Zato sto volim


(Featuring GOSPODA)

Prva strofa: (Bookey MC)
U ovome odavno zato što volim da kidam.
U ovome odavno zato što živim za ritam.
Daj mi sada da pitam: zašto je publika tako kivna?
Ljudi, isto sranje volimo, ista nam je bina.
Ima vas mnogo i nešto samo kenjate, serete,
možete da se jebete!
Po mleko, pa svi u krevete!
Ne slušam ja price te, te likove sjebane
što komentarišu moje, a nisu uopšte u ovome.
Imam ja svoj život, ne zagledam u tudi.
Imam ja taj fazon: što sam stariji, to sam ludi.
Volim kda sam trezan, još više kad sam pijan.
Volim svoje ljude ko kad Sunce zasija.
Odakle god da krenem prica se ne zaustavlja.
Od Niša do Bg-a od Gospode do Demonia.
Srbija je mikrofon i ja zato i volim i
Inflame Beats i Bassivity, treba sve preživeti!

Refren:
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Jedna ljubav za ulicu, da se razumemo!
GOSPODA : Zato što vilim to!
DEMONIO : Bassivity, Bcrew, znaj da kidamo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Rokamo kvalitet, zato trajemo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Nije gotovo, tek je pocelo! Ajde!

Druga strofa: (El Prezidente)
Nisam ovde roden da kosti jebeno glodem.
Kupim meso sa sobom gde god da jebeno podem.
Himalaj laj, daj blajv, da jebeno prodem!
Gospoda - Bassivity, reci šta jebeno hoceš?
Mrtvi gladni, rani jadi, još jedan duo u bandi
Sa Demonijom trio, slušaj šta nam je milo:
moram da radim, a radim ono što volim,
pa sam cio, spreman svom snagom silom da odradim šta bilo.
Ti nas jako slabo platiš, a ja slabo ponovo svratim
Zajebi * pravu bracu jebeno pamtim,
Petkom u geto rupi, subotom u geto kanti,
Nedeljom na geto klupi, da vidimo dal geto pamti
Sve ovo pišem dok ne prestanem da dišem.
Al siže: ovo naše je postalo konacno kliše.
Moraš da nauciš da kvalitet namirišeš.
Volim sve ovo zato što volim. E, i ništa više!

Refren:
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Jedna ljubav za ulicu, da se razumemo!
GOSPODA : Zato što vilim to!
DEMONIO : Bassivity, Bcrew, znaj da kidamo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Rokamo kvalitet, zato trajemo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Nije gotovo, tek je pocelo! Ajde!

Treca strofa: (DEMONIO)
Svi hoce biti face, svi bi uspeh preko noci.
Ne vredi im, šta ceš, znaš da tako nece moci.
Ovo radim što volim, što hocu i što želim.
Novci još ne pristižu, a oni bi sa njima da ih delim.
Da delim ortake, porodicu, sve.
Jebe mi se za to, to jebeno tako ne može!
Hoce matre za džabaka, šatro spika jaka,
hoce u studiju rad, na tacni sve odmah i sad.
A sve zaboravim to da sam hteo sve da ostavim,
zajebem, malo njih vrede, a ipak nisam ni sam.
Ni nezadovoljan jer znam da imam da dam
ovom hip hopu.
Put dugacak prati me u stopu sto puta
i opet ako vredim, jebenim punchline-om sebe sledim.
Znam da vredim, na dobrom putu da te ubedim.
U kuci samo gospoda, faker odmah se oda.
Oda poštovanju, oda znanju, oda prijateljstvu,
oda ovom sranju u koje smo uložili godine,
za likove strogo pojedine.
Niš – Beograd, dok se scene ne ujedine.
Ovaj hip-hop sve mi je!

Refren:
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Jedna ljubav za ulicu, da se razumemo!
GOSPODA : Zato što vilim to!
DEMONIO : Bassivity, Bcrew, znaj da kidamo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Rokamo kvalitet, zato trajemo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Nije gotovo, tek je pocelo! Ajde!

 Danas, sutra, juce

Prva strofa: (EKS)
Za sve one trenutke pune tuge…
Ne spuštam gard, ali umor me stiže.
Slike se koĿe, bol steže, teže dišem.
Kao svaki klinci, mnogo smo toga sanjali,
po neku grešku napravili i nismo se kajali.
Tek sada kontam koliko ništa nismo znali,
problema kolko hoćeš: i veliki i mali .
Pa svi se prikrivaju, glume neki nivo,
a sve je sivo, svi pate, svima je krivo,
a mi obrćemo pivo dok nas gledaju u Ŀudu
kad po kafani pijani delimo tugu.
Kvartovske frke, svako gura kol'ko može.
Nama kockice nikako da se slože.
I tvoje umorno lice izgleda isto k'o moje.
Kao da uporno stajemo na pogrešno polje
prepuni misli koje nas do kostiju bole.
Možda nas život ĿeliĿi i sprema za bolje
ako smo to zaslužili…
Možda nas sprema za bolje…

Druga strofa: (DEMONIO)
Danas, sutra, juĿe,
život me sprema za bolje.
Gore sigurno prošli,
sećamo se puta kojim smo došli:
trnovit i neprohodan, ali neophodan
za njime proći. Vokmen u ušima Ŀitave noći
i traka kad krene, više ne staje.
Tek tada kvalitet se spoznaje.
Jasno se vidi ko vredi, a ko forsira,
ko radi iz ljubavi, a ko kopira.
Hip-hop, moj san, moj život.
I svaki dan u njemu opisan.
Ono malo svetlosti što putanju Ŀini jasnom,
220 volti, publika pod naponom,
u zaklon uši da se ne oštete,
možda se nekih osećanja prisete,
po poĿnu da žive, zaborave na mediokritete.
I svi misle da oni su mete,
da se na njih cilja. Tvrdoglavo radim
i idem u svom smeru. Ostali nek seru,
ne pravim karijeru momka na mikrofonu.
Karijera uliĿnog pesnika na svom tronu.
Jebena iskrenost Ŀini tu sponu
koja povezuje, pa svako dobija šta mu sleduje.
Ja se svog dela odriĿem. Neka, u redu je.

Kada sve stane

Kad se olovka i papir odlože.
Kada se sve kockice slože.
Kada svetla se ugase. Kad se isprazne lože.
Svi ti silni parteri, prvi redovi i balkoni.
Kad zavesa zakloni izvođaĿe. Kada obiĿan glas od mikrofona Ŀuje se jaĿe.
Kad više nema publike koja skaĿe, koja aplaudira i bodri.
Na šta se život svodi? Kuda koraĿam? Ko me to vodi
kroz san koji živim, sve uĿini interesantnim, ne dosadnim, sivim?
Kada se okrenem i pogledam iza sebe i opet vidim stvari koje vrede.
Ove ruke, ova glava i njene kose sede napisale su prvo poglavlje.
Neka se dela pamte, nebitne sitnice mogu i da se zaborave...
Kada zadovoljim sve potrebe. Kad ispunim sva išĿekivanja.
Kada misli koje pišem osetim stranim, ja neću žaliti
ako je sve to makar malo vredelo - drugi će spominjati...
Kada sve to stane. Kada sve kao gumicom obrisano nestane
ja verovaću u bolje dane...

Jedan je samo razlog.... Jedan...

Kulturoloski fanomen

Demonstratura: Poglavlje prvo
KULTUROLOŠKI FENOMEN (OSTAJEM U MUZICI)


Intro:
Da li ste ikada razmišljali malo dublje?
Stvari posmatrali onakvim kakve ih nikad ne biste ni zamislili?
Da li samo opraštate stalno onima kojima ne treba oprostiti?

Prva strofa:
Ja i dalje ostajem pri svome,
ne mogu da se utopim u masu,
lakše bi bilo i da skocim kroz terasu,
nego da zaboravim kako reci pucaju kad podižes masu
na noge, mnoge ljude ni ne znam.
Kako se bre ovo ophode?
Jedina svrha im je bila da se rode.
E moj rode, i zato necu da budem kao oni.
Mislite da ste šampioni?
Ali kojih disciplina,
kad krimi vam je vrlina?
E sine, kurvinoga sina,
kompleksaši, kurvice, fensi ribice i ostali buljaši,
Demonio vas se ne plaši,
nego samo nece da ima posla
sa onima od kojih je i Bog digao ruke.
Zato svi koji razumeju ono o cemu pricam,
neka dižu u vis ruke,
pravite buke,
neka bude kako treba da bude.
Pravimo nove nauke,
ja cu da pišem lirike,
da tražim suštinu,
vecno da se bunim,
da sudim svima koji skrivili jesu,
jer svako od njih trpa, brate, sa strane u kesu.
Ali sve se vidi, sve se opaža,
‘'nema nevinih, svako ima nešto da prizna'',
a znanje je vrlina, ja se nadam da ga imam.
Govorim ga, ako je tu,
jer oko mene sve se odigrava kao u ružnom snu...Ostajem u muzici.

Refren:
Ovo je kulturološki fenomen,
spomen za davnu cistotu
koja daje suštinu i svrhu svakom životu.
Ovo je spomen, kamen temeljac,
jedini oslonac
za moj album prvenac.
Demo snimak za moj kraj.

Druga strofa:
Ostajem pri svome:
nisam došao da pravim milione
niti velike tiraže.
I da me draže kuje balave
nikad nisam hteo,
uvek govorio o stvarima o kojima malo ko je smeo.
I uvek pokazivao na ono što ne valja.
Danas dosta toga se otraljava,
radi po šablonu,
necu da budem deo kvazi show-a
koji se zove stvarnost u Srbiji,
sa narodnim melosom koji se poklapa sa onim u Anadoliji
gde svi se nadaju caroliji,
ali nje nema,
jer pravila ima, a odstupanja još više.
Izgleda da zato svaka rec koju napišem
i nije kliše, vec siže
svih saznjanja koja sa 18 mogu da imam.
U muzici sam jer smatram
da je ona jedna od vrednijih stvari koje imam,
neka i nikog ne primam
na moje pesme, više puta sam rek'o:
sve što sam ikada zaslužio, svojim radom sam stek'o,
prorek'o i urek'o one koji
su u igri, jer je to sada in,
dok samo nekolicina ljudi
koji me okružuju i daju mi snagu,
produžavaju nadu
da ce nešto da bude bolje,
da ima razloga da se živi…
Refren:
Ovo je kulturološki fenomen,
spomen za davnu cistotu
koja daje suštinu i svrhu svakom životu.
Ovo je spomen, kamen temeljac,
jedini oslonac
za moj album prvenac.
Demo snimak za moj kraj.

Mi smo ludi

Rolex: Ponovo sam tu da predstavljam ulicu chale mi je bogat pa razmisljam o ucinku, nemash dah braticu uzmi pumpicu uz ovu muziku
ja opet sam u ludulu! Lepe stvari kratko traju psi koji ujedaju naj manje laju,ovi ljudi kada krenu nestaju u noci , dugo me znaju,svi nas znaju u kraju Hajde!! Pardon lepotice izvini nestajem u trenu kao da
sam Huddini, mala mala moze jedno ce-Pi doshli smo sa ulice i brate bas smo lepi! Tvoja pojava je fina imas bolja usta no shto ima Severina
mnogo volim kad tako igrash nek' te voli tvij momak meni se samo svidjash, ajde mo da mene skuvacu ti kafu ako nije zna-Ru zovi tvoju
mamu! Ja sam stidljiv momak imam jednu manu mislis da smo zajedno
ja ostavljam te samu!!!!!!

Refren:

Nedovrsena misao

Prva strofa: (DEMONIO)
Sve što sam ikada napisao
deluje kao nedovršena misao.
Kao priĿa na dve stranice pre kraja.
Svaka pesma jednu celinu spaja.
Na kraju izgleda da će sve biti smisleno,
da zvuĿi kako valja, da bude iskreno.
Misli se nadovezuju,
povezuju moje viđenje u celinu.
Put je dugaĿak, ali tu razdaljinu moram sam proći.
Odavno sam krenuo, kako kraj je blizu
izgleda da ću doći tamo gde sam naumio.
I ne, nikad se nisam dvoumio
niti sam glumio kako nešto bih dobio.
Nismo rođeni jednaki, sa talentom sam se rodio,
uĿio se, pronašao sebe, pogledaj šta se dogodilo.
Jer život je pojava kao na kladionici bez dojava,
da bi uspešno prošao, moraš igrati fiks
ali i na najsigurnijoj tekmi desi se kiks.
Pa padneš, isto kao u životu,
okruženi pogrešnim idealima svi jure samo svotu.
Sve je na prodaju, sve može da se kupi,
sve ima svoju cenu. A poštenu ženu,
Ŀoveka, da pronađeš je teško.
A ono što te Ŀeka jesu sami usponi i padovi,
par iskrenih prijatelja, ostali našminkani gadovi
koji su tu da te izmuzu koliko im treba.
Svi prodaju se jeftino: deset hiljada, jedan dinar, ili parĿe hleba.
Koliko imam - toliko delim. Kada imam, onda se veselim.
Kada ne, rešavam probleme finansijske.
Ne dupeuvlakaĿkim kombinacijama,
mada većina tako funkcioniše.
Ovde teško se diše,
zemlja odavno na pokvareno, na trulež, miriše.
Suviše onih lažnih, samoprozvanih važnih.
A snažnih za borbu sve manje,
nikako da dođem do misli krajnje...

Refren: (WACKWACKO)
Ja sam samo pojedinac ovoga sistema,
nedovršena misao i gomila problema.
Između jave i sna misao se prepolovljava.
Čija sam marioneta noćas? Da li sam to ja?

Druga strofa: (TOKYO)
Svaku misao gubim koliko god da se trudim.
Noćima znojav se budim i poĿinjem da ludim.
A putevi su snovi, svaki san je meni isti.
Samo raskršća se plašim, pravi put da ne promašim.
Stari osećaj beduina koji traga putem pravim.
Ne postoji osećaj straha, jer njime se ja hranim.
Između jave i sna misao se prepolovljava.
Čija sam noćas marioneta i da li sam to ja?
Često sedim na terasi sam i posmatram u nebo
i razmišljam o stvarima, jer mnoge sam ja sjeb'o.
Rešenje neko tražim, tražim izlaz iz krize.
Ne dobijam odgovore, samo luĿenje hipofize.
Problemima svojim ne opterećujem ja druge,
uprkos ljudima koji da mi pomognu se trude.
Ali vizija je jasna: život ovde nije basna.
Srećnog kraja ovde nema, u tome i jeste dilema.
Džaba fakulteti, škole i diplome, jer ja
sam samo piun koga kraljevi ove zemlje lome.
Sistem je, bre, takav i svi bodujemo isto.
Ako nisi neki kurac ti proći ćes ko isti.
Treća strofa: (DEMONIO)
Gledaj šta smo dobili.
Roba druge klase, feleri,
narodne mase, izveštaĿenst.
I koga onda da krivimo za surovost
koja je oko nas, koja nas okružuje?
Svako zaslužuje drugu šansu
u životu. Zaboravio sam da cenim dobrotu,
drugaĿije su me na ulici uĿili,
a svi se Ŀude proizvodu koji su dobili.
K'o da smo rekorde probili,
jer singlovi se snimaju,
likovi na rime se cimaju.
Podzemlje zauvek. Publika voli taj šmek.
Polako, ali sigurno poštovanje stiže
bez obzira na govedine. Pobeda za pobedom se niže.
Žestoko. Sa pripremom. Bez nje.
I ako zvuĿimo sranje, to neće biti besmisleno dranje
u mikrofon. Novi fazon, a stara škola.
Idemo raspevavanje: la, la, la!
Dem i Tokaja, mic check, godina zmaja,
godina promene, i Ŀisto da se spomene
da do mene ne mogu doći.
Mnogo truda moraju da ulože da me promene,
zahvaliti Bogu na zdravlju i sreći,
par reĿi reći za najbolje drugove,
moju porodicu, najmilije,
publiku koja ceni, i to ti je...

Pogresno protumacen

Prva strofa:
Za svaku reĿ ko šta daće?
Jedni će citirati, pak, drugi sraće.
Samo da je sreće, ali oni neće.
Pre će interpretirati mi reĿi,
citirati mi pesme.
Zašto jebeno pljuvanje da stane ne sme?
Koji je to uticaj koji izvršavam na vas?
Da li je moguće da pogađa vas glas,
maksimalno realna priĿa,
nekog ko zna što priĿa?
I koji su to razlozi koji pokreću
na igri na srecu? Izabrao sam brojku veću
i neću da stanem. Moram da opstanem
u kocki, gde je ishod dobro poznat,
ćutke priznat, ovako izbegavan.
Koji bi bio naĿin legalan?
Da li reĿi da prepeglam
drugacije da zvuce?
Da samo pišem,
da ne izlazim iz kuće?
Da pravim manje potresne teme.
I zašto kad poslušaju kao da poĿinju da neme?
I sve me manje pogađa,
nego što je ranije.
Pesma je eksplicitna.
Boli me, zabrani je.
Da nestanu ne mogu, to ne
možete da uradite.
Šta god mislili da možete,
metafore prožete primarnom idejom.
I ako se identifikuješ,
to možda jeste, možda nije mojom željom...

Refren:
Pogrešno protumaĿen,
svaku rec izvrću,
poruke pesme naopako okreću,
ali dok ja sam tu
interpretiracu kako valja...

Druga strofa:
Za svaku reĿ ko šta daće?
Ja bih poštovanje, neki drugi sraće.
Govna nek seru, govna će i da jedu!
Neka slušaju moju spiku na mentalnom pregledu.
Po ugledu na mene nek podižu sinove.
Po meni neka nazovu Ŀinove.
Sve što radimo radimo za druge. Mesto za prinove,
za obnovu dobrog, starog što imamo.
Svaka ruta je oprobana, gde god rokamo – štimamo.
Mikrofon cimamo, pa nas se plaše.
Podižu uvis chaše, pljuju sve naše,
a ovamo me kao podržavaju.
PriĿaju da je stil dobar,
bolji do drugih. Čudnih li ljudi.
Da li oni stvarno misle da dovoljno smo ludi,
da svemu slepo verujemo?
Zato što smo kulturni, pa se smeškamo.
Ne trudimo se scenu da smekšamo,
već da je ojaĿamo, napravimo boljom.
Samo radom, trudom i dobrom voljom,
a kako da radim, kad priĿaju: "Brate car si!"
Ovamo te nazivaju debilom.
Prelomljena mišljenja, ova nova pokoljena,
ko da su stvorena loši uticaji da ih savladaju.
I skoro da gubim nadu, pa duboko mislim:
da li ja možda neispravno mislim?
Ili me pogrešno tumaĿe?
Pa je nekog bolelo, eno ga jauĿe.
Kako ljudi već jednom ne nauĿe
da je misao samo ta koja prkosi,
da je to ta ideja koju svaka moja pesma nosi.
Prkosi - nosi, prkosi – nosi...
Brate, shvati ko si, onda priĿaj o meni....
Refren:
Pogrešno protumaĿen,
svaku rec izvrću,
poruke pesme naopako okreću,
ali dok ja sam tu
interpretiracu kako valja...

Sve je kao cool

Prva strofa: (DEMONIO)
Sve je baš kako jeste,
ljudi gledaju da ti smeste,
i svi kao razliĿiti, ustvari iste vrste:
šljam, veoma malo iskrenih, predviđam
da će broj da se poveća, takva je sreća,
ili nije, možda ne zove se tako,
život nije igra reĿi, nije lako
za pozicije snaći se.
Ja znam, Ŀesto svide ti se
stvari koje i nisu toga zaslužne.
Jedan od naĿina da nas kazne,
bio bi baš to - navući nas na pogrešno.
No, i dalje nestajemo.
Život surov, pa mora da se snađemo,
kad put krivuda, ko zna gde se nađemo
sledećeg trenutka.
Kakav dan je bio juĿe, kakvo li će biti sutra?
Razna mišljenja, a naše kao bolje.
I nije ego trip, moje je moje i samo moje.
Da znaš, da znam, da ne mozeš sam.
Takve kao ti uvek prepoznam.
Verujem kad verujem. Kad izneveriš, da se povratiš
neću da Ŀujem. Ma sve je kul spika, više ne verujem.
E, a moj život kao san koji živim,
tu i tamo s neke trake privirim,
malo nabijem tenziju, pa se smirim,
pa sve opet iz poĿetka, kao pauza, rewind pa play.
Ma, kako bilo, sve na kraju ispadne ok.
I nismo iz fazona ''fair play'',
ne biramo naĿine za doći do cilja,
iliti: šljakamo all the way...

Refren:
I sve je kao cool,
i stvarno nema frke,
i previše je bilo buke.
Da skratimo jedan drugom muke:
ne spominji mi ime!
Sve dok rokamo bine, ti zaobiđi me!

Druga strofa: (KEN VELIKI)
Ca se tire dans les pattes,écoute ça Demonio!
Tant de sourires en face, tant de coups de pute dans le dos
chacun pour sois et on souhaite le bonheur aux autres
sauf si ce bonheur empiète sur le notre.
Ennemis, faux-amis, mais à qui ?
Devrais je tendre la main aujourd'hui ? Trop d'hypocrisie
et si tu ressens dans mes phrases une mélancolie
c'est que dans ce sac sur mon dos y'a trop de sad story.
De Belgrade à Nis en Serbie jusque Paris .
Je vie ma vie, décris mes peurs et mes phobies.
Je sais plus vers qui me tourner, époque siliconée,
comme disais Lino: ''Je sais même plus à quel sein me vouer''.
C'est quand tu taf dur pour en arriver au bout
que les gens apparaissent et te mettent des bâtons dans les roues.
J'envoi ça à tout ceux qui ont parlé, qui parlent et parleront sur moi
et qu'advienne ce qu'il pourra
le Diable et ses mystères, le paradis ou l'enfer.
c'est clair, on est tous perdu sur cette terre.
et arrête de faire style c'est cool poto!
Je sais reconnaître les vrais des faux.
Refren: ( DEMONIO)
I sve je kao cool,
i stvarno nema frke,
i previše je bilo buke.
Da skratimo jedan drugom muke:
ne spominji mi ime!
Sve dok rokamo bine, ti zaobiđi me!

Treća strofa: ( DEMONIO)
Prošao razne faze, mnoge dobre i loše staze.
Šetao putevima kojima ljudi retko gaze,
pa iste opisao. Ipak opstao
kao kontra svakom ko je negodovao i pisanje i flow,
pa šta ti treba? Jebeni show? Cirkus?
Kakav je to ukus, bre? Poštujem mišljenje prave publike.
Da demantujem, kritike nisu dostojne. Zato: psssst! Ćuti bre!
Loša raĿunica, preracunao si se. U mišiju rupu gubi se.
Hoćeš ogledalo da vidiš šta si postao? Prepoznaj se
u masi reĿi i svako drugi mi je od tebe preĿi.
Mada ti to nikad u lice neću reći, jer mislim da ti toliko ni ne vrediš.
Ustvari, nije mi jasno dal' je frustracija il' se samo stidiš.
Kako god, ja ću uvek da pratim hod onih mudrijih,
a svoje mišljenje sam formirao. U hrpi ljudi baš one prave odabrao,
a ti izgleda da si sam ostao… Da si sam ostao…
I onda pogledam svoj život i zadovoljan sam.
I ja jesam, i ja znam, za svoje odgovaram,
Niš predstavljam, Bulevar u svakom redu,
i nema frke, i sve je u redu, u svakom pogledu
suštinu ste još ranije pohvatali.
Nije sve baš tako crno na belo. Sorry što više nismo dali.
Možda nismo znali. Možda nismo hteli. Možda nismo smeli.
E, a ti bi ogovor na baš svako pitanje, je li? Hehe!
Ono što bi trebalo da nas spaja to nas najviše deli,
ono što bi trebalo da nas spaja to nas najviše deli...
Refren: ( DEMONIO)
I sve je kao cool,
i stvarno nema frke,
i previše je bilo buke.
Da skratimo jedan drugom muke:
ne spominji mi ime!
Sve dok rokamo bine, ti zaobiđi me!

Sve je pod kontrolom

Prva strofa:
Dobro možda i nije.
Sa ortacima ista prica k'o ranije.
Bitno da se iz plejera,
sa diskmena Ŀuje
dobro prepoznatljiv stil
gde je svaki novi posao, novi dil
ko za špil karata u kocki.
Jer kocka je sve u ovoj igri posmatraĿa,
sa previše kvazi navijaĿa
koje niko ne može da nadjaĿa.
I ljudi koji tapšu te po leđima,
a iza istih i pljuju
kada ogovaraći priĿaju malo fali i da psuju.
I samo duju li duju
svoje napumpane glave.
Svi hoće deo kolaĿa,
svi hoće deo slave.
I svi bi svoj paraf da stave
na parĿe hartije,
ako treba i Ŀlanovi partije
biće, i sve uradiće
da se tih dokopaju pozicija.
Zemlja je u ludilu,
jebena tranzicija.
Menjaju se fotelje,
skidaju se glave.
Sve stvari što nam fale
i one bezvredne, male,
sada su nam potrebne.
A za narod samo hleba i zabave.
A sve zbog probave,
jer teško varimo stvarnost
gde našu realnost drugi definišu
i na finišu ljudi kojih nije bilo na startu.
I u kvartu se stvari dalje komplikuju,
deca su drugaĿija, izigravaju mafiju.
I sad više nije bitno šta se dešava sa školom,
ali ipak.. sve je pod kontrolom!

Refren:
Sve je pod kontrolom,
Ŀuješ kako priĿam za mikrofonom.
To znaĿi da sam to ja i niko drugi.
Još uvek se trudim.

Druga strofa:
I bol koju osećam
sad je pod sedativima.
I moja podeljena liĿnost govori
da svi osećamo se krivima
i u stvarima nalazimo utehu.
I svaka suza koja je potekla
za svaku reĿ koju je rekla
kad je odlazila.
Sva sranja kroz koja je prolazila.
Na zalasku Sunca u veĿeri hladnoj
svi se osećamo bedno i jadno.
I stalno smo u sukobu
sami sa sobom, a kvalitetnom robom
beloga praha, leĿimo bolest.
Moderna povest, neformirana svest
i svaka vest koja stigne
manje te pogađa.
A devojka drogirana izgleda se porađa.
I sve su mlađa deca
koja su belo roblje.
I ovo novo postaće staro groblje,
jer smrti je previše,
mladi danas umiru.
Vazduh je prljav što ga oni udišu.
A ti budi tu, pa im se nađi.
Pokušaj da pomogneš,
daj se snađi.
Jer mlađi nikako ne možeš biti.
Nisi jedini niti veĿiti.
Dokle znamo da bolje je spreĿiti nego leĿiti,
jer živimo živote sa premalo sreće.
A savest više nije ni tema
o kojoj mislimo. Decu bi da štitimo,
instinktivno se ponašamo,
emocijama se vladamo.
A cela situacija je sigurna,
toliko dobra da je uzorna.
Sa previše prizora koja dobra nose,
koja definišu ko ste,
zašto i kako ste, i da li smete,
i ako smete, da smete, ali da ne bude štete.
I ako hoćete dete, može,
ali ne previše klinaca da se namnože.
I da se moliš Bogu, i to može,
samo da se mase na veru ne lože.
Nego na vrednosti koje uopšte nisu ni vredne...
I sve je u redu sa bolom koji osećam u grudima,
jer me to više ne zanima.
Držim stvar pod kontrolom.
Refren:
Sve je pod kontrolom,
Ŀuješ kako priĿam za mikrofonom.
To znaĿi da sam to ja i niko drugi.
Još uvek se trudim.

 Vizija buducnosti

Prva strofa: (DEMONIO)
Kako stvari danas stoje
teško da sutra biće bolje.
Ostaće još samo par iskrenih,
stvarnih MC-a Ŀija vizija biće o.k.
Retko koja stvar da će da zasija,
jer u gomili sivila boje više se ne vide.
I klinci su drugaĿiji, niĿeg se ne stide.
I sve što vide, to bi i da imaju,
ne znaju da je pohlepa teška bolest.
Za neformiranu svest krivi su oni stariji,
izgleda i ja zajedno s njima. Svi imamo tu žicu
da na drugog svaljujemo krivicu. Vidi nam se u licu,
ne Ŀesto u govoru, ali u svesti svi su pohlepni, besni,
samih sebe retko kada svesni.
A ti ,ako misliš drugaĿije, rukom o sto tresni
za sebe, za one koje voliš.
Neka i ne znaš taĿno šta treba da stvoriš,
svest i saznjanje da treba da se boriš
biće dovoljno...
U budućnosti mene i ove scene
koja krenula je krivim putem,
i za sve žene, i sve probleme
koje imamo, neće biti mesta.
Sranja su nam bliska, sranja su nam Ŀesta.
Jer ovde svi se, kao, trudimo,
drugima gledamo da naudimo.
I svi se menjamo,
jednu te istu pesmu vrtimo, stalno kenjamo,
mesto da menjamo i oblikujemo sredinu
u kojoj živimo. Stalno bismo da se smirimo,
da to neko drugi odšljaka,
ali nije laka ni ova reĿ,
nije to naĿin da dobije se meĿ.
U viziji naše budućnosti ne vidim ni malo sjaja,
u viziji naše budućnosti vidim sigurni put do kraja...

Refren: (BRANCHY)
Ja mam viziju budućnosti,
od nas sve zavisi...

Druga strofa: (DEMONIO)
A može biti da i ja grešim.
Ako je tako, neka svako mi se smeši
što bio sam pesimista, biće mi drago.
Jer predugaĿka je crna lista koju smo pisali
da bi je jednim potezom gumice izbrisali.
Pristali smo na raznja sranja,
svašta pretrpeli, politiĿare, kriminalce,
sve neke nebitne face postale su bitne.
Prave vrednosti odavno nisu bitne.
Ali ja se ipak nadam
da ovim stilom kojim vladam
za 10 godina biću još bolji,
da postojaće moja pesma koja stoji,
koja vreme ne broji, već je za sva vremena.
Imena šarena, lepi grafiti,
još će krasiti ulice mog grada.
I tada biće ljudi u kojima naći ću inspiracije,
manje policijske racije,
dobre plate, svih problema sanacije,
tiraži za one koje volim i poštujem,
zdravlje Bože, i porodicu da osnujem,
da poslujem, sve legalno naravno.
Da jedni druge ne osporavamo,
lepo se ponašamo, ko sav normalan svet se vladamo.
Da Kosovo opet bude deo Srbije.
Da matorima uredno stižu penzije,
da nema recenzije i brisanja stihova,
da gledamo filmove bez ratnih tema,
dobra sarma da se sprema
k ' o u stara dobra vremena.
Da teĿe srpska krv ovim venama,
da klinci i dalje slušaju,
da se trude, da budu ono što jesu,
da ne bude prosjaka
i ljudi u gnevu i besu.
Da ne bude ratova,
da se izmirimo najpre sa sobom, a onda sa svima.
To je ono što mene u budućnosti zanima...

Refren: (BRANCHY)
Ja mam viziju budućnosti,
od nas sve zavisi...
Treća strofa: (LYOPOL)
Mes esprits pour futur sont ...
Ca sera ans dix ans on va facilement facer chez le mond.
Et Demonio, je sais que tu as un vision.
Je te ... un belle vie!
Lyopol ... les esprits
Tu dis que tu va reussir la future vie. Dans dix ans...