1001 zasto


(ft. Shorty)

Prva strofa: (DEMONIO)
Zašto pitanje zvuči prosto?
Hiljadu i jedno ''zašto'' za sto posto
rešavanja problema.
Zašto uvek prisutna je dilema?
Zašto tu sam, a kao da me nema?
Zašto ovo pričam? Za gde se spremam?
Pitanje je konstanta bez granica i stega.
Zašto tražim putanje za pobeći iz svega
što smatram suvišnim?
Zašto čovek mora da se oseća važnim,
boljim od drugih? Što imam, to i nudim.
Zašto po hiljaditi put se čudim
i gledam, ali ne raspoznajem?
Zašto trudim se, ali ne doznajem?
Zašto posle par koraka uvek padnem?
Zašto misli imaju taj svojevrsni tok?
Da li je moguće da je ovim ljudima prošao trajanja rok?
Zašto pravimo probleme? Da li premalo je kajanja,
ili sam ja taj koji nogama za zemlju ne prijanja?
Zašto ne uklapam se? U čemu je problem?
Reči kao da ne dopiru. Da li sam nem, ili me ne žele čuti?
Zašto svi, nekako, previše smo kruti,
puni lažnih morala, krivih ideala?
Svima hvala koji trude se da rasude.
Zašto prihvate te tek kad te ne bude?
Zašto živimo, pravimo jebene zablude?
Kuda i zbog čega? Zašto nas vode?
Zašto bolje nam je ovde?
Zašto nije bolje tamo?
Trudim se da doznam zašto,
ali sve mi je jebeno strano....

Refren:
Hiljadu i jedno ''zašto'',
da li odgovor će doći?
Ako ne mogu sam dilemu da razrešim,
hoće li neko pomoći...?

Druga strofa: (SHORTY)
Ja sam iz Belog grada, betonskih solitera,
iz zgrada starih, oronulih fasada, ulica sivih.
U ovoj prljavoj igri živi da se preživi.
Uvek, po svima, samo drugi su krivi.
Pitam se: zašto svima na ovom malom svetu postalo je tesno?
Naše je mesto tu gde su ratovi često,
gde ljudi bez svesti u ponor srljaju svesno.
Pogled u desno. Nemoj me gledati besno sad, da te ne bih tresn'o!
Pitaš se zašto sam takav? Zašto je takva traka poslednja?
Jer nisi dosledan i ništa poseban, a već se pravis pametan,
gledaš me preko ramena i ruku pomirenja nećeš da primiš.
Kažeš: ''Život je biznis gde svi su isti - materijalisti.''
Glasovi razni puniće ti glavu, a ti je prazni.
E moj rođeni, voljeni rode, ove me note vode žednog preko vode.
Umesto da se držimo zajedno i tako trajemo,
idemo rekla-kazala, jedni na druge lajemo,
lažima važnosti dajemo, tonemo, stajemo...
A kad se bude otišlo u kurac! E moj buraz,
da bi ostao u igri moraš fazon da furaš
i da se guraš sa jačim
po svaku cenu, na svaki mogući način,
svu moguću energiju da zračis,
da znaš koliko značis!

Refren:
Hiljadu i jedno ''zašto'',
da li odgovor će doći?
Ako ne mogu sam dilemu da razrešim,
hoće li neko pomoći...?

Treća strofa: (DEMONIO)
Zašto samo pitanja, rešenja niotkuda?
Sve same stranputice, lica budna
koja žele čuti, po koju popiti,
dušu otvoriti, o problemu zboriti.
I opet sve se vrati na početak,
nikakav pomak, surova realnost,
odgovor pretežak da se izgovori,
pa pitam se: zašto onda živeti?
Zašto se moliti? Za koga stvarati?
Kome se nadati? U šta verovati
kada ljudi ne prihvataju istine?
Laži im više pašu. Neki napune čašu
i rešenja u njoj traže,
drugi navučeni na drogu stvarnost zaobilaze,
sve neka kriva rešenja nalaze.
Zašto onda, pitam se, zašto mi je stalo?
Zašto meni to izgleda bitno? Da li vama nije ni malo?
Zašto zarad poštovanja čovek mora biti zao?
Zašto od kad krenuo sam nisam stao?
Šta je to što me vodi ka mentalnoj slobodi?
Otvoren um, snimak perfektan, ne postoji šum.
Pesma nije bum, nije za u diskoteku.
Slušana u svakom šteku, na diskmenu, plejeru ili deku,
na sluškama najbolje, tu sve se čuje.
Zašto onda sve drugačije se psuje?
Zašto glave od loših uticaja otupe?
Zašto pokušavaju da sve vredno potkupe,
sebi prilagode, za kavgu samo traže povode?
Misle da druge će da povrede,
uvek ispadne da sebi naude.
Ali nisu svesni, verovatno, previše frustrirani, besni,
u svojoj rođenoj koži previše tesni.
Fitilj je tu, šibicu kresni
za još hiljadu i jedno ''zašto''.
Koga briga šta će se desiti,
ti rokaj bato...

BCREW (TOTALNO DRUGACIJI) FEATURING EKS & Woo-khan

Prva strofa: (EKS)
Ne ljubimo guzice!
Pesnici sa ulice stigli, da ste svi ruke digli
dok izbrojim do tri!
Svi k ' o jedan, a jedan za sve. K ' o pre
kad pucale su kubure, kad rec je bila obraz, bre.
Za stare mangupe, šmekere kojih je sve manje.
Za sve totalno drugacije, jer vi pozeri ste sranje.
Asfalt tresemo basom, lirike ostace vam u glavi.
Svi pod gasom. Nek se prepoznaju likovi pravi!
Ovo je za ljude, naizgled male, ustvari kajle prave,
za nevine koji piju rafale. Opasno je, nema šale.
Za kvart koji volim, ulice za koje sam vezan.
Pijan il trezan, kad ga diraš postajem besan.
Ti vidi ko si, kog si mrzeo, s kim se družio,
kom lupio šamar, kom ruku pružio.
Dobiceš šta si zaslužio!
Jer tako ide: zlo se vraca k'o bumerang.
Pazi se, hteo si sve, na kraju sjeb'o si se... Sjeb'o si se...
Za ekipu, za kvart sve što imam, kapu skidam.
... za svakog lika koji mi je bitan.
Bahato gazimo, korak po korak, rame uz rame.
Osetili ste, rane vezuju uspomene na stare dane.
Život je vanredno stanje: iz bitke u bitku, nema kraja!
U rovovima nema sjaja. Bolja je smrt nego predaja!
Poenta je jasna. Valjda je kapirate od starta.
Tude necemo, svoje ne damo.
Ekipa na granicama kvarta.

Refren:
Bcrew, totalno drugaciji!
Bcrew, ortaci najjaci!
Bcrew, da znaš šta to znaci!
Bcrew, da vidim ko ce da se kaci!

Druga strofa: (WOO-KHAN)
Prisutan od pocetka, pa mi malo toga smeta.
Kako je pocelo, cak ni pola sveta nije dovoljno.
Stanje povoljno, svojim radom zaradeno.
Mi moramo da se snademo
u igri kvazi igraca, ulica nikad jaca.
Sreca, pa smo svesni dobrog broja stvari.
E, moj stari, hard-core rokacina, a ti svari,
postavi stvari na pravo mesto.
I da znaš da sve prisutno je ovde naše!
Jebeni presto. Mnogi su bacili demo izdanje pod sto.
Sad sto posto svi slušaju, hvala na pokušaju.
Jer mnogi su probali da uspeju,
neki i dalje probaju...
Hvala ortacima.
Matrice, rokacina na hiljadu nacina.
Jebeš receno, sve to znaci da smo supeli, bre!

Refren:
Bcrew, totalno drugaciji!
Bcrew, ortaci najjaci!
Bcrew, da znaš šta to znaci!
Bcrew, da vidim ko ce da se kaci!

Treca strofa: (DEMONIO)
Za sve silne protracene godine.
Izgleda da su plodom urodile.
Svaka rec vredna je: one su me probile,
stvorile osnovu da krenem dalje.
Pa je sada možda i lakše, ali sve je ovde naše.
Bcrew, oduvek, zauvek.
Nisi skapirao pricu još uvek?
Ovo nije kvazi show. Jebena plejada gluposti,
pocetak odaje pocasti jednoj sasvim novoj generaciji.
Bulevar reprezent.
Tražili smo svojih pet minuta,
imamo sat i kusur, cak i za rent
Studijsko vreme, sva težina koju trake nose,
ovo breme sam sam odabrao,
pojacaj da cuješ jesam li opravdao recreno,
znanje steceno, tek upotrebljeno.
Za svakog ko je u mene vreovao, ko se nadao.
Za sve godine što sam stvarao samo zbog sebe,
zbog ortaka, porodice, jednog uskog kruga ljudi.
Pa se opet sve svodi na to da mi se jebe za opaske,
ovog puta rokamo bez dlake na jeziku - do daske!
K ' o što Eks kaže: '' U vodu pale su maske! ''
Jasno se vidi ko je kakav.
Život jedan mora biti ovakav,
za bolje ne znam ili ne želim da cujem.
Šta ceš, takav sam.
Makar verujem u pravo prijateljstvo.
I zato (Šta zbog toga?):
Eks, rokamo ovo sranje!
Brat Woo, rokamo ovo sranje!
Jan Zoo, rokamo ovo sranje!
Kile, rokamo ovo sranje!
Rašo, rokamo ovo sranje!
Front, rokamo ovo sranje!
Gagi, rokamo ovo sranje!
Jo1, rokamo ovo sranje!
Jedna ljubav za ulicno zvanje. Za jedan kvart!
Do misli krajnje! Do misli krajnje, bre!
Bulevar. Niš.

 Brojač uspeha


Prva strofa:
Pravilo dvojstva,
lirička ubistva,
rima nije ravna ko' pista.
Bista za dvojac,
lirički krojač,
brojač uspeha me čeka.
Putovanja daleka, mesta neka
za koja nikad nisam ni čuo.
Svojom rimom sam proizveo novu eru,
a Eks podlogom probio barijeru,
karijeru demo izvođača.
Dvojac jak poput mino bacača
i svaki dan je k'o u kolosemu,
čekamo borbu, paljbu novu za ekipu ovu,
novu stvar. Samo koristim dar,
ne želim novce, u tome je stvar.
Jer pazi, stilom ovladao sam davno.
I kada je bilo loših dana,
kada sve nije bilo tako slavno,
i naša stvar nije javno
ogovarana, stvarana su samo dobra dela.
Možda više tužna, nego vesela.
Ni tematika nam nije presela.
Na prazne rime generacija nije nasela,
pa se nekom čudu nadala.
E čudo je tu, spremno da ostane večno na dnu,
ali ne po kvalitetu, jer u svetu
vašeg mejnstrima naša rima ne može da štima...
i poput prašine i dima.. mi nestajemo...

Refren:
Hoću da znam za šta se borim.
Scenu za sebe ima da stvorim.
Dokle god budem disao ove reči ću da govorim!
Brojač uspeha... Brojač uspeha...

Druga strofa:
E, ne mogu da vam objasnim koliko mi je milo,
koliko se dobro osećam kad rime prosipam
na beat, u koji uloženo je isto toliko ljubavi
i iskrenosti, vere u Boga ortaka svoga.
Nikad droga, jedna ljubav za sve:
i za ortake koje nikad nisam upoznao,
i za demo scenu, koja mesto da se drži,
da radimo zajedno na jednom problemu,
jer brate, moje su podloge tvoje,
ali znaj: demo snimci novce ne broje.
Tvoje reči iza tebe stoje.
Daj, mesto da smo stvorili
kvalitet, da naša Srbija bude naš svet,
ne da se udara reket na fraze,
ne da se štekuju fore i forice.
Moje hleba korice su tvoje.
Ako hoćeš, delim sve.
Zelim za sve, ne samo za sebe.
Ali bežim vrlo često,
kada shvatim da na mesto
ne mogu da vratim sve stvari,
da rime ne mogu mentalitet da poprave
poput neke perpetuum mobile naprave.
Za prave likove poštovanje uvek.
Nikad previše mek, na jeziku prek.
K'o krek kad popušis, dajem halucinacije.
Bezbrojne ovacije ove napaćene nacije
se čuju u ova četiri zida,
u moru tišine moje visine.
Oni određuju, ukoliko sam kvalitetan,
kvalitet potvrdjuju. Svi zaslužuju,
ali kad više nemam sta da kažem,
kada spika postane ista, idilična,
kad počnu da prozivaju da lažem.
Dokle god budem svestan da je istina,
da je nekom drago, što da radim,
svaka reč biće moje blago,
sva moja ljubav. Moja snago,
ostani samnom zauvek te molim,
jer izgleda da se k'o Don Kihot sa vetrenjačama večno borim...

Refren:
Hoću da znam za šta se borim.
Scenu za sebe ima da stvorim.
Dokle god budem disao ove reči ću da govorim!
Brojač uspeha... Brojač uspeha...

Heroja Naroda


(ft. Marchelo)

Prva strofa: (DEMONIO)
Kroz sve lekcije i sve definicije,
pljuvanja policije i opstrukcije
misli i dela, i svaku glavu koja je smela
da prihvati ono što vidim, čega se stidim.
I kad predvidim malo jasniju budućnost
za neupućenost svakodnevnice,
shvatiće da ne radim za dnevnice,
nemam kasice-prasice niti bankovnih računa
na kojima gomilaju se novci.
Na svet gledao k'o na bezbroj ovci
koje uvek moraju imati nekog da ga vodi.
I sve bi dao da to može promeniti,
ukazati na anomalije. Verbalna korekcija
k'o inspekcija duše i k'o đavo svakog kuša,
pa se pitam: da li je jebena suša prošla?
Da li se pritajila ili možda neka nova došla?
I nonšalantno živim dane
uz olovku i papir čekam jutro da svane.
Za me, a i za tebe, različita shvatanja
pa jedan od nas viče "Ko te jebe!".
I za susede, i za one koji vrebaju iz zasede
koji podižu ograde od realnosti da se ograde.
I svaka misao ne mora u red da staje.
Bitno je da daje suštinu onakvu kakva jeste,
da shvatite gde ste, ko ste, i zašto ste.
Nije istina da svi isti su ko pre,
neki su slušali, neki su se trudili
nehotice nova znanja upotrebili.
I možda bi me prebili kada shvatili bi uticaj,
radio frekvenciji označili kraj
na kojoj se vrtim, etar uciniti istim,
monotonim, jednolikim, no ja se ne bojim,
sa ove dve noge na zemlji stojim.
Osećam je, dan po dan, lagano brojim.
I znam da dokle postojim možda i biću ne shvaćen,
ustvari shvaćen ali ne prihvaćen
zbog ideja koje sam plasirao
i servirao upakovane u stih,
ali takođe znam da imam dosta toga da dam.
I kad odem, pamtiće me k'o poslednjeg heroja
naroda. I nije bitno čija je boja,
dal' je vera moja ili tvoja.
Misao je ta koja će pobediti.
Valjda tada neke moje misli će vredeti...

Refren:
Ja znam zašto pišem
i imam odogovre na sve probleme
koje podstavljate pred mene.
I imam ljubav i lepe osećaje
samo instrumental dok traje,
dok lirika život mu daje.

Druga strofa: (MARCHELO)
Ako svet ipak jeste u obliku ploče,
DJ zavrti u kontra smeru
za eru gde ljudi ne žive na leru, ne seru, ne deru kožu.
Daj, neka se saberu, nek prate veru u meru
mesto što neizmerno žive za novu aferu.
40 na toplomeru, pa ne štedim na verbalnom šaržeru.
Vruće je i tesno je, a sve zbog nijanse u karakteru.
Jebeš to, sve nas čeka isti prijem gore na nebeskom šalteru.
Sve što treba mi je po jedan majk za mene i brata Shotrija
spretni prsti mog DJ Kobaza preko vinila i fejdera.
I već sam slep i glup za sve te prijave od strane fejkera i pedera.
I dalje klizim po nedrima svih hejtera
poput skejtera preko gelendera.
Stil zajeban kao algebra, al ' tebra kao grom iz vedra neba
samo pusti taj beat na repeat i opet su mi skroz puna jedra.
Veliko 4 za kulturu, znak pored puta koji me vraća.
Ja znam zašto pišem, imam odgovore za svaku od nedaća.
Ali nemamo svi Nemanje u guzici, zato pustite te bajke o ulici.
Kao, fol, svi žive na ivici, al ' nisu svi bili u marici.
Nije ti to ponos i dika. Prosta spika, pa na lažnjake opet ne pizdim.
Lako me prepoznaš na bini, ja sam onaj što je isti.
Majk na '' on '' i ja bicu dobro.
Sve se vraća kroz snoviđenja.
Ne kontaš naše umotvorine!? E, onda de facto doviđenja!
Treba ti tebra mnogo više da nas skenjaš.
Nas je sve više, to ne možeš da menjaš.
I zato, čuvaj se ceremonije jer upravo se rodio Demonio,
a on je poslednji heroj naroda,
ja sam poslednji heroj naroda,
ti si poslednji heroj naroda
i svi smo poslednji heroji naroda.
Isti na listi rokamo dalje za ono što nam jebeno pripada.
Evo i lire nemira ponovo i do kraja svemira.
Štagod se desilo...

Refren:
Ja znam zašto pišem
i imam odogovre na sve probleme
koje podstavljate pred mene.
I imam ljubav i lepe osećaje
samo instrumental dok traje,
dok lirika život mu daje.

Treća strofa: (DEMONIO)
Jer imam i običaje,
kojih se ne odričem.
U mikrofon vičem,
ali krstim se desnom rukom
i udaram ko bičem,
rečima. Pravoslavna vera,
tri prsta, k'o Srbin da piše posred čela.
Alal vera, publiko ako shvatate
što se trudim. Evo i sudija,
i porotnika, i običnog naroda.
Svima kroz pesme sudim
i malo fali da izludim
od misli o moći, stvarnosti
i kakvo sutra će doći,
i kada ova noć će proći,
i kako smoći snage
za preživeti životne poteškoće.
Nije pitanje k'o hoće, a ko neće.
Svi tražimo sreće u kantama za smeće.
I sve malo biće veće
ako mu značaja pridodamo,
a sve što radimo je oprobano.
Bolnice pune mentalne frustracije,
kada sanatcije problema ne upale
pojave se upale na grlu ili plućima.
Samo da se sklonimo i ukućanima
malo nametnemo brige nesvesno.
K'o ribu što si kresn'o,
pa je ostala u drugom stanju,
a ti platu manju nikad imao nisi.
Ne pravdaj se! Nisi u pravu, kriv si!
Ali šta možeš da uradiš,
sem da predložiš abortus
ili masovni reset
i da u ovoj igri života igraš
nov gem, nov set,
a ishod meča teško je promeniti.
U svom dnevniku spomeni ti
sve što te ikada mučilo,
što si voleo i što je značilo,
što pozitivizmom je zračilo.
I ne dozvoli ništa da smraci to...
Ponelo me gradivo...

Kritike


Kritike upucene na pogresnu stranu,
izgleda da svaka rima stavlja so na ranu,
pa se trude da nadju tu famoznu manu,
koja bice moja Ahilova peta,
ovo je sesta strana sveta, ovde dobrota ne cveta,
ovde mladi ginu od rata
a moje ime bi da umazu u shto vishe blata,
stvarno nemoguce je da niko ne shvata!
razloge i nacine na koje hocu da se izrazim,
sa svim pesmama kojima na binu izlazim,
mikrofon je tu samo urlike publike da nadjaca,
ako moze ideja bolje da se cuje, poruka da se pojaca,
i kao celo moje stvaralstvo da prolazi
mi pred ocima, kada se nadjem tu
odakle sve pocinje i sve se zavrsava,
pa se pitash da li je ta rima prava
da li si mogao mozda bolje nesto da kazes,
sva zestina osecanja, sve potrebe i verovanja,
na papir stavi, svaki lajn je onaj pravi
ako je iskreni, ljudi su vecinom pokvareni,
zavidni, svako ko je drugaciji im smeta,
ko se ne uklapa u sablone koje drugi iscrtavaju
u sta li mene svrstavaju?!
samo da mi je da znam!
i opet sam kao na pocetku sam
slusham beat i pricam svoju pricu
redovima koji su u rimi, neki drugi novce sticu,
nekome se scena dimi, jer taj prizor ne treba da se vidi,
da li sam ja taj koga neko se stidi,
ti vidi, ako mozesh, objasni,
pomozi, isto kao sto bi i ja tebi pomogao,
probao sam dosta toga, izgleda je dosta toga krenulo,
ono sto ne valja, brzo je uvenulo,
a glasine i tracevi uvek potpaljuju ulje,
kako nikom nije jasno, zasto bre samo bulje,
bolje ushi da naculje, mozda se i neka pametna rec cuje...


Samo bi da kritikuju,
Pricu do kraja nece da cuju...
Samo bi da prozivaju,
Svi prave se sve da znaju...
A na kraju svi se ipak... svi se ipak kaju...


Nikako da uspem da rasudim,
pa se cudim jer gledam u ljude koji glume,
galame i pricaju u prazno, zarazno
na okolinu deluju,
radio frekvencije na pogresne brojke steluju,
u Boga ne veruju, veruju u bogatstvo,
skupa kola, imanje, velicanstvo,
do zemlje se klanjam tebi sto me nisi njima ucinio,
da ne bih izazivao dobrim delom se sklanjam,
pa necu u prazno da pricam i da se dokazujem kojekakvima,
mada svako nalazi za pravo da me proziva,
ne izaziva me to toliko koliko cinjenica
da dobro od losheg ne rasudjuju, stalno osudjuju
druge koji im ne odgovaraju, iza ledja ogovaraju
a ipak znaju, makar jednim delom srca
koji se skamenio nije, koji je ostao isti, neiskvareni, kao ranije,
nije me blam, jer i ako ostanem sam,
znacu da to definitivno nisam,
porodica je tu, imaginacija, lazni prijatelji od njih operisan,
i ko zbrisan sa scene zbog ljudi koji ne cene
niti zele da vide mene, tamo gde ne mogu doci,
ja sam odavno krenuo, to da li se krecem krivim putem vremenom ce doci,
jer putanje kojima vecina koraca
zatvaraju krug, zacaran i mali,
gde su svi zavidni, glumataju dobro
ustvari providni, a ja im ne odgovaram,
pa sta ako stvaram, pa sta ako smaram,
da slusaju moje pesme nikoga ne teram,
za razliku od mnogih svoju publiku volim,
ostajem joj veran, bez obzira na sve,
da su samosvesni ugledali bi se na mene
ili na jos neznatan broj onih koji vrede
necu da imenujem, ostali ce da se uvrede,
bitno je da oni to zasigurno znaju,
prica je tu negde na pocetku,
vas zasigurno nece biti na kraju, to svi znaju...

 Lekcija 2


Kao prvo i osnovno,
da shvatimo ko smo,
gde smo i sta smo,
koji su razlozi zasto pisemo,
disemo i zivimo,
da li smo na bini rukama da masemo,
da se kablom mikrofona opasemo,
isti uzjasemo dok sve ne smorimo ne sjasemo,
kad liku das to,
nesto sto mu nedostaje,
sta od njega na kraju ostaje,
svi se trude, svi bi kao mcijevi da postoje,
muce se, rime kopiraju,
pa se znoje, pravih kvaliteta se ne boje,
pljuju boje, i moje i tvoje,
pa se pitas sta je ustvari tvoje,
koje su to vrednosti koje stoje,
koje se ne menjaju, a dodali bi malo na sjaju,
hteli bi svi na 14icu ekran da se uguraju,
u djakuzijima da se kupaju,
brzim kolicima da se vozikaju,
i posle svega toga opet ne razlikuju
ono sto su zeleli i ono sto su sada
mada, mozda je to logicni sled
dogadjaja, valjda znam ja
a mozda i ne znam, ono
makar sam se trudio da doznam,
sebe da prepoznam u masi izopacenosti,
nisam od onih koji pevaju o odbacenosti,
jer ja od sebe dosta toga odbacujem,
nekad i prerano zakljucujem,
sta uraditi sa takvim slucajem,
da li zarobiti ga vecno na traci,
na cd-u, nije bitno, neka su tu oni pravi ortaci,
ljudi meni vazni, moja krv i familija,
u takvom okruzenju definitivno znam ko sam ja...

Lekcija, revizija, nova konkluzija,
Da vidimo da li svrsi sluzim ja....

Josh uvek se secam razloga zasto sam poceo,
nisam toliko mator, jeste da je kosa seda,
nisam ostareo, za neke stvari definitivno prestareo,
moguce je i nekima preseo, lirikama prenapornim,
dosao sa ciljem da stvorim
neshto drugacije, sada bi svi da to bude svacije,
a o cemu pricamo, zar neznas, mani cinjenicu, odbaci je,
jer diskutujes na temu o kojoj ni neznas,
shta se bre pravis, mene krivis,
da li je moguce da sam ja razlog zbog kog ne vidis
neke stvari ocigledne, slede godine u kojima ce da vrede
samo odabrane stvari, e moj mali, od tebe nisam znatno stariji,
a ipak smo toliko razliciti, razoci ti, protumaci,
rimu pretoci, pa mi doskoci boljom,
svaka cast, jedva cekam da kazem za nekog da je dobar,
kad bih dar mogao da prosirim onim vrednima,
gde su mnogi zaslepljeni svetlima
celom pricom, binom, reflektorima,
publikom, aplauzom, do te psihe da dodjesh moras kalauzom,
a klauzule se gomilaju, u ugovorima koje sund forsiraju,
sranja serviraju, prepakuju ih, masnicom vezu,
zustro reklamiraju, zar ne shvataju da blamiraju,
onu osnovu, od koje sve je proisteklo,
izgleda da je za ovu temu,
na ovom instrumentalu, svo vreme isteklo...

Ovom prilikom sto je moglo da se kaze, to se i reklo...

Napravi razliku


Demonstratura: Poglavlje prvo
03. NAPRAVI RAZLIKU
Prva strofa:
Crnilo, tama i bezdan
gde svaki dan izgleda kao predhodni,
svi hodaju utabanim stazama,
drže se dobro poznatih okvira
i retko ko da servira makar i pozitivne misli.
I svi su isti: uniformisani,
često i ne informisani.
Odelo, etiketa, novi pripadnik
nove Srbije, nove Evrope i novog sveta.
E stvarno šteta šta se dešava sa današnjicom
gde te kad misliš drugačije smatraju teroristom,
liričkim ubicom, izgleda da moji stihovi k'o žicom
stežu. Slepi čvor oko uma, oko duše vežu.
I u društvu, gde svi sežu za istim idealima
ideja originalnih nema, svima je sve ok.
I svi su svime zadovoljni, nimalo voljni
da nove mogućnosti prihvate,
nešto opet, drugačije, sveže da osete,
da se prisete lepih osećanja,
ali sa manje vraćanja u prošlost.
Potrebni su pogledi u budućnost
i da se misli svojom glavom,
ne jurnjava za slavom,
jer to je slalom u kome pravila nema
i svako nešto sprema, samo najagresivniji uspevaju,
što je najtragičnije - ovi drugi samo zevaju,
ko da će neko na tacni da im donese njihove živote.
Hteli bi sve: i svote, na kladionici dobre kvote,
brza kola, svoj hotel, neki koktel
za fency društvance da naprave
i nikad nije dosta slave.
E te glupe glave su nas vukle i dalje na dole vuku.
Moraš da spoznaš dobro da bi od onog lošeg napravio razliku...

Refren:
Napravi razliku
poruka koje donisim.
Ovim što jesam ja se ponosim...
Sve posledice sam snosim.
Koliko-toliko uspešno sa stvarnošću se nosim... (A ti ko si?)

Napravite razliku
poruka koje donosimo.
Ovim što jesmo mi se ponosimo…
Sve posledice sami snosimo.
Koliko-toliko uspešno sa stvrarnošću se nosimo… (Shvati ko smo!)

Druga strofa:
Zašto uvek definišem svašta?
Zašto uvek radi mi mašta?
I zašto bašta ovog mog cveća,
k'o kod Tagore, što ne dozvoljavam da me smore,
obore sa bine? Sa ove razdaljine sa koje gledam
scenu ni ne vidim. I da li treba da se stidim
jer nosim minus, pa sam dalekovid?
Prevaziđeni ste, a ovo je samo uvid
u ono što postoji: kako neko kada moje rime broji
ne može da uhvati tačnu cifru,
ne mogu da vide sliku.
Napravite razliku poruka koje donosim,
i kome račune da podnosim,
i zašto podnosim sranja koja su izgleda večna,
i moja tečna rečenica više nije obična, sad je nadprosečna,
i biće večna svaka reč u igri šaha.
Nadmudravanje, osećanja prikrivanje,
ne sme da se poklekne, svo znanje mora da se stekne
da kad pogledaš u nebo i u njemu vidiš lepotu,
u svakom ženskom telu vidiš čistotu
i nevinost kojom bi trebala da zrači,
a ne da je neki krimos svlači,
ne da se idealizuje, ne da se slika na zid kači.
Poštovanje svoj poginuloj braći,
većina poginula za pogrešne ideje.
Kolika količina crnog humora, više nije ni da se smeje.
Ovde Sunce kao da drugačije greje.
I svako ti se smeje u lice
ako nisi po njegovim kalupima,
a izgleda da jedini izlaz jesu ova četiri zida,
list hartije, beat, par iskrenih drugova,
malo talenta i mašte.
Valjda doći će vreme otpisivanja svih dugova,
pa će i duga da se nadvije nad ovim nebom nesrećnim,
svakim svojim delom sebe činiš većim...

Pismo


Prva strofa:
Dragi nepoznati,
ako te ove reci ne dotaknu,
ti pismo vrati.
Zeliš li me videti?
Ti slobodno svrati,
adresa je na prednjoj strani koverte,
ali pazi, ovde svi neke poslove vrte,
kombinacije, trte-mrte, svi rade crte,
izlaze na crte, tude živote crtaju.
Masovno uništenje za nepostojece poštenje.
I javno mnjenje više nije javno,
sad je tajno, i ovde sve je sjajno, sve je bajno,
a ja od Boga svakog dana tražim pomilovanje,
od ortaka poštovanje, ništa manje,
ali i ništa više.
Cak previše ima toga što ne dobijam,
svestan da dosta toga ne znam, jesam spreman
da ucim, pitam se da li ti glupo zvucim
i da li davim ovim recima.
I svaka kucka koja je kmecila,
što komplekse je lecila
i sprecila novu svetlost da je obasja,
i trpela, i još uvek trpi.
I da li nismo svi glupi?
Jer u kvartu uvek iste price,
svaka jedna drugoj manje ili više lice.
I bice da se ništa ne menja,
standardnih par krimosa,
dobrih novcanih prinosa,
garderoba i kola, škola se ni ne gleda.
A klince kada pogledam, svi žele
iste stvari, svi isfrustrirani, mali.
I matori mislim da bi dušu bi prodali
za malo kinte, da se opali malo šminke
po životu koji odavno je truo.
Ako neko pita, ovo od mene nisi cuo...

Refren:
Sample "Marcelo": Ako, ako svet ipak jeste u obliku ploce.
Sample "Ken Veliki": DEMONIO
Sample "DEMONIO": bez obzira na govedine,
Sample "DEMONIO": nastavljaš dalje!
Sample "DEMONIO": Za svaku rec ko šta da dace!
Sample "DEMONIO": Ljudi su ljudi
Sample "DEMONIO": Samo bi da kritikuju, da kritikuju!

Druga strofa:
Kojom reci da pocnem
da misao makar zazvuci srecno?
Jer ako na mladima svet ostaje,
meni se ovde ne ostaje.
Na krevetu bez postelje
gola dama leži, ne poznaje
tipa koji je za novce je pipa,
a malopre izašla je iz blindiranog džipa
svog nafatiranog svodnika.
Opšta tematika, jasno izdefinisana taktika
gde deca i mladi,
svako hemiju radi.
A i sa radija bolja slika ne dolazi,
sve su to šund pesme.
Kakvo to vreme dolazi?
Ko to sme, a ko ne sme?
Devojcice samo svesne
naših novcanika.
Da li sada malo jasnija je slika?
A od magle zatupljenosti
ni ovih nekoliko vidika
nisu jasni, pozitivni više nisu glasni.
Da li sati stvarno dovoljno su kasni,
da se u umišljenom optimistickom okruženju,
i služenju vojnih rokova, sto tokova,
skokova i podmetanja glave za druge,
i ove pruge koje rastavljaju,
mostovi ne spajaju,
u nebeskoj zemlji,
balkanskom raju,
svi nadaju se nekom kvazi sjaju?
Više ne znam ni šta pricam na ovom kraju...

Poglavlje prvo


12. poglavlje prvo FEATURING EKS
Prva strofa: (DEMONIO)
Bila jednom davno dobra institucija,
sada je korupcija, cak i prostitucija
ono što furaju, jer svi bi da se zguraju
na CD, a ako može na TV.
Ali ne, ne dragi, ne može.
Gledam nabedene MC-je kako se lože i množe.
I pomozi Bože gluposti koje pricaju, sacuvaj mi uši
od groznih matrica i još gorih rima.
Mozak mi se puši jer oni misle da je hip-hop
nešto gde se novac vrti non-stop.

Druga strofa: (EKS)
Njima je bitno ko je poznat, a ko nije.
Beatovi se kopiraju, ma šta je ovde cije!?
I nije da nije, ovde svi rade kopije.
Neka kinta da se dobije, malo da se probije.
Ja nisam iz te price, ja sam stari ekser.
Niciji ker, uvek fer, imam svoj smer.
Stvarno boli me šta ko prica i misli!
Hiljade ljudi bezlicnih i svi su isti.
I niko ne zna za njihovu bedu i muku
kada pljuje i voli u istom trenutku.
Zavisi samo u cije dupe hoce da se ubaci.
Neki kažu: ''picke'', stara škola ih zove: ''marginalci''.

 Put


Put je dugacak i previse krivuda,
dva koraka napravis i vec pitas se kuda,
i lik pred ogledalom i dalje je cudan,
shvatas da sa njim nesto nije u redu,
pokusavas da shvatis, trazis odgovore u pogledu
ljudi koji te okruzuju, u celom mehanizmu
i svi samo pozuruju, nedozovoljavaju vazduh da udahnes
umorne noge da odmoris, svo vreme si se trudio da stvorish
nesto drugacije, postao si ono protiv cega se boris,
i molis, svakog dana, svake noci i jutra
da ce bolje sutra biti, nego sto je bilo danas,
za nas, vecne zaludjenike, ko zna cije ratnike,
sa perom malo inspiracije,
ko da ispiremo mozgove ove nacije,
jos samo da oni kapiraju sve sto pisemo,
neke kvazi podrske ti serviraju,
sve lepo upakovano, a ti stvarno
zelis to sto mislis, putujes
put za sobom cistis, znash zashto zivis,
puteve prave ne trudis se ti da krivis,
ni one krive da ispravis,
neke drine se ne trebaju ispravljati,
dobaviti snage za dalje,
kada svaki korak na drugu stranu te shalje,
pa pitash se zasto i dalje koracas,
volju bi da ojacash, samo makar da je rezultata,
spil karata se rasuo po talonu,
gde je ta silna publika, upotpunjuje se slika,
lagano, nogu pred nogu ka svom domu,
sto mu prepreka i spletki,
oni koji glatko prodju stvarno su retki,
ovih drugih broj se i ne zna,
znaci li to da je za odustajanje vreme,
i sve me manje okolina podseca na onu koju sam prizeljkivao,
na kraju puta ispasce da sam previse ocekivao...

Put, uvek je bio dug,
Put, istina nije svako ti drug,
Put, kada cilj jasno ne vidis,
Put, siguran da neces svima da se svidis,
i sve sto vidis pred sobom je put,
poplocan bolom, okupan krvlju i zaliven alkoholom...

Put, previshe dugo korachas,
Put, i stvarno dosta je placa,
Put, kada nemozes da shvatis
Put, odaberi kojim ces da se vratis...

Nastavljas dalje, sebe ubedjujes
nece to vecno da traje, lirika snagu ti daje,
cujes vapaje nekih dusa za spasenje,
ko da si andjeo, a znas da sigurno nisi,
ono sto nas sacinjava vecinom su gresi,
malo dobrote pridodato je toj smesi,
a vesnik, ni to sigurno nisi,
vidis da ne znas ni cilj,
ni kuda zivot te vodi,
ako neznas kao ja, pridji blize, hodi,
ako hoces hodacemo po vodi,
pravila cemo rusiti,
sve sto ne valja mi cemo popraviti,
paziti na scenu, nece je preplaviti
nesposobni, oni za pricu nepodobni,
ko robni materijal, svaka rec
kao svoju cenu da ima,
niko vise se ne prima
na prave vrednosti,
gde su devojke u znaku cednosti,
dobrote i neukaljane lepote,
gde je postenja,
ceo svet se menja,
bol je ublazen drogama,
sto grama, dvesta, daj kolko treba
i to smesta, za kajanje nema mesta,
s vrha Mont Everesta gordost gledaces odozdo,
dovoljno sjebani da vise nema toga sto je grozno,
i ko pozno vreme da je doslo
za ove izgubljene generacije,
koje na raskrsnicama i medjama stoje,
korak napred da naprave vecinom se boje,
oni hrabri pak igraju na srecu,
ja zajedno sa njima da se predam necu,
svoju putanju nacicu, svoju srecu,
nje cu da se drzim jer ako to ne ucinim vise ne znam da li ishta smecu...

 Zato sto volim


(Featuring GOSPODA)

Prva strofa: (Bookey MC)
U ovome odavno zato što volim da kidam.
U ovome odavno zato što živim za ritam.
Daj mi sada da pitam: zašto je publika tako kivna?
Ljudi, isto sranje volimo, ista nam je bina.
Ima vas mnogo i nešto samo kenjate, serete,
možete da se jebete!
Po mleko, pa svi u krevete!
Ne slušam ja price te, te likove sjebane
što komentarišu moje, a nisu uopšte u ovome.
Imam ja svoj život, ne zagledam u tudi.
Imam ja taj fazon: što sam stariji, to sam ludi.
Volim kda sam trezan, još više kad sam pijan.
Volim svoje ljude ko kad Sunce zasija.
Odakle god da krenem prica se ne zaustavlja.
Od Niša do Bg-a od Gospode do Demonia.
Srbija je mikrofon i ja zato i volim i
Inflame Beats i Bassivity, treba sve preživeti!

Refren:
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Jedna ljubav za ulicu, da se razumemo!
GOSPODA : Zato što vilim to!
DEMONIO : Bassivity, Bcrew, znaj da kidamo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Rokamo kvalitet, zato trajemo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Nije gotovo, tek je pocelo! Ajde!

Druga strofa: (El Prezidente)
Nisam ovde roden da kosti jebeno glodem.
Kupim meso sa sobom gde god da jebeno podem.
Himalaj laj, daj blajv, da jebeno prodem!
Gospoda - Bassivity, reci šta jebeno hoceš?
Mrtvi gladni, rani jadi, još jedan duo u bandi
Sa Demonijom trio, slušaj šta nam je milo:
moram da radim, a radim ono što volim,
pa sam cio, spreman svom snagom silom da odradim šta bilo.
Ti nas jako slabo platiš, a ja slabo ponovo svratim
Zajebi * pravu bracu jebeno pamtim,
Petkom u geto rupi, subotom u geto kanti,
Nedeljom na geto klupi, da vidimo dal geto pamti
Sve ovo pišem dok ne prestanem da dišem.
Al siže: ovo naše je postalo konacno kliše.
Moraš da nauciš da kvalitet namirišeš.
Volim sve ovo zato što volim. E, i ništa više!

Refren:
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Jedna ljubav za ulicu, da se razumemo!
GOSPODA : Zato što vilim to!
DEMONIO : Bassivity, Bcrew, znaj da kidamo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Rokamo kvalitet, zato trajemo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Nije gotovo, tek je pocelo! Ajde!

Treca strofa: (DEMONIO)
Svi hoce biti face, svi bi uspeh preko noci.
Ne vredi im, šta ceš, znaš da tako nece moci.
Ovo radim što volim, što hocu i što želim.
Novci još ne pristižu, a oni bi sa njima da ih delim.
Da delim ortake, porodicu, sve.
Jebe mi se za to, to jebeno tako ne može!
Hoce matre za džabaka, šatro spika jaka,
hoce u studiju rad, na tacni sve odmah i sad.
A sve zaboravim to da sam hteo sve da ostavim,
zajebem, malo njih vrede, a ipak nisam ni sam.
Ni nezadovoljan jer znam da imam da dam
ovom hip hopu.
Put dugacak prati me u stopu sto puta
i opet ako vredim, jebenim punchline-om sebe sledim.
Znam da vredim, na dobrom putu da te ubedim.
U kuci samo gospoda, faker odmah se oda.
Oda poštovanju, oda znanju, oda prijateljstvu,
oda ovom sranju u koje smo uložili godine,
za likove strogo pojedine.
Niš – Beograd, dok se scene ne ujedine.
Ovaj hip-hop sve mi je!

Refren:
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Jedna ljubav za ulicu, da se razumemo!
GOSPODA : Zato što vilim to!
DEMONIO : Bassivity, Bcrew, znaj da kidamo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Rokamo kvalitet, zato trajemo!
GOSPODA : Zato što volim to!
DEMONIO : Nije gotovo, tek je pocelo! Ajde!

 Danas, sutra, juce

Prva strofa: (EKS)
Za sve one trenutke pune tuge…
Ne spuštam gard, ali umor me stiže.
Slike se koĿe, bol steže, teže dišem.
Kao svaki klinci, mnogo smo toga sanjali,
po neku grešku napravili i nismo se kajali.
Tek sada kontam koliko ništa nismo znali,
problema kolko hoćeš: i veliki i mali .
Pa svi se prikrivaju, glume neki nivo,
a sve je sivo, svi pate, svima je krivo,
a mi obrćemo pivo dok nas gledaju u Ŀudu
kad po kafani pijani delimo tugu.
Kvartovske frke, svako gura kol'ko može.
Nama kockice nikako da se slože.
I tvoje umorno lice izgleda isto k'o moje.
Kao da uporno stajemo na pogrešno polje
prepuni misli koje nas do kostiju bole.
Možda nas život ĿeliĿi i sprema za bolje
ako smo to zaslužili…
Možda nas sprema za bolje…

Druga strofa: (DEMONIO)
Danas, sutra, juĿe,
život me sprema za bolje.
Gore sigurno prošli,
sećamo se puta kojim smo došli:
trnovit i neprohodan, ali neophodan
za njime proći. Vokmen u ušima Ŀitave noći
i traka kad krene, više ne staje.
Tek tada kvalitet se spoznaje.
Jasno se vidi ko vredi, a ko forsira,
ko radi iz ljubavi, a ko kopira.
Hip-hop, moj san, moj život.
I svaki dan u njemu opisan.
Ono malo svetlosti što putanju Ŀini jasnom,
220 volti, publika pod naponom,
u zaklon uši da se ne oštete,
možda se nekih osećanja prisete,
po poĿnu da žive, zaborave na mediokritete.
I svi misle da oni su mete,
da se na njih cilja. Tvrdoglavo radim
i idem u svom smeru. Ostali nek seru,
ne pravim karijeru momka na mikrofonu.
Karijera uliĿnog pesnika na svom tronu.
Jebena iskrenost Ŀini tu sponu
koja povezuje, pa svako dobija šta mu sleduje.
Ja se svog dela odriĿem. Neka, u redu je.

Kada sve stane

Kad se olovka i papir odlože.
Kada se sve kockice slože.
Kada svetla se ugase. Kad se isprazne lože.
Svi ti silni parteri, prvi redovi i balkoni.
Kad zavesa zakloni izvođaĿe. Kada obiĿan glas od mikrofona Ŀuje se jaĿe.
Kad više nema publike koja skaĿe, koja aplaudira i bodri.
Na šta se život svodi? Kuda koraĿam? Ko me to vodi
kroz san koji živim, sve uĿini interesantnim, ne dosadnim, sivim?
Kada se okrenem i pogledam iza sebe i opet vidim stvari koje vrede.
Ove ruke, ova glava i njene kose sede napisale su prvo poglavlje.
Neka se dela pamte, nebitne sitnice mogu i da se zaborave...
Kada zadovoljim sve potrebe. Kad ispunim sva išĿekivanja.
Kada misli koje pišem osetim stranim, ja neću žaliti
ako je sve to makar malo vredelo - drugi će spominjati...
Kada sve to stane. Kada sve kao gumicom obrisano nestane
ja verovaću u bolje dane...

Jedan je samo razlog.... Jedan...

Kulturoloski fanomen

Demonstratura: Poglavlje prvo
KULTUROLOŠKI FENOMEN (OSTAJEM U MUZICI)


Intro:
Da li ste ikada razmišljali malo dublje?
Stvari posmatrali onakvim kakve ih nikad ne biste ni zamislili?
Da li samo opraštate stalno onima kojima ne treba oprostiti?

Prva strofa:
Ja i dalje ostajem pri svome,
ne mogu da se utopim u masu,
lakše bi bilo i da skocim kroz terasu,
nego da zaboravim kako reci pucaju kad podižes masu
na noge, mnoge ljude ni ne znam.
Kako se bre ovo ophode?
Jedina svrha im je bila da se rode.
E moj rode, i zato necu da budem kao oni.
Mislite da ste šampioni?
Ali kojih disciplina,
kad krimi vam je vrlina?
E sine, kurvinoga sina,
kompleksaši, kurvice, fensi ribice i ostali buljaši,
Demonio vas se ne plaši,
nego samo nece da ima posla
sa onima od kojih je i Bog digao ruke.
Zato svi koji razumeju ono o cemu pricam,
neka dižu u vis ruke,
pravite buke,
neka bude kako treba da bude.
Pravimo nove nauke,
ja cu da pišem lirike,
da tražim suštinu,
vecno da se bunim,
da sudim svima koji skrivili jesu,
jer svako od njih trpa, brate, sa strane u kesu.
Ali sve se vidi, sve se opaža,
‘'nema nevinih, svako ima nešto da prizna'',
a znanje je vrlina, ja se nadam da ga imam.
Govorim ga, ako je tu,
jer oko mene sve se odigrava kao u ružnom snu...Ostajem u muzici.

Refren:
Ovo je kulturološki fenomen,
spomen za davnu cistotu
koja daje suštinu i svrhu svakom životu.
Ovo je spomen, kamen temeljac,
jedini oslonac
za moj album prvenac.
Demo snimak za moj kraj.

Druga strofa:
Ostajem pri svome:
nisam došao da pravim milione
niti velike tiraže.
I da me draže kuje balave
nikad nisam hteo,
uvek govorio o stvarima o kojima malo ko je smeo.
I uvek pokazivao na ono što ne valja.
Danas dosta toga se otraljava,
radi po šablonu,
necu da budem deo kvazi show-a
koji se zove stvarnost u Srbiji,
sa narodnim melosom koji se poklapa sa onim u Anadoliji
gde svi se nadaju caroliji,
ali nje nema,
jer pravila ima, a odstupanja još više.
Izgleda da zato svaka rec koju napišem
i nije kliše, vec siže
svih saznjanja koja sa 18 mogu da imam.
U muzici sam jer smatram
da je ona jedna od vrednijih stvari koje imam,
neka i nikog ne primam
na moje pesme, više puta sam rek'o:
sve što sam ikada zaslužio, svojim radom sam stek'o,
prorek'o i urek'o one koji
su u igri, jer je to sada in,
dok samo nekolicina ljudi
koji me okružuju i daju mi snagu,
produžavaju nadu
da ce nešto da bude bolje,
da ima razloga da se živi…
Refren:
Ovo je kulturološki fenomen,
spomen za davnu cistotu
koja daje suštinu i svrhu svakom životu.
Ovo je spomen, kamen temeljac,
jedini oslonac
za moj album prvenac.
Demo snimak za moj kraj.

Mi smo ludi

Rolex: Ponovo sam tu da predstavljam ulicu chale mi je bogat pa razmisljam o ucinku, nemash dah braticu uzmi pumpicu uz ovu muziku
ja opet sam u ludulu! Lepe stvari kratko traju psi koji ujedaju naj manje laju,ovi ljudi kada krenu nestaju u noci , dugo me znaju,svi nas znaju u kraju Hajde!! Pardon lepotice izvini nestajem u trenu kao da
sam Huddini, mala mala moze jedno ce-Pi doshli smo sa ulice i brate bas smo lepi! Tvoja pojava je fina imas bolja usta no shto ima Severina
mnogo volim kad tako igrash nek' te voli tvij momak meni se samo svidjash, ajde mo da mene skuvacu ti kafu ako nije zna-Ru zovi tvoju
mamu! Ja sam stidljiv momak imam jednu manu mislis da smo zajedno
ja ostavljam te samu!!!!!!

Refren:

Nedovrsena misao

Prva strofa: (DEMONIO)
Sve što sam ikada napisao
deluje kao nedovršena misao.
Kao priĿa na dve stranice pre kraja.
Svaka pesma jednu celinu spaja.
Na kraju izgleda da će sve biti smisleno,
da zvuĿi kako valja, da bude iskreno.
Misli se nadovezuju,
povezuju moje viđenje u celinu.
Put je dugaĿak, ali tu razdaljinu moram sam proći.
Odavno sam krenuo, kako kraj je blizu
izgleda da ću doći tamo gde sam naumio.
I ne, nikad se nisam dvoumio
niti sam glumio kako nešto bih dobio.
Nismo rođeni jednaki, sa talentom sam se rodio,
uĿio se, pronašao sebe, pogledaj šta se dogodilo.
Jer život je pojava kao na kladionici bez dojava,
da bi uspešno prošao, moraš igrati fiks
ali i na najsigurnijoj tekmi desi se kiks.
Pa padneš, isto kao u životu,
okruženi pogrešnim idealima svi jure samo svotu.
Sve je na prodaju, sve može da se kupi,
sve ima svoju cenu. A poštenu ženu,
Ŀoveka, da pronađeš je teško.
A ono što te Ŀeka jesu sami usponi i padovi,
par iskrenih prijatelja, ostali našminkani gadovi
koji su tu da te izmuzu koliko im treba.
Svi prodaju se jeftino: deset hiljada, jedan dinar, ili parĿe hleba.
Koliko imam - toliko delim. Kada imam, onda se veselim.
Kada ne, rešavam probleme finansijske.
Ne dupeuvlakaĿkim kombinacijama,
mada većina tako funkcioniše.
Ovde teško se diše,
zemlja odavno na pokvareno, na trulež, miriše.
Suviše onih lažnih, samoprozvanih važnih.
A snažnih za borbu sve manje,
nikako da dođem do misli krajnje...

Refren: (WACKWACKO)
Ja sam samo pojedinac ovoga sistema,
nedovršena misao i gomila problema.
Između jave i sna misao se prepolovljava.
Čija sam marioneta noćas? Da li sam to ja?

Druga strofa: (TOKYO)
Svaku misao gubim koliko god da se trudim.
Noćima znojav se budim i poĿinjem da ludim.
A putevi su snovi, svaki san je meni isti.
Samo raskršća se plašim, pravi put da ne promašim.
Stari osećaj beduina koji traga putem pravim.
Ne postoji osećaj straha, jer njime se ja hranim.
Između jave i sna misao se prepolovljava.
Čija sam noćas marioneta i da li sam to ja?
Često sedim na terasi sam i posmatram u nebo
i razmišljam o stvarima, jer mnoge sam ja sjeb'o.
Rešenje neko tražim, tražim izlaz iz krize.
Ne dobijam odgovore, samo luĿenje hipofize.
Problemima svojim ne opterećujem ja druge,
uprkos ljudima koji da mi pomognu se trude.
Ali vizija je jasna: život ovde nije basna.
Srećnog kraja ovde nema, u tome i jeste dilema.
Džaba fakulteti, škole i diplome, jer ja
sam samo piun koga kraljevi ove zemlje lome.
Sistem je, bre, takav i svi bodujemo isto.
Ako nisi neki kurac ti proći ćes ko isti.
Treća strofa: (DEMONIO)
Gledaj šta smo dobili.
Roba druge klase, feleri,
narodne mase, izveštaĿenst.
I koga onda da krivimo za surovost
koja je oko nas, koja nas okružuje?
Svako zaslužuje drugu šansu
u životu. Zaboravio sam da cenim dobrotu,
drugaĿije su me na ulici uĿili,
a svi se Ŀude proizvodu koji su dobili.
K'o da smo rekorde probili,
jer singlovi se snimaju,
likovi na rime se cimaju.
Podzemlje zauvek. Publika voli taj šmek.
Polako, ali sigurno poštovanje stiže
bez obzira na govedine. Pobeda za pobedom se niže.
Žestoko. Sa pripremom. Bez nje.
I ako zvuĿimo sranje, to neće biti besmisleno dranje
u mikrofon. Novi fazon, a stara škola.
Idemo raspevavanje: la, la, la!
Dem i Tokaja, mic check, godina zmaja,
godina promene, i Ŀisto da se spomene
da do mene ne mogu doći.
Mnogo truda moraju da ulože da me promene,
zahvaliti Bogu na zdravlju i sreći,
par reĿi reći za najbolje drugove,
moju porodicu, najmilije,
publiku koja ceni, i to ti je...

Pogresno protumacen

Prva strofa:
Za svaku reĿ ko šta daće?
Jedni će citirati, pak, drugi sraće.
Samo da je sreće, ali oni neće.
Pre će interpretirati mi reĿi,
citirati mi pesme.
Zašto jebeno pljuvanje da stane ne sme?
Koji je to uticaj koji izvršavam na vas?
Da li je moguće da pogađa vas glas,
maksimalno realna priĿa,
nekog ko zna što priĿa?
I koji su to razlozi koji pokreću
na igri na srecu? Izabrao sam brojku veću
i neću da stanem. Moram da opstanem
u kocki, gde je ishod dobro poznat,
ćutke priznat, ovako izbegavan.
Koji bi bio naĿin legalan?
Da li reĿi da prepeglam
drugacije da zvuce?
Da samo pišem,
da ne izlazim iz kuće?
Da pravim manje potresne teme.
I zašto kad poslušaju kao da poĿinju da neme?
I sve me manje pogađa,
nego što je ranije.
Pesma je eksplicitna.
Boli me, zabrani je.
Da nestanu ne mogu, to ne
možete da uradite.
Šta god mislili da možete,
metafore prožete primarnom idejom.
I ako se identifikuješ,
to možda jeste, možda nije mojom željom...

Refren:
Pogrešno protumaĿen,
svaku rec izvrću,
poruke pesme naopako okreću,
ali dok ja sam tu
interpretiracu kako valja...

Druga strofa:
Za svaku reĿ ko šta daće?
Ja bih poštovanje, neki drugi sraće.
Govna nek seru, govna će i da jedu!
Neka slušaju moju spiku na mentalnom pregledu.
Po ugledu na mene nek podižu sinove.
Po meni neka nazovu Ŀinove.
Sve što radimo radimo za druge. Mesto za prinove,
za obnovu dobrog, starog što imamo.
Svaka ruta je oprobana, gde god rokamo – štimamo.
Mikrofon cimamo, pa nas se plaše.
Podižu uvis chaše, pljuju sve naše,
a ovamo me kao podržavaju.
PriĿaju da je stil dobar,
bolji do drugih. Čudnih li ljudi.
Da li oni stvarno misle da dovoljno smo ludi,
da svemu slepo verujemo?
Zato što smo kulturni, pa se smeškamo.
Ne trudimo se scenu da smekšamo,
već da je ojaĿamo, napravimo boljom.
Samo radom, trudom i dobrom voljom,
a kako da radim, kad priĿaju: "Brate car si!"
Ovamo te nazivaju debilom.
Prelomljena mišljenja, ova nova pokoljena,
ko da su stvorena loši uticaji da ih savladaju.
I skoro da gubim nadu, pa duboko mislim:
da li ja možda neispravno mislim?
Ili me pogrešno tumaĿe?
Pa je nekog bolelo, eno ga jauĿe.
Kako ljudi već jednom ne nauĿe
da je misao samo ta koja prkosi,
da je to ta ideja koju svaka moja pesma nosi.
Prkosi - nosi, prkosi – nosi...
Brate, shvati ko si, onda priĿaj o meni....
Refren:
Pogrešno protumaĿen,
svaku rec izvrću,
poruke pesme naopako okreću,
ali dok ja sam tu
interpretiracu kako valja...

Sve je kao cool

Prva strofa: (DEMONIO)
Sve je baš kako jeste,
ljudi gledaju da ti smeste,
i svi kao razliĿiti, ustvari iste vrste:
šljam, veoma malo iskrenih, predviđam
da će broj da se poveća, takva je sreća,
ili nije, možda ne zove se tako,
život nije igra reĿi, nije lako
za pozicije snaći se.
Ja znam, Ŀesto svide ti se
stvari koje i nisu toga zaslužne.
Jedan od naĿina da nas kazne,
bio bi baš to - navući nas na pogrešno.
No, i dalje nestajemo.
Život surov, pa mora da se snađemo,
kad put krivuda, ko zna gde se nađemo
sledećeg trenutka.
Kakav dan je bio juĿe, kakvo li će biti sutra?
Razna mišljenja, a naše kao bolje.
I nije ego trip, moje je moje i samo moje.
Da znaš, da znam, da ne mozeš sam.
Takve kao ti uvek prepoznam.
Verujem kad verujem. Kad izneveriš, da se povratiš
neću da Ŀujem. Ma sve je kul spika, više ne verujem.
E, a moj život kao san koji živim,
tu i tamo s neke trake privirim,
malo nabijem tenziju, pa se smirim,
pa sve opet iz poĿetka, kao pauza, rewind pa play.
Ma, kako bilo, sve na kraju ispadne ok.
I nismo iz fazona ''fair play'',
ne biramo naĿine za doći do cilja,
iliti: šljakamo all the way...

Refren:
I sve je kao cool,
i stvarno nema frke,
i previše je bilo buke.
Da skratimo jedan drugom muke:
ne spominji mi ime!
Sve dok rokamo bine, ti zaobiđi me!

Druga strofa: (KEN VELIKI)
Ca se tire dans les pattes,écoute ça Demonio!
Tant de sourires en face, tant de coups de pute dans le dos
chacun pour sois et on souhaite le bonheur aux autres
sauf si ce bonheur empiète sur le notre.
Ennemis, faux-amis, mais à qui ?
Devrais je tendre la main aujourd'hui ? Trop d'hypocrisie
et si tu ressens dans mes phrases une mélancolie
c'est que dans ce sac sur mon dos y'a trop de sad story.
De Belgrade à Nis en Serbie jusque Paris .
Je vie ma vie, décris mes peurs et mes phobies.
Je sais plus vers qui me tourner, époque siliconée,
comme disais Lino: ''Je sais même plus à quel sein me vouer''.
C'est quand tu taf dur pour en arriver au bout
que les gens apparaissent et te mettent des bâtons dans les roues.
J'envoi ça à tout ceux qui ont parlé, qui parlent et parleront sur moi
et qu'advienne ce qu'il pourra
le Diable et ses mystères, le paradis ou l'enfer.
c'est clair, on est tous perdu sur cette terre.
et arrête de faire style c'est cool poto!
Je sais reconnaître les vrais des faux.
Refren: ( DEMONIO)
I sve je kao cool,
i stvarno nema frke,
i previše je bilo buke.
Da skratimo jedan drugom muke:
ne spominji mi ime!
Sve dok rokamo bine, ti zaobiđi me!

Treća strofa: ( DEMONIO)
Prošao razne faze, mnoge dobre i loše staze.
Šetao putevima kojima ljudi retko gaze,
pa iste opisao. Ipak opstao
kao kontra svakom ko je negodovao i pisanje i flow,
pa šta ti treba? Jebeni show? Cirkus?
Kakav je to ukus, bre? Poštujem mišljenje prave publike.
Da demantujem, kritike nisu dostojne. Zato: psssst! Ćuti bre!
Loša raĿunica, preracunao si se. U mišiju rupu gubi se.
Hoćeš ogledalo da vidiš šta si postao? Prepoznaj se
u masi reĿi i svako drugi mi je od tebe preĿi.
Mada ti to nikad u lice neću reći, jer mislim da ti toliko ni ne vrediš.
Ustvari, nije mi jasno dal' je frustracija il' se samo stidiš.
Kako god, ja ću uvek da pratim hod onih mudrijih,
a svoje mišljenje sam formirao. U hrpi ljudi baš one prave odabrao,
a ti izgleda da si sam ostao… Da si sam ostao…
I onda pogledam svoj život i zadovoljan sam.
I ja jesam, i ja znam, za svoje odgovaram,
Niš predstavljam, Bulevar u svakom redu,
i nema frke, i sve je u redu, u svakom pogledu
suštinu ste još ranije pohvatali.
Nije sve baš tako crno na belo. Sorry što više nismo dali.
Možda nismo znali. Možda nismo hteli. Možda nismo smeli.
E, a ti bi ogovor na baš svako pitanje, je li? Hehe!
Ono što bi trebalo da nas spaja to nas najviše deli,
ono što bi trebalo da nas spaja to nas najviše deli...
Refren: ( DEMONIO)
I sve je kao cool,
i stvarno nema frke,
i previše je bilo buke.
Da skratimo jedan drugom muke:
ne spominji mi ime!
Sve dok rokamo bine, ti zaobiđi me!

Sve je pod kontrolom

Prva strofa:
Dobro možda i nije.
Sa ortacima ista prica k'o ranije.
Bitno da se iz plejera,
sa diskmena Ŀuje
dobro prepoznatljiv stil
gde je svaki novi posao, novi dil
ko za špil karata u kocki.
Jer kocka je sve u ovoj igri posmatraĿa,
sa previše kvazi navijaĿa
koje niko ne može da nadjaĿa.
I ljudi koji tapšu te po leđima,
a iza istih i pljuju
kada ogovaraći priĿaju malo fali i da psuju.
I samo duju li duju
svoje napumpane glave.
Svi hoće deo kolaĿa,
svi hoće deo slave.
I svi bi svoj paraf da stave
na parĿe hartije,
ako treba i Ŀlanovi partije
biće, i sve uradiće
da se tih dokopaju pozicija.
Zemlja je u ludilu,
jebena tranzicija.
Menjaju se fotelje,
skidaju se glave.
Sve stvari što nam fale
i one bezvredne, male,
sada su nam potrebne.
A za narod samo hleba i zabave.
A sve zbog probave,
jer teško varimo stvarnost
gde našu realnost drugi definišu
i na finišu ljudi kojih nije bilo na startu.
I u kvartu se stvari dalje komplikuju,
deca su drugaĿija, izigravaju mafiju.
I sad više nije bitno šta se dešava sa školom,
ali ipak.. sve je pod kontrolom!

Refren:
Sve je pod kontrolom,
Ŀuješ kako priĿam za mikrofonom.
To znaĿi da sam to ja i niko drugi.
Još uvek se trudim.

Druga strofa:
I bol koju osećam
sad je pod sedativima.
I moja podeljena liĿnost govori
da svi osećamo se krivima
i u stvarima nalazimo utehu.
I svaka suza koja je potekla
za svaku reĿ koju je rekla
kad je odlazila.
Sva sranja kroz koja je prolazila.
Na zalasku Sunca u veĿeri hladnoj
svi se osećamo bedno i jadno.
I stalno smo u sukobu
sami sa sobom, a kvalitetnom robom
beloga praha, leĿimo bolest.
Moderna povest, neformirana svest
i svaka vest koja stigne
manje te pogađa.
A devojka drogirana izgleda se porađa.
I sve su mlađa deca
koja su belo roblje.
I ovo novo postaće staro groblje,
jer smrti je previše,
mladi danas umiru.
Vazduh je prljav što ga oni udišu.
A ti budi tu, pa im se nađi.
Pokušaj da pomogneš,
daj se snađi.
Jer mlađi nikako ne možeš biti.
Nisi jedini niti veĿiti.
Dokle znamo da bolje je spreĿiti nego leĿiti,
jer živimo živote sa premalo sreće.
A savest više nije ni tema
o kojoj mislimo. Decu bi da štitimo,
instinktivno se ponašamo,
emocijama se vladamo.
A cela situacija je sigurna,
toliko dobra da je uzorna.
Sa previše prizora koja dobra nose,
koja definišu ko ste,
zašto i kako ste, i da li smete,
i ako smete, da smete, ali da ne bude štete.
I ako hoćete dete, može,
ali ne previše klinaca da se namnože.
I da se moliš Bogu, i to može,
samo da se mase na veru ne lože.
Nego na vrednosti koje uopšte nisu ni vredne...
I sve je u redu sa bolom koji osećam u grudima,
jer me to više ne zanima.
Držim stvar pod kontrolom.
Refren:
Sve je pod kontrolom,
Ŀuješ kako priĿam za mikrofonom.
To znaĿi da sam to ja i niko drugi.
Još uvek se trudim.

 Vizija buducnosti

Prva strofa: (DEMONIO)
Kako stvari danas stoje
teško da sutra biće bolje.
Ostaće još samo par iskrenih,
stvarnih MC-a Ŀija vizija biće o.k.
Retko koja stvar da će da zasija,
jer u gomili sivila boje više se ne vide.
I klinci su drugaĿiji, niĿeg se ne stide.
I sve što vide, to bi i da imaju,
ne znaju da je pohlepa teška bolest.
Za neformiranu svest krivi su oni stariji,
izgleda i ja zajedno s njima. Svi imamo tu žicu
da na drugog svaljujemo krivicu. Vidi nam se u licu,
ne Ŀesto u govoru, ali u svesti svi su pohlepni, besni,
samih sebe retko kada svesni.
A ti ,ako misliš drugaĿije, rukom o sto tresni
za sebe, za one koje voliš.
Neka i ne znaš taĿno šta treba da stvoriš,
svest i saznjanje da treba da se boriš
biće dovoljno...
U budućnosti mene i ove scene
koja krenula je krivim putem,
i za sve žene, i sve probleme
koje imamo, neće biti mesta.
Sranja su nam bliska, sranja su nam Ŀesta.
Jer ovde svi se, kao, trudimo,
drugima gledamo da naudimo.
I svi se menjamo,
jednu te istu pesmu vrtimo, stalno kenjamo,
mesto da menjamo i oblikujemo sredinu
u kojoj živimo. Stalno bismo da se smirimo,
da to neko drugi odšljaka,
ali nije laka ni ova reĿ,
nije to naĿin da dobije se meĿ.
U viziji naše budućnosti ne vidim ni malo sjaja,
u viziji naše budućnosti vidim sigurni put do kraja...

Refren: (BRANCHY)
Ja mam viziju budućnosti,
od nas sve zavisi...

Druga strofa: (DEMONIO)
A može biti da i ja grešim.
Ako je tako, neka svako mi se smeši
što bio sam pesimista, biće mi drago.
Jer predugaĿka je crna lista koju smo pisali
da bi je jednim potezom gumice izbrisali.
Pristali smo na raznja sranja,
svašta pretrpeli, politiĿare, kriminalce,
sve neke nebitne face postale su bitne.
Prave vrednosti odavno nisu bitne.
Ali ja se ipak nadam
da ovim stilom kojim vladam
za 10 godina biću još bolji,
da postojaće moja pesma koja stoji,
koja vreme ne broji, već je za sva vremena.
Imena šarena, lepi grafiti,
još će krasiti ulice mog grada.
I tada biće ljudi u kojima naći ću inspiracije,
manje policijske racije,
dobre plate, svih problema sanacije,
tiraži za one koje volim i poštujem,
zdravlje Bože, i porodicu da osnujem,
da poslujem, sve legalno naravno.
Da jedni druge ne osporavamo,
lepo se ponašamo, ko sav normalan svet se vladamo.
Da Kosovo opet bude deo Srbije.
Da matorima uredno stižu penzije,
da nema recenzije i brisanja stihova,
da gledamo filmove bez ratnih tema,
dobra sarma da se sprema
k ' o u stara dobra vremena.
Da teĿe srpska krv ovim venama,
da klinci i dalje slušaju,
da se trude, da budu ono što jesu,
da ne bude prosjaka
i ljudi u gnevu i besu.
Da ne bude ratova,
da se izmirimo najpre sa sobom, a onda sa svima.
To je ono što mene u budućnosti zanima...

Refren: (BRANCHY)
Ja mam viziju budućnosti,
od nas sve zavisi...
Treća strofa: (LYOPOL)
Mes esprits pour futur sont ...
Ca sera ans dix ans on va facilement facer chez le mond.
Et Demonio, je sais que tu as un vision.
Je te ... un belle vie!
Lyopol ... les esprits
Tu dis que tu va reussir la future vie. Dans dix ans...

Za jedna kvart...bulevar

Prva strofa: (DEMONIO)
Šta god da kažem, odatle vuĿe korene.
Hoćeš da znaš za mene?
Odi u kraj i ne pravi probleme.
Da kažem najzajebaniji. Ma, bre, najbolji, ne hvalim ti.
Žalim što svi nisu mogli da budu deo.
Kada pogledam na šta se svelo:
to je poštovanje. I nikad ne varira.
Teško da se nađe ko da parira
ekipi najjaĿoj, momcima najboljim.
Bulevar. Niš. Ono što volim.
I nema: ''Kako? Molim?''. I nema: ''Zašto volim''.
Svaki tren sa njima delim.
Zato postojim. Član ekipe. Ostalo što ne kontaju, neka duvaju kite.
Legalizovana varijanta uliĿne elite. I to je-ne ra-fo: mos-kri no-o vo-o.
Za vas možda previše novo. Vrlo bitno na albumu slovo, vodilja ideja.
Jasno je da kasno je za ma kakvo kajanje.
Fazon: ili nastvljaš da slušaš, ili bežanje.
K'o do nedavno s ekipom blejanje
na istim klupama svi skupa. Ma, slika koja će zauvek da
mi nedostaje. Jeste, tu sam blizu, ipak nije isto zezanje.
A Ŀoveka Ŀini ono gde je odrasto, to šta je postao
ogromnim delom ekipe zaslugom. Zbog toga nikad zbogom.
Zbog toga uvek Bulevar, k'o sa nebesa dar.
I nek ljudi misle da preterujem,
kako god bilo, ja u svoje reĿi verujem
kada kažem: ekipa ljudi najnormalnija, iza toga stojim ja.
I za izlazak, i priĿu,
i za kafanu, i za tuĿu,
i za žurku, i za kuću,
i za bleju i kombinaciju do jaja vruću.
Za svakog ponaosob zauvek tu biću.
Prati priĿu: ljudi će da viĿu, i da žele moje ime.
Ovaj kraj, moje detinjstvo, moj rezime,
zna se dobro ko voli me. Ko ne voli me boli.
Mnogi će hteti, neiskreni neće uspeti
to što ovima polazi iz keca. Jer mi je ekipa iz kraja najpreĿa.
Ove ulice su upile naše snove, sada sanjamo nove. Valjda biće love.
Lovimo ih svi skupa, nadam se da cena nije previše skupa.
I hoću da beton lupa, da beton plaĿe, da se Ŀuje što jaĿe,
hoću masu da skaĿe, hoću ceo grad, za svoj kraj da kaže najjaĿe:
''VOLIM GA, A TI ŠTA ĆEŠ!''

Refren:
Za jedan kvart. Kako god bilo.
Za jedan kvart. 13 godina i nije mi krivo!
Za jedan kvart. Odvrni da puca sve živo!
Za jedan kvart. Strogo elita nivo. Šta je bilo!?

Druga strofa: (EKS)
Sve dobro i loše što sam prošao. Moj kvart.
Od prve ribe do smrti. Moj kvart.
Mnogo toga u meni ostalo je, nek poĿiva.
Moj kvart. ObiĿni ljudi, par dobrih riba što se stalno skita.
Frajer je snima, a mi, ko te pita. U frci za dinar iako nismo materijalisti.
A poslovi nigde nisu Ŀisti, svi bi da zajebu te.
I pare su sve, useru se, pa posle peru se.
Al' stara ekipa ostaje i ostaju uspomene
na vreme kad znali smo šeme,
nema dileme: želeli mnogo, imali malo.
Tako je bilo, život malo dao. Furamo napred
svom silom. I nižu se uspesi, ''Demonstratura'' gotova.
I ko to sad može da priĿa da je sve nula?
Upali Ŀula, shvati ovo je samo za moj kvart, bre.
Za frajere, šmekere, za ljude prave blejere,
za cice žestoke, za njima uvek uzdišem,
za kojima ostajem nem, za ono što priželjkujem,
za celu ekipu na jednom mestu, kao nekad.
Seti se šmeka kad smo bili ekipa broj jedan,
kad nije bilo leka da zaustavi naše ludilo.
Što je pumpalo što iz sna kvart je budilo.
Svi su bili jedno, svi zajedno, jaki ko Ŀelik
svi su sve smeli, nikog da nas podeli.
Klinci i dalje piju po parku, ljube se u dvorištu škole,
al' međusobno se dele i grupice se ne vole.
Matorci u frci, jebano je vreme, sve je skupo.
Jedan juĿe ženu tuk'o, a svaki drugi je puk'o.
Ekipe razbile se na delove,
svi u frci za lovom, svi u frci za robom,
jure nezadovoljni sobom.
Kvart i ekipa ostaju u meni dok ne izdahnem,
dok ne dođem do kraja puta gde sve staje.
Videću par poznatih likova, par jakih tripova,
porodicu, par cica i, mislim, više nikoga.
U njemu prvu garu zapalio, prvi put udario
na ribu se upalio, u njemu sam se rokalio.
Gde god da odem, umeni si, živiš.
Nemoj da misliš, otiš'o sam, nemoj da me kriviš.
Ovo je oproštajno pismo za moje zgrade i park,
poslednji pozdrav za jednu ljubav - moj kvart.
Refren:
Za jedan kvart. Kako god bilo.
Za jedan kvart. 13 godina i nije mi krivo!
Za jedan kvart. Odvrni da puca sve živo!
Za jedan kvart. Strogo elita nivo. Šta je bilo!?