DEBISI (Ašil Klod) /DEBUSSY, Achille Claude/
Francuski kompozitor

Umro: 26. marta 1918. (u 56-oj god)
Uzrok: rak creva
Mesto. pariz
Sahranjen: groblje Pasi, u Parizu

Nakon što je operisan od raka 1915, Debisi uskoro više nije imao snage da komponuje, što ga je dovodilo do očaja, i s gorčinom će konstatovati u poslednjem pismu koje je napisao: "Muzika me je potpuno napustila." Poslednje dane dočekao je pod bombama i više nije imao ni hrabrosti niti volje da dozvoli da ga snesu u podrum. Jedva će mu poći za rukom da 17. marta potpiše svoju molbu za konkurs na institutu. Umro je stežući ruku svoje žene.

D'ANUNZIO (Gabrijel)
Italijanski pisac

Umro: 1. marta 1938. (u 75-oj god)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: vila Vitorijale, u Gardone-Rivijeri (Italija)
Sahranjen.. u vrtu vile Vitorijale

D'Anunziju se uvek činilo da mu mesec mart donosi nesreću, pa je tako i mart 1938. dočekao s zebnjom u srcu. U svojoj Barbaneri, narodnom kalendaru u kome su prorečena vremena i događaji, podvukao je proročanstvo koje se ticalo 1. marta: "Smrt jedne slavne ličnosti". Elem, 1. marta uveče, dok je iz svoje radne sobe silazio u trpezariju, spopade ga vrtoglavica i imao je tek toliko vremena da zatraži da mu daju injekciju - umro je jednu minutu posle.
U vrtu njegove vile Vitorijale, nalazio se pramac broda Puglia, koji je sada plovio morem stabala maslina i narandži. Tu će se nad pesnikom, dok nije sahranjen, obaviti posmrtno bdenje uz svetlost sveća.
Za svoj epitaf se sam pobrinuo: "ja sam Gabrijel koji samog sebe poklanja bogovima"...

DAVID (Žak Luj) /DAVID, Jacques Louis/
Francuski slikar

Umro: 29. decembra 1825. (u 77-oj god)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: Brisel (Belgija)
Sahranjen : groblje Sen-Žosten-Nod, u Briselu

Godine 1774, Luj David doživeo je neuspeh na nagradnom konkursu u Rimu - čija je tema bila Senekina smrt - zbog čega će se mladi slikar toliko razočarati da će pokušati da izvrši samoubistvo. Ali njegov čas još nije bio kucnuo. Kucnuće mnogo godina kasnije, u Briselu, gde se bio sklonio ovaj bivši konventovac koji je želeo kraljevo smaknuće...
Nakon što su ga jednom prilikom udarila kola, David se teško oporavljao od povreda i posle nekoliko nedelja doživeo moždani udar i umro. Kako to obično biva, njegovi poslednji trenuci biće posvećeni slikarstvu. Štapom je pokazivao svom učeniku Staplou kakve bi sve korekcije trebalo napraviti na graviri Leonida na Termopilima: "Pretamno... presvetlo... Prelazi boja nisu dovoljno izražajni... Ovo mesto je nejasno... Pa ipak, ovo je prava Leonidina glava." Najednom mu štap ispade iz ruke: bio je mrtav.
Šarl X nije dozvolio da se njegovo telo vrati u Francusku, tako da je samo njegovo srce sahranjeno na Per-Lašezu.

ĐAKOVNA (Gala)
Žena Pola Elijara i večna inspiracija Salvadora Dalija

Umrla: 10. juna 1982. (u 89-oj god)
Uzrok: lom kuka
Mesto: Por Liga, pored Kadakesa/?/ (Španija)
Sahranjena: grobnica dvorca Pibol (Španija)

Iako je od pubertetskih dana bila opsednuta mišlju o samoubistvu, ispostavilo se da Gala nije bila u stanju da tu ideju sama sprovede u delo. Često je molila Dalija da je ubije; uostalom, Dali je držao u kući u Por Ligau sakrivenu jednu bočicu sa arsenikom i obećao da će joj je dati ako bude tražila. Ali Gala to neće učiniti nego će umreti prirodnom smrću u svojoj beloj kući, u zoru 10. juna.
Ne zna se čija je to stravična zamisao bila, ali Gala je neposredno nakon što je umrla kadilakom prebačena u dvorac u Pibolu. "Gola, umotana samo u deku, Gala je ležala na zadnjem sedištu kadilaka koji je prevalio osamdeset kilometara razdaljine između Kadakesa i Pibola. To putovanje je ličilo na pravu noćnu moru, sa Arturom /šoferom/ za volanom, i Galinim ledenim telom, koje je, uprkos jastucima kojima je bila ušuškana, neprestano udaralo o automobilska vrata zbog truckanja kola po neravnom putu."
Balzamirana, sva u crvenom, položena u stakleni sanduk, Gala je sahranjena u grobnicu dvorca u Pibolu gde će joj se kasnije pridružiti i Dali.

DELEKLIZ (Luj Šarl) /DELESCLUZE, Louis Charles/
Francuski novinar i političar. Član Pariske komune i Komiteta javnog spasa

Umro: 25. maja 1871. (u 62-oj god)
Uzrok: samoubistvo
Mesto: Bulevar Volter, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-lašez, u Parizu

Već na ivici snaga, i fizički i moralno, nemoćan da zaustavi masakre Krvave nedelje, Delekliz je rešio da se ubije na barikadi Bulevara Volter. Prethodno je napisao svojoj sestri: "Neću niti mogu da poslužim kao žrtva ili igračka u rukama pobedničke reakcije. Oprosti mi što odlazim pre tebe koja si žrtvovala celi svoj život zbog mene, ali nemam više hrabrosti da trpim nove poraze, nakon tolikih koje sam već doživeo..." Jedva je uspeo da se popne uz kamene ploče na barikadi, i bez ijedne reči se izložio mecima Versajaca. Ubrzo se sunovratio i pao na Trg Vodenog dvorca.
Versajci su se toliko plašili ovog čoveka, da su ga posle njegove smrti (1874) osudili na smrt, dodavši da je njegova smrt "poznata javnosti".
A spomenik na njegovom grobu na Per-Lašezu je napravljen u obliku barikade. Mogli su na njega slobodno i da ugraviraju reči koje je napisao 1868: "Samo smrt daje oduška pravom revolucionaru".

DEKART (Rene) /DESCARTES, Rene/
Francuski filozof i naučnik

Umro: 11. februara 1650. (u 54-oj god)
Uzrok: upala pluća
Mesto: Štokholm (Švedska)
Sahranjen .: Crkva Sen-Žermen-de-Pre, u Parizu

Na poziv Kristine Švedske, Dekart dolazi na njen dvor septembra meseca 1649. Triput sedmično je odlazio kod mlade kraljice da bi joj objašnjavao principe svoje filozofije. Sastajali su se uvek u kraljičinoj radnoj sobi, u pet sati ujutro. No, kako je zima bila izuzetno oštra, Dekart će se prilikom ovih odlazaka u kraljevsku palatu i prehladiti. Kraljica je odmah angažovala svoje lekare, ali Dekart nije dao da ga leče niti da mu puštaju krv: "Poštedite ovu francusku krv", rekao im je. Jedino na šta je pristao da popije bio je jedan narodni lek za koga je jednom u Holandiji video da zaista deluje: duvan potopljen u nekom vrućem napitku, rakiji ili španskom vinu. Ali temperatura, umesto da spadne, samo je još više porasla: pluća su se zacepila i, 11. februara, u četiri sata ujutru, Dekart je izdahnuo, nakon što je rekao svom slugi: "Ah! Dragi moj Šluteru, eto od čega ja umirem!" prema jednom drugom izvoru, njegove poslednje reči, upućene ne slugi već vlastitoj duši, zvuče mnogo uzvišenije i literarnije: "Da, dušo moja, dugo si već zatočena; došao je čas kada ćeš izaći iz svog zatvora i napustiti ovo telo koje te je sputavalo; s verom i hrabrošću treba da podnesemo to razdvajanje."
Dekartovo telo je šesnaest godina ostalo na teritoriji Švedske. Godine 1666. francuski ambasador u Švedskoj, gospodin Terlon, dao je da se telo ekshumira i prebaci u Francusku. A da bi olakšao prenos, na granici je izvadio jednu kost ruke, i kako bi bez problema prešao preko granice, kosti spakovao tako da je sve skupa ličilo na neki zavežljaj odeće. Dekartovo telo je napokon stiglo u Pariz i sahranjeno najpre u crkvi Svetog Pavla, zatim u crkvi Svete Ženevjeve. Godine 1973, vlada Konventa donela je odluku da se Dekartovi ostaci prenesu u Panteon, ali je realizacija ove odluke odgođena, pa je Dekart, zbog rušenja crkve Svete Ženevjeve godine 1802, prenesen u Francuski muzej spomenika, pre nego što će 1819. definitivno počinuti u crkvi Sen-Žermen-de-Pre.
Što se tiče lobanje ovog filozofa koja je 1666. ukradena, ona je promenila mnoštvo vlasnika, od kojih je poslednji bio Kuvje, koji ju je poklonio Muzeju prirodne istorije. Godine 1913. lobanja se konačno skrasila u Muzeju čoveka, gde je još uvek možete videti u vitrini nedaleko od Kartušove lobanje.

DEMULEN (Kamij) /DESMOULINS, Camille/
Francuski novinar i političar

Umro: 5. aprila 1794. (u 34-oj god)
Uzrok: giljotiniran
Mesto: Trg Revolucije (danas Konkordski trg), u Parizu
Sahranjen: groblje Eransi, u Parizu

Od svih na smrt osuđenih tribuna Revolucije, najgore i sa najmanje stoicizma je svoju smrt podneo Kamije Demulen. Za vreme suđenja, pokazao se prilično drzak i čak je imao nekoliko upadica tipa: "Imam trideset i tri godine koliko je imao i sankilot Isus", ali samo posle pet dana, od njegove hrabrosti neće ostati ništa, a u Konsijeržeriji će biti potrebna ni manje ni više nego četiri dželata da ga pridržavaju na stolici dok su ga šišali. "Čas se bacao napred, čas se izvrtao nazad, i gurao one koji su stajali oko njega - dvojica ili trojica čak popadaše". Dok se tako branio, psovao je dželate. Danton ga je umirivao: "Ne diraj te ljude; zašto da se ljutiš na te opslužnike giljotine. Rade svoj posao, a ti uradi ono što moraš". Ali ova opaska ništa nije pomogla, pa Demulen poče da vrišti: "Lisil, pomozi mi Lisil!"
A kad su se popeli u kola, počeo je da viče ne bi li izazvao sažaljenje kod gomile koja je stajala okolo, sve se nadajući da će se pobuniti i spasti ga od pogubljenja: "Zar me ne prepoznajete? Ja sam viknuo i Bastilja je pala! Zar me ne prepoznajete? Ja sam prvi apostol Slobode! Njen kip će biti umrljan krvlju jednog od vaših sinova! Pohitajte mi, narode 14. jula, ne dajte da me ubiju!" Izvikaše ga i to je bila jedina reakcija prisutnih. Dok su kola prolazila ispred kuće Diple u kojoj je stanovao Robespjer, viknuo je: "Čudovište jedno, hoćeš li utažiti žed kad se moje krvi nalokaš; ili ti možda treba još i krvi moje žene?"
Kad se popeo na platformu gubilišta, Demulen je zamolio Sansona da uzme jedan pramen njegove kose i da ga njegovoj tašti, gospodi Diplesi. Plakao je, a i sam Sanson je osetio "da mu pocinju navirati suze". Podigao je sečivo koje je upravo odseklo Šaboovu glavu. Demulen je pogledao u oštricu svu uprskanu krvlju i poluglasno rekao: "To mi je plata, moja plata!", a zatim je, pod sečivom nekoliko puta izgovorio ime svoje žene: "Lisil! Lisil! Lisil!"

DARNAN (Žozef) /DARNAND, Joseph/
Komandir Milicije. Sekretar Unutrašnjih poslova

Umro: 10. oktobra 1945. (u 48-oj god)
Uzrok: streljan
Mesto: utvrđenje Šatijon (O-de-Sen)
Sahranjen: groblje u Tijeu (Val-de-Marn)

Nakon pobede saveznika, Žozef Darnan, bivši šef Milicije, beži u Italiju. Pošto je uhvaćen u Edolu, Visoki sud pravde ga 3. oktobra 1945. oduđuje na smrt. Dok se nalazio u zatvoru u Frenu, pre nego što je njegovo suđenje uopšte otpočelo, neko je uspeo da mu tajnim putem doturi ampulu sa cijanidom s kojom je trebalo da izvrši samoubistvo. "Nameravao sam da ga popijem za vreme jednog obroka", ispričaće posle svom prijatelju ocu Brikberžeu. "Trebalo je da zatim nekoga pozovem i kažem kako su me otrovali plašeći se sudenja. Oni iz vlade bi se našli u ćorsokaku... Zatim sam shvatio da sve to skupa nije u mom stilu i vratio ampulu sa cijanidom."
Ujutro na dan izvršenja smrtne presude, probudili su ga njegov advokat gospodin Kolen i otac Brikberže. Izgledao je naspavan i smiren. Kad ga je sveštenik koji je u njegovoj ćeliji obavljao misu pričestio, nije izdržao i briznuo je u plač, ali se brzo pribrao. U to se pojavio tužilac Kariv, koji ga je izvestitio da je njegova molba za pomilovanje odbijena i da će smrtna presuda biti izvršena. "Gospodine tužioče", rekao mu je Darnan, "kao prvo, ja tu molbu nisam ni potpisao. Osim toga, hoću da vam kažem nekoliko stvari..." Izložio je sve zamerke koje je imao na nekorektnost i propuste za vreme suđenja, i na kraju rekao: "Ali opraštavam vam i želim da smrt dočekate isto toliko mirni kao što sam ja danas." Osuđeni je zatim izašao iz ćelije pevajući odlučnim glasom dok je išao niz zatvorske hodnike: "To je samo jedno doviđenja, braćo moja..."
A u utvrđenju Šatijon ga je čekao streljački odred.
"Vidite, Brik! Ima ih dvadeset. Prave francuske face sa tim njihovim beretama. Simpatični momci - lepo su mogli biti i moji ljudi."
Mirno je prišao do stuba i zatim se osvrnuo. Jedan vojnik htede da mu zaveže oči, ali on mu ne dade. Podigoše se puščane cevi: "Zbogom, oče! Zbogom, prijatelji! Zbogom, vojsko moja! Ja sam ovako hteo! Živeo Bog! Živela Francuska!"

* Pagani su divinizirali život, a hrišćani su to uradili sa smrću.
Gospođa de Stal /Mme de Stael/ (1766-1817)

DELAKROA (Ežen) /DELACROIX, Eugene/
Francuski slikar

Umro: 13. avgusta 1863. (u 65-oj god)
Uzrok: tuberkulozni laringitis
Mesto: Trg Firstenber br. 6, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-Lašez, u Parizu

Maja 1863. Delakroa je počeo da oseća intenzivan umor, što ga je postepeno prolazilo; pa i pored toga, još uvek je bio pun slikarskih planova: "Ako se oporavim, a mislim da hoću, naslikaću neverovatne stvari." Te neverovatne stvari bili su jedan Noa okružen svojom porodicom, kako stoji na jednoj planini posle preživljenog potopa, sa zemljom još mokrom i svetlucavom pod svetlošću sunca. Ali nedostajalo mu je snage i uskoro je pao u postelju... Vest o njegovoj bolesti raširila se Parizom. Zvono na njegovim vratima nije prestajalo da zvoni. Među posetiocima se našao i jedan član Instituta. "Bože moj, zar nisam dovoljno uvreda pretrpeo, zar nisam dovoljno propatio zbog tih ljudi!" razljutiće se samrtnik.
Delakroa se nije plašio smrti, ali je strepio pred sudom koji će o njemu doneti buduća pokolenja. "Oh! Kako bih voleo da mogu da se vratim za jedno sto godina", uzdisao je, "i da vidim šta ljudi misle o meni..." Izdahnuo je "kao dete", dok su sa crkve Sen-Žermen-de-Pre odjekivala zvona za zdravomariju, držeći za ruku svoju guvernantu Dženi. Trideset godina mu je služila i obožavala ga kao idola. Njegove poslednje reči bile su upućene njoj: "Obećajte da nikome drugom nećete dati da me okupa." Isto tako je zabranio da se posle njegove smrti napravi bilo kakva reprodukcija njegovog lica, bilo da je reč o vajanju, fotografisanju ili crtanju.
Delakroa je izrazio želju da ga sahrane na Per-Lašezu, u grob "po uzoru na neke antičke, ili na Vinjola ili Paladija, na jednoj uzvisini, na malo izdvojenom mestu. Bez ikakvog amblema, biste ili kipa". Njegov sarkofag je u stavri lavirana Volvikova reprodukcija groba poznatog pod imenom Scipionov grob.

DARBUA (Žorž) /DARBOY, Georges/
Pariški nadbiskup

Umro: 24. maja 1871. (u 48-oj god)
Uzrok: streljan
Mesto: zatvor Roket, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-Lašez, u Parizu; zatim kapela Svetog Petra u Bogorodičnoj crkvi u Parizu

Velečasnog Darbuaa i njegovog vikara opata Lagarda komunari će zatvoriti kao taoce. Naime, smatralii su da će pariškog nadbiskupa uspeti da zamene za jednu takvu ličnost kao što je bio Blanki. Velečasni Darbua će Tijeru lično napisati pismo zahtevajući da oslobode Blankija, a pošiljku će u Versaj odneti vikar Lagard, uz obecanje da će se vratiti. No, uprkos obećanjima ("Vraticu se, pa makar me i streljali"), vikar se nije vratio, a neće to uciniti ni posle nadbiskupovog pisma u kome je ovaj tražio od njega da održi zadatu reč.
Tijer nije pristao na razmenu taoca, i pored nekoliko uzastopnih pokušaja Komune da iznudi njegov pristanak. A 14. maja će zaigrati na poslednju kartu i ponuditi sve taoce (sedamdeset i četiri osobe) za samog Blankija, ali Tijer je ostao pri svojoj odluci i pored brojnih pritisaka sa strane. Dana 24. maja, Versajci su na Magdaleninom groblju streljali šestoricu federalaca 66. bataljona. Odmah nakon toga, Fere, delegat Opšte bezbednosti, potpisaće naredbu da se, u znak represalija, strelja šest talaca. Potom je Froten, Fereov sekretar, požurio u zatvor Roket gde su se nalazili taoci, pojavio se kod upravnika Fransoaa i pokazao mu naredbu. "Šestorica, zašto šestorica? Fere nije naznačio i imena.." Upravnik ode do pretinca sa kartonima i poče da naglas čita: "Degeri /sveštenik crkve Svete Magdalene/... Bonžan... Alar... Kler... Dikudre... /jezuiti/", zatim poče da se premišlja. Neko viknu: "Šestorica, trebaju nam šestorica!" Fransoa promrmlja i šesto ime.
I dok su se spremali da skupe osuđene, začuo se nečiji glas: "A nadbiskup? Treba nam nadbiskup!
- Hajde, precrtaj poslednje ime i daj nam nadbiskupa!"
Fransoa zatim odgovori da neće dati nadbiskupa dok za to ne dobije specijalnu naredbu. Forten je zatim ponovo otišao do Ferea, koji je na naredbi dodao: "...a pre svega biskup". Bilo je sedam sati uveče. Velečasni Darbua je u svojoj ćeliji ponavljao: "Zašto mi nije suđeno da poginem na barikadi kao velečasni Afr!", a potom je sa ostalima sišao u dvorište zatvora Roket. I tu je izustio jednu jedinu recenicu, i to kao čovek koji je već i previše umoran od svega: "I pored mog pisma onima u Versaju..." Kad je streljački vod osuo paljbu, svi su popadali, osim nadbiskupa. "Boga ti, izgleda da je ovaj blindiran", uzviknuo je izvesni Loliv, prišao ranjenom nadbiskupu i ispalio još jedan metak iz svoje puške.

Poslednja stepenica
Ispod pevnice Bogorodične crkve u Parizu, nalazi se jedna grobnica u koju se sahranjuju pariški nadbiskupi. Svaki od sedamanaest sanduka, koliko ih je dosada tu smešteno, postavljen je na obične železne stalke, formirajući tako praviln niz, izuzev sanduka poslednjeg umrlog nadbiskupa. Njegov sanduk je položen tako da mu se glava nalazi na stalku, a noge na poslednjoj stepenici stepeništa koje vodi u grobnicu; na taj način on čeka dolazak svog naslednika. Ovakva tradicija preuzeta je u stvari od običaja koji je važio za francuske kraljeve u bazilici Sen-Deni.