распородали и уништили, заједно са животима радника.

До породице се дакле јако тешко стиже. Само лудачки храбри или просто луди се венчавају. Наталитет, наравно, опада, али кога се то тиче... Породичне вредности? Гранд продукција вам васпитава децу, не улица. Сада се седи у кафићима, осматра се ко пролази и како је обучен, с ким је, куда би могао да иде... Омладина ленствује, јер чека да им се да посао. Само, посао се не добија, већ проналази, драга омладино.

Упркос мом (очигледном) дубоком разочарању у српско друштво, ухватим себе и то јако често како правим планове за промене. Смишљам концепте за послове које бих основао, разматрам кораке које бих предузео у решавању неких питања, планирам „повратак на велика врата“. Верујем да је то заједничко многима који су у иностранству.

Само, унапред и сам знам да су наши „просветитељски“ пројекти осуђени на пропаст. Наш повратак не покреће масовне промене о којима маштамо. Можда регресирамо, прерано одустајемо, не приступамо проблему на прави начин. Можда нас средина намерно спутава, можда нас не разумеју. Све у свему, један човек тешко да може да изазове велике промене. Осим, ако тај човек не постане део групе људи са истим циљевима.

Моја најновија размишљања о покретању промена у Србији су усмерена на организовање у грађанске иницијативе. Примећујем да се у Србији већ нешто дешава. Постоје групе људи који раде на променама, попут организованог револта против Бус Плус-а, Беоциклизације, Србије у покрету, итд.

Српско друштво је ненавикнуто на овакве покрете. Код нас је држава главни актер у свим областима, па (парадоксално) и у организовању цивилног друштва. А управо би цивилно друштво морало да контролише политику и власт, а не обрнуто. Грађани, уместо поданици.

Да ли је у иностранству живот бољи него у Србији? Квалитетнији је (рећи да је бољи подразумева нормативне ставове, у шта не желим да се упуштам), а верујем да је то последица разлике је у организацији друштва.

„Напољу“ друштвени систем функционише, док је наш направљен да буде параван за систем политичких бенефиција и организовану крађу грађана. У којој мери је кривица на нама, а у којој на Великим силама, то није небитно, али не треба да нам буде фиксација. На нама је да пуно радимо на изградњи сопственог друштва, у складу са минималним консензусом око питања корупције, равноправности, толерантности једног грађанског друштва у коме припадност мањинама не представља фактор у одређивању и остваривању права. Једино организације цивилног друштва могу створити свест о овоме, зато желим да се ангажујем, а позив упућујем и свима осталима.

Жељени ефекат је промена свести да се лоше ствари не толеришу. Припадност групи може пружити осећај самоуверености да иступите против нечега и отворено кажете да то није у реду. Промена на боље, ма колико мала била, је добра, не треба очајавати.

Никола Стефановић, Грац, Аустрија
објављено: 31.07.2012.


Izvor:Politika