Smak sveta!? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Земља ће опстати (а можда и неће)
Све што је живо – од бактерија до људи или савршенијих разумних створења (уколико их буде) – скончаће у вечном паклу, грознијем од оног у „Божанственој комедији” Дантеа Алигијерија или најављеног у „Библији”! Колико је остало до „страшног суда”

Могућа судбина Земље (уметнички приказ)
(Илустрација Универзитет Ајова)

Земља, по свему судећи, неће скончати у Сунчевом паклу, као што се претпостављало. Наговештај опстанка плаво-зелене планете, која ће неизоставно променити изглед и боју, астрономи су пронашли на 4.500 светлосних година од нас.

У сазвежђу Пегаз истоимена звезда с додатком у имену (V 391 Pegasi), упола мања од наше, није уништила пратеће небеско тело, најмање три пута крупније од Јупитера, иако је на већем растојању (око 240 милиона километара) него што је „колевка човечанства” од Сунца. Зашто би је, уопште, истопила? Зато што се, истрошивши своје залихе горива (водоник), стоструко проширила и преобразила у „црвеног џина”. У таквом необузданом ватреном пиру таласи врелине спрже све на оближњим планетама, а најближе сасвим растопе и претворе у ништа.

Слична судбина очекује наше Сунце, а за утеху не морате још да стрепите: до „страшног суда” остало је око пет милијарди година! Ко зна да ли ће (а вероватно неће) људи или нека савршенија разумна бића тада живети (и преживети) на овој „космичкој стени”?

У научном часопису „Природа” (Nature) Роберто Силвоти из Националног института за астрофизику у Напуљу (Италија) описао је прву планету на прилично малом растојању која је надживела преображај матичне звезде у „црвеног џина”, а да није нетрагом нестала. Такве „космичке бакље” у поодмаклим годинама (мерено милијардама), најчешће, прогутају ближа небеска тела.

Дотична гасовита планета била је удаљена око 145 милиона километара или малтене једну астрономску јединицу (то је раздаљина од Земље до Сунца која износи 149.600.000 километара). Надимајућа звезда ју је силином потиска врелих гасова од себе одбацила сто милиона километара. Из тога је италијански научник закључио да ће и наша на којој буја животно изобиље преостати после распрснућа Сунца.

Предсказивање коначне Земљине судбине, нажалост, кваре три уочљиве разлике: прва је да је она знатно мања од преживеле посестриме друкчијег склопа, друга је да је нешто даље, а трећа је да се надимање звезда не оконча сваки пу на исти начин. Поменута је постала „бели потпатуљак”, а Сунце ће – како се процењује – завршити као нешто замашнији „бели патуљак”. Само два одсто „небеских светиљки” превали исту стазу гашења као ова у сазвежђу Пегаз.

Можда ће наш „космички дом за длаку избећи да буде истопљен као у високој пећи? Извесно је, међутим, да ће преобраћајући се у врелог „белог патуљка” Сунце засути Земљу изобилним пљуском смртоносних ултраљубичастих и икс зрака који ће с површине збрисати и најмањи траг живота (потпуна стерилизација). Све што је живо – од бактерија до људи или савршенијих разумних створења (уколико их буде) – скончаће у вечном паклу, грознијем од оног у „Божанственој комедији” Дантеа Алигијерија или најављеног у „Библији”!

За Меркур и Венеру се зна да ће испарити у изливима врелих гасова, Земљу ће можда прогутати и истопити, а можда неће, једино ће Марс од четири најближе (стеновите) планете избећи злехуди крај. Безбедна раздаљина, наиме, износи две астрономске јединице.
Једина од око 250 до сада откривених за коју знамо да је изнедрила и сачувала живот биће на клацкалици опстанка.

Стефан Вукашин

Izvor: Politika