Мудре мисли ми ових дана пролазе кроз главу. Има истине у томе да се најбоље размишља празних стомака. Зато смо, ваљда, ми с југа најпаметнији.

“Све сам сигурнији да сам у прошлом животу урадио нешто много лоше, па ме је Бог створио ко Србина”, рече један друг скоро. Ја бих ово Србина преправила у човека. Да не буде толико песимистично! Само из тог разлога! Бог, или неко други, нам даде разум да се патимо. Срећа његова па није опипљив. Досад би се већ нашао неко храбар да га обеси.

“Будале никад неће схватити, паметнима не треба објашњавати”, послао ми је неко на мејл. Осим што је имао циљ да ме импресионира својом ерудицијом, погодио је у центар. Баш се годинама објашњавам са будалама! Нећу више, не што сам ја паметна, него, много је будала, отићи ће ми живот на то.

“Ако ништа не тражиш, оно што не тражиш, наћи ће тебе”, пише на насловној страни књиге коју сам скоро добила. Нашло ме је, главу ми разнело, променило ме. Ако се вратим на старо и убиће ме. Учаурен човек ништа не вреди. Још мање вреди таква жена!

“У ћутању је сигурност”, рекао је Иво Андрић. Што сам старија, све више ћутим. Кад сретнем ћутљивца, прво помислим да је паметан. Ретко погрешим. Ћутање је злато. Кад ти дође да опсујеш, ћути! Кад ти дође да неког звекнеш, а ти, опет, ћути! Кад пожелиш да вичеш “волим те” или “мрзим те”, боље је да ћутиш. Прави ће то и у ћутању препознати. А будале ће свакако криво протумачити. Ја немам више времена за губљење у објашњавању. Ви како хоћете…