Ovo je OSNOVA liberalne prevare slobodnog tržišta. Novac kao roba ima trajnu upotrebnu vrednost ma u kom obliku, dok novine imaju vrlo kratak rok. Posmatrajući dublje, količina rada uloženog u proizvodnju 50 centi, distribuciju itd. približno je ista kao i količina rada uloženog u proizvodnju novina. Ali, šta sa upotrebnom vrednosti? Na ovo pitanje ni jedan zapadni ekonomista ne ume da odgovori.

slobodno trzishte je samo po sebi mit u judeo-liberalnom kapitalizmu :
ima slobodnog protoka robe
nema slobodnog protoka radne snage

rezultat : siromashne zemlje poput srbije gde radnici za bednu platu proizvode jeftinu  robu za bogate zemlje i tako im odrzavaju standard ...

tacno! moras biti snalazljiv! samo sto su oni podrzaniji od drzave... za razliku od nasih... mada, i ovde radi maltene ko sta hoce.... ali globalno, velike koporacije zauzimaju proizvodnju i koriste jeftinu radnu snagu zamalja u tranzicii!!!!!!!!! 

tacno! ali da nije njih ta radna snaga ne bi ostvarivala nikakav dohodak! a kao sto se vidi na brojnim primerima, kroz par godina, sa privrednim razvojem dolazi i do rasta dohotka!
naravno, svi teze smanjivanju troskova i izmestanju proizvodnje ka istoku gde su trenutno troskovi najmanji! ali i to je prolazno!
sta ce biti sa azijom za 20 god.? njihova radna snaga ce kostati koliko i evropska ili japanska!


ali ti umes?  evo i ja i ceo burek forum sa nestrpljenjem iscekujemo taj odgovor!

tebi ocigledno nisu jasne elementarne stvari po kojima do razmene i dolazi!

Samo budala želi da bude "jeftina" radna snaga. Radnici "Škode" u Mladoj Boleslavi stupili u štrajk, jer ne žele da rade za 660€ mesečno, u proseku, dok njihove kolege u istoj kompaniji
(VW) za isti posao u Nemačkoj zarađuju 2 do 2,5 hiljada evra. Uzgred. Škoda je već godinama najprofitabilniji ogranak grupe VW.
Slobodno tržište je samo mit, koji služi za izrabljivanje ljudi u nerazvijenim zemljama.

to nije stvar zelje, vec mogucnosti!
istina je da je skoda najpfitabilnija u grupi vw, ali treba znati da su ugrozili i sam vw, i vec su im stigli recesioni biznis planovi za predstojece poslovne godine!
lako je da poslujes najbolje, kada ti vw daje svoja gotova resenja koja se primenjuju na njihovim vozilima, ali kao sto vidis to kosta!
ti ljudi ne moraju da rade, ako nece!

EU kaznila Heineken
Evropski regulatori kaznili su Heineken s 219,27 miliona evra zbog dogovaranja cena na holandskom tržištu piva.
Zbog učestvovovanja u kartelu u razdoblju od 1996. do 1999., zbog koordinisanog povećanja cena piva na tom tržištu, Evropska komisija kaznila je i holandsku pivaru Grolsch, s 31,65 miliona evra, te holandskog proizvođača piva Bavariju, s 22,85 miliona evra. Komisija je od početka godine odredila kartelske kazne u visini dve milijarde evra.
Kako je saopšteno iz Komisije, belgijsko-brazilska pivara InBev SA izuzeta je od kazni zbog pružanja ključnih informacija vezanih uz organizovanje tog kartela, čime je izbegla potencijalnu kaznu u visini od 84 miliona evra.
Izvor: HRT

Srbija - "T" od tržišne ekonomije

Pravna nesigurnost i postojeći monopoli glavni krivci za ograničeni izbor robe i visoke cene u trgovini.
Prema podacima koji se mogu videti na osnovu osnovnih delatnosti radni i preduzeća, u Srbiji je u 2006. g. bilo preko 70 odsto različitih vrsta trgovina u odnosu na sve ostale delatnosti (proizvodnja, usluge...). Nedavne izvjave direktora misije MMF-a u Srbiji o postojećim monopolima koji direktno utiču na porast privredne aktivnosti, kao i izjave Guvernera NBS o visokim cenama u trgovinama samo govore da kod nas generalno još ima mnogo više potražnje za različitim proizvodima nego što je aktuelna ponuda.
Prividno veliki broj srednjih i velikih marketa i njihovo malo procentualno tržišno učešće u sferi prodaje robe široke potrošnje, prikazuje svoje realno stanje tek kada se malo detaljnije pogleda koliko se različitih proizvoda i kojih proizvođača prodaje na takvim mestima.
Situacija sa konkurencijom i definisanim tržišnim principima nije ista u svim industrijama. Tako npr. u kompjuterskoj industriji u poslednjih nekoliko godina tržište se dosta (samostalno) uredilo, ako se izuzmu povremeni ekscesi na tenderima zbog neprimerenog Zakona o javnim nabavkama.
Suprotno ovoj industriji, kod tržišta mobilnih telefona praktično ne postoje kvalitetni mehanizmi zaštite od nelegalnog uvoza. Inspekcije povremeno zaplenjuju telefone, za svakog "zvaničnog" zastupnika određene kompanije koja proizvodi mobilne telefone treba obavezno proveriti da li na zvaničnom sajtu proizvođača taj uvoznik uopšte postoji upisan i sl. Razlog ovome je, kako navode upućeni, interes nekog od domaćih monopolista (oligarha) koji još neko vreme ima mogućnost da "lovi u mutnom", a Državni organi to dozvoljavaju jer imaju određeni interes.

Trgovci ne plaćaju redovno prodatu robu
Kada se priča o raznovrsnoj ponudi robe široke potrošnje obrne, pa ako se upitaju proizvođači, ali i različiti manji uvoznici pojedinačnih proizvoda, o tome zašto njihove robe nema u srednjim i velikim marketima, dolazi do praktićno jedinstvenog odgovora - srednji i veliki marketi ne plaćaju redovno za prodatu robu. Ovo je jedan od razloga što u nekim trgovinama mogu se videti npr. sardine od 3 - 4 uvoznika ili npr. konzervirani krastavci od 2 - 3 proizvođača/uvoznika.
Drugi razlog za ovakvo stanje jesu ulazna uslovljavanja za pristup određene robe u trgovinu (o kojima se često priča, ali ne postoje dokazi), kao i različite vrste podmićivanja i uslovljavanja jednog proja proizvođača/uvoznika, kojima ova uticajna grupa ograničava konkurenciju u trgovinama (i o ovome se priča, ali je teško doći do dokaza).
Kao rezultat ovakve situacije, i dalje se na pijacama mogu pronaći oni proizvodi koji bi trebalo da se nađu u trgovinama, a neke cene na pijacama su ponekad i duplo niže za iste proizvode u trgovinama.

Naplata dugovanja preko sudova - noćna mora
Direktan razlog bankrota velikog broja firmi u Srbiji jeste neredovna mogućnost naplate svojih potraživanja i nepostojanje efikasnog sistema brze sudske naplate dugova od onih koji svoj poslovni model zasnivaju na odlaganju plaćanja svojih obaveza (najbolji primer su upravo srednji i veliki marketi).
Glavni krivac za ovakvo stanje je Država, koja je i naveći pojedinačni dužnik u Srbiji. Pokretanjem kvalitetnog i brzog sistema naplate potraživanja, prva bi Država platila nagomilane obaveze u poslednjih petnaest godina, i tada ne bi mogao da se promoviše investicioni plan, kao i slični "razvojni programi". Veoma je verovatno da procena političara na vlasti jeste da dužnička ekonomija, aktuelna u poslednjih 17 godina, predstavlja manje (političko) "zlo" nego ne-sistemski razvoj poslovne klime u Srbiji.
Videće se da li će nova republička Vlada (kada se jednom sastavi) učiniti više na planu konačnog odlaska u istoriju "dužničke ekonomije".

Dragan Varagić
Izvor: Poslovni Magazin Biznis Surfer

DA LI ĆE ANTIMONOPOLSKI ZAKON ZAŠTITITI KONKURENCIJU?
Ivan Janković,Katalaksija

U Skupštini Srbije prošle godine je donet “Zakon o zaštiti konkurencije”. Njegova primena se tek očekuje, kao i formiranje antimonopolske komisije koja bi ga sprovodila. Tim zakonom bi trebalo da potrošači budu zaštićeni od monopolskog ponašanja velikih firmi, odnosno da bude obezbeđen tržišni ambijent u kome će cene proizvoda "monopolista" biti što niže, a kvalitet što viši. Po verovanju mnogih ljudi, i to kvalifikovanih ekonomista (čak i nekih koji se smatraju "liberalnim") kao i običnih ljudi, monopolske firme i monopolsko ponašanje su posledica odsustva zakona protiv monopola, odnosno prepuštanja tržišta vlastitoj samoregulaciji. Da bi se obezbedilo normalno, konkurentsko okruženje privrede u celini, potrebno je, po ovim mišljenjima, doneti splet antimonopolske legislative koju će onda sudovi i državne agencije odlučno sprovoditi. Te mere mogu biti različite, od suzbijanja kartela, preko zabrane ili kontrole integracija firmi, do zabrana određenih cenovnih i necenovnih praksi, poput "predatorskog ponašanja" ili "stvaranja barijera ulasku".
Međutim, ovde se postavlja jedno prethodno pitanje, posebno za zagovornike tržišne privrede, naime da li je za očuvanje ili podsticanje konkurencije u jednoj privredi potrebno ili čak poželjno donositi neki zakon o zaštiti konkurencije, ili je pak dovoljno ukloniti administrativne i zakonske barijere za poslovanje svih firmi. Da li je drugim rečima zaštita konkurenije stvar dodatne regulacije ili pak deregulacije? Nije na prvi pogled očigledno zašto bi bila neophodna još neka regulativa, mimo izjednačavanja zakonskih uslova i ukidanja državnih i paradržavnih monopola (licenci, ekskluzivnih dozvola, vancarinske i carinske zaštite domaćih preduzeća itd). Da bi se na ovo pitanje zadovoljavajuće odgovorilo potrebno je razmotriti smisao i korene antimonopolskog zakonodavstva u svetu, i videti kakvim je rezultatima njegovo praktikovanje tamo vodilo, kao i razmotriti sam koncept konkurencije koji stoji u osnovi ideje ovakvog zakonodavstva.
   Prvi moderni zakon protiv monopola jeste poznati Šermanov zakon iz 1890. godine, donet u Americi sa obrazloženjem da se njime sprečavaju monopolizacija i kartelski dogovori velikih firmi. I danas čak i mnogi protržišni ekonomisti smatraju ovaj zakon vrlo važnim u podsticanju konkurentskog ambijenta američke privrede, čak nekom vrstom "Magna Carte slobodnog preduzetništva". U stvarnosti, njegov smisao je bio mnogo manje idiličan. Šermanov zakon je, na jednoj strani, bio donet kao deo protekcionističkog plana čiji su tvorci i predvodnici u realizaciji bili senatori Šerman i Edvards, da se javnost zavara i od nje sakriju učinci jednog drugog, Carinskog zakona, koji je donet u isto vreme, a kojim je značajnom delu američke privrede pružena visoka carinska zaštita. Šermanov akt je, tako, svojom praznom retorikom "zaštite konkurencije", predstavljao u jednom smislu samo politički korektnu dimnu zavesu za spoljnotrgovinski protekcionizam.
   S druge strane, njegovi kreatori nisu sakrivali okolnost da je krajnji cilj tog zakona bio zapravo da spase od propasti manje i neefikasnije firme koje nisu mogle da se suoče sa nižim cenama i velikom proizvodnjom koje su forsirali "trustovi", a kao posledicu bolje organizacije, novih tehnologija, ekonomije obima i novih oblika marketinga. Senator Edvards je izjavio u kongresnoj raspravi da “naftni trust može sniziti cenu na jedan cent po barelu, ali da bi to uništilo legitimnu konkurenciju i izbacilo mnoge čestite ljude iz posla”. Ekonomista Tomas Di Lorenzo je iz stoga bez preterivanja izveo zaključak da je Šermanov zakon zapravo predstavljao "zakon protiv snižavanja cena", odnosno notornu protekcionističku meru koja je oborila konkurentnost privrede i naštetila američkim potrošačima.
   Jasno je onda kako je i zašto bilo moguće da glavni korisnici i inspiratori antimonopolskog zakonodavstva oduvek budu loši i neefikasni proizvođači, oni koji na realnim tržištima nisu mogli da se valjano takmiče, pa su se u organizovali u lobije da iskoriste državnu regulaciju ne bi li pobedili bolje konkurente. Novija istraživanja su pokazala da su skoro sve one industrijske grane koje su u vreme Šermanovog zakona okvalifikovane kao monopolističke zapravo podizale proizvodnju i smanjivale cene 3-5 puta brže od ostatka ekonomije za sve vreme pre i posle donošenja tog zakona! One su (posebno industrija čelika, nafte, šećera itd) bile lideri u produktivnosti, a ne udžbenički monopolisti koji eksploatišu potrošače visokim cenama i lošim proizvodima. Arhi-monopolista iz američke antitrustne mitologije, Standard Oil, smanjio je cene nafte između 1869 i 1896 godine sa 28 centi po barelu na 5,9 centi, a troškove sa 3 centa na 0,29 centi, povećavajući proizvodnju višestruko u istom periodu! Čudan monopolista! Isto tako, ni jedna od firmi koje su kasnije, kroz XX vek, gonjene po američkom antimonopolskom zakonodavstvu nisu bile pravi monopolisti pod zaštitom države, već je ogromna većina njih predstavljala, poput Standard Oila, najprodutivnije lidere i inovatore u raznim poljima biznisa (American Tobacco, Alcoa, IBM, General Electric, Microsoft…), koji su svoju poziciju sticali i održavali isključivo na slobodnom tržištu. Na drugoj strani su državni monopoli (pošta, železnica), koji su svoj monopolski položaj sticali ekskluzivnim državnim licencama i zakonskim zabranama konkurencije, a koji nikada nisu bili gonjeni po "antimonopolskim" zakonima To dokazuje da ovi zakoni nikad nisu štitili konkurenciju, već je podrivali, napadima na najproduktivnije firme. A to je, opet, činjenica nad kojom se vredi zamisliti kad se kopira ovakva vrsta zakona i kod nas.
   Zapravo, ni jedan monopol ne može da ima ekonomski štetne efekte, ukoliko nije podržan vladinim merama. Razlog za ovo je prilično jednostavan: u konkurentskim uslovima, svaka firma ili kartel su prinuđeni da neprekidno unapređuju proizvodnju i/ili smanjuju cene, jer će potencijalni konkurenti u protivnom biti privučeni njihovom neefikasnošću, visokim troškovima i/ili niskim kvalitetom, i potisnuće ih sa tržišta. Sudbina svakog poslovnog čoveka je na tržišu u rukama potrošača, a tržište kapitala funkcioniše kao konačni regulator ekonomske efikasnosti, tako što seli kapital tamo gde je najveća mogućnost profita. Ukoliko neki monopolista neefikasno radi on će morati da prodaje skuplje da bi pokrio više troškove a to će potencijalnim konkurentima poslati signal da tu leži mogućnost profita, i on će dobiti konkurenciju. Monopol koji nastaje (i održava se) na slobodnom tržištu nije štetan za potrošače, jer je posledica superiorne ekonomske efikasnosti koja monopolisti omogućava da bude trenutno jedini. Često mogu postojati razlozi zbog kojih jedna "monopolska" firma ili nekoliko njih ("oligopol") mogu biti efikasnije od velikog broja firmi (ekonomija obima, tražnja za homogenom robom, neka svojstva funkcije troškova itd). Štetni su samo monopoli i karteli koje štiti ili promoviše država.
    Ekonomisti su nažalost značajno doprineli popularnosti antimonopolskih zakona. Oni su propagirali pogrešno shvatanje konkurencije koje je ovu identifikovalo s brojem konkurenata, a ne odsustvom zakonskih i regulatornih barijera poslovanju. Kao posledica toga, neki od potencijalno vrlo konkurentnih oblika privrede, poput nekih (ne nužno svih, naravno) oligopola ili čak tržišnih monopola, bili su napadani u ime "konkurencije", a zapravo u ime "prava" lošijih konkurenata da opstaju u poslu uprkos svojoj neefikasnosti. U središtu ovog shvatanja konkurencije je bila iluzija da se ona sastoji u aktuelnom postojanju mnoštva konkurenata koji ne mogu uticati na cene niti menjati druge uslove konkurencije. Ovo je vrlo naivno shvatanje budući da takva atomistička konkurencija može postojati samo u nekim izolovanim agrarnim tržištima, ali ne i u najvećem delu ekonomskog sistema. Stvarna konkurencija znači slobodu takmičenja koja će pokazati ko je najbolji, i njen rezultat se nikad ne može unapred predvideti; često će opstajati mnogo firmi, ali ponekad i samo nekoliko njih ili tek jedna. Nema nikakvog značaja koliko firmi ima, svi ishodi procesa konkurencije su podjednako legitimni, ukoliko nema državnih intervencija i favorizovanja nekoga. Kao što je rekao američki ekonomista Stiv Pejović, "sve što treba za tržišnu privredu jeste jedna firma i slobodan ulaz". Dakle, za konkurenciju ne treba nikakav "zakon protiv monopola". Treba samo zabrana državi da se meša u ekonomiju i stvara ili potpomaže monopole. A to je više stvar ustava nego zakona.
    Šta će biti verovatne posledice donošenja ovog zakona u Srbiji? Pogledajmo samo na jednom jednostavnom primeru, regulisanja cenovne konkurencije, kako izgleda antitrustna Zemlja Čuda u koju ulazimo (ne kažem da je postojeće stanje bolje, već da je gore zahvaljući višku državne kontrole a ne njegovom manjku, makar i u formi antimonopolskog zakonodavstva). Jedan cinični i oštroumni komentator je svojevremeno primetio da antitrustni zakoni u Americi "jednima zabranjuju da prodaju po višim cenama od konkurencije, drugima po nižim, a trećima kaže da i u istim cenama ima nešto zlo". Ako imaju više cene od konkurencije onda eksploatišu potrošače, ako imaju niže onda mogu biti optuženi za "predatorstvo", a ako svi imaju zajedničke cene onda će to biti kartelska zavera. Nikakvom politikom cena se ne možeš unapred zaštiti od optužbe za monoplizaciju. Naš zakon verno odslikava ovu apsurdnu prirodu antimonopolske regulacije. U članu 7, koji se odnosi na sve vrste kartelskih sporazuma zabranjeno je da se "neposredno ili posredno utvrđuju prodajne ili kupovne cene ili drugi uslovi trgovine". To bi trebalo da znači da je zabranjeno da firme iz jedne oblasti dogovaraju zajedničke cene (price fixing). Dobro. Ali, u članu 18 koji reguliše "zloupotrebu dominantnog položaja", imamo skoro identičnu formulaciju ovog istog delikta, samo što se uz zabranu utvrđivanja cena i drugih uslova trgovine dodaje zagonetnti atribut "nepravedno". Zabranjeno je, dakle, zloupotrebljavati dominantni položaj da bi se nametale "nepravedne cene" (stari dobri katolički srednji vek)! Kakve su to nepravedne cene? To se ne zna pouzdano, ali pretpostavljam da je reč o takozvanim predatorskim cenama, kojima dominantna firma želi da istisne konkurenciju (jasno, nižim od konkurentskih, samo što nisu altruistički motivisane, već željom da se uništi konkurencija) da bi onda nesmetano vršljala na tržištu. Dakle, osim zajedničkog fiksiranja istih, zabranjeno je i nametati "nepravedno" niže cene. A da ne govorimo da je pumpanje visokih cena arhetipski slučaj nametanja "nepravednih cena". Pa sad neka "monopolista" vidi kako će da svoju cenovnu politiku vodi, bude konkurentan, i istovremeno ne prekrši antimonopolsko zakonodavstvo.
   I odmah vidimo kako će ići primena. Kako je Ministar trgovine najavio, neki trgovinski lanci koji niskim cenama i ekonomijom obima uvode "nelojalnu konkurenciju" lokalnim manjim ponuđačima, da bi ih istisnuli a onda sami povećali cene, biće stavljeni na tapet. Zakon treba da “reguliše” tu stvar u duhu novoproklamovane filozofije “ekonomskog patriotizma”. Drugim rečima, političari i birokrati treba da nas, potrošače, antimonopolskim zakonom "zaštite" od Merkatora, Maksija, Vero-a, i drugih monopolista, i sačuvaju nam mogućnost da kupujemo od piljara sa ćoška, jer mi sami ne znamo od koga želimo da kupujemo. U stvari, lošiji domaći trgovinski lanci treba da budu zaštićeni od konkurencije boljih stranih (jedan ministar je čak izjavio kako je trgovina "strateška" grana, pa zahteva restrikcije ulaska stranaca u nju).
    Dobro, videli smo - strani trgovinski lanci po pravilu predatorski istiskuju domaće niskim cenama. Ali, bogami u poslednje vreme monopolisti ništa manje nisu aktivni ni u podizanju cena. Pa tako slušamo od naših zvaničnika da trgovine imaju "neralno visoke marže" koje bi trebalo administrativno ograničiti. Još gore, izgleda da monopolisti dogovorom zajednički određuju istovetne marže. Opet se ne zna šta je veće monopolističko nepočinstvo, smanjenje cena, povećanje cena, ili pak držanje istih.
    Ministar finansija je, s druge strane, dao svoj prilog primeni zabrane kartelskih dogovora o cenama: to što poslovne banke drže iste ili slične "visoke" (u odnosu na šta?) kamatne stope, nije po njemu posledica loše poslovne klime koja čini kapital skupljim i kredite nepovoljnijim, već zavere podlih bankara koji zajednički "fiksiraju cene". Pa će im onda, pretpostavljam, antimonopolska komisija narediti da spuste kamate i usreće stanovništvo. Pored katoličke teorije "pravednih cena" sad smo dobili i drugi biser iste ekonomske škole - napad na "zelenaštvo" i obećanje da će ga vlasti odane tržišnoj privredi nemilosrdno proganjati.
   Iskustvo je široko dokazalo da se tužbe i istrage protiv raznih firmi za monopolizaciju i monopolsko ponašanje najčešće svode na lov na veštice, koji orkestriraju ambiciozni birokrati u sadejstvu sa konkurentima “monopolista”. Ova atmosfera lova na veštice stvara nesigurnost i nepredvidivost. O tome kakav sjajan prostor za korupciju se otvara kad nekom poverite mandat da odlučuje o milionima dolara na osnovu nejasnih i maglovitih kriterijuma “monopolizacije” (“predatorsko ponašanje, “stvaranje barijera ulasku”, "nepravedne cene" itd.), ni ne treba mnogo trošiti reči. U odsustvu bilo kakvih jasnih kriterijuma i bilo kakvog mogućeg znanja o predmetu odlučivanja, sve se svodi na politički voluntarizam i samovolju birokrata u antimonopolskim agencijama, i trošenje velikih suma novca na neproduktivne svrhe, lobiranje za antitrust ili odbranu od tužbi, umesto u produktivan biznis. To je konačni razlog da se ovakvi zakoni nikad ne donose. Oni znače samo još jedan alat u ruke domaćim birokratima i regulatorima, koji će u koaliciji sa protekcionističkim lobijima da ograničavaju i onemogućavaju konkurenciju.