Stanka, ta moja, nije bila ruzna devojka, sto jes jes, ali mi nekako isprva nije na srcu bila. Istina, tada nije bila ni neka druga, pa nekako poce da se zivi sa njom. Kucu je fino vodila, i da vidis, moj Sekula, postade ona prava domacica, pite sprema da im nema ravnih, sve po kuci uvek uredjeno, pa je i majka zavole, bas ko da ju je za sebe birala. Ali, dece -niotkud. Prodje godina, prodje dve, i - nista. Cujem kako ovi moji iz kuce pricaju komsijama, mladi su, hoce malo da prozive... a vidim, zabrinuli se. Prodje jos jedna godina, opet prodje i druga, a i dalje nista. Selo vec suska, a deda, vidim, sve cesce krsi ruke. Zaso i on u godine, svaki dan se oprasta sa svima nama, pa me uvek pri tom pita ima li sta novo. Onda me posalje samog ka peci, jer on vise nije mogao ni da se pomakne. Ja odem i gledam, kad mi kaze, a ono plamen guta li guta. Pogledam kroz prozor, pa vidim livadu, sumu, a onaj plamen mi sve zaklanja, pa se i ja zamislim i pitam sebe: Kome sve ovo, moj Mikajlo?
Kod ovih reci zastade i poce trljati oci, a grlo se stade grciti i on ucuta gledajuci negde preko Sekule.
-Cekaj, bre, nemoj sad, ma nije to najgore... ima i za takve stvari leka...
-Iso ti ja, Sekula, i trazio leka, a video sam da nesto nije u redu jos u vojsci, znas, jadan, kad se svi zajedno kupamo. Tad ti ja vidim nije sve kako treba, razlikujem se ja od drugih. Pogledam ja u njih krisom, pa opet u sebe, a oni se sve nesto smejulje i odmeravaju me. Vidim ja nece tu sve na dobro izaci.
-Pa, mozes li ti?
-Sve moze, moj Sekula,i sve ide kako treba, bar se ona ne zali, a ja druge nisam imao da uporedim. Sve ide, al dece nema. Odemo ti mi posle druge godine nase muke kod lekara. Kaze sve ce biti u redu ako se pridrzavamo terapije, pa nas isnimase, jedno, drugo... a onda nas poslase ovde, u Beograd, pa sve iz pocetka. A dobra moja majka mimo nas je trcala kod nekih gatara, sve je racunala nek pomogne, pa nije vazno sta. E onda, umre djed, bas kad smo ponovo bili u Beogradu. Pricala mi majka da je gledao u sporet dok je umirao, i da je trazio da se vatra ugasi iako je bila cica zima. Majka je otrcala po kofu sa vodom, a kada se vratila deda je lezao sa otvorenim ocima i nije se pomerao. Cuti, more, bolje sto je ranije umro da ne gleda vatru kako se sama od sebe gasi. I tako, umre ti on, a ja i Stanka sve po starom. Sve ide, al dece nema. Gledo lekar snimke, gledo, pa ti vako rece: "S njom je sve u redu, al bi ti, Mikajlo, trebo da se lecis."
Cutim ja, cuti ona. Da se lecim? Dobro, sve cu da radim sta treba. Dolazio ti ja onda stalno u Beograd, iso vazdan u neke banje, kod silnih vidovitih, i - nista. Kaze onda meni jednom lekar:
-Zasto vi lepo ne usvojite dete?
Ma i da usvojim, slozim se ja, ko svoje da ga gledam i gajim. Dogovorimo se Stanka i ja, pristanemo oboje, i samo sto ne krenusmo kad ona rece:
-Mikajlo, ja ne bi da gajimo tudju krv. Ako nemamo svoje ne moramo ga ni imati. Gajicu ga, a sve cu misliti tudje je, ko zna kakvo je, ko su mu bili roditelji, vuce li neko prokletstvo... ono ce rasti uz nas, a mi cemo iz dana u dan odlagati da mu kazemo istinu. Na kraju ce cuti od drugih, jer to uvek tako bidne, ono ce poceti da nas mrzi, krivi, i kuda onda? Kada vec imamo jednu bedu na vratu, nemoj da i drugu dozivamo.
Nisam ti ja mislio o svemu tome, moj Sekula, a ona poce to sve cesce da govori, pa se na kraju i ja slozih. Al, sta dalje, mislio sam, da imas svoje ne mos, da imas tudje, opet ne mos, al kome da ostavis sve sto imas?
-I, sta si onda smislio?
-Ja nista. Mislio bik ja, al nemam cime. Al da vidis, sedim ti ja jedan dan i gledam  u televizor. Ne gledam ti ja to redovno, al bio neki praznik, napolju udarila omorina, pa nit da radis u njivi ne da svetac, nit da se setas ne da vreme. Ne valja im sta god uradis, pa i ja tako udarim - nit gledam, nit spavam. Pricaju oni kako se svakoga dana u svetu nesto novo smislja za ljude koji nemaju decu. Ode zena kod lekara i tamo joj nesto, jadan..., uspricaju, pa je tu na licu mestu oplodjena, a da ona i ne zna cije dete nosi. Posle rodi dete kao svoje... pa i jeste njeno, samo sto ne bi bilo moje. Nema veze, pomislim ja, i ne mora da bude moje, nek bude nase, ali na kraju emisije rekose da se to radi samo u nekim posebnim bolnicama, a mojoj Stanki je vec bila tries sesta. Pomislih ja moze se to oduziti Bog zna koliko, treba sa tim pozuriti. Pa i sto se sve to mora raditi u bolnici, samo da se Stanka maltretira, pa da i sve bude u redu opet bi rekla ko zna ko je taj ko ju je oplodio, kakav li je taj covek koji pristaje da pravi decu na veliko po bolnicama, a da ne zna ni koliko dece ima, od kojih zena... Pomislih, opet ce poceti staru pricu, mozda je taj bio bolestan, mozda je pod prokletstvom, pa ce se to preneti i na dete... Ali mi ipak tada na pamet pade nesto drugo-zasto neko ne bi oplodio Stanku, a da ga ja znam? Bice njeno, a znacemo da taj nije ni proklet ni bolestan. Sve sam ja to skrivao u svojoj glavi - nisam dozvoljavao da ona makar i pomisli sta smisljam. Cutao sam i pustao da plan sasvim sazri, a njoj da kazem tek kad i sebe sasvim u to ubedim. Uzmem papir i olovku pa pocnem da pisem imena svih muskaraca za koje znam da su casni i posteni domacini. Pisem ja, pa na posletku bacim olovku. Vidim, nista mi ne vredi. Cije god ime da napisem - ne valja, tu je, iz sela. Krenula bi odma prica - Mikajlova zena laka zena, a moja zena, Sekula, nije  laka.
-Mislis nije kurva? Ha, ha, nema ti te zene koja nije...
-Pa ne kurva, Sekula, drugo je kurva. Kurve ne pate, a  moja je Stanka  suza prolila za celo jedno more. I tako ti ja odustanem od ljudi iz sela. E, al bio jedan momak, ovde studirao, a tu u selu mu bili baba i deda. Lep momak, ma ko lutka. Dolazio on kod njih povremeno praznikom i nekim vikendom. Pojavi se, bude koji dan, pa ga nema godinu. U Beogradu visoke skole ucio, mlogo bre pametan. Reko, njega cemo retko vidjati, a dete ne bi bilo ni glupo ni bolesno, a pec se ne bi gasila. Sad ja tek vidim, Sekula, koji je to belaj mogao da ispadne kako sam glupo naumio.
Leto doslo brze nego sto sam i mislio da ce, ja vec gotovo i zaboravio sta mi se vrzmalo po glavi, nego ustanem, kao i svako jutro, ovce na pasu da odvedem. Ni dva koraka se ne pomerih, kad vidim eto ti njega, stigo sa torbama, pa mi prosto neki zmarci projurise po telu, ali mu tad jos nista ne pomenuh. Nazvah mu dobar dan, a on mi otpozdravi, te tu malo popricasmo, te ga ja zamolih da sutra u isto vreme tu opet navrati, ko da ocu nesto s njim da se savetujem. On klimnu glavom, verovatno misleci da ce mi neka pomoc u radu trebati. Ceo taj dan sam mislio o tome, isla ovca kud je koja htela, a ja nisam imao snage ni prutom da zamahnem. Pa ti, brate, ja pomislih ovako - svoje dece nemamo, i sta cu ja sad, tako Bog hteo, ne moze se protiv njegove volje. Al sve nesto krajickom oka gledam onih dvaes ektara sto se proteze ispred mene. Pa ne mozes, brate, da se nagledas. Pomislik, sve ce to pustolija postati, zemlja bez zivota na njoj. A sve neki strah u meni. Kako cu ga posle u oci pogledati, i sta ce mi reci. Znao sam, odbice me, i nijednog trenutka nisam pomislio kako cu i sta cu ako pristane, vec sam samo mislio kojim ce me recima odbiti. Ali, reko, moram da pokusam, pa sta bude, bice, prijatelju. Cele noci nisam spavao, a nisam ni legao. I sve nekako se opet predomisljam da l da idem ili ne idem.
oji ne zna ni za sebe, a kamoli za decu, pa da budes siguran da nece za pet godina da se doseti i da ti trazi dete." On tad zacuta, ja uzdanuk, pa ga pitam: "A gde ja takog da nadjem?" Zaplacem se, nista nemoj da se smejes, Sekula, vec mi je sve bilo dojadilo. Ja sam moju Stanku sceo svakom da poklonim, a da nju nisam ni pito. Eto.

Sekula  pribi glavu uz ramena, pa izvi obrve u ostar luk, iscrpljen ovom ispovescu, ali Mikajlo brze bolje nastavi uplasen da ce izgubiti koliko toliko stecenu Sekulinu paznju.
-Cekaj, cekaj, nije gotovo! Cekaj, sad sledi glavno! Zadrzo sam ja momka jos malo, nisam ga odma pustio, vec sam ga pito gde takog da trazim. I u selu je, istina, bilo tig koji bi sve dali za suknju, a da je posle nigde ne vide, ali dzaba ti, i pre zore se sve kod nas sazna. A taj momak je ipak sveta vidio. Rece mi tad da je Beograd pun takvih sto odvlace i dovlace zene bez i pitanja i pozdrava, a dete posle, ne samo sto nece da traze, nego ni da cuju za njega. Pitam ga ja onda  zna li makar jednog stasitog i pametnog, a da ga dete nece zanimati, pa mi rece da ce biti najlakse stici do tebe...
-Do mene?! Ha, ha... ti trazis da ja tvoju zenu... Ha, ha, ha, neverovatno. Pa to si, covece, mogao da mi kazes sa vrata, a ne da me prepadas pricama o nekakvom Obrenu i tim njegovim... Ha, ha,ha, ovo mi niko nece verovati...
-Stani, Sekula, nemoj  da se smijes mojoj muci, pa zar ti mislis da sam ja tebe tek tako odabro, mislis ti da ce meni  biti  lako tvoju krv da gajim...
-Ovo je ludnica! Dolaze, traze ocene, nude pare, nude sebe, sad traze decu, i to sve od mene...!
-Stani, Sekula, ma, kumim te ,covece, ne teraj me da idem, ma stani, joj Boze...
Mikajlo nemo i pregazeno  baci glavu na naslon kreveta, kao da je resen da vise ne progovori ni rec.
-Slusaj, covece, je l' ti znas sta hoces od mene?
-Mikajlo isprva ne odgovori, vec samo sagnu glavu, pa tek poce da govori kad mu nekako podje za rukom da otvori tvrdo stegnutu vilicu.
-Taj momak te je, Sekula, znao, bio si mu profesor i reko mi je da su mloge kod tebe prosle taj ispit tako sto su noc ovde provele. Ajd mi sad reci da nije tako kad sam svojim ocima onu malopre vidio.
-Nije to isto. One bre dodju i odu, niti to njima nesto znaci, niti meni, zaboravimo se i pre nego sto se zatvore vrata.
-Pa kakvi ste vi to ljudi?
-Kakav god da sam to je moja stvar, i niko te nije terao da dolazis ovde i moljakas da ti zenu... o, Boze, ja tebe treba da pitam kakav si ti to covek!
-Ti mene da pustis. Momak mi je reko da si stasit i mlogo pametan, a i da mnogo volis zene. Moju ces zenu viditi tad i nikad vise. A Stanka jos dobro izgleda, mlada je, mladja od tebe, Boga mi podosta, mnogi bi za takvu zenu sve dali, samo da je vide, a ti mozes da je imas, ej bre, da je imas...
-Ne vredi ti, covece, necu, prosto necu da imam dete u tamo nekoj zabiti, da  ga hocu ja bih ga sam gajio! Ne volim obaveze... Otkud znam da neces posle da me ganjas sa tim detetom, da me ucenjujes, te placaj  letovanje, te polazak u skolu...
-Casti mi, Sekula, ako pristanes, vise me nikad neces viditi, a dacu ti sta god zatrazis...
-Necu!
-Pa nista te ne kosta, ti ces da zaboravis, a meni ces zivot da obasjas... sve ces na bolje da mi promenis...
-A jesi li rekao zeni sta si namerio... plasis li se njene reakcije?
-Pristao si?
-Nisam.
-Nisi...
-Ne, a mislim da ne bi ni tvoja zena.
-Moja Stanka je moja briga, samo tebe da ubedim.
-Zaboravi, prijatelju, nemamo vise o cemu da pricamo. Za ispit bi se nekako i dogovorili, ali za dete... svasta! Sta jos ljudi nece od mene sve traziti. Jednom ce se neko  pojaviti na mojim ludim vratima i reci: "Kakav divan primerak ruke, gospodine Sekula. Vama jedna ruka vise manje, a takav bi sjajan eksperiment bio."
Ne znajuci vise sta da cini, dovoljno osramocen Sekulinim ruganjem, Mikajlo pade na kolena, prisloni dve sklopljene sake uz grudi kao da se moli, pa rece:
-Rekao sam sebi da si mi ti poslednje sto pokusavam, i ako me ti odbijes, vise nista necu pokusavati - pomiricu se da necu imati dete. A kad se pomirim, onda cu da umrem. Pa sad reci - ubijas li me? Sve, ma sve cu da ucinim sta trazis!
Sekula prevrnu ocima :
-E, izvini, majke ti, a koliko ces ti da budes ovde? Ja cu sada da odem i da se zakljucam u kupatilo, a ti mi kucni kad krenes, mislim da znam, da ne prespavam tamo.
Mikajlo ga pogleda svojim upalim zemljoradnickim ocima, ustade i krenu ka vratima. Koracao je sitno, zastajkivao je nemocan da pruzi korak, a kada spusti gotovo uvelu saku na kvaku zacu Sekulin glas:
-Mikajlo, vrati se, bre, da ti nesto pokazem. Ma nemoj sad takav da ides, nesto ce te zgaziti.
Sekula se okrenu ka radnom stolu, kleknu i poce da pretura po donjoj fioci, pa izvuce jednu zutu kartonsku fasciklu koju pruzi Mikajlu.
-Pretpostavljam da i ti imas jednu ovakvu.
-A sta je to?
-To su dijagnoze, prijatelju moj. Mislio sam odmah da ti kazem, ali mi se cinilo da se sprdas sa mnom. Sta ti mislis zasto ja ovako zivim? Zasto se ne smirim, i ne ozenim, kako mi ne dosade sve ove devojke sto kace grudnjake po mojim slikama. Bio sam i ja ozenjen, i to dva puta.
-Ti bio ozenjen? Pa gde su sada te zene?
-Pojma nemam, a i ne zanima me. Ostavile su me.
-Ostavile?
-Ostavile, nisam imao decu ni sa jednom. Isli  smo na preglede, na lecenja, tu sam i podobijao sve ove silne papire. Ja se nisam potresao kao ti, bolje da nemam decu, nego da deca imaju oca kao ja. Posteno, brate.
-Cekaj, stani, ni ti ne mozes da imas decu?
-Ne, ne mogu, kod pogresnog coveka si dosao.
-Pa sad bar znas kako mi je.
-Pa sad i ti bar znas da ne mogu da ti pomognem.
-Cekaj, i ti sve ovako kao ja... isao, trazio, lecio se, a ono, nista? Ti, za koga kazu da je imao toliko zena? I - razveo se? Napustila te zena... zboga toga ...
-Eto, prijatelju, ne moze sve da se ima, negde mora da fali. Ja sam zavrsio skolu, ti imas dobru zenu, iz ugledne si kuce, i imas zemlju. Sta bi da nemas nista od toga?
-Cuti, gde jos i to? Ali, kako... tako... ti... nista mi nije jasno... I tako dugo cutis, pa nista da mi kazes, da me prekines, da se i ti zaplaces...
-Odustao sam ja davno od plakanja. Nema od toga vajde. Ajd sad i ti, nemoj da se sekiras zbog Stanke. To sto su mene ove moje ostavljale, ne znaci da ce tebe tvoja, jer nemate dece... Te moje su bile onako, bezveze neke...
-Zivim svoj zivot, i ne razmisljam...

-Pa, to ti je pametno, ali ja ne mogu... slab sam, ma i da zaboravim, odma bi se setio...
-Ne znam sta da ti kazem, prijatelju...
-Ma, nista ti meni ne moras da kazes... Idem sad kuci da se isplacem i cutim dva dana. Koliko sati ima?
-Sad ce pola tri.
-Ajd da pozurim, ima voz negde oko cetri. Pa uzdravlje i izvini na smetnji... Kako da ti kazem, sad mi nekako  lakse kad vidim da jos ima ljudi sa mojom mukom... A sve nekako i ne mogu da poverujem...
-To ti je sada vec skoro normalna stvar.
-Mislis?
-Ma, da, naviknes se i  prihvatas tako zivot.
-Hvala ti, Sekula. Da znas da volim sto sam doso, iako nisi mogo da mi pomognes.
-Nista, prijatelju i srecan ti put. I cuvaj zenu od svoje nesmotrenosti.
-Da znas da ocu. Ajd..
Vrata za Mikajlom se polako zatvorise. Sekula ostade da stoji jos malo pod utiskom ove cudne posete. Pomisli kako ga je bol u glavi neprimeceno napustio. Razmisljao je o Pelagiji, Obrenu i Mikajlu, kao o nekom filmu odgledanom u tami bioskopa, posle cega sedi sam u tek osvetljenoj sali, nemocan da  se podigne. Ocekivao je da ce se mozda vratiti, cak mu je bilo i zao sto nije bio manje ohol i nepoverljiv, a kada se Mikajlo nije pojavio ni posle pola sata poceo je da prikuplja stvari sa dvoseda. Setni smesak mu izmami fascikla sa ispitnim radovima koju je pokazao Mikajlu, pa se sagnu i vrati je u fioku, na svoje staro mesto. Poseze za telefonom da isprica nekom od prijatelja iz kakve je cudne price upravo iskocio, a zatim spusti slusalicu kada zamisli Mikajlovo truckanje u nekom putnickom vozu koji gleda kroz prozor voza dok putuje, livade koje prolecu, i misli kako ce neke slicne progutati  plamen peci, jer ga suze koje padaju kroz prozor voza ne mogu izgasiti.

NOVCIC ZA DUNJU I FONTANU
 

        Kada se god oglednem, rasprsi mi se slika u ogledalu poput stakla razbijenog prozora gde svaki komadic odnosi svoje na drugu stranu. Cini mi se da je potrebno da se pomaknem samo jedan korak unazad da bih videla jasan i kristalan odraz, ali je taj korak vise nemoguce napraviti. Ponekad, dok idem ulicama razmisljam kakav li je odraz svih tih ljudi koji prolaze pored mene: gimnazijalaca koji se u prvi sumrak sa glasnim smehom rasture svak na svoju stranu zabacujuci rance preko ramena, jureci za trolom koja se sprema da ode, postara sto desnu ruku drzi savijenu u laktu preko iskrzane torbice sa pismima, dok levom trlja papir da bi skinuo tragove masnoce posle jutarnjeg sledovanja bureka u prvoj pekarici. Ili momaka sto po ulicama prodaju stripove i stare knjige, pa ce se spuste trkom da potrose pare bas tamo odakle je izasao postar pre nekoliko minuta. I pomislim ponekad - steta je ne znati tolike ljude, u tim licima koje srecem svaki dan ima nesto od moje zamazane i razblazene slike ogledala, ali je uvek jaci osecaj da su reci negde u meni zauvek zakljucane, i da se ja sve vise predajem osecaju nemoci i ulozi posmatraca. Prolaze oni kao da me nema, klimnu glavom u znak izvinjenja ako slucajno, u prolazu jedno drugom zakacimo rame, zatrazimo prostor u autobusu pred sledecu stanicu, ili preporucimo knjigu koju vracamo, dok cekamo bibliotekara.
        Rale nije voleo knjige koje sam mu ja preporucivala i uvek se vracao nekim svojim knjigama za koje nikad ne bi rekao da ih je sasvim procitao, i nikada ih ne bi zauvek odlagao. S vremena na vreme, kada bi posle ucenja pravio kratke pauze, klateci se na stolici uzimao bi neku knjigu sa polica, procitao kakav pasus, obicno naglas, da i ja cujem, pa se vracao natrag, na ucenje.
        Davao je znacenje tim delovima nekakavih bespogovornih i neprikosnovenih istina, smejuci se meni iskreno i gromoglasno kada bih u njegovu sobu unela kakvu poeziju ili price. Pamtim neverovatno zivo tu njegovu studentsku sobicu, i kao da ga sada gledam kako se klati dok sprema ispite, nesto obelezava ili stiklira na papirima zalepljenim na zidu, i planira. Uvek naglas i uvek puno. Nikada plan za sutra ili popodne, vec za zivot, za pet godina, ili cak i za iducu deceniju. A ovo sve sitno, govorio je, podrazumeva se. Ako planiramo da odemo negde i dobro zivimo, normalno je da moramo i fakultete zavrsiti, ako cemo imati svoju decu i ziveti zajedno logicno je da cemo se videti i sutra i prekosutra. A ja sam se uvek nekako plasila tih planova i drzala se one stare da ne smes reci sta nameravas jer te onda i djavo cuje, pa sve pokvari. A Rale se i tome smejao, i branio se recima da je lako meni, gradskoj devojci koja je uvek sve imala, zivi u svojoj kuci i studira iz ljubavi, a ne iz muke, pa ne moram da planiram. A on, mora, da bi imalo sta da ga vuce napred.
-Znas, resio sam da fotografisem celo moje selo, sve njive iz kojih nikad nista nije rodilo, pa da svaki put kada mi se sve ovo zgadi kazem sebi: "Rale, ako sada ne ucis, citav zivot ces ovo da obradjujes i tako da zivis."
        A ja sam znala, to sam mu i govorila, da mu ta njegova zemlja ne gine, jer je u selu ostala majka da ga nestrpljivo ceka i u sebi svaki dan precrtava, bas kao da ceka vojnika misleci kada ce joj se to sin zauvek vratiti.
        Mislim da sam svu tu pricu znala jos kada sam ga prvi put videla. Meni nije trebalo vremena da ga upoznajem i skidam ljusturu, slojeva nije ni bilo. To je bio on, Rale, takav i uvek isti, jednostavan, neposredan, naivan, iskren, tih kad ne treba, glasan kad to vise niko i ne cuje. Te veceri dosla sam kod Danice, moje drugarice sa fakulteta koja je zivela tu, u domu, i posle ucenja za ispit sisli smo u menzu, na veceru. Nekako su se i njih dvoje znali, valjda su se vidjali u domu, pa su tako poceli razgovor, jos u redu. Pamtim i onaj njegov stisak, sumadijski, sirok, jak, prijateljski i kako mi je, posle, dok smo vecerali, stavio na tablu svoju salatu rekavsi da sam sva bela i anemicna. Ne mogu nikada da zaboravim jednu uvucenu i drugu izvucenu kragnu plavkaste karirane kosulje ispod sivog prsluka i njegovog neuspesnog pokusaja da to namesti kada mu je Danica skrenula paznju. Nesvesno je izvucenu uvukao, a uvucenu izvukao, pa je stvar nekako vratio na isto, a nas naveo na smeh. Posle vecere uz trk smo se popeli do Danicine sobe, svo troje na vecernju studentsku kaficu pred duga gatanja, da se svi malo bolje upoznamo.
        Nisam znala da postoje ljudi koji jos toliko vole selo, premda zive u gradu, i nisam verovala da neko moze imati toliko prirodnosti u sebi. A moj Rale je bio jedan od tih- znala sam to vec isto vece. Nekako decije nezan i miran, cist uprkos svim grubim stvarima o kojima je povremeno pricao. Razmisljala sam, gledajuci ga, kako je on covek kome bih tako rado cutke spustila glavu u krilo i zaspala, a on me ne bi pitao zasto to cinim i sta osecam, jer su mi reci ponekad tako teske i kamene. A cinilo mi se da i on ima takve svoje reci. Da sve sto prica o fakultetu, kuci i drugovima jeste samo ono sto je spremljeno za pricu, a ono njegovo pravo lezi nepomicno u njemu. Jer sam znala da se iza tih zenica krije mnogo vise od obicnih prica kakve sam slusala svaki dan.
        Rale i ja smo iz Danicine sobe krenuli u isto vreme, ja kuci, a on ka svojoj sobi. Do nje smo zapravo dosli zajedno jer mi je ona bila usput. Kao da se snebiva, nijednu od zapocetih recenica nije zavrsio i ja sam imala utisak da se u sebi dvoumi da li da pocne da prica jednu veliku, svoju pricu, ili da prosto cuti. Promrmljavsi nesto pozvao me je na kafu, no ja se zahvalih i odbih:
       -Ne uopste, ili ne sada?- pitao je.

Nasmejali smo se i tu pred vratima ponovo zapricali. Tek tada poceli smo se otvarati i upoznavati i razgovor je konacno krenuo od pocetka kao da smo sve vreme i cekali da ostanemo sami. Kako je on bio lep te veceri. Imalo je neceg Isusovskog u njegovom liku, neceg neverovatno postenog i blagog. Svaku je rec izgovarao celu, mekano, polako, i svaka je rec imala svoje znacenje ne utapajuci se prosto u gomilu okolnih reci. Naocari sa tankim smedjim okvirom davale su notu zrelosti njegovom skoro decackom licu ispod sasvim kratko podsisane kose. Na momente mi je delovao stidljivo i detinje, da sam tu sporost obrazlagala bojazljivoscu, a na momente kao da je sam sebi jedini na svetu, odrastao na golom kamenu, u siromastvu, sam sebe tako odgajio, i nema vise zara da prica brzo i odusevljeno. Sta mi je sve te veceri padalo na pamet pokusavajuci da ga bolje upoznam! Ipak, rukovali smo se, pozdravili, za njim su ostala samo vrata sa brojem 212, a iza mene bat koraka po domskom podu.
        Stigao me je na izlasku iz domskog kruga, zapravo pretekao, i prosto rekao, pomalo smuseno i nespretno da nije vican izgovorima, ali da mu je bilo prijatno da prica sa mnom, da bi zeleo jos malo da razgovaramo i da ce me ako mi to ne smeta, ili ako me niko drugi ne ceka, otpratiti do kuce.
        Mene nije cekao niko drugi, i nisu mi bila potrebna objasnjenja zasto me je stigao. Znala sam da mi je prijatan razgovor, da u njemu uzivam i prosto sam htela da se to nastavi. I, nastavilo se. Uvece, dok se spustam trckarajuci sa prvog sprata, gde imam vezbe i istrcavam na vrata fakulteta ispred kojih me ceka kad idemo na zito sa slagom, ili dok se setamo na Adi. Moj Rale.
 

-2-
        Kad se samo setim kakva je Dunja bila kao beba, i kako sam jedva cekala da je vidim, da mi je donesu u bolnicku sobu. I kako je samo brzo pocela da guce i da puzi za mnom po sobi! Sve je htela da vidi, pipne, proba, ispusti, nosi kuci, sve da prisvoji, ali i da da, ma samo da se smeje. Licila je na moju majku, imala je iste rupice na obrazima, i znala sam jos tada da sam rodila svog najveceg prijatelja. Misa je vec dugo bio na tom gradilistu u Rusiji, ja u vecitoj dilemi da li da cekam ovde, ili da Rusija vise ne ceka mene, i stalno sama. Sve je za mene tog trenutka, kada sam prvi put podigla Dunju, doslo na svoje mesto, dobilo svoj smisao, zaokruzilo se a svi problemi brzinom romana postali su manje strasni, i njeno rodjenje mi je prosto otvorilo prolaze za koje nisam ni znala da postoje. Kada je zaplakala, setila sam se price moje majke da je dok je mene radjala osetila jak miris dunja, i ucinilo mi se, dok sam slusala plac moje cerke, da i ja osecam jak miris jesenjeg voca sa hrapavom zuckastom koricom. Kao da sam zaboravila miris sopstvenog placa koji mi se, eto vratio nakon toliko godina. Kroz prozore bolnice probijalo je bljestavo prozracno svetlo, osvetljavalo iskrzale bolnicke carsave koji su se jos vise beleli pod njim, koji su nam ozarivali istrosena lica po sobama, i podsecalo da smo svetu podarili novi zivot. Ja-moju Dunju. Jedva sam cekala da je uzmem, da je nosim kuci, i da se spustajuci Jagodinskom ulicom nadjem u onom lepom, velikom parku gde sve zene setaju svoju uredno obucenu decicu, a koga sam godinama cuvala u mislima namenivsi ga jednog dana svom detetu.
        Kako se samo Dunja lepo uklapala u moje planove i kako se rado svakog petka i subote oblacila i spremala za nas parkic. Cudno kako je ona znala i za petak i za subotu, iako tada sigurno nije mogla imati predstavu sta su to dani, niti ih je bilo kako mogla izbrojati. Budila se tih dana ozarena, hvatala za ogradu svog kreveca, i skoro poskakivala nozicama trazeci me pogledom, a ja sam joj pritrcavala plaseci se da ne ispadne kroz ogradicu.
        Ne znam da li bih se ikada i oporavila od onog sto mi se desilo da nisam imala svoju cerku. Misa je stigao jedno jutro u Beograd u mrtvackom kovcegu. Neverovatno je kako se sve to desilo, kojom brzinom, nelogicnoscu, i kako je sve to uopste i bilo moguce. Krenuo je za Beograd da nas iznenadi, i vec je stigao, bio je tu, u Beogradu, kada ga je na stanici zakacio voz, i tako ga, isprva polumrtvog, vukao metrima. Mozda to ne bi ni bilo toliko neverovatno da, kako sam kasnije cula od njegovih kolega na gradilistu, a sto mi on ni u jednom pismu nije napisao, verovatno da bi me zastitio, te godine nije bio toliko puta pred samom smrcu, od udarca kolima, pa do pada neke skale na njega. I kada je vec sve to prosao i izbegao, zgazio ga je voz u rodjenom gradu! Posle nesto vise od godinu dana videla sam muza u mrtvackom kovcegu ne mogavsi ni da ga prepoznam. A u poslednjem pismu koje mi je od njega stiglo pisalo je: "Neces me ni prepoznati koliko sam smrsao, jer nemam cestito vremena ni da jedem, stalno negde jurim." I nisam mogla da ga prepoznam. Tako moja Dunja nikad nije videla svog oca.
        Stavljala sam joj cesto njegove slike u krevetac, a ona ih je, kao i sve ostalo stavljala u usta, ili pokusavala da ih iscepa smeseci mi se. Ponavljala je za mnom ta-ta, i ja sam se trudila da joj stalno, pa i tada kada me nije razumela, sto vise pricam o njemu. Sam Bog sveti zna kako mi je bilo tih godina. Bez posla, bez ljubavi, sa okrnjenom porodicom, slomljenim snovima, napuklim ambicijama, besparicom, kosmarima.

 Pa opet, udjem uvece u sobu i vidim Dunju kako spava i pomislim-dobro je, ona nista nece osetiti od svega ovoga, dok ona malo poodraste ja cu se vec nekako snaci, oporaviti, nesto mora poci nabolje, samo da ovako vise ne traje. Posle Misine smrti nisam bila u stanju da donesem bilo kakvu krupniju odluku, iako sam znala da mi je neka promena neophodna, da nesto moram raditi u zivotu, jer vise nismo imale od cega da zivimo. Sa porodiljskog se nisam ni vracala na posao u muzicku skolu. Posle mog gubitka nisam ni pomisljala da mogu ponovo zasvirati na klaviru, pa ma koliko mi kolege pricale da je to za mene neophodno, i da ne treba da to posmatram kao sviranje, vec kao svoj posao. Ali, nisam mogla. Ej, bre, da sviram, a muza mi voz razneo u sred Beograda!? To bi mi samo s vremena na vreme prostrujalo kroz glavu i osinulo me neverovatno brzo i koprivno ostavljajuci vrele plikove po mojim, ionako nezaraslim uspomenama. Roditelji su me ubedjivali da se preselim i zivim kod njih, a potom i Misin otac, stari grncar, kome je Dunja bila neverovatno naklonjena, jer je imao nepotrosivu kolicinu strpljenja za sva njena pitanja.
        Kako je rasla, sve cesce je trazila da odemo kod njega, i pritom su se oboje toliko radovali da sam pomisljala da je Dunja u njemu prepoznala svoga oca, osetivsi lice i pokrete koje je negde u sebi i sama nosila. Postepeno sve cesce i cesce ostajali smo da nocimo kod njega dok se sasvim nismo preselili kod deda Sime, kako ga je Dunja nazvala. Gledala sam kako se nasa tkiva sve brze i brze zajednicki regenerisu i kako zajedno gubitak podnosimo lakse. Vec iduce godine vratila sam se na posao, a tog proleca pocela sam i Dunju da posadjujem na stolicicu ispred klavira i da joj postavljam prstice na dirke, a ona je za svaku dirku imala neku svoju pricu.
        -Ova dirkica posla da upozna ovu crnu, pa zajedno dosle do ove trece, bele, je l' tako mama? Ova dirka nije bila dobra- nju bi potom po pravilu energicnije udarala, i to su uglavnom bili neki nizi tonovi- a ova se plasila svoje mame, pa je bila tiha, i nije smela da bude bucna kao ova ovamo... a je l me ti slusas, mama?
        Dugo nisam uspevala da savladam te njene price i da je nateram da odsvira bilo sta povezano. Odsvirala bi jedan ton, pa nesto ispricala, i svaki cas nalazila povod da prekine. Sve cesce me je pitala za svog oca, i primetila sam da su ucestali njeni razgovori sa svojim dedom o Misi, i da su to mogli ciniti danima, jer se nijedno od njih dvoje nije moglo zasititi pricom o njemu- ovaj, vec starac uspomenama, a moja Dunja upoznavanjem i otkrivanjem.
        -A kako ono, deda, kad je upoznao moju mamu? Kako ono bi?
        I cika Sima bi ponovo, po ko zna koji put zapocinjao pricu o tome kako smo Misa i ja zajedno isli u gimnaziju, i kako nas je gledao sa prozora koji je bio tacno preko puta djackog dvorista. Jedino nikada nije hteo da prica kako je doslo do toga da Misa ode u Rusiju da radi, i uvek bi prelazio preko Dunjinog naivnog i brzopletog pitanja zasto tata nije sacekao da se ona rodi, pa tek onda otisao. To ga je najvise i bolelo. Bilo je to vreme kad mu je vid vec oslabio, pa je sve manje i manje radio, i kada je sve vreme posvecivao Dunji i meni. Nas dve smo bile na prvom spratu, a on je obitavao u prizemlju, dok je drugi sprat ove lepe kuce, u kojoj je i Misa odrastao, bio namenjen Dunji jednog dana. Ja sam vec tada shvatila da se nas dve odatle necemo seliti, kao sto sam u pocetku mislila. Ovaj starcic i njegova ljubav, briga i prica, bilo je nesto sto nam je bilo preko potrebno, i ja sam sa vremenom pocinjala da osecam kao da me je on rodio, i da me samo on moze razumeti, jer nas je taj bol zbog gubitka zauvek spojio istom nesrecom.
        Dunja je rasla i rasla, i sve vise se okretala od klavira ka prirodnim naukama, pa je znala satima da sedi u kuhinji, nesto presipa iz casica, i da govori da je to njena "hemijica", i ja sam se stoga trudila da joj sto manje namecem muziku kao njeno buduce zanimanje, mada priznajem da su mi nedostajale njene decje price o dirkama. Htela sam da imam, svaki put kada pricam sa svojom cerkom onaj osecaj sunca kroz bolnicki prozor sobe, i osecaj da cu moje dete uvek razumeti i sve mu pruziti. Mojoj cerki klavir nije bio isto sto i meni, a ja joj nikada nisam zamerala zbog toga, vec sam se brzo navikla na Dunjine, sada vec prave vezbe u laboratoriji, na beli mantil i pripreme koje sredjuje sredom uvece.
Jedne srede je umesto za svojim radnim stolom dugo sedela sa mnom u kuhinji i pricala mi o Ralu, momku sa kojim se vidja i koji ce tih dana doci kod nas. Nekako se vec treci dan zatekao u blizini, kako su rekli, i Dunja ga dovede na veceru.

       Vec sam bila zaboravila kako izgledaju decaci. Dugo nisam nijednog videla. Prvo sto sam pomislila kada su usli u dnevnu sobu drzeci se ovlas prstima bilo je- kako je brzo prosla moja mladost, okrenes se i vec vidis- Dunja velika devojka. Pamtim i kako je taj momak gresio u oslovljavanju, ne znajuci ni sam kako da mi se obraca, i kako se, a to je vec stalno ponavljao, oseca nesigurno i bojazljivo. Divio se kuci u kojoj smo ziveli, rekao kako mu Dunja nikada nije pricala kakav dvorac ima, i jedva cujno promrmljao kako je od stida ne bi smeo dovesti kod sebe u kucu. Kada sam ga pitala zbog cega, a i pre nego sto sam izgovorila to pokajala sam se, on je prosto, skoro ne otvorivsi usta rekao:
        -Pa, eto tako.
        I-nista vise. Verovatno je mislio na svoju seosku kucu sa slavskim ikonama nasuprot umetnickim slikama sa masivnim ramovima, na zemljane cupove u odnosu na kristalne i kobaltne vaze po coskovima i caj sto se susi na tavanu prema nekim tropskim lozicama. Ne znam zasto sam pocela da mu pricam, mozda jer sam cula njegovu neizgovorenu istoriju, da nista od svega toga nije nase, da sve pripada mom pokojnom muzu, zapravo njegovim roditeljima, majci Italijanki i ocu, predratnom umetniku, grncaru sa kojim sada zivimo. Ispricah mu i kako smo rano ostale same, posle cega smo presle u ovu kucu i tu zauvek ostale.
        On je pomalo naglo skrenuo temu i poceo da prica o ispitima, valjda jer mu je bilo neprijatno sto sam cula i sve ono sto nije izgovorio. Kasnije sam uspela da se vratim neprimetno na istu temu, jer nisam zelela da mu to ostane kao neprijatan deo razgovora iz nase kuce. Rekao je da jedva ceka da zavrsi fakultet da bi mogao cesce da obilazi majku koja je na selu, a i da ce se ona manje brinuti. Bila sam ganuta njegovom brigom i toplom pricom o majci koja svakog jutra izlazi ispred kapije i izviruje hoce li joj on bas tog jutra doci, jer nemaju telefon, a ona ne zna da cita, pa tako i ne moze unapred da zna za njegov dolazak. Tada je valjda i zaboravio sta je rekao za svoj stid, pa rece kako jedva ceka da Dunja vidi svu tu lepotu kad krajem aprila sve ucveta i kad dune vec topli majski vetar, pa sve do juna kad ispod kuce zacrvene jagode. I vidim, moja Dunja se sva predala- slusa i gleda sve to ispred sebe, onako ejdetski, kao da je tamo, i sedi pod nastresnicom dok bere prve jagode. Rale je bio prvi momak sa kojim me je Dunja upoznala, i jos tada sam pretpostavljala da mu pridaje narocit znacaj, cim ga je nedugo po upoznavanju dovela u kucu. Odvela ga je cak i u sobu kod dede koji je vec tada vecinu vremena provodio u krevetu, i imala sam utisak da je htela da ga upozna sa svim sto je imalo ulogu u njenom zivotu. Pokazivala mu je stare fotografije na kojima smo bili Misa i ja na putovanjima, i pricala mu sve price, bas onako kako sam joj ja pricala. Prepricavala ih je kao da ih je sama dozivela pokusavajuci valjda tim pricama da nadoknadi sve ono sto nije dozivela, i jednom prilikom mi, nekako neocekivano, rece:
        -Znas, majka, ni Rale nema oca. Umro je kad je on bio sasvim mali. Ni on ga ne pamti.
        "Mozda ih je to i spojilo", pomislih, mozda su oboje nosili tu neku tuznu pitomost i zelju za brzim zblizavanjem koju nisu krili, jer je i ono drugo bilo u istoj situaciji. Dolazili su sve cesce posle Dunjinih vezbi, dugo smo zajedno sedeli, smejali se i pricali, i na Rala sam se navikla, bas kao da je odrastao tu i osecala sam da se i on raduje svakoj poseti. Kasnije bih odlazila na sprat, u svoju sobu da zavrsim knjigu koju citam, ili da odgovrim na pisma koja su se nagomilavala, a njih dvoje bi odlazili u setnju, ili da posede na velikoj ljuljasci u dvoristu. Dok sam pisala ili citala, gledala sam ih kako sede pod jorgovanima, ljuljaju se odupiruci se nogama o zemlju, i kako se drze za ruke dok Dunja pospano i opusteno drzi glavu na njegovom ramenu. Mislila sam tada kako ce Dunja imati sve ono sto ja nisam- nece juriti ni za kakvim poslom, namestenjem, kao sto smo Misa i ja, zbog boljeg posla se i rastali, i tako i ostali jedno bez drugog. Mislila sam da je najbitnije da su zajedno, da se vole, da imaju jedno drugo i da to prosto-traje. Primecivala sam kako Dunja postaje sve milija, oblija, zenstvenija, i to se osecalo u svakom njenom pokretu- dok sklanja kosu, dok sedi i uci za ispit, dok se sminka ili stavlja vodu za kafu- bila je mirna, spokojna i zadovoljna, a sa njom sam to postajala i ja. Konacno sam osetila da je moj zivot ponovo dobio neki smisao. Uspela sam da se izborim sa svim sto me je snaslo. Odgajila sam dete dobro, vratila se poslu, napredovala i gledala sebe kako citam, sviram, komponujem, i kako ponovo zivim. Posle svega.

Mislila sam i da nema kraja mojoj sreci kada mi je pocetkom januara rekla da misli da je u drugom stanju i da hoce sa mnom da razgovara. Imala je jos dva ispita do kraja studija, a Ralu je ostao samo diplomski, i znajuci to naslucivala sam i njenu odluku. Rece da nista vise ne zeli nego da se uda za njega i da rodi dete kome ce dati Misino ime. Upitah je da li ce se Rale protiviti zbog imena zeleci mozda da ga nazove po svom ocu, ali se ona nimalo ne zbuni i rece kako on jos uvek ne zna, a uostalom, ako sve bude u redu i kako planira, to nece biti jedino dete. Radovala se tog jutra i bila tako uznemireno srecna i radosno uzbudjena ne mogavsi ni za trenutak da se zadrzi na jednom mestu, kao sasvim malo dete nestrpljivo zbog odluke koja mu predstoji. Jedva je cekala da ga vidi i da mu kaze, zapitkivala me kako sam ja rekla Misi, no ja joj nisam mogla puno pomoci rekavsi da sam to uradila preko pisama, jer je on vec bio tamo kad sam saznala. Ona se malo snevoljila i oneraspolozila, ali joj je ono sto je nosila u svesti brzo povratilo radost, pa je ponovo pocela da planira. Pominjala je cas drugi sprat koji je cekao na nju, cas Ralovo selo za kojim je on zudeo, pa opet zakljucivala da je sve to nevazno u odnosu na ono sta ona ima da mu kaze.
        -Samo da vidim reakciju kad mu budem rekla.
        I ja sam bila uzbudjena i nekako mi se plakalo. Mislila sam kako ce to dete imati sve ono sto moja Dunjuska nije mogla da ima i da ce tacno znati sta je to sto treba da pruzi svom detetu. Nasmejala sam se u sebi pri pomisli kako ce reagovati Raletova majka na selu na cinjenicu da joj je buduca snaha vec trudna. Ni ja, ma kako se radovala zbog toga, nisam mogla da verujem da ce Dunja, moje malo dete, vec imati svoje, i da ce taj simpatican momak koji kod nas navraca biti moj zet, i da ce ostatak zivota provesti zajedno. I mastala sam, mada sam odlucila jos to jutro da to ne pomenem ni Dunji, ni dedi, kome je tu vest takodje uskoro trebalo saopstiti, da ce se bar neko vreme zadrzati tu, na nasem drugom spratu, jer bi im to vise odgovaralo, i zbog deteta, i zbog svega drugog sto sam ja sebi prizivala u glavu kao objasnjenje. Ipak, znala sam da Rale, jos od dolaska u Beograd planira da se vrati i da se posveti svojoj majci, i znala sam da ce odluka biti nekako najvise njegova, a da ce se Dunja prilagoditi zadovoljna i zaljubljena, ma sta to bilo.
I taj dan se nisam mogla ni na cemu duze zadrzati, u sta god bih pogledala osetila bih da mi se pogled za to prikovao, i da sam zamisljena bez nade da cu u skorije vreme trepnuti. Bila sam pomalo iscrpljena tim uzbudjenjem, pomalo nervozna iscekujuci Dunju koja je nosila vesti o Ralovoj reakciji, i stalno sam se vracala danima kada sam saznala za svoju trudnocu, i kako sam prebrojavala korake svih ruskih postara.
        Kazu ljudi- ne raduj se puno. Znaju ljudi sta pricaju.
 
                                                                                -3-

       Jopet Zdravka sama. Tako pricaju po selu. Joj, muko moja. Sad cekam i ja da umrem. Sto da zivim vise? Mucu goveda po ceo dan. Sto muces? Je l' zato sto ste gladni? Pa, mucite, ne jedem ni ja nista po vasceli dan, pa cutim. Ne mogu ni da jedem od tuge. Bik ja, kazu ljudi valja, al ne mos, svaki zalogaj evo vodje zastaje. Joj, muko!
Jebes zemlju koja musko nema! Eto, to je! Jebes kucu bez muske glave, sve ti se na to vrati. Ja i moj Miodragi smo kucu podizali, sve sami, golim rukama. I znali smo sto smo je podizali. Sve ciglu po ciglu, odvajaj od usta pa trci u njivu. Posle, kad je vec dete doslo, nije se moglo tako, pripomogli i ostali, rodjaci, komsije, imali smo uvek ljudi da pripomognu i povucu. E, al djavola sve tako lepo da bide. Kad smo vec sve sagradili, kad je dete proodalo i progovorilo, Miodragi umro, neki izliv nedje u mozgu, tako rekli, ziva se ja ne pomakla ako je bolovo ili bolan bio. Vaki covek ko ovo drvo, danas jeste, a sutra pod zemljom. Kukala sam, vikala sam:
        -Joj, Miodragi, kako cu ti, joj Miodragiii, joj, sta cu sama, ajoj, uf, joj...
        Da mi nisu bile komsije pri pomoci, ja bik s njim pod zemlju. Zamraci mi se vako pred ocima, pa me neka tuga svlada i samo placi, Zdravka, placi. Kuni sebe kad te i drugi prokle. Posle dete raslo, sve gledaj njega kud ce, da ne padne, da ima, da je oprano i obuceno, sito i niceg zeljno. Rasto Rale, rasto, brate, dobar djak bio, voleo da uci knjigu, ucio prvo onu skolu odje, drugu posle onu u gradu, kako se zvase, pa ziveo kod tetke, i svaki cas dolazio da me vidi, da pomogne, sve radio, i u kuci, i na njivi, pa ama bas sve. Tako ti on i tu skolu zavrsio, pa sve meni govori kako je dosad dobar djak bio, pa bi rad bio da nastavi skole da uci. Uci, sine moj, kazem ja, i dosad si dolazio majci, i dosad te majka cekala, uci, sine, kad te Bog tako pametnog dao. Rece Rale da to nije ista skola, ova mlogo dalje bila, cak u Biogradu, nece moci cesto da dolazi, mozda i po mesec da prodje, jer ce morati da radi da bi imo dje da bide. Kazem ja, nemoj ti sine nista da radis i da se mucis. Kazem mu da cemo prodati onu gornju livadu, pa da zivi ko svi ostali, al on ni da cuje. Kaze ne bi mogo ni da zaspi vise. I otiso Rale.
        Meni u pocetku bilo ko da je dole u varos otiso, al ga nema, bogme dugo bi, pa kad dodje, nikad da se ispricamo. Govorio on meni stalno sta uci, al ja nikako da zapamtim. Joj, sliko moja... Al, sta ce, covek mora nekako da se svikne... Prolaze godine, on dodje, pa opet ode, al jopet znam da ce da dodje, pa nekako lakse. Kaze jednom, vratice se, ma kolke skole da zavrsi, vratice se sa mnom da bide. Tako govorio, jes, svega mi. Kazem ja njemu da jedva cekam i devojku da nadje, pa i nju da dovede.
        Jednom rece on i da je ima, Dunja joj ime, a meni sve jopet nekako lakse kad znam da i tamo u Biogradu ima zensku ruku, da nije sam. Oci majkine. Kaze iz fine porodice, odlazi kod njik tamo cesto, velika kuca, pa lepa, i nema cega nema. A kaze, dobri ljudi, privatili njega ko da i on ima take kuce, i to sve po Biogradu. I pitam ga ja:
        -Da li bi je ti, sinko, nekad ovde doveo, kad sve ovde ucveta, da vidi kako nas dvoje zivimo?
        Oce, kaze on, jedva ceka. Pa, i ona bi volela. Kazem ja:
        -Pa, dovedi je, sine, da vidi da nam je domacinska kuca, da svega imamo, iako nas je samo dvoje.
        A on onda meni kaze da je i njik dvoje, pa mi nekako sve bi lakse, razumem i to dete. Plasila sam se samo da mi tamo ne ostane, da ga ne zadrzi sreca, ljubav, ta bogata kuca dje mu je devojka, ali on ni da cuje. Kaze, kad se bude zenio, ovde ce i da zivi i svadbu da pravi, tu decu da gaji, odavde da putuje, kola da kupi, u varos da se zaposli. Pa ga ja onda sve pitam:
        -Sine, ocete li ovde ziveti?
        A on kaze:
        -A dje drugo?
        Ja onda kazem mozda joj je volja uz njenu majku ziveti u velikom gradu, mozda nece svo to bogatstvo da ostavi, a sve strepim sta ce da mi odgovori. A on se smeje, svuce mi maramu, ko sto je radio kad je bio mali, pa kaze:
-I kad bi iso u Biograd da zivim tebe bik vodio.
        I sve tako bilo. E, moja nesreco.
        Na danasnji dan vidim ja Vidu, zaovu mi, kako trci preko dvorista i kuka usput, ulazi na kapiju, ma kaki preskace je i kaze:
        -Joj, Zdravka, slusa li ti dnevnik sada?
        -Jok- kazem ja- ne palim ti nesto radio kad je vako vreme lepo, vec sednem ispred.
        -Joj , Zdravka, pa sto onda ja da ti kazem...
        -Sta je bilo- viknem ja, a vec slutim neku nesrecu- vidim da nesto nije dobro, eh, sto ne umreh tada da ne cujem.
        -Kazu, javili neku nesrecu na radiju, autobus iz Biograda se srucio na nekoj ledini, i kazu da ik je cetres na mestu mrtvo, al se meni pricini i Ralovo ime da cuh...

        E, tu ti ja zacutah. Zamukoh... joooooj, sto nisam umrla kad je Miodragi umro, sto da zivim, sto da gledam ovo. Al se sve nesto nadam, sve se mislim nije Vida dobro cula, al sta vredi, vidim ona place, trese se, pa ne bi onolka zena vraga plakala. Pa sve i ona vice da nije dobro cula, da je zamenila, a i kaze mozda se jos neko tako zove. I cekasmo ti mi dnevnik u tri, a dotad smo premrle, utrnule, pa ni da se pomerimo, pa ni radio nismo mogle lako da ukljucimo. Bojimo se da jeste, pa kud cemo onda. Kako cemo posle da kazemo: mozda su pogresili. I odma rekli jos na pocetku: Radovan Budimirovic, rodjen 66. Jes, nas autobus, nema koj drugi vamo d' ide. Joj, muko moja. Ja vise nisam znala sta cu. Srusila sam se valjda onde odma, gledam, prskaju me vodom, pa sve ko samaraju me da se osvestim, al ja nista, ko da drugog udaraju. Zovu oni, ajde Zdravka, stiglo telo, ajde da celivas, ajde valja se, a ja ne mogu. Pa i bik, al ne osecam noge. Pa mi sve daju neke lekove. Uzmi, kazu, bice ti bolje, a ja ni da cujem. Necu da mi bude lakse. Sta ce mi da mi je dobro. I dolaze ljudi, dolaze...
        I sve jopet ko nekad. Ko kad je Miodragi umro. Al sam ja tad imala mog Rala, a sad nemam nikog. Koliko je samo doslo njegovik drugova, i svi samo lepo pricaju, bio dobar student, posten covek. Jeste, sve sam tako vaspitala da bide, al vis... I Miodragi bio mlogo dobar covek pa umro, i Rale, pa sta vredi... Bidnes dobar, pa umres, bidnes los i zivis ko Ostoja s kraja sela, ziv baksuz, a sto treca mu. Nema ti tu pravila nikakvog, c, jok. Mozda ima posle nekog reda, mozda ti se posle vrati, al sto, majku mu, ovde jos ne pozivese...
        Dosla i Dunja, i majka joj. Joj, tugo moja, kad sam je videla da ide, onako noseca, vec se Boga mi, malo i videlo, tuga me slomila. Sta je, bre, ovo sa nasom i njinom kucom? Zasto bre ne moze niko oca d' ima, nego svi mladi umiru? Nju sam zagrlila, i nisam mogla nista da joj kazem, a ona cuti i jeca, bre, ne mogu da je uzdrzim, ocu da je ispustim, pa se ne zna ko koga vise tesi, obe bre jadne. I vidim joj i majku iza. Crno obukla, to joj nikad ne mogu zaboraviti. Gospoja, brate, vidi se, lepa zena, pa jos mlada, nikad zemlju nije obradjivala, nije se mucila. Ona posle prifati Dunju, a mene odnesose do kuce, kazu mi da sam opet pala i nisu mogli nikako da me povrate, kazu i lekare iz varosi zvali, dosla hitna pomoc, pa mi sve injekcije davali... Jebes ti takav zivot, na tim injekcijama... ne treba mi, necu, nemam zasto da zivim... I sve se prisecam kako je jednom Rale, bas kad je zadnji put bio, prico kako bi volo da mu se dete, sin ako bide, nazove po ocu, ili mrtvom dedi,...joj, tugo moja... Mislila sam ja da ce ona ostati tu malo duze, al otidjose jos uvece. Pozdravise se sa mnom, i rekose da ce navracati, i jos nesto, a sad se, brate, niceg ne secam. Nisam se ni setila da pitam sta ce sa detetom da bide, gde ce ga i kad roditi, hoce li ga dovoditi, kad vec ne mogu da umrem odma, ocu li barem dete vidjati... Sad cekam da mi se javi, pa da pitam kako je, je l dobro, a znam da nije, a da bar imam taj telefon, sto mi je prico moj Rale, pa da ik cujem, da ik zovem da dodju malo, lakse bi mi bilo da je ona malo sa mnom, da malo pricamo o njemu, al sta vredi, ne znam dje je... Da bar znam atresu tik njegovik drugova, oni da je nadju, al nista... sve je to po nekim njegovim sveskama, a ja vazda nepismena bila... Da znam kad cu unuce dobiti, kad da se nadam, da znam oce li mi neko svecu zapaliti kad i ja vec jednom umrem...
 

                                                                              -4-