PLES SUNCA

     Dva od sedam godišnjih Velikih Plesova 'hedou vakva' plesale su sve Kuće - svih devet. U Svetskom Plesu kosmičke obnove u vreme prolećne ravnodnevice Zemlja i Nebo plesali su jednovremeno, ali ne zajedno: narodi Kuća Zemlje nudili su sve zemne stvari narodima Neba na upotrebu i na blagoslov, a narodi Neba su, plešući na svojim mestima, to primali i Zemlji uzvraćali blagoslovima. Svetkovine Sveta učenjaci su nazivali 'razdvajanjem' ili 'razmeštanjem' - jer je tad sve, na neki način, postavljano na svoje mesto. Na svetkovinama Sunca prilikom zimske kratkodnevice sve rastavljeno opet je spajano. Sva bića Zemlje i Neba, u svim ravnima bivanja, sastajala su se i plesala Sunce zajedno. Ovo nije bio lak posao za obične smrtnike. Smatralo se da je Sunce najarkanskiji, najnapetiji i najopasniji od svih plesova. Oni koji su želeli da uzmu puno učešće u tim tajnama i svečanostima, da plešu Unutrašnje Sunce, obučavali su se godinama; o staroj osobi koja umire govorilo se: 'On/ona je spreman/spremna da pleše Unutrašnje Sunce'.
     Većina ljudi učestvovala je samo u opštim svetkovinama Spoljašnjeg Sunca, a do kog obima će učestvovati zavisilo je isključivo od ličnog izbora. Bilo je teško ne uleteti u pijanku celog grada, kao što je Ples Vina, a u vreme Plesa Sveta svako je učestvovao bar jedne Noći; mnogi građani su, međutim, samo sa strane gledali svetkovine Sunca, iako su one bile privlačne za ljude introvertnog ili mističarskog temperamenta. Deca i omladinci imali su važne uloge, i aktivne i pasivne, u razdoblju zvanom Dvadeset jedan dan, ili Dvadesetjednodnevlje, koje je neposredno prethodilo kratkodnevici.
     Tokom Dvadesetjednodnevlja mala deca odlazila su u šumu, nalazila mladice drveća ili žbunja, presađivala ih u korpe ili male kace i čuvala ih na skrivenim mestima sve do Svanuća, jutra kratkodnevice, a tada ga uz likovanje davala na poklon voljenom ili cenjenom odraslom. Starija deca mogla su činiti to isto, ili u šumama naći i negovati neko divlje sakupljačko drvo 'orahovo, neku voćku ili hrast mastiljar' koje još niko nije proglasio za svoje, ili zasaditi i negovati u gradskim voćnjacima, možda i godinama, neko plodno drvo, a onda to pokloniti u Svanuće odrasloj osobi kojoj žele da iskažu posebnu ljubav i čast. Poklon-drvo često je ukrašavano blistavo obojenim žirovima i orahovim ljuskama, ornamentima od duvanog stakla i perjem vezanim za grane; te 'pero-reči' bile su divno kitnjasta, krhka, mala umetnička dela.
     Deca i omladinci takođe su se starali da drveće oko gradskog plesališta i zborišta bude ukrašeno, iako je kiša često pravila veliku štetu toj finoj izložbi. Šegrti mlinarstva u gornjedolinskim gradovima razapinjali su nizove malih sijalica kroz krošnje, stvarajući čudesni, obojeni, treptavi prizor koji je najviše blistao prve noći Dvadesetjednodnevlja, a onda tokom preostalih noći tog razdoblja postepeno postajao razređeniji i tamniji. Grane smreke, jele, bora i zimzelene tojone, koja je prošarana blistavocrvenim bobicama, stavljane su na balkone i iznad vrata, ili splitane u vence i uzdužne pletenice za sobe. Mladi ljudi pravili su sveće naročite vrste, često obojene crveno i namirisane zalivskim lovorom ili ruzmarinom, i palili ih svake noći Dvadesetjednodnevlja; očekivalo se da one, sve do poslednje, sasvim sagore do kraja poslednje noći.
     Sveti ili intelektualni činovi obavljani u hejimama tokom Dvadesetjednodnevlja predstavljali su napor da se postigne približenje Leve i Desne Ruke 'Zemlje i Neba' da bi se one najzad spojile na mestu i u vremenu kratkodnevničnog plesa.
     Pažnja nije usredsređena na materijalna i pojedinačna ispoljavanja bivanja - na stene, biljke, životinje i osobe, brojane i slavljene u Plesu Sveta - nego na one generičke i duhovne: na vid pod kojim bića, čak i živa, još/već nastanjuju Kuće Smrti, Sna, Divljine i Večnosti. Trebalo je na ples pozvati i mrtve i nerođene. Deo tog plesa trebalo je da budu i narod duge, slike iz snova i vizija, sva divlja stvorenja, talasi mora, sunce i sve ostale zvezde. Dakle, zemni, smrtni, ljudski plesači prizivali su onaj deo svoga bića koji je postojao ranije i koji će postojati posle njihovog zemnog života: njihovu dušu, ili njihove duše. Ne 'duh' koji je suština pojedinačnosti 'osobnosti', ili bar ne samo njega, jer, pojedinačnost je smrtnost; nego i dah-duh, to jest dah-dušu, pojavu koja se uzima iz sveukupnosti bivanja i neprestano deli sa tom sveukupnošću i njoj vraća; takođe ono jastvo koje stoji iza, ili onostran, pojedinačnog jastva.
     U postupke i vežbe Unutrašnjeg Sunca bile su uključene i vežbe disanja, kao kod joge, ali su sličnosti sa teorijom i tehnikama joge bile veoma slabe. Atletski asketizam joge ne bi se osobito dobro uklopio u opštu dolinsku sklonost ka politici zvanoj 'ubu' - 'sredovanje, ostajanje pri srednjim rešenjima'. Bliža uporednost dolinskim postupcima našla bi se kod kineskih taoista.
     Neposredni pristup, kraljevski drum, za vezu ili uspostavljanje odnosa sa svetom Četiri Kuće bio je kroz snove ili kroz zanos. Posredna, ali trajna veza, zvana 'niži put', bila je kroz umnu i telesnu disciplinu, naime kroz obuku Unutrašnjeg Sunca. To nastavno gradivo nije zapisivano; prenošeno je samo usmenim putem, ili neverbalno, tokom obuke. Ništa od tog gradiva ne nalazi se u opisu koji sledi; navodim samo ono što se radilo u Spoljašnjem Suncu, na osnovu mojih zapažanja i na osnovu onog što su mi pričali učesnici i nastavnici.
     Vežbanja i obredi Spoljašnjeg Sunca, u toku Dvadesetjednodnevlja bili su sve dalje i dalje odmicanje u jedno kontrolisano stanje zajedničkog zanosa.
     Načini postizanja ovog zanosa bili su post, bubnjanje, pevanje, ples i putovanje.
     Putovanja Snetražice 'potrage za snovima' u vezi sa plesom Sunca nisu bila usamljenička putovanja svake osobe zasebno po obližnjim planinama, već grupna putovanja, sa po četvoro ili petoro učesnika, koji su provodili po nekoliko dana ili čak sve te tri sedmice u dalekim, divljim predelima, na drugoj, 'pogrešnoj' strani Ama Kulkune ili na nekom drugom surovom planinskom ili kanjonskom terenu izvan teritorija u koje su Dolinci obično zalazili. Ovo prestupanje preko granica bilo je i potvrda zajedništva u koje će se tragaoci najzad vratiti, 'kao što se dete vraća kući svoje majke, kao što se duša vraća iz vizije'. Ova tražilačka zimska putovanja u divljinu smatrana su za opasna, ne toliko fizički koliko moralno ili socijalno; pošto su često preduzimana pod strogim zavetom ćutanja, tako da se nije smela nijedna reč progovoriti tokom celog putovanja, psihološko naprezanje moralo je biti znatno.
     Bilo je takođe nagovešteno da ima opasnosti u obredima 'putovanja unazad' tokom kojih su namerno kršene normalne granice bezbednosti i pristojnosti svakidašnjeg života. Ti prekršaji činjeni su samo pod upravom i po uputstvima, proučavalaca Unutrašnjeg Sunca - ali pojavljivale su se i takmačke discipline, kao što su Loža Jagnjeta i Loža Ratnika, sa svojim sopstvenim tajnonaučnim obredima. Jedino članovi tih kultova nazivali su 'putovanja unazad' reverzijama 'jahve'. Tu se išlo na rizike i podvige telesne izdržljivosti upravo one vrste koju su Dolinci obično pažljivo izbegavali; uzimale su se droge - za pročišćenje, emetične i halucinogene; pribegavalo se krajnjem asketizmu - postu, nepomičnom sedenju i izgladnjivanju čula; u kultovima i samosakaćenju i prinošenju životinja na žrtvu.
     Najzloslutnije i najneobičnije ispoljavanje Dvadesetjednodnevlja bio je Beli Klovn: figura užasa, potpuno obučena i maskirana u belo, visoka devet ili deset stopa, koja je vrebala decu 'po jedan Beli Klovn sam, ili po nekoliko njih u grupi' u šumama, poljima, pa čak i na stazama i prolazima gradova. Bez obzira na to da li Beli Klovnovi jesu ili nisu na ma koji način fizički napadali, o njima se uvek govorilo kao da to čine; bilo je puno potvrdnih predanja i priča o sudbini dece koja su srela Bele Klovnove - bile su to prave avetinjske pripovesti: 'Sledećeg jutra nađoše tog malog dečka, stajao je uz stablo jabukovog drveta. Hladan je bio kao kiša, a krut kao to drvo, oči su mu zurile ukočeno napred - ali su zenice njihove bile mrtvački bele.'
     Deca su morala nekako pomiriti svoje pastirske, govedarske, sakupljačke i druge poslove i svoj rad oko poklon-drveća, sa stvarnim strahom od tih vrebajućih čudovišta, pa su izlazila, kad god je bilo moguće, u parovima ili u grupama, tokom celog Dvadesetjednodnevlja.
     Ostale svetkovine ovog razdoblja obavljane su u pet hejima, ili zajednički na plesalištu. Ko god je i kad god je hteo, mogao se priključiti bubnjanju i plesu i mogao je prići grupi plesača, ili iz nje izići; u tim plesovima stihovanje i jednostavni koraci bili su tradicionalni. Po svojstvima, ti plesovi bili su, rekla bih, nemirni, ali ipak jednolični i čudnovato privlačni; uvlačili su čoveka u sebe, a vreme je nestajalo. Glavna delatnost bilo je dugopevanje. Reči dugopesme bile su matrični slogovi bez racionalnog značenja, uz njih je ponekad išlo i 'jezgro' smislenih reči - a ponekad ga nije bilo. Jedna osoba 'vođa' pevala je napev, a oni koji su se pridruživali prihvatali su time dužnost da nastave sa pevanjem dokle god vođa peva. Takva napevanja, u hejimama jedne Kuće ili u nekoliko njih istovremeno, mogla su trajati i danima bez prestanka, a učesnici su, posteći i pevajući, vodili sebe kroz zanos do potpune iscrpljenosti. Neki su se posle toga odmarali po četiri-pet dana, a onda ponavljali dugopevanje.
     Navodimo tekst jednog dugopevanja održanog u hejimama Crvene Tugle u Madidinuu. On, po pravilu, ne bi bio nigde zapisan, ali pevač mi je rekao da se zapisivanje u ovom slučaju smatralo nepotrebno, a ne nedolično.

     Heja kemeja
     ou
     imitimi
     ou-a ja.

     Jedan učenjak Unutrašnjeg Sunca bio je vođa; predvodio je u pevanju, a s vremena na vreme davao je ritam jednotonskim drvenim bubnjem. Svaki od gornja četiri stiha pevan je po čitav sat, osim stiha 'imitimi' koji je ponavljan manji broj puta, to jest u ukupnom kraćem trajanju, i to uvek u umnošcima broja devet. Zapanjujuća je bila sposobnost ostalih pevača da izvrše, baš kad i vođa, potpuno nenajavljeni prelazak na sledeći stih ili na novi melodijski obrazac; dvoje učesnika, očito manje nadareni, nisu pevali nego su izgovarali, bez prestanka, samo glas o, kao jedva čujnu pozadinu pevanju ostalih; u tome su se smenjivali i na taj način su uspevali da održe, ili bar prividno da održe, savršeno postojan, neprekinut zvuk, sve dok nisu prestali posle nekih jedanaest sati. To dugopevanje ukupno je trajalo skoro dva dana i dve noći. Kad je vođa ostao bez glasa, što se desilo tek oko sredine druge noći, nastavio je da lupka po bubnju i da bezvučno pokreće usne u skladu sa pevanjem, a šapatom se oglašavao samo pri prelasku na novi slog ili stih.
     Dugopevanja koja su trajala duže od dve noći imala su po nekoliko vođa i mogla su trajati četiri ili pet dana i noći. Većina starijih omladinaca i mnogi odrasli sudelovali su u bar jednom dugopevanju.
     Većina ljudi upražnjavala je do nekog stupnja post i seksualno uzdržavanje tokom Dvadesetjednodnevlja; sve više ih je tome pristupalo i sve strožiji su postajali, što je više to razdoblje odmicalo. Ukupno raspoloženje društvene zajednice postajalo je sve napetije i sumornije - ili, njihovim izrazom, sve 'rastegnutije'.
     Na dan uoči kratkodnevničkog svanuća, sve grupe tragalaca stizale su kući, ako je moguće pre mraka, a rasejane porodice okupljale su se 'opet: ako je bilo moguće' oko materinskog domaćinstva. Oženjeni muškarci često su se vraćali u kuće svojih majki, da tamo provedu Dvadeset prvu noć. Gradovi su se povlačili u sebe, kao pod opsadom. U smiraj dana, zatvarana su sva vrata i svi prozori. Izvori električne energije bili su i pre toga svi pogašeni, mlinovi zaustavljeni, mašine isključene; domaće životinje su, koliko je god bilo izvodljivo, uvođene u ograde, staje, torove i ambare. U trenutku zalaska sunca gašena su sva svetla i sve vatre. Moglo se ipak dozvoliti da neka sveća ili neka vatra u ognjištu dogore, ali običaji su izričito zahtevali 'a deca i odrasli, strastveno odani tradiciji, pazili su na njihovo ispunjenje' da se tokom te noći ne upali ništa. Ako se vatra ugasi, ostaje ugašena. Najduža noć godine bila je i najtamnija.
     Tokom popodneva tog dana ljudi Unutrašnjeg Sunca kopali su rupu ili jamu negde na zborištu, dve stope u prečniku, ali znatne dubine. Posle zalaska sunca, ljudi su dolazili do te male rake ili groba, nazvane 'odsutnost', i ubacivali unutra po jednu mrvicu pepela sa svog kućnog ognjišta, ili komadić hrane uvijen u krpicu, ili pero, ili uvojak kose, ili možda prsten ili neki izrezbareni lik ili ispisan svitak hartije, ili kakav drugi predmet od lične vrednosti i značaja. Ništa se nije govorilo niti pevalo. Ljudi su navraćali kao uzgredno i prinosili tu malu, privatnu, žrtvenu ponudu. Ova ćutljiva i neuređena povorka trajala je približno do ponoći. Svako se vraćao sam, kroz mrak, do mračne kuće, ili u utihle hejime, gde je samo u srednjoj sobi goreo jedan, najmanji plamičak u jednom uljnom fenjeru. Kasnije te noći gašen je čak i taj plamičak. U neko doba, u mrklom mraku, članovi Lože Crne Tugle zatrpavali su raku 'odsutnosti' i metlama prelazili preko tog mesta da ga sakriju.
     Alder iz Crne Tugle je rekao: "To je kao neka uspomena na grad, tamo dole, ispod površine zborišta, po kojoj gazimo, sve to što se stavi tamo, u mraku i ćuteći, to su sve godine, sve ono zaboravljeno. To se prinosi na žrtvu."
     Dvadeset prva noć prođe u tišini i mraku.
     Kad se ukaže prvi znak zore, približno u vreme prvih petlova, pevala se jedna pesma. Omladinke osposobljene u Unutrašnjem Suncu, njih četiri ili pet, odlazile su na neki visoki krov, ili na kulu, ako je u gradu postojala, i tamo, stojeći, pevale Zimsku pesmu, samo jednom.
     Trnica je rekla: "Kad sam bila mala, uvek sam htela da ostanem budna i da slušam Zimsku, ili da se probudim na vreme da je čujem, ali nikad mi to nije uspelo. Molila sam moje majke da me probude, ali kad su one to činile, svaki put se završila pre nego što bih se ja dovoljno razbudila da je slušam. Ali kad sam bila starija i prvi put čula tu pesmu, učinilo mi se da sam je od rođenja znala."
     Reči te pesme se ne zapisuju.
     Rano ujutru opet su paljene vatre na ognjištima, uključivane su grejalice, a podzemne hejime su osvetljavane svetkovinski i to je trajalo do izlaska sunca - ali samo to svanuće, iako središnji događaj cele tronedeljne svetkovine, nije ni na koji formalan način obeležavano.
     Alder je rekao: "U središtu je odsutnost. To je tako." Dok je to govorio, držao je šake uzdignute naspramno, dlan prema dlanu, malo povijene ka unutra, razmaknute oko dva i po centimetra, na takav način da je levi palac bio okrenut dole, a desni gore.
     Jedini događaj za koji bi se moglo reći da je obeležavao to svanuće bio je nedogađaj: prestajalo je pojavljivanje Belih Klovnova. U tom svetom času njihova moć bivala je skršena i oni su iščezavali do iduće godine, a deca su bila oslobođena te vrebajuće strave. Poklon-drveće je sad davano, uz veliko, ali neformalno porodično slavlje. Štošta je kuvano, čak i za vreme posta, da bi hrana bila spremna za ovo jutro; ali tokom Dana Svanuća počinjalo je stvarno obilato i upečatljivo kuvanje, za gozbu koja će potom trajati četiri dana u domovima i u hejimama.
     U hejimama, Plesovi Jutra Sunca počinjali su neko vreme posle izlaska sunca i držani su i sledeća tri jutra 'ukupno četiri, ali svake četvrte godine i u peto jutro'. Pevači su bili ljudi Unutrašnjeg Sunca. Izvesne plesove izvodili su maskirani plesači Unutrašnjeg Sunca, a ostale plesove svi koji su ih znali.
     Alder je rekao: "Ako se plesovi vode i plešu kako valja i treba, narodi nebeski biće uz nas i plesaće sa narodima zemaljskim. Zato nema držanja za ruke, u Plesovima Jutra Sunca. Između svake dve osobe ostavlja se mesto za po jednu osobu iz Četiri Kuće. Tako isto i u pesmama ostavljamo po jednu tišinu posle svakog stiha, da mogu i oni drugi glasovi da pevaju, bez obzira na to da li ih čujemo ili ne; a bubnjevi udaraju samo svaku drugu notu."
     Petnaestogodišnja Uzvod-Riba je rekla: "Jutarnje pesme Sunca nisu da se rastužiš, kao dvadesetjednodnevničke, nego su tajnovite i slađane. Sve ti na srcu milina, lako se pevaju, čini ti se da su svi zajedno tu, svi koji ih pevaju, u Dolini i živi i nerođeni i mrtvi, i da nije niko izgubljen i da je sve u redu."
     Trnica je rekla: "Ma znam ja da pevačima Unutrašnjeg Sunca potrebno po nekoliko godina da nauče Jutarnje pesme Sunca i da ih nanovo sastave, al' kad čujem da se to peva, znam da ih znam. Znam ih kao sunčev sjaj što znam."
     U popodnevima ta četiri Dana Dignutog Sunca u grad ulaze klovnovi - ne visoki i beli, nego natprirodno debeli i odeveni u zeleno, bez maski, ali sa fantastičnim bradama i zulufima nalik na dugačke, kovrdžave perjanice napravljene od bele vune ili od mahovine sa drveća. Ovi Klovnovi Sunca često vode i pokušavaju da jašu jarce, a manjoj deci dele svakojake sitne poklone, uglavnom slatkiše. Svi postovi se u ovo doba prekidaju, a u svakom domaćinstvu sprema se hrana i za posetioce. Trnica je rekla: "Mnogi proslavljaju uz grožđanu rakiju ili jaku jabukovaču, a i nažderu se, pa to bude pijano i svakojake gluparije pravi, al' niko ne pada u gnev i niko, znaš, ne besni, zato što se deca vesele i zato što su narodi Četiri Kuće još sa nama. Za njih uvek ostavljaš sa strane po malo hrane, a od svega što ćeš da piješ prvo sipneš u stranu malo, kao jedan gutljaj. Dok u hejimama nastavljaju da pevaju one pesme sa pola tišine."
     Dve Ruke Sveta lagano se razdvajaju tokom tih četiri ili pet dana, bića Četiri Kuće vraćaju se u svoju ravan postojanja, a zemni ljudi okreću se dnevnim potrebama svojih smrtnih života. Trnica je rekla: "Ljudi dok rade po kući, čiste, kuvaju ili rade u radionici, pevaju one pesme koje će odlaziti sa ljudima duge, sve dalje i dalje, kako se oni vraćaju u svoje Kuće. Mi, znači, pevamo te pesme i šaljemo svoj dah za narodom duge, naš dah izlazi iz naših usta i ide za njima, jednim delom puta." Alder je rekao: "Dahom svojim izlazećim, pesmom svojom, idemo za njima, to je naš hod za njima, on potraje neko vreme, tad svet njihovim očima vidimo, očima sunca, koje samo svetlost znaju."

O VOZU

     Na polaganju šina, opravci i održavanju radili su zajedničkim snagama Mlinarska Umetnost i Nalaziteljska Loža. Često su, pod njihovom upravom, radili i mladi ljudi, neučlanjeni u te dve grupe, sezonu ili dve, na 'Liniji', to jest 'Pruzi'; to su doživljavali kao pustolovinu. Predvodnici radnih ekipa, kao i oni muškarci i žene čiji je glavni posao bio da gone magareću zapregu ili da upravljaju vučnom mašinom, bili su nadaleko poznati, romantični i 'opasni' likovi.
     Ta pruga koju su koristili Keši vodila je od Česteba, depoa južno od Bistrog Jezera, preko Ama Kulkune, do Kastohe, zatim niz Dolinu pored Teline i pored velikih vinarija južno od Teliine, pa istočno kroz Severoistočni Planinski Lanac do obale Unutrašnjeg mora, odnosno do lučkog grada Seda koji je na teritoriji naroda Amaranta; verovatno manje od sto trideset kilometara ukupno.
     Postojao je samo jedan kolosek, sa koga su se odvajali kratki bočni produžeci do utovarnih magacina i vinarija; osim toga, na celoj toj pruzi postojala su i dvadeset dva udvajanja koloseka, za 'ranžirne' potrebe, to jest da bi se neki vozovi mogli mimoilaziti ili da bi neki vagoni mogli biti ostavljeni u mirovanju. Postojale su i petlje-okretnice za lokomotive kod Kastohe i kod Seda 'i kod grada Stoj na Bistrom Jezeru, gde se moglo izvršiti prebacivanje na jednu drugu prugu, ka severnim zemljama, ili pretovarivanje na drumska prevozna sredstva za putovanje na istok'.
     Šine su bile od hrastovog drveta, temeljito natopljenog sredstvima protiv truljenja, termita i glodara; bile su položene na pragove od crvenog drveta, usađene u nasip od oblog kamenja izvađenog iz potoka. Ničeg metalnog nije bilo u šinama. Svaka je bila kratka, a za pragove su bile pričvršćene drvenim hvataljkama sa klinovima. Drvodeljska Umetnost je, pod pokroviteljstvom Žute Tugle, davala te šine i pragove i upravljala svetkovinskim vidovima njihovog polaganja i popravljanja.
     Nikakvi tuneli nisu probijani; na žestokim strminama i u kanjonima Ama Kulkune i Severoistočnog Lanca, bile su bezbrojne krivine naizmenično levo pa desno, nama poznate kao serpentine. Potporni nosači bili su masivni, pošto su morali da drže i stamenu drumsku površinu za prolaženje vučnih zaprega.
     Vagoni su se kretali na uobručenim hrastovim točkovima, i to na oba kraja vagona po dva točka sa osovinom uglavljenom u uspravno-obrtno postolje; međuvagonske spojnice bile su od upletene višeslojne štavljene kože, ponekad ojačavane lancem. Vagoni za teške terete imali su zidove i krov; oni za vino imali su i sloj za toplotnu izolaciju, a unutra držače i hvataljke za burad, da bi mirovala. Postojao je jedan vagon sa ležajima za spavanje, prozorima i sa jednom peći koja se ložila drvima, i taj je bio putnički - bio je to vrhunac luksuza, bar po mišljenju autora priče o 'Nevolji sa Pamučnim Narodom'. Drugi vagoni bili su bez krova i lakše građe; često su imali samo ravnu ploču za teret, duž ivica te ploče uglavljivane su uspravne grede, a teret je bio privezivan za vagon i pokrivan ciradom. Nijedan vagon nije bio duži od devetnaest stopa; osovinska širina 'standardna još od pamtiveka na svim putevima u ovom području' bila je dve stope i devet palaca, a tačno toliki je bio keški metar, ili keški jard, zvani herš '83,368 cm ili 0,83368 m'. Toliko su uzani bili ti vagoni, da su donekle ličili na čamce, a Keši su ih i zvali tako.
     U razdoblju kojim se ova knjiga bavi, u Dolini su se koristile dve lokomotive, jedna u vlasništvu Keša, a druga u vlasništvu Amarantinaca. Obe su vozile isključivo između Kastohe i Seda. Bile su to parnjače, drvima ložene, a snaga im je bila 'po mom nagađanju' između 15 i 20 konjskih snaga. Kešku lokomotivu napravili su, održavali i njome rukovali Mlinari u saradnji sa drugim Umetnostima i Ložama koje su koristile ovu železnicu da bi trgovale sa susednim narodima. Keši su ovoj lokomotivi dali ime Skakavac zbog toga što je imala klipove koji su išli daleko uvis i zato što je sva izgledala nekako uglasto, a verovatno i zbog njene sklonosti da iz mesta kreće jednim žestokim skokom, kao da pokušava da poleti. Bila je izgrađena od drvenih delova, međusobno uklopljenih i podglavljenih klinovima i od lima spojenog zakivcima; cevi su bile napravljene savijanjem lima i njegovim zavarivanjem na mestu preklapanja, a to zavarivanje postizano je udarima čekića velike snage, uz podmetanje lažnog jezgra cevi kao podloge. Ložište i kotao bili su na kratkim, prikovanim nogama, na znatnoj udaljenosti od vagona, a visoki, uzani dimnjak imao je na vrhu jednu složenu i nepouzdanu zapreku za iskre. Opasnost da se izazove požar u suvoj travi i u čaparelu na planinama bila je glavna nepogodnost pri upotrebi ovih lokomotiva; u suvim godinama, lokomotive uopšte nisu vozile između Plesa Vode i početka kiša. U tim razdobljima vozove su vukle zaprege volova ili mula, kako za kraće vožnje unutar Doline, tako i za vuču samo po jednog vagona, odnosni za sav saobraćaj koji je išao severno od Kastohe preko Planine: hodna površina oko šina, nalik na drum, olakšavala je taj posao.
     Sistem signalizacije upotrebljavan je u razdobljima čestog rada 'što će reći, više od jednog putovanja u desetak dana'. Tim signalima rukovali su železničari i železničarke, a postojale su i putujuće ekipe koje su se starale da duž pruge stoje spremne zalihe vode i ložnog drveta. Signali su išli preko Berza u Vakvahi, Sedu i drugim gradovima u trgovinskoj mreži, gde su izrađivani i objavljivani redovi vožnje i aranžmani za slanje pojedinih roba.

NEKE BELEŠKE O MEDICINSKIM POSTUPCIMA

     O medicini kod Keša saznala sam malo i to uglavnom kroz razgovore sa Alderom Serpentincem, članom Lekarske Lože u Čumou i u Sinšanu. On je rekao da lekari imaju četiri posla - sprečavanje, negovanje, lečenje i ubijanje.
     Zadaci preventivne medicine bili su imunizacija, javna i lična higijena, držanje nastave i davanje saveta o ishrani, radnim navikama, radnim mestima i vežbanju, savetovanje u slučajevima psihičkog prenaprezanja i uznemirenja i mnogo raznih vrsta masaže, delovanja rukama, muzikom i plesom - a sve to mi opisujemo izrazom 'rad na telu'.
     Negovanje ili ublažavanje nevolja sastojalo se od lečenja visokih temperatura, groznica, bolova, zaraza i prenosivih bolesti, kao i od negovanja hendikepiranih i neizlečivo bolesnih ljudi.
     U lečenje su spadali nameštanje slomljenih kostiju, upotreba lekova u većim količinama ili složenijih, terapijski rad sa telom i hirurgija. Nemam neki spisak hirurških operacija koje su Keši smatrali izvodljivim; Alder je u raznim prilikama, govoreći o operacijama koje je obavio, pomenuo amputaciju, kiretažu, odsecanje slepog creva, vađenje tumora iz stomaka, uklanjanje tumora kože i jednu operaciju da se zatvori rascepljeno nepce 'zečja usna'. Za velike operacije, anestezija je postizana opojnim travama koje su uzimane u danima pre i u danima posle operacije, ali je izvođena i 'kopljima', tankim bambusovim iglama koje su sistematski zabadane u kožu na izvesnim mestima, prema jednoj karti tela koja je - ovom neznalačkom oku - veoma ličila na kartu za akupunkturu. 'Nisam čula ni za šta što bi predstavljalo terapijsku akupunkturu.'
     Pošto u našoj medicini nema mesta za ubijanje, zato što ona sebe sagledava kao pojavu koja je u binarnoj opoziciji prema smrti, mi jedino raspolažemo pomalo sumnjivim izrazom 'eutanazija' za imenovanje izvesnih postupaka koje su Keši smatrali delom rada svakog doktora i važnim delom medicinske teorije i medicinskog morala: tu spadaju kastriranje životinja, zatim ljudski abortus, koji nije smatran ni malom operacijom ni činom za osudu, i ubijanje čudovišne novorođenčadi, kako ljudske, tako i životinjske.
     Nije postojalo razdvajanje na dve kaste - 'veterinar' i 'lekar' - iako su se lekari obično do neke mere specijalizovali u skladu sa svojim posebnim nadarenostima i sa potrebama društva. Činilo se da ne postoji posebna zubarska struka, verovatno zato što su Keši većinom imali zdrave zube i jeli hranu sa malo šećera.

     GEDVEAN: DOVOĐENJE-UNUTRA
     Ovaj medicinski postupak, za Keše ponajviše osoben, mogao bi se nazvati 'svetkovinom isceljenja' ako shvatamo da se i ugradnja koronarnog bajpasa takođe može nazvati 'svetkovinom isceljenja'. Ovu drugu nalazimo u sadašnjim dobro opremljenim, visokotehnološkim bolnicama, a prvu u Dolini; obe su specijalizovane tehnologije koje primenjuju osposobljeni profesionalci, obe odražavaju određena moralna shvatanja i uključuju u sebe određene ocene o svrhama i sredstvima medicine. Statistike koje bi uporedile u kojoj su meri smanjene patnje bolesnika, koliko je kratkoročnih, a koliko dugoročnih izlečenja postignuto i koliko neuspeha se dogodilo, bile bi zanimljive, ali neprimerene.
     Pošto je svako dovođenje-unutra stvarao, za jednu osobu u posebnim okolnostima bolesti ili stresa, jedan određeni lekar, ili jedna grupa lekara, nikakav opšti opis ne mogu dati; a opis jednog konkretnog dovođenja-unutra prekršio bi keška načela lične i svete diskrecije. Dakle, apstraktno: za dovođenje-unutra morale su postojati dve strane, takozvani goddve, ili dovođeni, i dveši, dovodioci. Goddve - obično samo jedna osoba, ali ponekad i bračni par, ili dete sa roditeljem ili bratom, odnosno sestrom - stanovao je/stanovali su tokom razdoblja od četiri, pet, ili devet dana, koliko je gedvean mogao trajati, u svojim hejimama ili u zgradi Lekarske Lože. Na obolelog se budno pazilo, za njega je spreman poseban obrazac hranjenja ili posta, on se morao pridržavati jednog pažljivo propisanog režima delatnosti i odmora; po licu i telu obolelog nanošene su oznake ili boje, davana mu je i posebna odeća, naime dugačka košulja nalik na spavaćicu, ovlaš pritegnuta opasačem oko struka, napravljena od vunene šalis-tkanine. 'Takav odevni predmet davali su tkači na poklon Lekarskoj Loži, u zamenu - ili, recimo, kao plaćanje, ili plaćanje-unapred - za medicinsku negu. Nasuprot teorijama i praksi šamanizma i psihijatrije, gde je cena bitan deo lečenja, keški doktori nisu naplaćivali ništa; njihov rad bio je sastavni deo neprekidne razmene roba i usluga koja je sačinjavala kešku seosku ekonomiju. Koliko je uspešno izlečenje koštalo lekara može se naslutiti iz onog što je Kamengatalica ispričala o Alderovim pacijentima u Čumou i Sinšanu'.
     Dveši ili dovoditelji, od kojih je jedan morao biti 'pevajući lekar', pripremali su svetkovinu/lečenje, koja je mogla uključivati: upotrebu lekova, upotrebu droga koje izazivaju zanos, hipnozu putem bubnjanja i pevanja, masažu, kupanje, vežbe, nastavu o simbolima i figurama koje se iscrtavaju u prosejanoj prašini ili se bojom ili oznakama nanose na kožu i raspravu o značenju takvih simbola, kao i pesama, priča i događaja iz života osobe koja se dovodi-unutra; zatim, izvođenje raznih obreda, od kojih su neki bili deo tradicije, a neki lična svojina tog lekara, dobavljena vizijom ili dobijena na poklon od nekog drugog lekara; i izmišljanje i izvođenje pesama, plesova i bubnjarskih obrazaca, na čemu su radili pacijent i lekar zajedno. Goddve je sa dovođenja-unutra odlazio sa preporukama za dalje tretmane, ako su potrebni, i sa propisanim ponašanjem koga se morao pridržavati da bi blagotvorno dejstvo gedveana potrajalo.
     Alder mi je pričao da po njegovom mišljenju veliki deo blagotvornog delovanja dovođenja-unutra leži u pažnji - pažnji što je davana goddveu, koji je bio središte zanimanja svih prisutnih, u jednoj nenapetoj, udobnoj, podsticajnoj okolini, gde vladaju toplina, odmor, tiho bubnjanje i pevanje; takođe u pažnji koju je sam goddve morao dati svome životu, u njegovom razmišljanju i u mističnim, intelektualnim ili praktičnim uvidima do kojih se stizalo zajedničkim radom svih učesnika u gedveanu. To je prilično dobar primer onoga što su Keši označavali izrazom uvron, pažljivost, obraćanje pažnje.
     Neki ljudi su tokom života mnogo puta dovođeni-unutra, a neki jednom ili nijednom. Neki članovi Lekarske Lože pristajali su da budu dveši kad god je to od njih zatraženo, drugi samo u slučajevima koje su smatrali ozbiljnim; prvi su bili omiljeni zato što su se odazivali ljudskoj potrebi za saosećanjem, ali su drugi ipak bili najcenjeniji. Svi lekari koji su obavljali dovođenje-unutra bili su i sami ponekad goddvei, naime bili su dovođeni-unutra, iz razloga terapije ili vežbe.

     *Katran-korov

     UMIRANJE
     Smrtno bolesni ljudi, među njima uglavnom stradalnici od sevaija, vedeta, ili raka, dolazili su da stanuju u Lekarskoj Loži, u jednom postupku udomljavanja koji se zvao hvagedvean, neprekidno dovođenje-unutra. Po pravilu, ublažavanje patnje smatrano je važnijim od produžavanja života. Ako bi pacijent zatražio smrt i ako bi se porodica i bliski prijatelji složili, Lekarska Loža je o tome raspravljala. Ako bi se došlo do zaključka da je smrt prikladno rešenje, četvoro lekara je preuzimalo obavezu da joj prisustvuje; eutanazija je obavljana kao svetkovina, obredno, kao i nasilni pobačaj i ubijanje novorođenčeta sa čudovišnim nedostacima. Sredstvo za eutanaziju bio je otrov, koji je davan oralno ili injekcijom; abortus je obavljan kiretažom, pre i posle koje su korišćene lekovite trave; rođena čudovišta, ako ne bi od svojih slabosti odmah umrla, ostavljana su da umru od gladi, naime dobijala su negu, ali ne i hranu, sve do smrti.
     Odgovarajući na moja pitanja o čudovišnoj novorođenčadi, Alder mi je dao sledeću pismenu izjavu: "Ubijamo, ili puštamo da umru, odmah posle rođenja, one pripadnike naroda 'ljudskog ili životinjskog' koji su se rodili sa dve glave, ili sa dva srasla tela, bebe rođene kao dusevai 'odmakli stadijum sevaija: slepa i gluva deca, ujedno i sklona mišićnom grču koji onemogućava sisanje' i one koji su rođeni sa veoma groznim izobličenjima ili bez mozga, bez kože, ili bez nekog drugog organa potrebnog za život. Takvima, koji se rađaju kao samrtnici, dopuštamo da umru. Ljudskim bićima koja su rođena, a ne mogu da žive, obezbeđujemo smrt praćenu negom, pevamo pesme Odlaženja na zapad sa njima, a majke im daju imena da bi i ona mogla biti ožaljena na Ožaliteljskim vatrama ravnodnevice. Pripadnici životinjskih naroda koji se rode nesposobni za život ubijaju se na prikladan način, daju im se prikladne reči, a smrt se spali."

     PORAĐANJE
     Izgleda da je ovo bila jedina oblast za koju su se lekari specijalizovali na osnovu svog pola. U radu sa životinjama bilo je gotovo isto toliko muškaraca koliko i žena stručnih da pomognu kod nekog teškog porađanja krave ili ovce, ali prilikom ljudskog porađanja retko se dešavalo da poslom upravlja muškarac; štaviše, neke lekarke, zvane itatenšo ili 'one koje šalju', specijalizovale su se gotovo isključivo za babički posao i za staranje o trudnicama i dojiljama. Složene i divne svetkovine trudnoće i rađanja obavljane su pod upravom žena iz Lože Krvi koje su bile ujedno i lekarke, ili su sa lekarkama sarađivale. Poslovi pretporođajne nege i nastave bili su temeljito obavljani; većinom su bili ugrađeni u obrede i svetkovine. U vreme porađanja, higijena je bila izuzetno stroga. Ako domaćinstvo majke ne bi obezbedilo zasebnu sobu za taj porođaj i ako ta soba ne bi bila spremljena kako treba i čista - a to je značilo, između ostalog, da svaka daska mora biti oribana i ošmirglana i sveže obojena, da celokupno rublje mora biti iskuvano i da u svakom drugom pogledu moraju biti zadovoljena najstroža merila - Loža je mogla naložiti da se porođaj obavi u zgradi same Lože. Majka je ostajala sa bebom još devet dana u toj čistoj, tihoj, slabo osvetljenoj sobi; pravila su zahtevala to razdoblje odmora. Prijatelji i članovi porodice mogli su dolaziti u posetu i pevati, ali ne veliki broj njih odjednom. Otac je bio nadležan da posetiocima poželi dobrodošlicu, da odluči koga će pustiti u sobu, a koga neće i da im kaže kad treba izići; neki drugi muškarac iz očeve Kuće mogao je to raditi umesto oca, ako je otac bio odsutan, razveden, ili ako mu iz nekog drugog razloga nije mogla biti poverena odgovornost za to dete. Očekivalo se da on, ili njegov zamenik, pomaže novoj majci u njenim poslovima i da pazi da ona ne preteruje sa radom dok još doji dete, mada je u stvarnosti domaćinstvo obično štitilo, ili preterano štitilo, mladu majku, do te mere da je ona uskoro morala odlučno zahtevati da joj se vrati njena sloboda da odlazi, dolazi i radi kad joj je i šta ju je volja. Trnica je upravo prolazila obuku za itatenšo u Lekarskoj Loži Sinšana; rekla je da su teški trudovi i teška porađanja retkost, ali da se mnogo trudnoća neizbežno završi pobačajem ili mrtvorođenjem ili rođenjem teško defektne bebe i to, očigledno, zbog genetskih oštećenja. Tako isto bilo je i kod krupnih životinja; sitnije životinje su u ovom pogledu manje stradale, zato što su u svom bržem smenjivanju pokolenja već odbacile najgora oštećenja izazvana starim zagađenjima životne sredine i drugim traumama koje su udarile u genetsku osnovu svake žive vrste.

     ZARAZNE BOLESTI
     Ova lista oboljenja je neprecizna, nepotpuna i verovatno na mnogim mestima pogrešna. Mnoga oboljenja o kojima mi je Alder govorio nisam uspela da prepoznam; nikad nismo bili savršeno sigurni da govorimo o istoj bolesti. U međuvremenu su se nadogađale mutacije bakterija i virusa, zbog čega se, nesumnjivo, promenila i priroda mnogih zaraznih bolesti; ali glavni problem bio je rečnik. Keška teorija medicine i keški metodi postavljanja dijagnoze razlikovali su se, iz temelja, od naših. Na primer:
     Iako su imali jasnu svest o ulozi bakterija i virusa 'mada viruse nikako nisu mogli videti svojim mikroskopima' u događanju zaraznih bolesti, Keši nisu smatrali da je zarazna bolest uopšte, ili ma koja pojedinačna zarazna bolest, entitet po sebi. Bolest nije bila nešto što se dogodi osobi, nego nešto što ta osoba čini. Ako bih morala na keški jezik prevoditi našu reč zdravlje, najpribližniji prevod koji bih mogla naći glasio bi 'oja' - lakoća ili elegancija, odnosno 'gestanai' - dobro življenje, postizanje dobrog života, kombinacijom urođene nadarenosti, veštine i taličnosti. Za prevođenje naših reči bolest ili oboljenje morala bih upotrebiti keške privativne 'odrečne, koje ukazuju da nečeg nema' oblike 'poya' - nelakost, nelakoća 'što nije daleko od prvobitnog značenja engleske reči za zaraznu bolest, disease, dis-ease' ili teškoća ili tegoba; i 'gepestanai', bolesno življenje, postizanje loših ishoda, nemanje veštine, nemanje srećne ruke, to jest taličnosti. Iz ovih keških reči proističe da bolesna osoba nije patient 'onaj koji trpi, koji strpljivo podnosi, pacijent' nego je agent, činilac, izvršilac; ne događa se samo spoljašnja invazija na telo te osobe, nego ta osoba sama čini bolovanje/biva bolest. Možda će čudno zazvučati, ali ja mislim da takav pogled na bolest vodi ka manjem osećanju krivice nego naša slika tela koje je isključivo žrtva zlonamernih spoljašnjih sila. U keškoj slici podrazumevalo se saznanje da ne činimo uvek ono što bismo voleli, ili se nadali, ili što bi trebalo da činimo i da življenje nije uvek lako. Postupci Lekarske Lože nisu bili služenje nekakvom idealu da čovek stekne savršeno zdravlje i večitu mladost i da bolesti budu sasvim iskorenjene; keški lekari su samo nastojali da život ne bude teži nego što mora biti.
     Postojale su u Lekarskoj Loži svetkovine za imunizaciju ili vakcinaciju novorođenčadi stare 9, 54 i 81 dan; dece stare 2, 4, 5 i 9 godina; i odraslih po potrebi ili na lični zahtev. Zarazne bolesti koje su keški doktori mogli sprečiti vakcinacijom ili imunizacijom pomenute su u sledećem spisku:
     Tetanus, besnilo, malarija, crna 'bubonska' kuga; verujem da sam te četiri bolesti prepoznala pouzdano. Postojale su vakcine za sve četiri i davane su bebama i deci, a i odraslima u slučaju potrebe. Malarija je opako napadala u velikim močvarama na ušćima reke Na; vakcina je bila delotvorna, ali ipak ne tako potpuno da bi Keši rado putovali u te krajeve. Doduše, Keši nisu rado putovali nigde. Veverice one vrste koja živi na zemlji, a ne na drveću i sad su prenosile crnu kugu; zato nisu nikad lovljene niti rukama doticane, ali nije bilo poznato da se ijedan slučaj crne kuge dogodio Dolincima ili ljudima okolnih zemalja u vremenima kojih se iko živ sećao.
     Moja raspitivanja o simptomima velikih boginja i tuberkuloze završila su se tako što Alder nije mogao da prepozna koje su to, zapravo, bolesti. Činilo se da govorimo o istoj stvari kad sam pomenula bolesti i bolesna stanja u čijem nastajanju posreduje virus herpesa: male boginje, labijalni herpes, genitalni herpes, pojasni herpes. Alder je za sve njih znao i smatrao je da čine jednu povezanu skupinu, sa zajedničkim imenom hemhem. Male boginje bile su opasne i za decu i za odrasle, a vakcinacija obavezna i delotvorna.
     Za venerične bolesti - po svemu sudeći, varijante sifilisa i gonoreje - važila su dva naziva: jebirane i muka vandolinska; ovaj drugi naziv pošteno je odražavao činjenicu da nijedna venerična bolest nije bila ukorenjena u populaciji Doline. Razlog više da se ne putuje. Alder je znao nekoliko postupaka za lečenje, ali nijedan postupak sprečavanja osim higijene.

     Ostale bolesti koje ću pomenuti prepoznali smo nepouzdano:
     Bebe su dobijale vakcinu protiv nečeg što je ličilo na difteriju i protiv nekog osipa po koži koji svakako nije predstavljao male boginje, ali je mogao biti neki oblik šarlaha.
     Ono što je Alder nazivao 'mokrim plućima' svakako je bio neki oblik zapaljenja pluća. Delotvorni keški lek bio je penicilin ili neki gljivični derivativ penicilina. Nisam ni pokušala da shvatim silno zamršenu farmakopeju zasnovanu uglavnom na lekovitim travama.
     Prilično često su se javljali slučajevi zaraznog hepatitisa 'zapaljenja jetre' i zarazne žutice; Alder je rekao da poremećaji jetre spadaju među najteže lečive obične bolesti. Glavna taktika protiv njih bila je higijena.
     Strastveno pažljivi u upotrebi vode i očuvanju svojih potoka i bunara, Keši su znali i za tifus, ali samo iz knjiga i iz opisa koje su dobijali sa Berze.
     Razne vrste raka kože bile su itekako česte; druge vrste tumora svakako su se pojavljivale, ali meni se činilo da su bile manje česte nego kod nas, mada je moguće da sam u ovome, zbog različitih shvatanja i pristupa, sasvim zalutala. Srčane bolesti, koje su lečene lekovima i svetkovinom gedveana, smatrane su staračkom nevoljom, osim u slučajevima kad su bile posledica urođenog srčanog defekta.

     Dve bolesti koje su opterećivale kešku i okolnu populaciju, a koje ne opterećuju nas, bile su sevai i vedet: urođeni, neizlečivi, progresivni poremećaji nervnog sistema. 'Od ove dve bolesti stradali su ne samo ljudi, nego i sve velike domaće životinje, a za losove se govorilo da su odavno izumrli u celom slivu Unutrašnjeg mora zato što su 'bili vedet'. Koliko sam ja mogla ustanoviti, obe te bolesti izražavale su genetsko 'hromozomsko' oštećenje koje su izazivali dugotrajni otrovi i zaostaci otrova i radioaktivnog otpada iz vojnoindustrijske ere, koji su bili široko prisutni u zemljištu i vodi i koji su nekontrolisano oticali iz pojedinih visokozagađenih zona. Vedet je donosio poremećaje ličnosti i demenciju; sevai je obično vodio do slepila i gubitka drugih čula i do degenerativnih promena u pogledu kontrole mišićnih pokreta. Obe te bolesti bile su bolne, osakaćujuće, neizlečive i sa kobnim ishodom. Oštrina njihovog naleta i trajanje toka bolesti u velikoj meri su zavisili od onog što je Alder nazivao 'temeljitošću' tog stanja: veoma velika oštećenja gena mogla su dovesti do smrti čak i u materici, a vrlo mala oštećenja mogla su se ispoljiti tek u starosti. A starost je, u Dolini, nastupala oko šezdesete godine. Prosečni 'ili 'očekivani'' životni vek Dolinca, izračunat po našem sistemu, bio je kratak, ne više od trideset ili četrdeset godina - zato što je tako mnogo dece rađano sa sevaijem ili sa drugim teškim genetskim nepravilnostima, što je izazivalo visoku smrtnost u ranom detinjstvu. Međutim, Keš koji se rodi oja i živi gestanai zalazio je, najčešće, u duboke sedamdesete godine, a starost je prihvatana sa lakoćom i življena, veoma često, sa mnogo veštine i lepote.

OGLED O POSTUPCIMA

     Iz nastavne biblioteke crvenotuglanskih hejima Sinšana.

     Najspoljašnjije: slabo svetlo, grubost, hladnoća, slabi postupci, to donosi mrtva tela, takozvane trunide. Postupci lova i rata traže strpljenje, budnost, pažljivost prema pojedinostima, poslušnost, kontrolu, takmačko preduzetništvo, iskustvo, tupu maštu, hladan razum. Klanje životinja i ubijanje biljaka radi hrane jesu postupci koji traže strpljenje, budnost, obraćanje pažnje na pojedinosti, prisustvo duha i veliku pažljivost. Opasnost po ubijača velika je. Ako se izgubi slika darova onog drugog, izgubi se i ubijačev um, ako se izgubi slika bola, ubijač je izgubljen. Slika bola onog drugog bića jeste središte ljudskosti. Kad zbog nemara ili hira počne ubijanje na surov način, to je izvan najspoljašnjijeg i ne može se nikada više ni na koji način vratiti unutra.
     U najspoljašnjijem, postupci zgrtanja blaga samo za sebe i zelenašenja ne mogu se razumom savladati, nezasiti su, treba ih sa zloćudnim tumorima porediti.
     Prilazeći bliže ka unutra, slabo svetlo, grubost, hladnoća, jaki postupci, to je ono kad se mrtvo telo priprema. Deljanje i oblikovanje drveta i pripremanje svih biljaka i njihovog korenja i semenja za hranu, rasecanje na komade, dimljenje, sušenje, konzervisanje i kuvanje mesa životinja, ptica ili riba, sahranjivanje mrtvih gradskih životinja, sahranjivanje i pogrebne svetkovine za ljudska bića, to su postupci o kojima dolikuje i treba svi da znaju ponešto, jer se obavljati moraju, ali na načine umne i prikladne.
     Još bliže ka unutra dolazeći, grubi su, blistavi i jaki oni postupci koji uglavnom znače razmenjivanje jedne stvari za drugu stvar. Trampa i razmena omogućuju da se sila premešta sa jednog mesta na drugo; te dve radnje mnogo liče na život. Umeće Mlinara u korišćenju snaga sunca, vetra, vode, elektriciteta i u kombinovanju stvari da bi se dobile druge stvari, sve su to postupci razmenjivanja. Oni zahtevaju da se budno pazi, da um bude bistar, mašta blistava, da čovek bude skroman, da pazi na pojedinosti i na ono što proishodi, da pokaže snagu i hrabrost.
     Još bliže ka unutra dolazeći, pravo unutra ulazeći, postupci začeća, trudnoće, porađanja, gajenja i podizanja živog bića jesu oni koji život donose.
     Najunutrašnjije: topli, jaki, fini, blistavi postupci, to je ono što dovodi i do pojave živih bića i do raznovrsnosti, složenosti, moći i lepote stvari. Blistava mašta, jasan um, toplina, spremnost, velikodušnost, gracioznost i lakoća, to je ono što se traži u postupcima vrtlarstva, rada na farmi, deljenja hrane, negovanja životinja, lečenja, nege, isceljenja i tešenja, u umećima da se stvore čistoća i red na mestima gde ljudi žive i rade, u svim plesovima i divnim vežbanjima, u umećima da se naprave lepe i korisne stvari i u svim veštinama i postupcima muzike, govora, pisanja i čitanja glasno ili u sebi.

IGRANJE

     Igračke za odrasle i za decu bile su deljane od drveta, ili šivene, a imale su oblik životinja, lutaka, majušnih korisnih upotrebnih predmeta i komada nameštaja, ili su to bili uglasti, uobličeni, izglačani otpadni komadi drveta iz strugare, ili lopte od gume dobijene od mlečne trave, ili ovčije bešike, ili punjeni predmeti od zašivene štavljene kože. Sve ostalo čime su se igrala, deca su pravila sama, ili su pozajmljivala iz kuće ili radionice. Većina dečjih igara sastojala se u tome da se odglumi neka priča i da se oponašaju rad i druge delatnosti odraslih, uključujući pevanje u zanosu, lečenje, umiranje, rađanje, porodične svađe i sve melodramske vidove keškog života. Neke dečje igre imale su i svoja pravila; među takvima su:
     Mnoge igre sa pevanjem i plesanjem. Neke od njih bile su prilično složene i lepe za gledanje. Jednu su zvali mudup 'zec iz polja', a podsećala je na naše skakutanje zvano 'školice', jer su plesači išli jedan za drugim duž unapred nacrtane putanje, odnosno prolazili kroz nacrtani lavirint, a uz put na izvesnim tačkama bacali ili podizali zrna ili orahove ljuske.
     Nabacivanje prstena. Za ovo je korišćen obruč izdeljan od lakog drveta, a igrači su ga bacali uvek preko potoka. Igrači su uvek bili u parovima ili grupama. Pesme 'nabacaljke' pevane su sve dok neko ne bi promašio pobodeni štap; onda se pevanje počinjalo iz početka, a 'pobeda' se sastojala u tome da se stigne do kraja pesme.
     'Backe', bacanje noža tako da se zabode u zemlju. Ovo su deca radila vrlo vešto. Nož je detetu često bio najdraži posed, "pravi od telinskog čelika!"
     Igra hiš, slična badmingtonu. Kao lopta služila je gumena 'ptica' sa perjem 'reč hiš znači lasta' koju su udarali reketima dugačke drške, a male glave, po kojoj su bile razapete ukrštene strune od creva. Igralo se učetvoro, po dvoje sa svake strane jednog zategnutog kanapa ili trake. Cilj igre bio je da 'lasta' ostaje neprestano u vazduhu i to u pravilnom i brzom dodavanju. Hiš je bio jedna od igara Leta; omladinci i odrasli često su išli iz grada u grad da učestvuju u egzibicionim takmičenjima. Odrasle žene i stariji muškarci retko su igrali hiš, ali su često koristili tu 'lo'pticu i taj reket da igraju bez pravila; u suvoj sezoni na zborištu je obično bio nameštan jedan, ili dva terena za hiš.
     Potkovice su nabacivali na uspravan štap tačno kao mi.
     Kuglanje, sa teškom drvenom loptom koja je kotrljana po glatkoj zemljanoj stazi u pravcu pet kamenova raspoređenih u obliku latiničnog slova 'V'. Izračunavanje broja postignutih poena bilo je složeno, zahtevalo je duge, ozbiljne rasprave. Stari ljudi su nabacivali potkovice i kuglali se češće nego većina dece.
     Streličarstvo 'gađanje pomoću luka i strele', izbacivanje kratke strelice i bacanje udarnog štapa. To su, naravno, elementi lova, ali su korišćeni i kao igre, ili su egzibiciono izvođeni na igrama Leta. Gotovo svako dete imalo je po jedan, za njega napravljen, mali luk, za koji je umelo da pravi strele. Deca su odlazila i u stvarni lov na male životinje; to ne možemo nazvati igrom, iako znamo da je obavljano po strogim pravilima, jer hrana, dobavljena na taj način, nije bila od bitnog značaja za opstanak.
     Žmurke 'skrivalice'. Ovo se mnogo igralo tokom leta, kao i jedna igra slična našoj takozvanoj 'Šutni kofu'. Ali da bi se zarobljenici oslobodili, nije trebalo šutnuti kofu, nego baciti jedan dugački bambusov štap; na mestu njegovog pada bila je nova baza.
     'Sardine', igra obrnuta od skrivalica. Nju su mnogo volela mala deca u zatvorenim prostorima tokom kišne sezone.
     Hokej na travi, koji se igrao na nekoj travnatoj ledini ili u ambaru, sa kožnom loptom i drvenim štapovima. Igrala su četiri tima istovremeno, sa po dva do pet igrača u svakom timu; cilj je bio da lopta prođe, određenim redosledom, kroz sva četiri gola.
     Jedna vrsta fudbala igrala se po pravilima 'koliko sam ja mogla videti' gotovo istim kao u hokeju na travi, osim što se lopta nije udarala štapom nego isključivo šutirala.
     Vetulu, igra slična polou. Bila je istog tipa kao i gornje dve, ali nisu postojali timovi nego su svaki konj i jahač bili tim za sebe. U svim igrama ove vrste pobeđivao je onaj tim ili takmičar koji prvi upotpuni jedan ceo obrazac prolaženja lopte kroz golove, ali igra se, ipak, nije smatrala završenom dok svi ne ispune taj obrazac. Ovo su bile veoma aktivne i rizične igre, ali ako bi se između igrača javilo agresivno ponašanje, to bi odmah značilo neizostavni i neopozivi prekid utakmice. Izvrsnost se sastojala u brzini, veštini i timskom ostvarivanju željenog obrasca; utakmica je bila metafora za društvo, a ne za rat. Ova premoć saradnje u odnosu na takmaštvo važila je u svim igrama osim u kockarskim.
     Igre kockicom 'za bacanje'. Često su ih igrala starija deca, omladinci, a i mnogi odrasli. Postojale su dve vrste kockica, obe sa šest strana: u igri apap 'nula-nula' upotrebljavane su dve jednake kockice koje su na pet svojih strana imale tačke 'od jedne do pet tačaka' dok je šesta strana bila prazna; u igri hvots upotrebljavane su četiri jednake kockice, čije su strane bile markirane simbolima 'list, kost, oko, riba, ašov, usta' i te četiri su bacane u nadi da se postigne jedna od mnogih dobitnih kombinacija, što je ličilo na malo složeniju varijantu naše slot-mašine čija tri točka, kad se zaustave, mogu pokazati isto voće. Druge igre sa kockicama, između ostalih i neke sa osmostranim 'dugačkim kockicama', bile su pozajmljene od susednih naroda. Kao ulozi služili su uglavnom drveni žetoni, ili obluci; društvena zajednica nije sa odobravanjem gledala kockanje u predmete od stvarne materijalne vrednosti, ali je ono ipak bilo česta pojava. Odrasli su se ponekad upuštali u duge kockarske sedeljke - naročito u letnjim kućama, gde u blizini nije bilo nikog ko bi izrazio neodobravanje. Ljudi zapravo nisu posedovali toliko lične imovine da bi se iko mogao upropastiti kockanjem, ali ugled se mogao gubiti. Koliko je meni poznato, kockarski ulozi osvajani su isključivo bacanjem kockica; Keši su smatrali da su sve druge igre stvar veštine, a ne srećne slučajnosti, te da zato nisu prikladne za stavljanje kladilačkih uloga.
     Dizanje slamke. Bila je ovo kod dece najomiljenija od sedećih igara. Upotrebljavan je komplet fino izglačanih drvenih štapića 'a u poljima pravih slamki' nabacan kako bilo na gomilu. Zadatak igrača bio je da dignu i uklone jednu po jednu slamku, ali ko pomakne ijednu osim one koju je, u tom krugu uzimanja, prvu dodirnuo, gubio je 'potez', to jest tu rundu. Komplet nešto težih štapića, od maslinovog drveta, korišćen je za čitavu jednu grupu igara, kao što su 'nagni-baci', 'na-ruku-hvataj', 'kuću-gradi' i druge. Pojedina deca su izvodila čudesno vešte trikove tim štapićima.
     Pravljenje reči, ili rečenice. Slovima ispisane drvene pločice približno velike kao naše pločice za domine, neke od njih divno izrađene i ukrašene, služile su za niz ovakvih igara, kojima je, kao kod naše igre anagrama 'ispreturanih slova na osnovu kojih pogađamo šta je pisalo' cilj bio da se naprave pojedine reči ili, u težim varijantama, cele rečenice. Ovakve igre mogle su trajati satima, pa i danima. Cilj igre mogao je biti i taj da se napiše nova pesma, ili da igrači jedni druge nadmašuju u ironičnim i uvredljivim komentarima - 'nadzezavanju' ili 'poklapanju'. A takva takmičenja, bez ikakvih predmeta za igru, govorena kao niz slobodnih usmenih improvizacija, bila su i deo Plesa Vina. Tipično je za Keše bilo to da neposredno takmaštvo i agresivnost kanališu u verbalne oblike, koji su im bili prihvatljivi pod uslovom da ostanu pod kontrolom i koji su smatrani divljenja dostojnim ako su bili duhoviti.
     Priče za nastavljanje. Postojale su i druge čisto usmene igre, a u ovima su učesnici bili raspoređeni u krug i svako je morao da kaže 'šta se desilo dalje', 'šta je onda bilo', završavajući nekim dramatičnim i napetim trenutkom, od koga je sledeća osoba morala nekako nastaviti priču. Čini se da zagonetanje, to jest postavljanje samo po jednog zagonetnog pitanja, u Dolini uopšte nije postojalo.
     Nisam primetila nijednu igru koja bi ličila na šah ili na ma koju drugu našu igru na tabli sa kvadratićima, niti ikakvu verziju igre go. Keši nisu imali ni karte za igranje. Keške igre na tabli bile su tipa engleske igre 'zmije i merdevine' ili 'parčizi', veoma jednostavne; igrala su ih mala deca, ili deca i odrasli sa malom decom. U Tahas Tuhasu deca su išla u hejime Crvene Tugle da igraju 'odlaženje do devet gradova na težak način', igru sa kotrljanjem kockica, u kojoj putnika, na putovanju po ogromnoj, prastaroj, divno ilustrovanoj tabli, čekaju zmije zvečarke, divlji psi, besni mlinari, vatrene lopte, odnosno meteori, gromovi, natprirodne prizemne veverice i druge opasnosti i unazađujuće stvari, a na kraju on može stići u Vakvahu na Planini.

NEKE GENERATIVNE METAFORE

     Izložila ih priređivačica čisto kao vežbu iz kulturnog relativizma, ili kao napad prolećnog čišćenja kuće.

     Metafora: RAT.
     Generiše: BORBU.
     Vasiona kao rat: Likovanje bića nad ništavilom. Bojno polje.
     Društvo kao rat: Podvrgavanje slaboga jakome.
     Osoba kao ratnik: Hrabrost; junak.
     Medicina kao pobeda nad smrću.
     Um kao ratnik: Osvajač.
     Jezik kao kontrola.
     Odnos ljudskih bića prema drugim bićima u ratu: Neprijateljstvo.
     Slike Rata: Pobeda, poraz, plen, ruševine, vojska.

     Metafora: GOSPODAR.
     Generiše: SILU, VLAST, MOĆ.
     Vasiona kao kraljevina: Hijerarhija od jednog kralja nadole. Red iz haosa.
     Osoba kao gospodar/podanik: Klasa, kasta, položaj, odgovornost.
     Medicina kao vlast.
     Um kao gospodar/podanik: Zakon. Suđenje.
     Jezik kao vlast.
     Odnos ljudskih bića prema drugim bićima u kraljevini: Nadmoć.
     Slike kraljevine: Piramida, grad, sunce.

     Metafora: ŽIVOTINJA.
     Generiše: ŽIVOT.
     Vasiona kao životinja: Organska, nedeljiva celina.
     Društvo kao životinja: Pleme, klan, porodica.
     Osoba kao životinja: Rodbinska veza.
     Medicina kao odmor.
     Um kao životinja: Otkriće.
     Jezik kao odnos.
     Odnos ljudskih bića prema drugim bićima kao životinjama: Jedenje, međuzavisnost.
     Slike životinje: Rađanje, parenje, umiranje, godišnja doba, stablo drveta, raznovrsne biljke i zveri.

     Metafora: MAŠINA.
     Generiše: RAD
     Vasiona kao mašina: Časovnik i časovničar. Funkcionisanje i odmotavanje do kraja.
     Društvo kao mašina: Delovi, funkcije, zupci na zupčanicima; međuodnosi; proizvodnja.
     Osoba kao mašina: Upotreba. Svrha kojoj služi.
     Medicina kao popravljanje.
     Um kao mašina: Informacije.
     Jezik kao komunikacija.
     Odnos ljudskih bića prema drugim bićima kao mašinama: Izrabljivanje.
     Slike mašine: Napredak, nezadrživo nadiranje, kvar ili slom, točak.

     Metafora: PLES.
     Generiše: MUZIKU.
     Vasiona kao ples: Harmonija. Stvaranje/uništavanje.
     Društvo kao ples: Učešće.
     Osoba kao plesač: Saradnja.
     Medicina kao umetnost.
     Um kao plesanje: Ritam, mera.
     Jezik kao veza.
     Odnos između ljudskih bića i drugih bića kao ples: Vodoravni spojevi.
     Slike plesa: Koraci, pokreti rukama, nadovezivanje, sklad, zavojnica.

     Metafora: KUĆA.
     Generiše: POSTOJANOST.
     Vasiona kao kuća: Sobe u jednoj velikoj zgradi.
     Društvo kao domaćinstvo: Podeljenost u jedinstvu; uključivanje/isključivanje.
     Osoba kao domaćin/domaćica: Jastvo.
     Medicina kao zaštita.
     Um kao domaćin/domaćica: Pripadanje.
     Jezik kao odomaćenje samoga sebe.
     Odnos ljudskih bića prema drugim bićima u kući: Unutra/spolja.
     Slike Kuće: Vrata, prozori, ognjište, dom, grad.

     Metafora: PUT
     Generiše: PROMENU.
     Vasiona kao put: Tajna; ravnoteža u kretanju.
     Društvo kao put: Oponašanje neljudskog; nečinjenje.
     Osoba kao putnik: Oprez.
     Medicina kao održavanje u ravnoteži.
     Um kao putnik: Spontanost. Pouzdanost.
     Jezik kao neodgovarajući.
     Odnos ljudskih bića prema drugim bićima na putu: Jedinstvo. Slike na putu: Ravnoteža, preokret, putovanje, povratak.

TRI PESME BAŠ PANDORINE, NAPISANE IZ DOLINE USTRANU, GRADU ČOVEKA

     KULA VISOKA
     Uzvišena Kula od kamenih blokova Volje
     na div-steni Zakona: večno je, večno,
     to stanovanje. U palati Jednog
     natrpane gomile ljudi žive.
     A divljake izbaciše da crknu k'o zverad.

     Pa neka vam, rekosmo, kad vi znate bolje,
     i otidosmo iz tog Vilajeta
     u polje, travno i ravno, da zidamo bedno.
     Od zemlje, drveta i vode, kućice krive,
     oko nas trčkaju koze i perad,
     naša je užina od kriške sira i jednog jajeta.
     Živimo kao i druge žive duše, kao životinje i bilje,
     jedemo ih i hvale im pevamo i sa njima mremo;
     Radimo sve kao oni, samo umno i kao reka
     preko peska i kamenja i stena tečemo.
     Krećemo se nisko kao voda, nisko kao senke.
     Kulu Duha smo, negde iza sebe, izgubili iz vida,
     zaboravili smo kako se to visoko i tvrdo zida.
     Niz reku, sa vodom! Postojimo tečno, tečno.

     NJUTN OVDE NIJE SPAVAO
     Baš me briga da l' sam moguća.
     A koji su pa mostovi između nas?
     Vetar, duga, maglica,
     nebeski mirni dah.
     Moramo naučiti da hodamo po duginom spektru.
     'Čak i Matori Ljubomorko
     pominjao je to kao zavet.'
     Moramo naučiti da šetamo po vazduhu.
     Ono što nas povezuje,
     'dušo, sestro moja lepa',
     jeste ova provalija između nas.
     Moramo naučiti da gazimo po ničemu.
     Ono što nas razvezuje,
     'telo, moj dobri brate',
     jeste naše srodstvo u istoj kući.
     Moramo naučiti, moj je savet,
     da poklonimo svoje poverenje
     osloncu samo od vazduha.

     NE BITI JEDNOUMAN
     Ništa Bog, ništa Kralj,
     nijedan Jedan-vredan.
     Ništa što ne može još neko.
     Ništa dupl, tripl, ništa multi,
     nema repli, identi jok, jednak-umnož: a-a!
     Dakle, nema grada.
     U, što mi žao.
     Ovde nema u koje 'od' da baciš
     ni u koje 's' da mećeš,
     nemamo 'đ' za ubre ni 'ot' za pad.
     Naša je karta bez vašeg škarta.
     Nego:
     tako, neki narod,
     ne baš mnogobrojan,
     blag, pazi gde gazi,
     prirodi drag, na prirodnoj stazi,
     peva heja, heja,
     i svojim putem pored vode smireno odlazi.

ŽIVLJENJE NA OBALI, ENERGIJA I PLESANJE

     ŽIVLJENJE NA OBALI
     Ovo je bio keški naziv za razdoblje seksualnog uzdržavanja koje je zahtevano od svih omladinaca. Dugo sam smatrala da je ovaj običaj anomalija, da je neosoben za dolinsku kulturu kao celinu, odnosno da se u nju ne uklapa. Taj narod koji je nastojao da ostvari realistični i nezahtevni stav prema seksualnosti i da izbegava sve preteranosti i u zadovoljavanju i u uzdržavanju, narod čiji je stil u kontroli i samokontroli bio zanovan na opuštenosti, a ne na krutosti, narod koji je želeo elegantno, lepo, graciozno ponašanje, a ne vladavinu, narod kome su deca bila središte sveta - zašto se obrušio na omladinu jednim takvim krajnjim zahtevom, tako kruto sprovođenim?
     Jedno vreme objašnjavala sam ovo 'na-obali-življenje' 'i bila tim objašnjenjem zadovoljna' govoreći sebi da je to u nekoj vezi sa keškom predrasudom protiv ranog roditeljstva, koja je bila veoma jaka, jaka baš kao i njihova predrasuda protiv rađanja/imanja 'kao majka i kao otac' više od dvoje dece i da su te tri stvari sve u vezi; ta moja objašnjenja bila su, zaista, racionalna. Velike porodice počinju sa mladim roditeljima. Ali ma kakvi da su bili elementi razuma u korenu tog njihovog 'na-obali', Keši su tom pitanju pristupili sa strašću: smatrali su da je rano roditeljstvo nemudro, nezdravo i ponižavajuće. Rečeno mi je da se trudnoća devojke ispod osamnaest ili sedamnaest godina preseca abortusom, uvek i bez izuzetka, i da je pri tome sva sramota na strani devojke, što je bila trudna, a ne na strani onih koji naređuju nasilni pobačaj. Momak u mlađi od devetnaest godina koji bi postao otac bio bi pritisnut takvim prezirom ostalih građana da bi se to lako moglo završiti njegovim izgnanstvom ili samoubistvom.
     Pa ipak, zašto celibat? Genetska šteta nastala zbog davnih katastrofa bila je tolika da su Keši imali, u poređenju sa nama, mali broj uspešnih začeća i vrlo mali broj uspešno završenih trudnoća 'sa živorođenom i zdravom decom'; a sredstva protiv zaleća 'kondomi, dijafragme, sunđeri od mlečnotravne gume i od drugih materijala i herbalni, odnosno travni spermicidi koje je pripremala Lekarska Loža' bili su delotvorni, odobreni i lako su se nabavljali. Dečaci i devojčice već su sa deset godina znali sve o upotrebi sredstava protiv začeća - čak su i petljali sa njima, gotovo svi, jer su dečje seksualne igre smatrane potpuno normalnim, odobravane su, pa i nagrađivane i podsticane. Međutim, negde oko desete godine deca su sama počinjala da odustaju od seksualnih igara, zato što su želela da nadrastu to razdoblje, da oponašaju celibatne omladince. Ali otkud ta zabrana baš u trenutku kad seksualna želja počinje da se ispoljava i da jača, otkud i zašto, na početku potencije, taj nepotrebni i potpuni preokret?
     Tek kad sam sagledala 'na-obali-življenje' kao reverziju, počela sam da uviđam njegovu punu uklopljenost u kulturu Doline.
     Za objašnjenje ove pojave prvo se moraju objasniti dve-tri ključne reči; o njima je već bilo govora u odeljku o Serpentinskom kodeksu.

     HEJIJA
     Prvi element ove reči, hej- ili heja, neprevodivi je iskaz hvale/pozdrava/svetosti/bivanja na sveti način.
     Drugi elemenat jeste reč ija. Ona znači šarku 'kao na vratima': tvrdi predmet sastavljen od dva međusobno uzglobljena dela 'ili komad štavljene kože' koji spaja ploču vrata sa otvorom koji ta ploča treba da otvara i zatvara. Oko ove slike rojile su se konotacije i metafore. Ija je sredina zavojnice, izvorište obrtnog kretanja 'ali ne u zatvorenim, kružnim putanjama, nego u otvorenim, 'žiro' putanjama'; prema tome, ija je izvorište promene, ali i spojnica. Ija je večiti početak, ija je proces uzdizanja i nastavljanja snage. Keška reč za energiju je ije.
     Energija se ispoljava u tri glavna oblika: kosmičkom, društvenom i ličnom.
     Za kosmos, Vaseljenu, Keši su imali prilično uzgrednu reč rruvej, 'sve ovo'. Postojala je i formalnija, filozofskija reč em, koja je značila prostiranje-i-trajanje, ili prostor-vreme. Energija u značenju koje fizičari pridaju toj reči, dakle temeljna sila koja se može pretvarati u materiju, a materija u nju, bila je emije.
     Reč ostou-ud opisivala je postupak tkanja, ili tkaninu, ali i dovođenje u vezu, uspostavljanje odnosa, pa je zato korišćena i da označi društvenu zajednicu, zajedništvo življenja, utkanost međuzavisnih postojanja. Energija jednog odnosa, i u politici i u ekologiji, bila je ostou-udije.
     Najzad, energija jedne ličnosti, snaga jastva jedne jedinke, bila je šeije.
     Međuigru ta tri oblika energije u čitavom kosmosu Keši su nazivali plesom.
     Poslednja od pomenutih, jastvena energija ili energija ličnosti, razgranavala se u drugi skup pojmova, koje ću opisati vrlo sumarno:
     Smatralo se da lična energija ima pet glavnih sastojaka, koji su u vezi sa seksom, umom, kretanjem, radom i igrom, ali da svaki od tih pet delova ima po dva vida, jedan koji odlazi izvan i drugi koji se vraća unutra.
     1. Lamaje, seksualna energija. Lamavoije, energija koja odlazi u seks 'frojdovski libido?'.
     2. Jaije, ekstrovertna misao. Jaivoje, introvertna misao.
     3. Daoje, prava kinetička energija. Ševdaoje, energija koja se izražava u atletici, putovanju, svim telesnim veštinama, u svemu napornom, u raznim delatnostima. Ševdaovoje, lično kretanje, zapravo je samo telo.
     4. Ajaje, igranje, učenje, poučavanje. Ajavoje - ovo bi se valjda najbolje dalo prevesti kao 'učenje bez učitelja'.
     5. Šeije, lična energija, shvaćena kao rad: osnovne delatnosti potrebne da bi čovek živeo - nabavljanje i pripremanje hrane, održavanje domaćinstva, veštine i poslovi življenja. Ševoije, rad uperen ka unutra, rad u svrhu postizanja ličnosti i jastva; može se prevesti i kao pravljenje duše.
     Biti živ značilo je odabirati i upotrebljavati, svesno ili ne, dobro ili loše, neke od ovih energija, na način koji odgovara tvom životnom dobu, stanju zdravlja, tvojim moralnim idealima i tako dalje. Upotreba 'raspoređivanje za dejstvo' ije bila je, zapravo, glavna tema dolinskog obrazovanja, u kući i u hejimama, od rođenja do smrti.
     Lična energija bila je, naravno, lična stvar, birao ju je pojedinac sam, a to biranje, mudro ili glupo, umno ili nemarno, bilo je on, bilo je njegova ličnost. Ali nikakav izbor nije se mogao izvršiti nezavisno od nadličnih i bezličnih energija, nezavisno od kosmičkih/društvenih/jastvenih spojenosti svih postojanja. Još jedna reč veoma važna u keškom razmišljanju, tuuvjai, umnost, mogla bi se opisati kao inteligentna svesnost o ovoj međuzavisnosti energija i bića, kao osećanje o mestu i ulozi jednog čoveka u celini svemira.
     Najzad, sve ove apstrakcije mogu biti primenjene na konkretni život u Dolini: beba postoji više u smislu fizičke energije i fizičkih odnosa 'emije, ostou-udije' nego kao ličnost. Dok dete raste, njegova lična energija okrenuta prema spolja 'šeije' dobija zamah i počinje da se razlaže, prvo u kretanje unaokolo, igranje i učenje 'ševdaoje, ajaje', što su poželjne delatnosti mladih, delatnosti koje ne treba sprečavati, sputavati, 'zauzdavati', kako je govorio engleski pesnik Vilijem Blejk. Predstojalo je da se u mladoj osobi razviju i izraze, nešto sporije, energije seksa i uma 'lamaje, jaije' koje će takođe biti 'ka spolja odlazeće', ekstrovertne. Najzad je u godinama za koje se govorilo da su, kod devojčica, 'godine bistre vode' 'između devete ili desete godine i početka redovne menstruacije', a kod dečaka 'godine pupljenja i izrastanja grančica' 'od desete ili jedanaeste godine do punog puberteta', izlazila na svetlo dana prava lična energija, radna osoba.
     Nastupanjem omladinstva, sve te prema napolje usmerene, centrifugalne, rastuće energije počinjale su se udvajati 'ka unutra dolazećim', centripetalnim energijama zrelog ljudskog bića. Omladinac je morao da nauči kako da uravnoteži sve te sile i postane cela osoba, 'osoba sasvim', jevejše. Način da se ovo izvede ekonomično, inteligentno i sa lepotom, bila je regulacija energija. Ovde se vraćamo pravilu o seksualnom uzdržavanju, vraćamo se življenju-na-obali kao reverziji.
     Deca su išla prema seksualnoj potenciji. Omladinci su seksualnu moć dostizali i zato su se okretali od nje. Baš onda kad su sticali sposobnost da 'rade' 'funkcionišu' kao seksualna bića, prestajali su to da čine - svesno, svojim opredeljenjem. Sad je bila neophodna reverzija svih ekstrovertnih energija, one su se sve morale vratiti nazad u središte, da bi delale u službi osobnosti upravo u etapi kad je osobnost u najranjivijoj, ključnoj fazi.
     Prilikom ovog preokreta, mlada 'sad-postaje-osoba' odlazi na nova mesta, na ona unutrašnja mesta gde nerođeni čekaju da se rode 'to je i mentalna, ali i telesna slika, jer ono što se događa u glavi i ono što se događa u testisima i jajnicima jesu procesi međusobno nerazdvojivo vezani'. Tog trenutka mlada ličnost odlazi da 'na-Obali-živi'. Kad je to putovanje obavljeno, kad je tamo dospela, mlada osoba je spremna da 'učini zalaženje dublje u kopno', da se vrati kući.
     Dabome, to slobodno, lično opredeljivanje, sa razumevanjem učinjeno, bilo je ideal. U praksi, omladina je na celibat pristajala zbog pritiska okoline, iz poslušnosti, a i zato što su nagrade za pristanak bile znatne. 'Na-Obali-življenje' počinjalo je slavljem kod kuće i svetkovinom u hejimama i dobijanjem potpuno nove odeće; omladinac u toj nebojenoj odeći dobijao je počasti, a ujedno se prema njemu postupalo sa primetnom nežnošću. Takva osoba osećala je podršku celog tkanja društva, podršku rodbine, Kuće, osoba u posebno bliskoj vezi, lože, umetnosti i grada. A koliko će vremena provesti na-Obali-živeći bilo je, stvarno, prepušteno jedinki da odluči. Celibatno razdoblje moglo je trajati i samo jednu jedinu godinu, ali se moglo produžiti i do ranih dvadesetih. Jedino je trebalo izbeći krajnosti: rani promiskuitet ili opsesivni asketizam.
     Življenje-na-Obali, dakle, bilo je početak umnog življenja. Bio je to 'zglobni' čin. Tek je iz tog čina moglo proisteći funkcionisanje ''rad'' čoveka kao osobe, i to osobe koja je i sama deo širih odnosa 'dakle jednog šireg 'rada'' koji su, opet, samo deo vaseljenskog 'rada', proticanja reke, plesa, obrtanja galaksija. Vejija hejija - sve se na uzglobljeni način kreće, sve je sveto.

     VAKVA
     Reč koju prevodimo kao 'regulaciju energija', ijevkva, u stvari je tehnički termin, keški psihotehnološki žargon, hejimski jezik.
     U običnom govoru, element kva javlja se samo u reči vakva, koja se koristila veoma često, iako je bila vrlo složena. Mogla je značiti: izvor, tekuću vodu, nadizanje ili izlivanje vode, proticati, plesati, ples, svečanost, svetkovinu, obred i 'tajnu' - tajnu u smislu zatamnjenog ili neotkrivenog znanja, ali i tajnu u smislu svetih sredstava pomoću kojih je moguće prići tajanstvenom biću ili znanju i otkriti ga. Kao što jednom reče Liskun, moj nastavnik, ta reč je premalena vreća za toliko mnoštvo oraha koji moraju u nju stati.
     Pravi 'dakle: u doslovnom smislu' izvor vode ili vodotok obično su određivani rečju vakvana. Grad na početku reke Na i na njenom glavnom izvoru jeste Vakvaha: Izvor-Put, Izvorski put, idenje iz izvora. Ova reč, kao običan glagol/imenica, značila je tok vode u trenucima kad ona izbija iz izvora i putanju kojom se tad kreće: to je u keškom razmišljanju bila vrlo moćna slika i zamisao. Reč vakvaha takođe je značila 'način plesanja', 'na plesni način' - dakle, način na koji se neki ples obavlja, način na koji je neka svečanost uređena, redosled događaja u nekoj javnoj priredbi, pravac ka kome jedna radnja teži. Obrazac ili figura 'u smislu: vidljivi lik, crtež' koji nastaju pri nekom događanju ili procesu označavaju se nazivom vakvaha-if.
     Vakva kao tajna ima dva oblika. Vegotenhvija vakva, doslovno 'pozadi-poslata vakva', znači mistifikaciju, okultnost: to je neki obred ili neko znanje hotimice skriveno ili neotkriveno. Gouvakva, mračni ples, znači tajnu samu: nešto nepoznato ili nesaznatljivo. Kad sunce izlazi Keši mu vele: 'Heja, heja!' i time izražavaju pohvalu i pozdrav. Međuzvezdanoj tami takođe se obraćaju, pa joj kažu: 'Heja gouvakva.'

LJUBAV

     Postoji šest keških reči koje se mogu prevesti kao 'ljubav'; ali možemo se izraziti i drugačije, pa reći da nema reči 'ljubav' u keškom, ali da ima šest reči za različite vrste ljubavi. Ja sam u prvo vreme mislila da su ta keška razlikovanja slična islandskim - Islanđani imaju istančano i korisno trojstvo ania, apia, alia - ali pokazalo se da je preklapanje islandskih i keških značenja samo delimično. Navodim spisak tih šest - on je najbolje što sam mogla postići.

     1. venun: imenica i glagol, želeti, žudnja, rado bih imao/imala ''Volim jabuke.''
     2. lamavenun: imenica i glagol, seksualna želja, pohotljivost, telesna strastvenost ''Volim te!''
     3. kvaijo voi dad - srce odlazi ka: osećati da ti se nešto dopada, sviđa, da imaš poriv topline prema nečemu ili nekome ''On se meni sviđa.'' Engleski: like 'a ne love'.
     4. unne: imenica i glagol, pouzdati se u, prijateljevati, trajna toplina ''Volim svoga brata.' 'E, nju volim kao sestru.''
     5. ijakvun: imenica i glagol, međusobna veza, međuzavisnost, ljubav dece prema roditeljima ili roditeljska prema deci, ljubav prema miru, prema svome narodu, kosmička ljubav ''Mama, ja te volim.' 'Volim svoju zemlju.' 'Bog me voli.''
     6. baho: kao glagol, zadovoljavati, oduševljavati se nečim i uživati u njemu ''Volim da plešem.''

     Glavna razlika između 3 i 4 jeste razlika u trajanju - 3 je kratkotrajno, ili je početak, a 4 je dugotrajno, ili se nastavlja. Razlika između 4 i 5 je teža. Unne podrazumeva uzajamnost, ijakvun hoće da nametne uzajamnost; unne je nežnost-ljubav, ijakvun je strast; unne je razumska, umerena, društvena ljubav, ijakvun je ona ljubav koja pomera Sunce i druge zvezde.

PISANI KEŠKI JEZIK

     Smatralo se da su čitanje i pisanje činioci ljudskog društvenog postojanja jednako bitni kao i sam govor. Već od svoje treće ili četvrte godine dete je učilo, kod kuće i u hejimama, da čita i da piše. Nijedan Keš nije bio nepismen, osim onih sa nedelatnim mozgom ili vidom; ali slepi su svoju nemoć da čitaju često nadoknađivali tako što su govorno pamćenje razvijali do izuzetnog stepena.
     Dolinci su manje nego mi bili skloni da sagledavaju govor i pisanje kao jednu delatnost u dva različita oblika. Sve što mi kažemo može se i zapisati, a nama se čini da i treba da bude zapisano ako je od iole ikakve važnosti: pisanje potvrđuje izgovoreno i daje mu zvaničnost i važnost , pa je zato pisanje kod nas važnije od izgovaranja. Mi sad čitamo ono što će naši govornici reći, pre nego što oni to izgovore. Sadašnji načini upotrebe računara pospešuju i pojačavaju ovo uklapanje ljudske reči u vidljivi način njenog postojanja. Keši su imali mali broj vrsta tekstova koji se nikad nisu glasno kazivali niti čitali i nekoliko veoma važnih vrsta govora koji se nikad nisu zapisivali, pa zato nisu izjednačavali govor i pisanje kao jednu istu pojavu u dva oblika ili vida; Kešima su to bile dve vrste jezika, sa mogućnošću da se jedna u drugu prevode ako je to korisno i ako dolikuje.

     *Mastionica

     Azbuka koju su koristili u vreme našeg boravka u Dolini razvijena je nekoliko vekova pre toga, od strane jedne grupe ljudi u Madronskoj Vakvahe koji su bili nezadovoljni azbukom dotad važećom, takozvanom 'fesu' azbukom. Ta kitnjasta azbuka bila je, možda zbog toga što su je Keši pozajmili iz drugog jezika, ili zato što su tokom vekova dobrim delom izmenili glasove svog jezika, nezgodna za upotrebu i proizvoljna; imala je čak 67 slova pomoću kojih su zapisivana 34 fonema koje su Keši raspoznavali kao zasebne glasove svog jezika. Zato je 'aiha' 'nova' azbuka, sa 29 slova i dodatkom jednog znaka za Četiri Kuće i jednog znaka za Pet Kuća bila manje-više fonetska 'odstupanja nabrajamo u donjoj tabeli'. Likovno rešenje slova bilo je daleko strožije i škrtije, možda i previše racionalizovano. Učenjaci su iz radoznalosti prema drevnim vremenima učili fesu, ali svi važni dokumenti odavno su prepisani na novi način aiha pismom.
     Pero i četkica bejahu oruđa za pisanje. Najčešće je bilo čelično pero u drvenoj držalji 'topionica u Kastohi proizvodila je čelik u količinama dovoljnim za ta pera, za šivaće igle, sečiva noževa, brijače i neke druge fine alatke, kao i za male mašinske delove'. U hejimama su koristili ptičja pera, zato što su smatrali da je svako ptičje pero već samo po sebi jedna reč. Četkica, od dlaka uglavljenih u bambus, bila je alternativa za one koji su više voleli da pišu tako. Izgleda da su se pesnici većinom opredeljivali za kaligrafiju četkicom rađenu, možda zato što je ona unosila nešto živosti u prilično jednolična slova aihe.

     *Pero sa staklenim vrhom

     *Pero-četkica

     Mastilo za pisanje perom izrađivano je od hrastovog tanina, lešnika, gvozdenog sulfata 'vitriola' i biljke indigo, a čuvano je u sivim, širokim, keramičkim mastionicama prijatnog oblika. Mastilo za pisanje četkicom izrađivano je od čađi spaljenog katrana ili od ulja mešanog sa lepkom i kamforom i čuvalo se u obliku kolačića ili štapića, kao kinesko mastilo. Mastilo za štampanje bilo je mešavina kalofonijuma, ulja iz semenki lana, takozvanog pinetar-sapuna, čađi i biljke, odnosno biljne boje zvane indigo.
     Hartija je proizvođena u zadivljujućoj raznovrsnosti težina i tekstura. Pravljena je od mešavina čamove i druge drvne pulpe, od pamuka, lana, mačje trave i drugih močvarnih trava, od mlečne trave i od praktično svih ostalih vrsta vlakana. U radionici za proizvodnju hartije Knjiške Umetnosti u Telina-nai videla sam pesmu napisanu četkicom na jednom poluprozirnom, maglenom listu hartije, koji se po veličini razlikovao od svih uobičajenih formata; pesnik mi je rekao da je napravio taj list od padobrančića precvetalog maslačka i od iščetkane čičkove vunice. Smatrala sam da pesma ipak manje zaslužuje da se zapamti nego taj list hartije.
     U Knjiškoj Umetnosti i Hrastovoj Loži svakog grada pravljeni su i deljeni papir i mastilo i drugi materijali za pisanje i štampanje, a obezbeđivane su i mogućnosti da oni koji žele sami prave papir i da sami štampaju.
     Čovek je mogao napisati pesmu, ili niz pesama, na jednom velikom listu papira; kratka dela često su pisana na svicima, to jest rotulusima koji su namotavani oko uspravnih, valjkastih, drvenih štapova. Knjige su pravljene kao naše, tabaci su presavijani, slagani jedan preko drugog, spajani s jedne strane prošivanjem i lepljenjem i koričeni u teleću štavljenu kožu ili u pergament od kozje kože ili u tvrde kartonske korice obložene jakim platnom. Ljudi koji su mnogo pisali obično su sami pravili za sebe hartiju i koričili je u prazne knjige koje su onda rukom ispunjavali. Fino izrađene primerke knjiga i štampana književna dela obično su izrađivali prepisivači i štampari Knjiške Umetnosti; za takve primerke govorilo se da su vudaddu, 'vraćanje nazad radi ponovnog prolaska', davanje nove verzije, jedno od mogućih izvođenja - a ta ista reč odnosila se i na recitacije, na glumačku izvedbu nekog pisanog pozorišnog komada, ili na sviranje nekog muzičkog dela.

     *Zaprašivač hartije

     'posebnim prahom da se mastilo odmah osuši'

     KEŠKA AZBUKA

     KEŠKA AZBUKA ENGLESKI ALFABET MEĐUNARODNA FONETSKA TRANSKRIPCIJA TIH GLASOVA
     'Dve vrste, odnosno dva različita izgovora glasa 'l', kao na početku i na kraju engleske reči little.'
     'Vidi napomenu dole.'
     'Kao što se ponekad izgovara u engleskoj reči 'what''
     Ponekad 'x'
     'Kao u engleskom 'off'.'
     'Duže 'o', kao u engleskom 'oat'.'
     'Dvoglasnik, to jest dva slivena glasa, kao u engleskom 'go''
     'Dugo 'u' kao u engleskom 'toot'.'
     'Kao u engleskom 'the'; odnosno, u 'but', 'dumb''
     'Kao u engleskom 'yet'.'
     'Dugo 'a' kao u engleskom 'father'.'
     'Dvoglasnik to jest slivena dva glasa, kao u engleskom 'tie'.'
     'Kratko 'i' kao u engleskom 'pit'.'
     'Dugo ujednačeno 'i' kao u engleskom 'meet'.'
     Znak Pet Kuća, izgovara se 'z', služi kao sufiks rečima u modalitetu Pet Kuća, a u većini vrsta pisanja se ne koristi.
     Znak Četiri Kuće 'ne izgovara se nikako'.
     Znak za udvojeno slovo, piše se iznad slova koje treba shvatiti kao udvojeno.

     Napomena o keškom izgovoru slova r: u zavisnosti od okolnih glasova i reči, moglo je biti treperavo, to jest sa više treptaja vrhom jezika ''rrrrr'', ili glas nalik na muklo kratko 'e', ili frikativ kao englesko '&' na početku reči then, there, ili je moglo zvučati kao 'dr'; a kao završni zvuk u reči često je zvučalo kao 'tvrdo' 'e' u pojedinim rečima američkog engleskog, na primer her.

     Može se primetiti da u aiha azbuci postoji prilično pravilno napredovanje suglasnika, po mestu stvaranja, od zadnjeg dela usta napred do usana, pa nazad kroz polusuglasnike od dentalnih 'zubnih' ka glotalnim 'resičnim' i još jednom napred kroz sve samoglasnike. Niko nije znao zbog čega su diftonzi 'dvoglasnici' ou i ai uključeni u azbuku kao posebna slova, a podjednako česti ei i oi ne. Simbol ili slovo (&) koji označava da je tekst u modusu Pet Kuća 'to jest, u modusu Zemlje' čitao se kao 'z', a simbol ili slovo (&) za modus Četiri Kuće, to jest modus Neba, nije značio nikakav zvuk; znak za udvajanje pisao se iznad slova, ali nije spadao u sastav same azbuke, ni u njenom pisanju ni u izgovaranju 'recitovanju' cele azbuke napamet.
     Tekst se pisao i čitao sleva nadesno i odozgo prema dole; ali klovnovi su pisali prevrnuto, odozdo prema gore, s desne strane ka levoj, naopakim slovima.
     Nisu postojala 'velika slova'; rečenice su razdvajane znacima interpunkcije i razmakom. Samoglasnička slova obično su pisana nešto krupnije nego suglasnička.

     INTERPUNKCIJA
     U natpisima 'inskripcijama' i zidnom 'muralnom' pisanju malo je interpunkcije upotrebljavano, izuzev kose crte koja razdvaja rečenice. U običnom i književnom pisanju interpunkcija je bila pomna i složena, sadržala je i onu vrstu naznaka o brzini 'tempu' i načinu izražavanja koju mi koristimo samo za muziku. Najvažniji znaci bili su sledeći:
     ekvivalent naše tačke
     'dvostruka tačka' koja znači otprilike isto što i završetak pasusa.
     ekvivalent našeg zareza', kojim se razdvajaju dve etape iste rečenice
     ekvivalent naše tačke i zapete, oznake da unutar jedne rečenice imamo neku celovitu grupu reči sa zasebnim značenjem.
     Ta četiri znaka su, kao naša interpunkcija, imala sintaksičko značenje i doprinosila su jasnoći. Sledećih pet znakova odnosili su se na dinamiku i tempo:
     Ekvivalent naše crte između zasebnih reči, koja označava zastoj. Dvaput napisan, ovaj znak je značio dužu pauzu, a napisan više puta značio je još dužu pauzu.
     Keško podvlačenje je, kao i naše, značilo naglasak ili jači izgovor.
     Suprotno od podvlačenja, nenaglašena reč, blagim ili ujednačenim tonom kazana.
     Napisano iznad reči, imalo je značenje naše napomene 'fermata': prolongirati reč, izgovoriti je tako da ona potraje duže nego što je uobičajeno. Napisano na margini, imalo je značenje naše napomene 'ralentando': čitati sa usporavanjem koje postaje sve veće.
     Pisalo se na margini i značilo je: ubrzaj čitanje, ili se vrati na normalnu brzinu čitanja.