Simak Kliford

GRAD
Prevod: Rajković Mirjana

Simak Clifford D. CITY, 1952.


KENTAUR
1977.

UVOD

     Ovo su priče koje psi pričaju kada se vatre dižu visoko, a vetar dolazi sa severa. Tada se svaka porodica sakupi oko ognjišta i štenad ćuteći sedi i sluša, a kada se priča završi, stane da pita:
     "Šta je to čovek?"
     Ili možda: "Šta je to grad?"
     Ili: "Šta je rat?"
     Ne postoji pravi odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Ima pretpostavki, i teorija, mnogo učenih nagađanja, ali odgovora nema.
     U porodičnom krugu, mnogi pripovedač bio je primoran da pribegne starom objašnjenju da je to samo priča, da tako nešto kao čovek, ili grad, ne postoji, da se u jednoj jednostavnoj priči ne traga za istinom, već se ona sluša zato što je prijatna i uzima se kao takva.
     Ovakva tumačenja, mada možda zadovoljavaju kao odgovor štenadi, ne objašnjavaju stvar. U takvim jednostavnim pričama traži se istina.
     Legenda, koja se sastoji od osam priča, pripoveda se već tokom bezbrojnih stoleća. Koliko se može utvrditi, nema istorijski početak; ni najpodrobnijim proučavanjima ne mogu se rasvetliti stupnjevi njenog razvoja. Nema sumnje da je tokom mnogih godina pripovedanja bila stilizovana, ali ni na koji način se ne može pratiti pravac njene stilizacije.
     Da je to staro predanje i da je, kako tvrde neki spisatelji, delom možda ne-psećeg porekla, pokazuje obilje brbljarija kojima su priče obasute - reči i fraza (i, što je najgore od svega, ideja) koje sada ne znače ništa, a možda nikada nisu ni značile. Kroz pričanje i prepričavanje ove reči i fraze su prihvaćene, pridavana im je, u kontekstu, izvesna proizvoljna vrednost. Ali nema načina da se sazna da li ove proizvoljne vrednosti bar približno odgovaraju prvobitnom značenju tih reči.
     Ovim izdanjem pripovedaka nećemo pokušati da uđemo u one mnoge stručne rasprave o postojanju ili nepostojanju čoveka, o zagoneci grada, o nekoliko teorija koje se odnose na rat, ili o mnogim drugim pitanjima koja iskrsavaju da bi mučila studenta koji bi u legendi hteo da traži dokaz o njenom korenu u nekoj osnovnoj ili istorijskoj istini.

     Svrha ovog izdanja jeste samo da dG potpun, neispravljen tekst priča u njihovom konačnom obliku. Napomene uz priče iskorišćene su za isticanje glavnih tačaka spekulacije, ali bez ikakvog pokušaja da se donose zaključci. Za one koji žele da se bliže upoznaju sa pričama ili sa mnogim elementima za razmišljanje koji iz njih potiču, postoje obimni tekstovi koje su napisali psi kompetentniji od ovog urednika.
     Nedavno otkriće nečega što je prvobitno moralo biti jedna bogata literatura ističe se kao najnoviji agrumenat kojim bi se bar deo legende mogao pripisati pre mitološkom (i spornom) čoveku nego psima. Ali sve dok se ne dokaže da je čovek stvarno postojao, agrument da otkriveni fragmenti potiču od čoveka gotovo da nema nikakvog značaja.
     Posebno je značajna, ili uznemirujuća, zavisno od tačke gledišta, činjenica da naslov literarnog odlomka odgovara naslovu jedne od priča iz legende koja je ovde data. Sama reč, doduše, potpuno je besmislena.
     Prvo pitanje je, svakako, da li je ikada postojalo stvorenje kao što je čovek. U ovom trenutku, pošto nema pozitivnog dokaza, trezveno se mora zaključiti da ga nije bilo, da je čovek, onakav kakav je prikazan u legendi, fantazija folklornog porekla. Možda se čovek pojavio u prvim danima kulture pasa kao imaginarno biće, neka vrsta rasnog boga kome su se psi mogli obratiti za pomoć, kad im je bila potrebna, uz koga su se mogli priviti za utehu.
     l pored ovih trezvenih zaključaka, međutim, ima nekih koji u čoveku vide stvarnog boga iz ranijeg doba, posetioca iz neke mistične zemlje ili neke dimenzije koji je došao i ostao neko vreme, pomagao, a zatim se vratio tamo otkuda je došao.
     Ima još i drugih koji veruju da su se čovek i pas mogli pojaviti zajedno, kao dve životinje koje sarađuju, da su se možda dopunjavali u razvoju jedne kulture, ali da su u nekoj dalekoj tački vremena doživeli da im se putevi raziđu.
     Od svih uznemirujućih elemenata u pričama (a ima ih mnogo) najviše uzbuđuje poštovanje koje se ukazuje čoveku. Prosečnom čitaocu je teško da ovo uvažavanje prihvati kao puko pripovedanje. Ono daleko prevazilazi uobičajeno obožavanje jednog plemenskog boga; gotovo instinktivno se oseća da mora imati dubokog korena u nekom danas zaboravljenom verovanju ili ritualu iz preistorije naše vrste.
     Danas, naravno, ima vrlo malo nade da će i jedna od mnogih spornih tačaka koje se obrću oko legende biti rešena.
     Evo, dakle, pripovedaka da ih čitate kako vam je volja - prosto zadovoljstva radi, zbog izvesnog istorijskog značaja, zbog nagoveštaja skrivenog smisla. Naš najbolji savet prosečnom čitaocu: ne primajte ih suviše k srcu, jer na tom putu vreba potpuna pometnja, ako ne i ludilo.

NAPOMENE UZ PRVU PRIČU

     Od svih priča, prva je bez sumnje najteža za površnog čitaoca. Ne samo da je njena nomenklatura teška, već i logika i ideje pri prvom čitanju izgledaju potpuno strane. To je možda zbog toga što u ovoj, i u sledećoj priči pas ne igra nikakvu ulogu, čak se i ne pominje. Od samog uvodnog pasusa u prvoj priči čitalac je bačen u potpuno čudnu situaciju, sa isto toliko čudnim likovima koji treba da dovedu do njenog rešenja. Ipak, o priči se može ovoliko reći - do trenutka kada se ona s mukom pređe do kraja, ostale priče izgledaće gotovo obične u poređenju s njom.
     Ideja grada dominira celom pričom. Mada nije sasvim jasno šta je grad mogao biti, ili zašto bi postojao, opšte je prihvaćeno da to mora da je bio jedan mali prostor koji je pružao smeštaj i usluge velikom broju stanovnika. Neki od razloga za njegovo postojanje površno su objašnjeni u tekstu, ali Bauns, koji je čitav život posvetio proučavanju ovih priča, veruje da je ovo objašnjenje samo vešta improvizacija starog pripovedača kojom potkrepljuje jednu nemoguću zamisao. Većina proučavalaca priča je Baunsovog mišljenja da se razlozi koji su dati u priči ne slažu s logikom, a neki, među njima i Rouver, nagađaju da ovde možda imamo satiru iz davnih vremena, čije se značenje izgubilo.
     Većina autoriteta iz oblasti ekonomije i sociologije smatra jednu takvu organizaciju kao što je grad nemogućom, ne samo sa ekonomskog već i sa sociološkog i psihološkog stanovišta. Nijedno biće sa visokom nervnom strukturom kakva je potrebna da bi se razvila kultura, ističu oni, ne bi bilo u stanju da preživi u tako usko ograničenim okvirima. Ako bi se to pokušalo, rezultat bi doveo do masovnih neuroza, što bi uništilo i samu civilizaciju koja je stvorila grad.
     Rouver smatra da u prvoj priči imamo gotovo čist mit i da se stoga nijedna situacija niti iskaz ne mogu uzeti bukvalno; da cela priča mora da je prožeta simbolikom čiji je ključ davno izgubljen. Međutim, ukoliko je to mitska zamisao i ništa više, zbunjuje činjenica da se forma do sada nije uobličila u simbolične ideje koje su obeležje mita. U priči za prosečnog čitaoca ima veoma malo nečega što bi se moglo odrediti kao mitski sadržaj. Sama priča je možda najčudnija od svih - gruba kostura i zbijena, bez onih niti finijeg osećanja i uzvišenih ideala koje nalazimo u ostalom delu legende.
     Jezik priče je naročito zagonetan. Fraze kao što je ona klasična 'udareno derle' već vekovima zbunjuje semantičare i danas se ne zna više o tome šta znače mnoge reči i fraze nego što se znalo onda kada su se naučnici po prvi put ozbiljno pozabavili ovom legendom.
     Međutim, terminologija o čoveku prilično je dobro razrađena. Množina za ovu mitsku rasu glasi 'ljudi', rasna oznaka je 'ljudski', ženke su 'žene' ili 'supruge' (dva termina koja su se nekada mogla razlikovati po finijoj nijansi u značenju, ali se sada moraju uzeti kao sinonimi), štenad su 'deca'. Muško štene je 'dečak'. Žensko štene je 'devojčica'.
     Pored pojma grad, još jedan pojam za koji će čitalac naći da potpuno odudara od njegovog načina života i koji će možda oskrnaviti i samu njegovu misao jeste pojam rat i ubijanje. Ubijanje je proces, obično nasilan, kojim jedan živ stvor okončava život drugog živog stvora. Iz toga proizlazi da je rat bio masovno ubijanje u razmerama koje se ne mogu ni zamisliti.
     Rouver u svojoj studiji o legendi veruje da su priče mnogo primitivnijeg porekla nego što se uopšte misli, jer, kako on tvrdi, ideje kao što je rat i ubijanje nikada ne bi mogle da poniknu u našoj današnjoj civilizaciji, već moraju poticati iz neke ere divljaštva o kojoj nema nikakvih zapisa.
     Tiž, koji je gotovo usamljen u svom verovanju da su priče zasnovane na stvarnoj istoriji i da je vrsta čoveka zaista postojala u praiskonskim danima nastajanja pasa, tvrdi da je ova prva priča, priča o stvarnoj propasti čovekove civilizacije. On veruje da je priča, onakva kakvu je danas znamo, možda samo trag neke veće priče, gigantskog epa koji je nekada mogao biti isto toliko veliki ili čak i veći nego cela legenda danas. Ne izgleda verovatno, piše on, da su savremenici priče jedan tako veliki događaj kao što je pad moćne tehničke civilizacije mogli da sažmu u tako mali okvir ove priče. Ono što ovde imamo, kaže Tiž, samo je jedna od mnogih pripovedaka koje nam daju celu istoriju i govore da je istorija koja nama ostaje možda samo jedna manje značajna priča.

1. GRAD

     Gremp Stivens je sedeo u platnenoj stolici gledajući kosača kako radi i osećajući kako mu se topla, blaga sunčeva svetlost upija u kosti. Kosač stiže do ivice travnjaka, kvocnu sam sebi kao zadovoljna kokoška, načini precizan zaokret i otkotrlja se narednim otkosom. Vreća za pokošenu travu nabreknu.
     Odjednom, kosač stade i uzbuđeno škljocnu. Na boku mu se s praskom otvori jedan kapak i ispruži ruka slična dizalici. Spretni čelični prsti stanu da love okolo po travi, trijumfalno se podignu čvrsto držeći kamen, spuste ga u mali sud i opet nestanu iza kapka. Kosač zaklokoće i nastavi da prede idući za otkosom.
     Gremp sumnjičavo zagunđa.
     "Jednog dana", reče sebi, "ova suluda stvar će propustiti da se dotera i dobiće nervni slom."
     Zavali se u stolici i pogleda u suncem isprano nebo. Daleko gore promače helikopter. Odnekud iz kuće ožive radio i izli se mučno brujanje muzike. Čuvši je, Gremp se strese i utonu dublje u stolicu.
     Mladi Čarli se spremao za treskavac-sedeljku. Udareno derle.
     Kosač prođe kvocajući i Gremp zlobno zaškilji u njega.
     "Automatski", reče u nebo. "Svaka prokleta stvar je danas automatska. Došlo je do toga da pokreneš mašinu u jednom ćošku, šapneš joj na uvo, i ona odjuri da ti svrši posao."
     Sa prozora mu dopre povišen glas kćeri.
     "Oče!"
     Gremp se nelagodno promeškolji. "Molim, Beti."
     "Oče, makni se malo kada taj kosač dođe do tebe. Ne pokušavaj da budeš tvrdoglaviji od njega. Na kraju krajeva, on je samo mašina. Prošli put si samo sedeo tu i terao ga da kosi oko tebe. Nisi se ni pomakao."
     Nije odgovorio, pustivši da mu glava malo klima, nadajući se da će ona pomisliti da spava i da će ga ostaviti na miru.
     "Oče", vrisnu ona, "jesi li me čuo?"
     Vide da ne vredi. "Čuo sam te, svakako", reče. "Baš sam mislio da se premestim."
     Polako se diže na noge, teško se oslanjajući na štap. Možda će je naterati da zažali zbog toga kako postupa s njim kad vidi kako on stari i postaje sve slabiji. Ipak će morati da pripazi. Ako vidi da mu štap uopšte nije potreban, nalaziće mu poslove, a, s druge strane, ako pretera u pretvaranju, dovešće onog blesavog doktora da ga opet gnjavi.
     Gunđajući, izgura stolicu na pokošeni deo travnjaka. Kotrljajući se kraj njega, kosač mu se pobedonosno đavolski zakikota.
     "Jednog dana", reče mu Gremp, "imam da te zviznem iz sve snage i da ti rasturim neki zupčanik."
     Kosač mu zatrubi i spokojno ode travnjakom.
     Odnekud, sa ulice zarasle u travu, dopre zveckanje metala, mucavo kašljanje.
     Već spreman da sedne, Gremp se uspravi i oslušnu.
     Zvuk postade jasniji, tutnjava starog motora, kloparanje nepričvršćenih metalnih delova.
     "Automobil!" dreknu Gremp. "Automobil, boga mu!"
     Galopom krenu na kapiju, ali onda se odjednom seti da je slab i iz galopa pređe u brzo hramanje.
     "Mora da je onaj ludi Ol Džonson", pomisli Gremp. "Još samo on ima auto. Prosto je i suviše idiotski tvrdoglav da digne ruke od njega." Bio je to Ol.
     Gremp stiže do kapije taman da vidi zarđalu, rasklimatanu staru mašinu kako u podskocima pristiže iza ugla, gegajući se i praskajući neupotrebljavanom ulicom. Para je šistala iz pregrejanog hladnjaka, a oblak plavog dima kuljao iz izduvne cevi koja je izgubila prigušivač još pre pet ili i više godina.
     Ol je tupo sedeo za upravljačem, žmireći, pokušavajuci da izvrda najneravnija mesta, mada je to bilo teško, jer su trava i korov prepokrili ulice tako da je bilo teško videti šta je ispod.
     Gremp mahnu štapom.
     "Zdravo, Ol", uzviknu.
     Ol zaustavi povukavši ručnu kočnicu. Auto zabrekta, strese se, zagrcnu i zakašlja, pa zamre sa strašnim uzdahom.
     "Koje gorivo upotrebljavaš?" upita Gremp.
     "Svako pomalo", reče Ol. "Kerosin, malo starog ulja za traktor, koje sam pronašao u jednom buretu, malo alkohola za trljanje."
     Gremp stade da razgleda prognanu mašinu sa otvorenim divljenjem. "To je bilo vreme", reče. "I sam sam imao kola; mogao sam da idem stotinu milja na sat."
     "Još uvek je u redu", reče Ol, "kada bi samo mogao da nađeš gorivo i da nabaviš rezervne delove. Sve do pre tri-četiri godine mogao sam da nađem dovoljno benzina, ali sad ima već dugo kako ga nisam video. Valjda su prestali da ga proizvode. Kažu, šta će ti benzin kad imaš atomsku energiju."
     "Sigurno", reče Gremp. "Možda je to u redu, ali čovek ne može da oseti miris atomske energije. Nešto najslađe za mene, to je miris sagorelog benzina. Ovi helikopteri i druge sprave nekako su oduzeli putovanju svu romantiku."
     Ovlaš pogleda burad i korpe nagomilane na zadnjem sedištu.
     "Imas povrća?" upita.
     "Aha", reče Ol. "Imam mlad kukuruz i krompiriće i nekoliko korpi paradajza. Mislio sam možda bih mogao da prodam."
     Gremp zavrte glavom. "Nećeš, Ol. Neće da kupuju. Svet uobrazio da su ovi novi hidroponici jedino povrće dobro za jelo. Kažu zdravo je, a ima i bolju aromu"
     "Ne dajem ja ni pet para na sve to što gaje u tim njihovim rezervoarima", ratoborno izjavi Ol. "To meni nekako nema pravog ukusa. Kao što kažem Marti, hrana mora da se gaji u zemlji da bi uopšte imala neki ukus."
     Pruži ruku da okrene starter.
     "Ne znam ima li smisla pokušati da odvezem ovo u grad", reče, "kako samo održavaju puteve. Ili bolje reći kako ih ne održavaju. Pre dvadeset godina taj drum je bio jedna traka od solidnog betona i krpili su ga i ravnali svake zime. Činili sve, trošili ogromne pare samo da bi ga održavali za saobraćaj. A sada ga jednostavno zaboravljaju. Beton je sav razbijen, a i voda ga odnosi. Zarastao je u kupine. Jutros sam morao da izađem iz kola i sklanjam drvo koje se srušilo preko puta na jednom mestu."
     "Jeste, istina", složi se Gremp.
     Auto ožive uz eksploziju, kašljući i gušeći se. Oblak gustog plavog dima se iskoluta ispod njega. Cimnuvši krenu i otklopara ulicom.

     Gremp se odvuče nazad do stolice i vide da je mokra. Pošto je završio košenje, automatski kosač je odmotao crevo i počeo da poliva travnjak.
     Gunđajući, Gremp se odšunja iza kuće i sede na klupu kraj zadnjeg trema. Nije voleo tu da sedi, ali to je bilo jedino mesto gde je bio siguran od one proklete mašine tamo pred kućom.
     Zbog jedne stvari pogled sa klupe pomalo je kvario raspoloženje - ulica za ulicom praznih, napuštenih kuća i zapuštenih dvorišta zaraslih u korov.
     Ipak, imao je jedno preimućstvo. Sa klupe je mogao da se pravi nagluv i da ne čuje treskavac od koga je radio treštao.
     Jedan glas zovnu iz prednjeg dela dvorišta.
     "Bile! Bile, gde si?"
     Gremp se okrete.
     "Evo me, Mark. Iza kuće. Krijem se od tog suludog kosača."
     Mark Bejli dohrama do iza kuće. Cigareta samo što mu ne zapali bujnu bradu.
     "Malo si poranio za igru, a?" upita Gremp.
     "Danas uopšte ne mogu da igram", reče Mark.
     Došepa i sede na klupu kraj Grempa.
     "Odlazimo", reče.
     Gremp se naglo okrete ka njemu. "Odlazite!"
     "Jeste. Selimo se u unutrašnjost. Lusinda je konačno nagovorila Herba. Valjda ga nije ostavljala na miru ni trenutak. Kaže, svi se sele na ta lepa imanja u unutrašnjosti i ne vidi zbog čega i mi ne bismo mogli."
     Gremp štucnu. "Kuda ćete?"
     "Ne znam tačno", reče Mark, "nisam ni bio tamo. Negde na sever. Gore na neko od jezera. Imamo deset jutara zemlje. Lusinda je htela sto, ali Herb se nije dao i reče da je dosta deset. Na kraju krajeva, jedno malo zemljište u gradu bilo je dovoljno svih ovih godina."
     "I Beti je gnjavila Džonija", reče Gremp. "Ali on joj ne popušta. Kaže, jednostavno to ne može da učini. Kaže da ne bi izgledalo ispravno da se on, sekretar Trgovinske komore, odseli iz grada."
     "Ljudi su ludi", izjavi Mark. "Načisto ludi."
     "To je istina", složi se Gremp. "Poludeli za zemljom, to je ono. Gledaj ono tamo."
     Mahnu rukom prema ulicama sa napuštenim kućama. "Sećam se kada su to bile kućice tako slatke kako si samo mogao da zamisliš. Bili su to dobri susedi. Žene su pretrčavale od vrata do vrata da razmenjuju recepte. A muški svet je izlazio da seče travu i uskoro bi sve kosilice bile ostavljene, a Ijudi bi se skupili u gomilu i ćaskali. Ljubazan svet, Mark. A gledaj sada."
     Mark se nelagodno uzvrpolji. "Moram natrag, Bile. Samo sam se dosmucao da te obavestim da odmah kidamo. Lusinda me tera da pakujem. Uvredila bi se da zna da sam pobegao."
     Gremp se ukrućeno diže i pruži ruku. "Videćemo se opet? Doći ćeš da odigramo poslednju partiju?"
     Mark zavrte glavom. "Bojim se da neću, Bile."
     Nespretno se rukovaše, smeteni. "Nedostajaće mi igra, sigurno", reče Mark.
     "I meni", reče Gremp. "Neću imati više nikoga kad ti odeš."
     "Zbogom, Bile", reče Mark. "Zbogom", odvrati Gremp.
     Stajao je i gledao prijatelja kako hramljući obilazi oko kuće; oseti kako se hladna kandža usamljenosti pruža i dotiče ga ledenim prstima. Strašna usamljenost. Usamljenost starosti - godina i zastarelosti. Gremp priznade to s besom. Bio je zastareo. Pripadao je jednom drugom veku. Ostavio je za sobom svoje vreme, živeo preko svojih godina.
     Zamagljenih očiju, pipajući potraži štap koji je bio naslonjen na klupu i polako se uputi prema naherenoj kapiji koja se otvarala na napuštenu ulicu iza kuće.
     Godine su prolazile i suviše brzo. Godine koje su sobom donele porodični avion i helikopter, ostavljajući auto da negde zaboravljen zarđa, neupotrebljavane puteve da zapušteni propadnu. Godine koje su pojavom hidroponika praktično izbrisale obradu zemlje. Godine koje su sa nestankom farme kao ekonomske jedinice donele jeftinu zemlju, dovele gradski svet do toga da hrli u unutrašnjost zemlje gde svaki čovek, za manje od onoga što plaća za zemljište u gradu, može imati jutra i jutra zemlje. Godine koje su do te mere modernizovale izgradnju kuća, da porodice jednostavno izlaze iz svojih starih kuća i ulaze u nove, koje mogu da se kupe napravljene po porudžbini, za manje od pola cene predratne zgrade i da se uz mali izdatak menjaju, kako bi se zadovoljila potreba za većim prostorom ili samo neka prolazna ćud.
     Gremp frknu. Kuće koje mogu da se menjaju svake godine, baš kao što bi čovek menjao nameštaj. Kakav je to život?
     Vukao se prašnjavom stazom koja je bila sve što je ostalo od onoga što je do pre nekoliko godina bila prometna ulica u kojoj se stanovalo. Ulica duhova, reče Gremp sebi - skrivenih malih duhova koji šapuću noću. Duhova dece koja se igraju, prevrnutih tricikala i nakrivljenih toboganskih kola. Duhova domaćica koje ogovaraju. Duhova uzvikivanih pozdrava. Duhova rasplamsalih kamina i dimnjaka koji se puše u zimskoj noći.
     Oblačići prašine podizali su mu se oko nogu i manžetne njegovih pantalona pobeleše od nje.
     Kuća starog Adamsa bila je preko puta. Adams je bio mnogo ponosan na nju, sećao se Gremp. Fasada od sivog kamena i prozori veliki kao zid. Sada je kamen bio zelen od mahovine u koju je zarastao, a razbijeni prozori zjapili su sa avetinjskom pakošću. Korov je zagušio travnjak i sakrio prag. Brest je udarao granama o zabat. Gremp se seti dana kada je Adams posadio taj brest.
     Za trenutak zastade na ulici obrasloj travom, sa nogama u prašini, stežući obema rukama dršku štapa, sklopljenih očiju.
     Kroz maglu godina čuo je žagor dece koja se igraju, lajanje Konradovog živahnog kučeta sa ulice. I tu je bio Adams, nag do pojasa, kopao ašovom, dubio rupu, a brest je ležao na travnjaku, sa korenjem zamotanim u sargiju.
     Maj 1946. Pre četrdeset četiri godine. Odmah pošto su se on i Adams zajedno vratili iz rata.
     U prašini se začuše koraci i Gremp, trgnuvši se, otvori oči.
     Pred njim je stajao mlad čovek. Čovek od možda trideset godina. Možda malo manje.
     "Dobro jutro", reče Gremp.
     "Nadam se", reče mladić, "da vas nisam uplašio."
     "Videli ste me kako stojim tu", upita Gremp, "kao matora budala, sa zatvorenim očima?"
     Mladić klimnu.
     "Sećao sam se", reče Gremp.
     "Stanujete negde blizu?"
     "Odmah u ovoj ulici. To je poslednja u ovom kraju grada."
     "Onda možda možete da mi pomognete."
     "Pitajte me", reče Gremp.
     Mladić zamuca. "Pa, vidite, to je ovako. Ja sam na nekoj vrsti... pa, mogli biste to nazvati sentimentalnim putovanjem."
     "Razumem", reče Gremp. "I ja sam."
     "Zovem se Adams", reče mladić. "Deda mi je stanovao negde ovde. Pitam se..."
     "Tačno tamo", reče Gremp.
     Stajali su zajedno i posmatrali kuću.
     "Bila je to nekada lepa kuća", reče mu Gremp. "Vaš deda je zasadio onaj brest odmah po povratku iz rata. Bio sam sa njim za sve vreme rata i zajedno smo se vratili kući. To je za vas bio dan..."
     "Šteta je", reče mladi Adams. "Šteta..."
     Ali izgleda da ga Gremp nije čuo. "Vaš deda?" zapita. "Izgleda da sam mu izgubio trag."
     "Umro je", reče mladi Adams. "Pre dosta godina."
     "Petljao se nešto sa atomskom energijom."
     "Tačno", ponosno reče Adams. "Stupio je u posao čim je bila uvedena u industriju. Odmah posle Moskovskog sporazuma."
     "Odmah pošto su zaključili", reče Gremp, "da ne mogu da vode rat."
     "Tačno", reče Adams.
     "Prilično je teško voditi rat", reče Gremp, "kad ne postoji ništa čemu bi težio."
     "Mislite na gradove", reče Adams.
     "Sigurno", reče Gremp, "i tu ima jedna čudna stvar. Vitlajte svim mogućim atomskim bombama koliko god hoćete, i ne biste mogli da ih zaplašite i isterate. Ali dajte im jeftinu zemlju i porodične avione, rasturiće se baš kao sumanuti zečevi."

     Džon Dž. Vebster peo se širokim kamenim stepenicama gradske kuće kada ga sustiže i zaustavi strašilo sa puškom pod pazuhom.
     "Kako ste, g. Vebster?" upita strašilo.
     Vebster se zagleda i lice mu se nabra prepoznavši strašilo.
     "Ti si, Livai", reče. "Kako ide, Livai?"
     Livai Luis se isceri kvrgavim zubima. "Tako, osrednje. Bašte pristižu, a mladi zečevi će biti dobri za jelo."
     "Nisi se valjda umešao u onu gadnu gužvu sa kućama?"
     upita Vebster.
     "Ne, gospodine", izjavi Livai. "Niko od nas Skvotera Skvoter (u SAD) - čovek koji se naseli na vladinu zemlju, prema propisima, da bi stekao prava na nju; prim. prev. ne upušta se ni u kakve prljave poslove. Mi poštujemo zakon. Bogobojažljivi ljudi, to smo mi. Tu smo samo zato što nigde drugde ne možemo da zaradimo za život. I nikome ne činimo zlo što stanujemo u kućama od kojih su drugi digli ruke i napustili ih. Policija nas okrivljuje za lopovluk i druge stvari što se dešavaju prosto zato što zna da ne možemo da se zaštitimo. Prave od nas krivce za sve."
     "Volim što to čujem", reče Vebster. "Šef hoće da spali kuće."
     "Ako proba", reče Livai, "naleteće na nešto na šta ne računa. Isterali su nas sa naših imanja sa tim njihovim rezervoarskim usevima, ali dalje nas neće terati."
     Pljunu preko stepenica.
     "Da nemate slučajno malo sitnine?" upita. "Nestade mi municije, a ti zečevi navalili..."
     Vebster gurnu prste u džep sakoa i izvuče pola dolara.
     Livai se isceri. "Baš lepo od vas, g. Vebster. Doneću vam pun tanjir mesa kad nalovim veverica u jesen."
     Skvoter dodirnu šešir sa dva prsta i povuče se niza stepenice dok mu se sunce odbijalo od doboša puške. Vebster opet okrete uza stepenice.
     Kad uđe u salu, sednica gradskog veća bila je već u punom jeku.
     Šef policije Džim Maksvel stajao je kraj stola, a gradonačelnik Pol Karter je govorio.
     "Zar ne misliš da možda postupaš pomalo brzopleto, Džime, kad tražiš takvu akciju sa kućama?"
     "Ne, ne mislim", izjavi šef. "Osim dvadesetak, ili tako nešto, ni jednu od tih kuća ne zauzimaju njihovi zakoniti vlasnici, bolje reći prvobitni vlasnici. Sve one sada pripadaju gradu, zbog poreskih prekršaja. Nisu ništa drugo nego trn u oku i opasnost. Ništa ne vrede. Čak ni koliko bi koštalo da se spasu. Drvo? Drvo više ne koristimo. Plastične mase su bolje. Kamen? Upotrebljavamo čelik umesto kamena. Ni jedna jedina od tih kuća nema nikakve materijalne niti prodajne vrednosti.
     A u međuvremenu postaju sastajališta sitnih prestupnika i nepozeljnih elemenata. Obrasle zelenilom kao što je to već primer sa stambenim četvrtima, one su savršeno skrovište za sve moguće kriminalce. Čovek počini zločin, i pravac u kuće - a kad je već tamo, onda je bezbedan, jer ja bih mogao da uputim i hiljadu Ijudi, a on bi im svima umakao.
     Ne vrede ni koliko bi se dalo za rušenje. A ipak su, ako ne opasnost, a ono bar napast. Treba da ih se otarasimo, a spaljivanje je najjeftiniji, najbrži način. Preduzeli bismo sve mere predostrožnosti."
     "A pravni aspekt?" upita gradonačelnik.
     "Proverio sam to. Čovek ima pravo da uništi svoje vlasništvo na način koji smatra podesnim, ukoliko time ne ugrožava tuđu imovinu. Pretpostavljam da bi se isti zakon mogao primeniti i na gradsku opštinu."
     Odbornik Tomas Grifin skoči na noge.
     "Otuđili biste puno ljudi", izjavi on. "Spalili biste mnoga stara imanja. Ljudi još uvek osećaju neku sentimentalnu privrženost."
     "Ako im je stalo do njih", obrecnu se šef, "zašto nisu plaćali porez i starali se o njima? Zašto su odjurili u unutrašnjost i prosto ostavili kuće? Evo, pitajte Vebstera. Može da vam kaže koliko je uspeo kada je pokušao da zainteresuje ljude za domove predaka."
     "Misliš na onu komediju sa Nedeljom starog doma?" reče Grifin. "Nije uspela. Naravno da nije. Vebster je toliko preterao s tim da su se ljudi sprdali. Službenici Trgovinke komore uvek tako nešto naprave."
     Odbornik Forest King ljutito diže glas. "Nema ničeg lošeg u Trgovinskoj komori, Grifine. Samo što što si propao u poslu nije razlog..."
     Grifin ne obrati pažnju na njega. "Prošlo je vreme pritiska, gospodo. Zauvek je prohujalo vreme velikog pritiska, Belihu Belihu (u SAD): razmetljiva ili senzacionalna reklama, bučna propaganda; prim. prev. je mrtav i sahranjen.
     Vreme kada ste mogli da imate dane žita i dolarske dane na berzi, ili da izmislite nekakvu lažnu proslavu, dekorišete kuće zastavama i privučete gomile spremne da troše novac, prošlo je još pre mnogo godina. Samo vi ljudi izgleda da to ne znate.
     Uspeh takvih senzacionalnih poduhvata bio je u tome što su odgovarali psihologiji mase i građanskoj lojalnosti. A nema građanske lojalnosti kada grad umire na nogama. Ne možete apelovati na psihologiju gomile kada gomile nema - kada svaki, ili bezmalo svaki čovek živi sam na četrdeset jutara."
     "Gospodo", molio je gradonačelnik. "Gospodo, ovako nikako ne ide."
     King se prenu, udari o sto.
     "Ne, da čujemo to. Vebster je došao. Mogao bi da nam kaže šta misli."
     Vebster se vrpoljio u neprilici. "Ja jedva da uopšte imam šta da kažem", reče on.
     "Zaboravite to", izbaci Grifin i sede.
     Ali King je i dalje stajao, lice mu je bilo tamnocrveno, a usne drhtale od besa.
     "Vebstere!" uzviknu on.
     Vebster zavrte glavom. "Došao si sa jednom od tvojih velikih ideja", vikao je King. "Hteo si da je izneseš pred veće. Istupi, čoveče, i reci šta misliš, tražio si priliku za to i sad ti se ukazuje."
     Vebster se polako diže, sa besno stisnutim usnama.
     "Možda si i suviše tup", reče Kingu, "da bi shvatio zbog čega ne podnosim to tvoje ponašanje."
     King zinu, zatim eksplodira. "Tup! I ti to meni kažeš! Radili smo zajedno i pomagao sam ti. Nikada mi tako nešto do sada nisi rekao... ti si..."
     "Nikad ti to pre nisam rekao", reče mirno Vebster. "Jasno da nisam. Želeo sam da sačuvam posao."
     "Pa dobro, nemaš posla", zaurla King. "Od ovog trenutka više nemaš posla."
     "Umukni", reče Vebster.
     King je buljio u njega, zbunjen, kao da ga je neko ošamario posred lica.
     "I sedi", reče Vebster, a glas mu je sekao po sobi kao oštar nož.
     Kingova kolena popustiše pod njim i on naglo sede. Zavlada krhka tišina.
     "Imam nešto da kažem", reče Vebster. "Nešto što je trebalo odavno da se kaže. Nešto što svi treba da čujete. Zapanjuje me da ja treba da budem taj koji će vam to reći. Pa ipak, možda, kao čovek koji već blizu petnaest godina radi u interesu ovog grada, logično je da ja budem onaj koji će reći istinu.
     Odbornik Grifin reče da grad umire na nogama, i to što kaže je tačno. Našao bih samo jednu grešku u tome, a to je ublažavanje istine. Grad... naš grad, bilo koji grad... već je mrtav.
     Grad je anahronizam. On je nadživeo svoju svrhu. Hidroponici i helikopter značili su njegovu propast. U početku, grad je bio stanište plemena, prostor na kome se pleme sakupljalo radi uzajamne odbrane. Kasnije, oko njega se podizao zid da bi se postigla bolja zaštita. Onda je zid konačno nestao, ali grad je živeo i dalje zbog pogodnosti koje je pružao zanatima i trgovini. Živeo je i dalje u moderno doba zato što su ljudi bili prinuđeni da stanuju u blizini svojih radnih mesta, a ona su bila u gradu.
     Ali danas više nije tako. Sa privatnim avionom sto milja sada predstavlja kraće rastojanje nego pet milja tamo negde 1930. godine. Ljudi lete na posao po nekoliko stotina milja i lete kući na kraju radnog dana. Više nije potrebno da žive zbijeni u gradu.
     Automobil je započeo ovaj kurs, a privatni avion ga je završio. Taj razvoj se mogao primetiti još početkom ovog veka u bežanju iz grada, od njegovih poreza i zagušljivosti, pokretu prema predgrađima i velikim komadima zemlje. Mnogi su ostajali vezani za grad, zbog nedostatka odgovarajućeg prevoza, zbog nedostatka finansijskih sredstava. Ali sada, kada rezervoarska proizvodnja useva srozava vrednost zemlje, čovek može da kupi ogroman kompleks u unutrašnjosti za manje od onoga što je davao za zemljište u gradu pre četrdeset godina. A sa avionima na atomski pogon ni prevoz više nije problem."
     Zaćutao je, a tišina je trajala i dalje. Gradonačelnik je imao zaprepašćen izraz. Kingove usne su se micale, ali se reči nisu čule. Grifin se smeškao.
     "I tako, šta nam ostaje?" upita Vebster. "Reći ću vam šta. Ulice i ulice, blokovi i blokovi napuštenih kuća od kojih su ljudi prosto digli ruke i otišli. Zašto su imali da ostanu? Šta im je grad mogao ponuditi? Ništa od svega onoga što je davao generacijama pre njih, jer progres je izbrisao potrebu za olakšicama koje pruža grad. Oni su izgubili nešto, finansijski gledano, razume se, kada su napustili kuće. Ali činjenica da mogu da kupe dva puta bolju kuću po upola manjoj ceni, činjenica da mogu da žive onako kako žele, da razviju nešto kao porodična imanja prema najboljoj tradiciji koju su im ostavili bogati od pre jedne generacije - sve je to prevagnulo za napuštanje domova.
     I šta nam je ostalo? Nekoliko blokova poslovnih zgrada. Nekoliko jutara industrijskih preduzeća. Gradska uprava opremljena za staranje o milion ljudi, bez tog miliona. Budžet koji je poreze naterao tako visoko da će se najzad čak i poslovne zgrade iseliti da bi ih izbegle. Utaje poreza koje su nam natovarile na vrat bezvrednu imovinu. To nam je ostalo.
     Ako mislite da će vam nekakva Trgovinska komora, neka bučna reklama, neki plitkouman plan dati odgovore na ovo, onda ste šašavi. Postoji samo jedan odgovor, i on je jednostavan. Grad kao ljudska institucija je mrtav. Možda će nastaviti da se bori još nekoliko godina, ali to je sve."
     "G. Vebster", reče gradonačelnik.
     No Vebster ne obrati pažnju na njega.
     "Ali da nije bilo ovoga što se danas desilo", reče, "ostao bih i dalje i igrao se lutaka sa vama. Nastavio bih da se pretvaram da mislim da grad živi. I dalje bih zavaravao i sebe i vas. Ali, gospodo, postoji i takva stvar kao što je ljudsko dostojanstvo."
     Ledenu tišinu prekide šuštanje hartije i prigušeno kašljucanje nekog zbunjenog slušaoca.
     Ali Vebster nije bio gotov.
     "Grad je propao", reče, "i dobro što je propao. Umesto što sedite ovde i jadikujete nad njegovim zdrobljenim telom, bolje bi bilo da ustanete na noge i zahvalite što je propao. Jer da ovaj grad nije nadživeo svoju namenu, kao što se dogodilo sa svim drugim gradovima - da gradovi sveta nisu bili napušteni, bili bi razoreni. Bilo bi rata, gospodo, atomskog rata. Jeste li zaboravili kako ste se budili noću i osluškivali da li će pasti bomba, znajući da je nećete čuti, znajući da više nikad nećete čuti ako zaista dođe"
     Ali gradovi su bili napušteni, a industrija raturena, nije bilo ciljeva, i nije bilo rata
     "Neki od vas gospodo", reče on, "mnogi od vas gospode danas su živi zato što su ljudi napustili vaš grad. Sada, pobogu, pustite ga neka bude mrtav. Budite srećni što je mrtav. To je najbolja stvar koja se ikada dogodila u celoj ljudskoj istoriji."
     Džon Dž. Vebster se okrete na peti i napusti sobu.
     Napolju, na prostranom kamenom stpeništu stade i zagleda se u nebo bez oblaka, vide golubove kako kruže iznad kulica i tornjeva gradske kuće.
     Stresao se kao pas kada izađe iz bare.
     Bio je budala, naravno. Sada će morati da juri za posao, možda ga dugo neće naći. Postajao je pomalo star za traženje posla.
     Ali uprkos tim mislima, na usne mu netražena dođe jedna laka melodija. Žustro krenu, sa napućenim usnama, nečujno zviždeći.
     Nema više licemerstva. Neće više noćima ležati budan pitajući se šta da radi - svestan da je grad mrtav, znajući da je ono što radi beskorisno, osećajući se kao hulja zato što prima platu koju zna da ne zarađuje. Osećajući onaj čudni, džangrizav nemoćni bes radnika koji zna da mu je rad neproduktivan.
     Išao je prema parkiralištu, uputivši se helikopteru.
     Sada možda, govorio je sebi, mogu da se odsele u unutrašnjost, onako kako Beti želi. Možda bi mogao da provodi večeri krstareći svojim zemljištem. Neko mesto sa potokom. Svakako mora da ima potok koji bi mogao da zapati pastrmkom. Podseti se da se popne na tavan i proveri opremu za letenje.

     Marta Džonson je čekala na vratima ambara kada se stari auto dokotrljao puckajući stazom.
     Ol ukočeno izađe, lica izbrazdana umorom.
     "Jesi prodao što?" upita Marta
     Ol zavrte glavom. "Ne vredi. Samo mi se smeju. Pokazuju klipove kukuruza dva puta veće od mojih, isto tako slatke i sa ravnijim redovima. Bostan gotovo bez kore. I ukusniji, kažu."
     Šutnu grumen zemlje i on se raspade u prašinu.
     "Ovako ne ide", izjavi on. "Rezervoari su nas stvarno uništili."
     "Možda da vidimo da prodamo farmu", predloži Marta.
     Ol ništa ne reče.
     "Mogao bi da dobiješ posao na nekoj rezervoarskoj farmi", reče Marta. "Hari je dobio. Zbilja mu se sviđa."
     Ol odmahnu glavom.
     "Ili možda kao baštovan", reče Marta. "Bio bi baš dobar baštovan. Elegantan svet koji je prešao na velika imanja voli da ima baštovane za cveće i drugo. Tako je otmenije nego kada se radi mašinama."
     Ol opet zavrte glavom. "Ne mogu da smislim da se petljam cvećem", reče. "Ne pošto sam gajio kukuruz već više od dvadeset godina."
     "Možda bismo", reče Marta, "mogli da imamo neki mali avion. I tekuću vodu u kući. I kadu umesto što se kupamo u staroj lužnici pored vatre u kuhinji."
     "Ne bih umeo da teram avion", pobuni se Ol.
     "Sigurno bi umeo", reče Marta. "To je prosto. Oni Andersonovi derani, nema im ni dva pedlja od zemlje, a stalno lete. Onaj jedan se zevzečio okolo i jednom je ispao, ali..."
     "Moram da razmislim o tome", reče Ol u očajanju. "Moram da razmislim."
     Okrete se, preskoči ogradu u uputi se u njive. Marta ostade pored kola gledajući za njim. Jedna usamljena suza skotrlja joj se niz prašnjavi obraz.

     "Gospodin Tejlor vas čeka", reče devojka.
     Džon Dž. Vebster stade da muca. "Ali ja još nisam bio ovde. On ne zna da ću doći."
     "Gospodin Tejlor", insistirala je devojka, "vas očekuje."
     Pokaže glavom prema vratima. Na njima je stajalo:
     BIRO ZA PRILAGOĐAVANJE LJUDI
     "Ali ja sam došao da tražim posao", pobuni se Vebster. "Ne da budem prilagođen ili tako nešto. Ovo je služba Svetskog odbora za zapošljavanje, je li tako?"
     "Tačno", izjavi devojka. "Zar nećete gospodinu Tejloru?"
     "Kad ste navalili", reče Vebster.
     Devojka škljocnu prekidačem i progovori u interkomunikator. "G. Vebster je ovde, gospodine."
     "Neka uđe", reče jedan glas.
     Sa seširom u ruci, Vebster prođe kroz vrata.
     Čovek za stolom imao je belu kosu, ali lice mladog čoveka. Rukom pokaza stolicu.
     "Tražite posao", reče.
     "Da", reče Vebster, "ali..."
     "Molim vas, sedite", reče Tejlor. "Ako mislite na onaj natpis na vratima, zaboravite to. Nećemo pokušati da vas prilagodimo."
     "Ne mogu da nađem posao", reče Vebster. "Jurim već nedeljama i niko neće da me primi. Zato sam došao ovamo."
     "Niste želeli da dođete?"
     "Ne, iskreno da kažem, nisam. Biro za zapošljavanje. To ima... ovaj... ima jedan prizvuk koji mi se ne dopada."
     Tejlor se osmehnu. "Terminologija je možda nesrećna. Vi mislite na biroe za zapošljavanje iz starih dana. Mesta na koja su ljudi odlazili kada im je posao bio očajnički potreban. Vlada je držala biroe koji su nastojali da nađu posla za ljude zato da ne bi pali na teret društvu."
     "Ja sam dovoljno očajan", priznade Vebster. "Samo još uvek imam ponos i zato mi je teško padalo da dođem. Ali, najzad, više ništa drugo nije moglo da se učini. Vidite, ispao sam izdajnik ."
     "Hoćete da kažete", reče Tejlor, "da ste rekli istinu. Čak i ako vas je koštala posla. Poslovni svet, ne samo ovde, već i u celom svetu, još nije spreman za tu istinu. Poslovan čovek se još uvek drži gradske tradicije, tradicije prodavanja. Kad dođe vreme, on će shvatiti da mu grad nije potreban, da će mu služba i valjane vrednosti doneti zamašnije poslove nego što mu je prodavanje ikada donosilo. Pitao sam se, Vebstere, šta vas je samo nagnalo da učinite to što ste učinili?"
     "Bilo mi se smučilo", reče Vebster. "Smučilo mi se da gledam ljude kako se batrgaju sa čvrsto zatvorenim očima. Da gledam kako se jedna stara tradicija održava u životu kada treba da bude napuštena. Dosta mi je bilo Kingovog građanskog entuzijazma na silu boga kada su svi razlozi za entuzijazam nestali."
     Tejlor potvrđujući klimnu glavom. "Vebstere, šta mislite da li biste mogli da prilagođavate ljudska bića?"
     Vebster se samo zagleda.
     "Ja to mislim", reče Tejlor. "Svetski odbor radi to već godinama, mirno, nenametljivo. Čak ni mnogi koji su prilagođeni ne znaju da su prilagođeni. Promene nastale otkako je od starih Ujedinjenih nacija postao Svetski odbor donele su mnogo poremećaja. Sa uvođenjem atomske energije u privredu stotine hiljada ostalo je bez posla. Ti ljudi su morali da se prekvalifikuju i uvode u nove poslove, neki u novu atomiku, neki u druge profesije. Pojava rezervoarske zamljoradnje oterala je zemljoradnike sa zemlje. Oni su nam, možda, doneli najveći problem, jer osim specijalnog znanja potrebnog za gajenje useva i rad oko stoke nisu znali ništa drugo. Većina njih nije ni želela da stekne znanja. Mnogi su bili ogorčeni zato što im je na silu oduzet način izdržavanja koji su nasledili od svojih predaka. A pošto su po prirodi individualisti, napravili su teže psihološke probleme nego i jedna druga klasa."
     "Mnogi od njih", izjavi Vebster, "još uvek besposliče. Stotinu ili i više njih zaposeli su kuće i žive od danas do sutra. Ubiju po nekog zeca, vevericu, malo pecaju, gaje povrće i beru divlje voće. Upuštaju se u sitne krađe ovde-onde i ponekad prose po ulicama u gradu."
     "Vi poznajete te ljude?" upita Tejlor
     "Neke od njih", reče Vebster. "Jedan mi s vremena na vreme donosi veverice i zečeve. Da bi izvadio štetu, iskamči mi pare za municiju."
     "Oni bi se protivili prilagođavanju, zar ne?"
     "I te kako", reče Vebster.
     "Znate nekog farmera koji se zove Ol Džonson? Još uvek se drži svoje farme, još uvek neizmenjen?"
     Vebster klimnu glavom.
     "Šta ako biste pokušali da ga prilagodite?"
     "Izbacio bi me sa farme", reče Vebster.
     "Ljudi kao Ol i ti Skvoteri", reče Tejlor, "sada nam predstavljaju specijalne probleme. Ostali svet je uglavnom prilično dobro prilagođen, prilično se dobro uklopio u kolosek današnjice. Neki od njih dosta jadikuju za prošlošću, ali to je samo efekta radi. Ne biste ih mogli nagnati nazad na njihov stari način života.
     Pre mnogo godina, u stvari kada je atomistika ušla u industriju, Svetski odbor stajao je pred teškom odlukom. Da li promene koje znače progres u svetu sprovoditi postepeno, da bi se ljudima omogućilo da se prirodno prilagode, ili ih treba razvijati što brže, s tim da Odbor pomogne u neophodnom prilagođavanju ljudi? Bilo je odlučeno, pravilno ili pogrešno, da progres dođe na prvo mesto, bez obzira na njegovo dejstvo na ljude. Ova odluka se uglavnom pokazala kao mudra.
     Znali smo, naravno, da u mnogim primerima ovo ponovno prilagođavanje nije moglo da se čini i suviše otvoreno. U nekim slučajevima, kao što je bilo sa velikim grupama radnika koji su ostali bez posla, to je bilo moguće, ali u većini projedinačnih slučajeva, kao što je nas prijatelj Ol, nije. Tim ljudima se mora pomoći da nađu sebe u ovom novom svetu, ali oni ne smeju znati da im se pomaže. Kazati im to, značilo bi uništiti poverenje i dostojanstvo, a ljudsko dostojanstvo je kamen-temeljac svake civilizacije."
     "Znao sam da se prilagođavanje sprovodi u samoj industriji", reče Vebster, "ali nisam čuo za pojedinačne slučajeve."
     "Nismo mogli da reklamiramo stvar", reče Tejlor. "To je u stvari tajna."
     "Ali zašto mi onda sve to govorite?"
     "Zato što bismo želeli da radite sa nama. Da pomognete u prilagođavanju. Recimo, da počnete sa Olom. Zatim možda da vidite šta se može uraditi sa Skvoterima."
     "Ne znam", reče Vebster.
     "Čekali smo da pristupite", reče Tejlor. "Znali smo da ćete najzad morati da dođete ovamo. King bi vam pokvario svaku šansu koju ste mogli imati na bilo kom poslu. On je stvar preneo dalje. Protiv vas su sve Trgovinske komore i sve građanske grupe danas u svetu."
     "Verovatno nemam izbora", reče Vebster.
     "Ne želimo da tako mislite o tome", reče Tejlor. "Razmislite neko vreme pa dođite opet. Čak i ako ne budete hteli ovaj posao, naći ćemo vam drugi - uprkos Kingu."

     Pred kancelarijom Vebster vide figuru strašila kako ga čeka. To je bio Livai Luis; nije se cerio kvrgavim zubima, a pod miškom je nosio pušku.
     "Rekoše mi neki momci da su vas videli kad ste ulazili ovamo", objasni on, "pa sam vas sačekao."
     "Kakva je nevolja?" upita Vebster, jer je Livaievo lice rečito govorilo o nevolji.
     "Policija", reče Livai i pljunu s gađenjem.
     "Policija", reče Vebster i ohladi se izgovorivši tu reč. Jer on je znao u čemu je stvar.
     "Jeste", reče Livai. "Spremaju se da nas isteraju vatrom."
     "Znači, veće je najzad popustilo", reče Vebster.
     "Upravo dolazim iz policije", izjavi Livai. "Rekao sam im da bi im bolje bilo da pripaze. Kazao sam im da će se creva rasuti po zemlji ako samo pokušaju. Postavio sam momke oko kuće i rekao im da ne pucaju sve dok ne budu sigurni da će pogoditi."
     "Ne možeš tako, Livai", oštro reče Vebster.
     "Ne mogu!" odvrati Livai. "Već sam to uradio. Isterali su nas sa farmi, primorali nas da ih prodamo jer nismo mogli da zaradimo za život. I neće nas goniti dalje. Ili ćemo ostati ovde ili umreti. A isteraće nas vatrom jedino kada ne bude ostao niko da ih zaustavi."
     Priteže pantalone i opet pljunu.
     "I nismo mi jedini koji tako misle", izjavi. "I Gremp je tamo sa nama."
     "Gremp!"
     "Jasno. Onaj stari što stanuje kod vas. Preuzeli smo ga u neku ruku kao svog glavnokomandujućeg. Kaže da se seća nekih trikova iz rata za koje policajci nikad nisu čuli. Poslao je nekoliko momaka u Dom legija da zdipe jedan top. Kaže da ma gde može da nađe granate za njega iz muzeja. Kaže, ima da ga postavimo i onda da javimo da ćemo osuti paljbu ako policija krene."
     "Slušaj, Livai, hićeš nešto da mi učiniš?"
     "Razume se, g. Vebster."
     "Hoćeš da uđeš ovamo i potražiš gospodina Tejlora? Traži da ga vidiš. Kaži mu da sam već na poslu."
     "Jasno da hoću, ali kuda ćete vi?"
     "Odoh do gradske kuće."
     "Sigurno nećete da idem s vama?"
     "Ne", izjavi Vebster. "Bolje da idem sam. I, Livai..."
     "Molim."
     "Kaži Grempu da zadrži svoju artiljeriju. Neka ne puca ako ne mora - ali ako bude morao, neka ide redom."

     "Gradonačelnik je zauzet", reče Rejmond Braun, njegov sekretar.
     "To vi mislite", reče Vebster i uputi se vratima.
     "Ne možete unutra, Vebstere", dreknu Braun.
     Skoči sa stolice i jurnu oko stola pokušavajući da dohvati Vebstera. Vebster postrance zamahnu rukom, dohvati Brauna za grudi i tresnu ga nazad o sto. Sto se zanese, Braun zavitla rukama, izgubi ravnotežu i tupo bupnu o pod.
     Vebster naglo otvori gradonačelnikova vrata.
     Gradonačelnikove noge skliznuse sa stola. "Rekao sam Braunu", reče.
     Vebster potvri. "I Braun je rekao meni. U čemu je stvar, Kartere? Bojali ste se da bi King mogao saznati da sam ovde? Plašite se da ne budete korumpirani nekom dobrom idejom?"
     "Šta želite?" izbrecnu se Karter.
     "Čujem da će policija da pali kuće."
     "Tačno", izjavi pošteno gradonačelnik. "One su opasne za zajednicu."
     "Kakvu zajednicu?"
     "Slušajte, Vebstere."
     "Znate vi da nema zajednice. Samo nekoliko vas vašljivih političara što se muvate okolo da bi vam se priznao boravak, da biste bili sigurni da će vas izabrati svake godine i da ćete vući plate. Došlo je do toga da sve što imate da uradite jeste da glasate jedan za drugog. Ljudi koji rade po trgovinama i radnjama, čak i oni koji rade najbednije poslove u fabrikama, ne žive unutar gradskog područja. Poslovni ljudi su odavno otišli iz grada. Oni ovde svršavaju poslove, ali ne stanuju."
     "Ali ovo je još uvek grad", izjavi gradonačelnik.
     "Nisam došao da se raspravljam oko toga sa vama", reče Vebster. "Došao sam da pokušam da vas ubedim da grešite što palite te kuće. Čak i ako vi to ne shvatate, kuće su domovi za ljude koji nemaju druge domove. Za ljude koji su došli u ovaj grad da traže utočište, koji su našli pribežište kod nas. Mi smo donekle odgovorni za njih."
     "Nismo mi odgovorni za njih", zaškrguta gradonačelnik.
     "Što god bude sa njima, to je njihova sopstvena zla sreća. Nismo ih zvali ovamo. Ne želimo ih ovde. Oni ništa ne dorpinose društvu. Hoćete da mi kažete kako su oni promašeni slučajevi. Pa šta ja tu mogu? Hoćete da kažete da ne mogu da nađu zaposlenje? A ja vam kažem da bi mogli da nađu posla kada bi pokušali da ga nađu. Ima posla, uvek ima posla da se radi. Napunili su im glave tim pričama o novom svetu i oni sada zamišljaju da neko treba da im nađe kuću koja im se dopada i posao koji im odgovara."
     "Govorite kao neki razbarušeni individualista", reče Vebster.
     "Kažete to kao da vam sve ovo izgleda smešno", prosikta gradonačelnik.
     "I mislim da je smešno", reče Vebster. "Smešno i tragično da danas uopšte neko tako misli."
     "Svet bi bio mnogo bogatiji sa malo razbarušenog individualizma", obrecnu se gradonačelnik. "Pogledajite Ijude koji su uspeli."
     "Mislite na sebe?" zapita Vebster.
     "Mogli biste da uzmete i mene, na primer", složi se Karter. "Mnogo sam radio, koristio priliku. Umeo sam da predvidim stvari. Ja sam..."
     "Hoćete da kažete da ste se uvlačili gde treba i gazili kaga treba", reče Vebster. "Vi ste sjajan primer one vrste ljudi koja danas nije potrebna svetu. Zaista zaudarate na plesan, toliko su vam stare ideje. Vi ste poslednji od političara, Kartere, baš kao što sam ja bio poslednji od sekretara Trgovinskih komora. Samo vi to još ne znate. Ja sam znao i izvukao sam se. Čak i ako me je to nešto koštalo, prekinuo sam jer sam morao da spasem svoje samopoštovanje. Vaša politika je mrtva. Mrtva, zato što bi svaki naduveni grlati klipan sa bezobraznom njuškom mogao da se dočepa vlasti obraćajući se psihologiji rulje. A više nemate psihologiju rulje. Ne možete imati psihologiju gomile kada svet ne daje ni pet para na to šta se dešava sa nečim što je već mrtvo - političkim sistemom koji se srušio pod svojom sopstvenom težinom."
     "Izlazite", vrisnu Karter. "Napolje, da ne zovem žace da vas izbace."
     "Zaboravljate", reče Vebster, "da sam došao da razgovaramo o kućama."
     "Ništa vam to ne vredi", zareža Karter. "Možete da stojite i pričate tu do sudnjeg dana. Te kuće ima da gore. To je svršeno."
     "Kako bi vam se dopalo da se od centra napravi gomila šuta?" zapita Vebster.
     "Poređenje vam je groteskno", reče Karter.
     "Nisam govorio o poređenjima", reče Vebster.
     "Niste..." Gradonačelnik je buljio u njega. "O čemu ste onda govorili?"
     "Samo o ovome", reče Vebster. "U trenutku kad prva baklja dotakne kuće, na gradsku kuću ima da se spusti prva granata. A druga će udariti u Nacionalnu banku. Ići će redom, prvo na najkrupnije ciljeve."
     Karter je blenuo. Onda mu se crven talas besa razli sa vrata na lice.
     "Neće to ići, Vebstere", prasnu. "Mene ne možete da blefirate. Takva izmišljotina..."
     "Nije to izmišljotina", izjavi Vebster. "Oni tamo imaju top. Uzeli su nešto ispred Doma legija, nešto iz muzeja. I imaju ljude koji umeju da rukuju topovima. U stvari, nisu im ni potrebni. To je praktično direktan pogodak. Kao kad gađate ambar s boka."
     Karter posegnu za radiom, ali ga Vebster zadrža podigavši ruku.
     "Bolje promislite jedan minut, Kartere, pre nego što se izbezumite. Vi ste u nezgodnoj situaciji. Počnite taj vaš plan i imaćete bitku na vratu. Kuće mogu da izgore, ali centar će biti srušen. Poslovni ljudi će vas skalpirati zbog toga."
     Karterova ruka se povuče.
     Izdaleka dođe oštar prasak puške.
     "Bolje ih opozovite", upozori Vebster.
     Karterovo lice se grčilo od neodlučnosti.
     Još jedna puška opali, još jedna i još jedna.
     "Uskoro će", rece Vebster, "ovo otići i suviše daleko. Tako daleko da nećete moći da ga zaustavite."
     Prozori sobe zazvečaše od potmule eksplozije. Karter skoči sa stolice.
     Vebster se odjednom ohladi i oseti se slab. Ali se napregnu da mu lice ostane mirno i glas spokojan.
     Karter je gledao kroz prozor kao skamenjen.
     "Bojim se", reče Vebster, "da je već otišlo daleko."

     Radio na stolu je uporno zvonio, a svetlo treptalo.
     Karter ispruži drhtavu ruku i uključi ga.
     "Kartere", progovori jedan glas. "Kartere. Kartere."
     Vebster prepozna taj glas - bikovski ton šefa policije Džima Maksvela.
     "Šta je?" zapita Karter.
     "Imali su jedan veliki top", reče Maksvel. "Eksplodirao je kad su pokušali da opale. Valjda municija nije valjala."
     "Jedan top?" upita Karter. "Samo jedan top?"
     "Ne vidim ni jedan drugi."
     "Čuo sam pušku", reče Karter.
     "Jeste, malo su pucali na nas. Ranili nekoliko momaka. Ali sad su se povukli. Dublje u gustiš. Više nema pucanja."
     "U redu", reče Karter, "napred, i počnite da palite."
     Vebster krenu napred. "Pitajte ga, pitajte ga..."
     Ali Karter okrete prekidač i radio zamre.
     "Šta ste to hteli da pitate?"
     "Ništa", reče Vebster. "Ništa naročito."
     Nije mogao da mu kaže da je Gremp bio onaj koji ume da puca iz topa. Nije mogao da mu kaže da je Gremp bio tamo kada je top eksplodirao.
     Moraće da se izvuče odavde, da ode do topa što pre.
     "Bio je to dobar blef, Vebstere", reče Karter. "Dobar blef, ali nije upalio."
     Gradonačelnik se okrenu ka prozoru koji je gledao na kuće.
     "Nema više pucnjave", reče. "Brzo su se predali."
     "Imaćete sreću", dobaci Vebster, "ako vam se šestorica od vaših policajaca živi vrate. Oni Ijudi sa puškama su se zavukli u gustiš, a u stanju su da pogode vevericu u oko na sto jardi."
     Napolju u hodniku začu se bat, dva para nogu trčalo je ka vratima.
     Gradonačelnik se naglo okrete od svog prozora, a Vebster oko sebe.
     "Gremp", zaurla on.
     "Zdravo, Džoni", dunu Gremp i ukopa se u mestu.
     Čovek iza Grempa bio je mlad i mahao je nečim u ruci - svežnjem hartija koji je šuštao.
     "Šta hoćete?" upita gradonačelnik.
     "Mnogo", reče Gremp.
     Zastade za trenutak da povrati dah i reče između udisaja:
     "Upoznajte se sa mojim prijateljem. Ovo je gradonačelnik, Adamse."
     "Adams?" upita gradonačelnik.
     "Jasno", reče Gremp. "Njegov deda je stanovao ovde. Tamo u Dvadeset sedmoj ulici."
     "A", izusti gradonačelnik i izgledalo je kao da ga je neko tresnuo ciglom. "A, mislite na F. Dž. Adamsa."
     "Možete se kladiti da je tako", reče Gremp. "On i ja, mi smo bili zajedno u ratu. Noćima mi nije davao da zaspim pričajući mi o svom sinu kod kuće."
     Karter klimnu Henri Adamsu. "Kao načelnik grada", reče, pokušavajući da donekle povrati svoje dostojanstvo. "želim vam dobrodošlicu u..."
     "Ovo nije baš prikladna dobrodošlica", reče Adams. "Čujem da palite moje vlasništvo."
     "Vaše vlasništvo!" zagrcnu se gradonačelnik i zablenu se s nevericom u svežanj hartija kojim je Adams mahao pred njegovim nosom.
     "Jest, njegovo vlasništvo", vrisnu Gremp. "Samo što ga je kupio. Dolazimo upravo iz katastra. Platio je sav zaostali porez i kazne i sve drugo što ste vi, lopovi od zakona, izmislili da natovarite na kuće."
     "Ali, ali.." pokušavao je gradonačelnik da dođe do reči, hvatajući dah. "Ne sve. Možda samo imovinu starog Adamsa."
     "Sve kompletno", trijumfalno reče Gremp.
     "A sada", reče Adams gradonačelniku, "ako biste bili ljubazni da kažete svojim ljudima da prestanu da uništavaju moju imovinu."
     Karter se previ preko stola i pipajući potraži radio, nespretno, kao da odjednom ima dve leve ruke.
     "Maksvele", povika. "Maksvele, Maksvele."
     "Šta hoćeš?" odvrati Maksvel urlajući.
     "Prekini te vatre", zaurla Karter. "Počni da ih gasiš. Zovi vatrogasce. Učini što god znaš. Samo zaustavi tu paljevinu."
     "Nije nego", reče Maksvel. "Voleo bih da se odlučiš."
     "Uradi što ti kažem", vrisnu gradonačelnik. "Pogasi te vatre."
     "U redu", reče Maksvel. "U redu. Ne nerviraj se. Ali momcima se to neće svideti. Neće im se dopasti da se na njih puca zato što rade nešto oko čega se ti tu predomišljaš."
     Karter se diže od radija.
     "Uveravam vas, gospodine Adams", reče on, "da je sve ovo jedna velika greška."
     "Jeste", svečano izjavi Adams. "Vrlo krupna greška, gradonačelniče. Najveća koju ste ikada napravili."
     Jedan trenutak stajali su tako gledajući jedan drugoga preko sobe.
     "Sutra ću", reče Adams, "podneti zahtev sudu i tražiću ukidanje gradske povelje. Kao vlasnik najvećeg dela zemljišta u gradskom ataru, i u pogledu površine i procene, mislim da imam sva zakonska prava da to učinim."
     Gradonačelnik proguta vazduh, pa onda nekako istisnu reči.
     "Na osnovu čega?" zapita.
     "Na osnovu toga", reče Adams, "što ona više nije potrebna. Mislim da neću imati mnogo da se trudim da dokažem svoje pravo."
     "Ali... ali... to znači..."
     "Jeste", reče Gremp, "znate vi šta to znači. To znači da je s vama gotovo."

     "Park", reče Gremp, pokazujući rukom divljinu gde je nekada bila stambena četvrt grada. "Park, tako da ljudi mogu da se podsete kako su njihovi stari živeli."
     Njih trojica stajali su na Tauer Hilu; nad njima se nejasno nazirao stari rezervoar vodovoda, sa svojim čvrstim čeličnim nogama zarivenim u more trave visoke do pojasa.
     "Ne baš park", objasni Henri Adams. "Bolje spomenik. Spomenik jednoj eri komunalnog života koji će biti zaboravljen za narednih sto godina. Očuvanje jednog broja neobičnih oblika gradnje koji su se pojavili da bi zadovoljili izvesne uslove i posebne ukuse svakog pojedinca. Nikako robovanje arhitektonskim zamislima, već jedan napor da bi se postigao bolji život. Za još sto godina ljudi će šetati po tim kućama sa istim osećanjem strahopoštovanja sa kojim danas idu u muzej. Za njih će to biti nešto iz primitivnog doba, jedan stupanj na putu za bolji, potpuniji život. Umetnici će provoditi život prenoseći te stare kuće na svoja platna. Pisci istorijskih romana dolaziće ovamo da udahnu dah autentičnosti."
     "Ali, rekoše da mislite da obnovite sve kuće, napravite travnjake i bašte tačno onako kakvi su bili", reče Vebster. "Za to će vam biti potrebno čitavo bogatstvo. A zatim još jedno da ih održavate."
     "Imam i suviše novca", reče Adams. "Ogromno mnogo novca. Setite se samo, moj deda i otac dobili su deonice u atomskoj industriji pod istim uslovima kao i osnivači."
     "Vaš deda je bio najbolji igrač krepa Krep (am.) - kockarska igra dvema kockama; prim. prev. koga sam ikad sreo", reče Gremp. "Vodio me je da me opelješi kad god bismo primili platu."
     "Nekada", reče Adams, "kada je čovek imao suviše novca, bilo je drugih stvari na koje je mogao da ga potroši. Dobrotvorne akcije, na primer. Ili medicinska istraživanja, ili tako nešto. Ali danas nema dobrotvornih akcija. Nema dovoljno biznisa da bi se one održavale. A otkako se Svetski odbor uhodao, ima mnogo para za sva ispitivanja, medicinska ili druga, ko god bi hteo da ih obavlja.
     Nisam planirao ovu stvar kada sam došao da vidim staru dedinu kuću. Samo sam želeo da je vidim, to je bilo sve. Toliko mi je pričao o njoj. Kako je posadio drvo na travnjaku ispred kuće. I o bašti sa ružama koju je imao pozadi.
     I onda sam je video. To je bila utvara koja se ruga. Nešto što je bilo zaboravljeno i ostavljeno. Nešto što je nekome mnogo značilo i bilo zaboravljeno. Dok sam stajao tamo pred kućom onog dana sa Grempom, palo mi je na pamet da ništa bolje ne bih mogao da učinim nego da za potomstvo sačuvam deo života kojim su živeli njegovi preci."
     Daleko dole iznad drveća izvi se tanka, plava nit dima. Vebster pokaza prstom. "A oni?"
     "Skvoteri ostaju", reče Adams, "ako žele. Biće za njih mnogo posla. A uvek će se naći koja kuća gde će moći da stanuju. Muči me samo jedna stvar. Ne mogu da budem ovde lično sve vreme. Biće mi potreban neko da upravlja radovima. To će biti posao za ceo život."
     Pogleda u Vebstera.
     "Napred, Džoni", reče Gremp.
     Vebster odmahnu glavom. "Beti je priraslo za srce ono mesto u unutrašnjosti."
     "Ne biste morali da budete ovde", reče Adams. "Mogli biste da dolazite avionom svakog dana."
     Odozdo, ispod brda, začu se pozdrav.
     "To je Ol", povika Gremp.
     Mahnu štapom. "Zdravo, Ole. Popni se ovamo."
     Gledali su Ola kako korača uz brdo i čekali ga ćuteći.
     "Hteo sam da razgovaram s tobom, Džoni", reče Ol. "Imam jednu ideju. Probudi me noćas iz dubokog sna."
     "Kaži", reče Vebster.
     Ol baci pogled na Adamsa. "Ne brini", reče Vebster. "To je Henri Adams. Možda se sećaš njegovog dede."
     "Sećam ga se", reče Ol. "Bio je lud za atomskom energijom. Kako je uspeo?"
     "Prilično", reče Adams.
     "Drago mi je što to čujem", reče Ol. "Mislim da nisam bio u pravu. Govorio sam da od njega nikad ništa neće biti. Stalno je sanjario."
     "A ta ideja?" upita Vebser.
     "Čuli ste za turističke rančeve, je l' tako?" upita Ol.
     Vebster potvrdi.
     "Mesto", reče Ol, "gde su ljudi dolazili i zamišljali da su kauboji. To im se sviđalo zato što stvarno nisu znali koliko teškog posla ima na ranču i mislili su kako je romantično jahati konje i..."
     "Slušaj", zapita Vebster. "Ne misliš valjda da pretvoriš svoju farmu u turistički ranč?"
     "Ne", reče Ol. "Ne u turistički ranč. Možda u turističku farmu. Svet više ne zna bogzna šta o farmama, jer jedva da ih još ima. I čitaće o slani..."
     Vebster se zagleda u Ola. "Navalili bi, Ole", izjavio on. "Ubijali bi se utrkujući se da provedu odmor na pravoj, čestitoj starovremskoj farmi."
     Iz žbunja na padini brda izlete jedan sjajan predmet koji je škljocao, grgotao i pištao, bljeskajući sečivima i mlatarajući rukom nalik na dizalicu.
     "To je onaj ćaknuti kosač!" dreknu Gremp. "Znao sam da će mu se jednog dana polomiti neki zupčanik i da će potpuno sići s uma!"

NAPOMENE UZ DRUGU PRIČU

     Još uvek strana po svim drugim merilima, druga priča ima jedan bliskiji ton nego prva. Ovde, po prvi put, čitalac stiče utisak da je ova priča mogla nastati uz pseću logorsku vatru, situacija nezamisliva u slučaju prve priče.
     Ovde je dato nešto od uzvišenih moralnih i etičkih ideja koje psi cene. Tu se isto tako opisuje jedna borba koju pas može da shvati, čak i ako ta borba otkriva duhovnu i moralnu izopačenost njenog centralnog lika.
     Isto tako, po prvi put se pojavlluje lik koji ima poznat prizvuk - robot. U robotu Dženkinsu, prvi put predstavljenom u ovoj priči, pas se upoznaje sa likom koji je hiljadama godina bio ljubimac štenadi. Tiž smatra Dženkinsa stvarnim junakom legende. U njemu on vidi produženje čovekovog uticaja posle njegovog nestanka, mehanički uređaj pomoću kojeg je ljudska misao nastavila da vodi pse još dugo pošto je sam čovek nestao.
     Mi ipak imamo svoje robote, dragocena i prijatna sokoćala koja postoje samo da bi nas snabdela rukama. Tokom godina, međutim, robot psa je u tolikoj meri postao deo njega, da nijedan pas sada ne gleda na svog robota kao na neku odvojenu stvar.
     Većina drugih proučavalaca legende odlučno napada Tižovo tvrđenje da je robot čovekov izum, nasleđe koje naša vrsta vuče od čoveka.
     Ideja da je robot možda bio napravljen i dat psima kao pomoć u razvoju njihove kulture jeste, prema Baunsu, ideja koja sve u svemu mora da otpadne već i zbog same svoje romantičnosti. Po svemu sudeći, kaže Bauns, on je i konstruisan u priči i kao takav mora obavezno biti sumnjiv još od početka.
     Danas se ni na koji način ne može saznati kako su psi razvili robota. Ono malo naučnika koji su posvetili neko vreme proučavanju nauke o robotima ističu da visokospecijalizovana upotreba robota u stvari dokazuje da ga je izumeo pas. Da bi bio tako specijalizovan, kažu oni, robota je morala izmisliti i razviti vrsta čijoj je posebnoj upotrebi on tako naročito prilagođen. Niko osim psa, ističu oni, nije mogao napraviti tako dobar posao ili toliko komplikovano oruđe.
     Reći da danas nijedan pas ne bi mogao da napravi robota znači izvrdavati odgovor. Nijedan pas danas ne bi mogao da napravi robota zato što nema potrebe da ga pravi, pošto se roboti sami grade. Sasvim je jasno da je pas stvarno napravio robota kada je to bilo potrebno i izgradivši robota obdarenog nagonom za reprodukciju koji ga goni da gradi druge sebi slične, rešio problem na tipično pseći način.
     U ovoj priči takođe se pojavljuje ideja koja se provlači kroz ostali deo legende i koja već dugo zbunjuje sve naučnike i većinu čitalaca. To je ideja da neko može fizički da iziđe iz ovog sveta, napolje u prostor i da ga pređe da bi došao do drugih svetova. Mada se ova ideja uglavnom smatra čistom fantazijom, koja, naravno, ima svoje odgovarajuće mesto u svakoj legendi, njoj je posvećeno dosta studija. Većina studija potvrdila je uverenje da tako nešto nije moguće. Prema ovom verovanju, zvezde koje noću vidimo su moćni svetovi daleko od naših svetova. Svako zna, naravno, da su to samo svetla koja vise na nebu i da nam je većina od njih veoma blizu.
     Bauns daje nešto što možda najbolje objašnjava poreklo ideje o svetu izvan prostora. To nije, kaže on, ništa drugo do jedna varijacija starog pripovedača o koblijskim svetovima o čijem postojanju psi znaju još od maglovite davnine.

2. MESTO OKUPLJANJA

     Sitna kiša sipila je iz olovnog neba, kao dim koji se provlači kroz drveće ogolelih grana. Rastapala linije živica, obavijala izmaglicom konture zgrada i skrivala daljinu. Svetlucala je na metalnoj koži ćutljivih robota i srebrom obrubljivala ramena tri Ijudska bića koja su slušala pojanje u crno odevenog čoveka koji je čitao iz knjige koju je poluotvorenu držao u rukama.

     Jer ja sam vaskrsenje i život...

     Izgledalo je kao da se izrezana figura, koja se dizala nad vratima grobnice, upinje negde gore i da svaki delić njenog žudnog tela pokušava da dohvati nešto što niko drugi ne može da vidi - naprežući se kao što se naprezala od onog davnog vremena kada su je ljudi isklesali u granitu da bi ukrasili porodičnu grobnicu simbolom koji je prvi Džon Dž. Vebster voleo poslednjih godina života.
     I ko god živi i veruje u mene...
     Džerom A. Vebster oseti kako mu se sinovljevi prsti stežu oko ruke, ču prigušeno jecanje svoje majke i pogleda redove robota koji su stajali kruto, sa glavama pognutim u znak poštovanja prema gospodaru koga su služili. Gospodaru koji je sada odlazio kući - poslednjem domu svih.
     Sav obamro, Džerom A. Vebster se upita da li oni shvataju - da li shvataju život i smrt - da li shvataju to što Nelson F. Vebster leži tamo u kovčegu, što čovek sa knjigom zapeva reči nad njim.
     Nelson F. Vebster, četvrti u loži Vebsterovih koji su živeli na toj zemlji živeo je i umro ovde, jedva da se uopšte micao odatle, a sada je odlazio na svoj poslednji počinak na tom mestu koje je prvi od njih pripremio za ostale - za onu dugačku ložu nepoznatih potomaka koji će živeti tu i voleti stvari i život i običaje koje je prvi Džon Dž. Vebster uspostavio.
     Džerom A. Vebster oseti kako mu se stežu vilični mišići, oseti kako mu laka drhtavica prolazi telom. Za trenutak ga zapeče u očima, kovčeg se zamagli pred njim i reči čoveka u crnom stopiše se sa vetrom koji je šaputao u borovima koji su čuvali strazu za mrtve. Sećanje mu prostruja kroz glavu - sećanje na jednog sedokosog čoveka kako luta po brdima i poljima udišući povetarac ranog jutra i stoji sa sastavljenim nogama ispred razbuktalog kamina, sa čašom rakije u ruci.
     Ponos - ponos na zemlju i život i skromnost i veličina koju miran život razvija u čoveku. Uživanje u povremenoj dokolici i sigurnost svrhe. Nezavisnost u obezbeđenoj sigurnosti, udobnost poznate sredine, sloboda prostranih jutara zemlje.
     Tomas Vebster ga lako prodrma za lakat. "Oče", prošapta. "Oče."
     Služba je bila završena. U crno odeveni čovek zatvori knjigu. Šest robota istupi napred i podignu kovčeg.
     Njih troje lagano otpratiše kovčeg u grobnicu. Ćuteci su stajali dok su ga roboti smestili u ležište, zatvorili vratašca i pričvrstili pločicu na kojoj je stajalo:

     NELSON F. VEBSTER
     2034 - 2117.

     To je bilo sve. Samo ime i godine. I to je, uhvati Džerom A. Vebster sebe u toj misli, dovoljno. Nije bilo ničeg drugog što bi trebalo tamo da stoji. To je bilo sve što su imali oni drugi. Oni od kojih je počinjalo porodično stablo - počev od Vilijama Stivensa, od 1929. do 1999. Gremp Stivens, tako su ga zvali, seti se Vebster. Otac žene onog prvog Džona Dž. Vebstera koji je i sam bio tu - 1951-2020. Pa posle njega njegov sin Čarls F. Vebster, 1980-2060. Pa njegov sin, Džon Dž. II - deda koji je spavao pored vatre sa lulom koja mu je visila iz usta i večito pretila da zapali bradu.
     Vebsterov pogled odluta na drugu ploču. Meri Vebster, majka dečka pored njega. U stvari, ne više dečka. Stalno je zaboravljao da je Tomasu već dvadeset godina i da će za koju nedelju krenuti za Mars, baš isto onako kako je i on sam, u svojim mladim danima, otišao na Mars.
     Svi su tu, na okupu, pomisli. Vebsterovi i njihove žene i deca. Ovde zajedno u smrti kao što su i živeli zajedno, počivaju u dostojanstvu i sigurnosti bronze i mermera, sa borovima unaokolo i simboličnom figurom nad vratima pozelenelim od godina.
     Roboti su čekali stojeći ćutke, pošto je njihov zadatak bio ispunjen.
     Majka ga pogleda.
     "Ti si sada glava porodice, sine moj", reče mu.
     On pruži ruku i snažno je prigrli uza se. Glava porodice - koliko je ostalo od nje. Sada ih je samo tri. Njegova majka i sin. I sin će uskoro otići, krenuti za Mars. Ali vratiće se. Vratiće se sa ženom, možda, i porodica će se nastaviti. Porodica neće ostati na tri člana. Velika kuća neće ostati zatvorena kao što je sada. Nekada je ona odzvanjala od života desetak porodica koje su živele u svojim odvojenim stanovima pod jednim velikim krovom. To vreme, znao je, opet će doći.
     Njih troje se okrenuše i izađoše iz grobnice, krenuše stazom kući koja se nazirala u magli kao ogromna siva senka.
     Na ognjištu je plamsala vatra; knjiga je ležala na stolu. Džerom A. Vebster pruži ruku i uze je, još jednom pročita naslov:
     "Fiziologija Marsovaca, sa posebnim osvrtom na mozak", od dr Džeroma A. Vebstera.
     Debela knjiga i autoritativna - životno delo. Gotovo jedina u svojoj oblasti. Zasnovana na podacima sakupljenim tokom onih pet godina kuge na Marsu - godina kada je gotovo danonoćno radio sa svojim kolegama iz zdravstvene komisije Svetskog odbora, koja je bila upućena kao pomoć susednoj planeti.
     Na vratima se začu kucanje.
     "Napred", pozva on.
     Vrata se otvoriše i robot uklizi u sobu.
     "Vaš viski, gospodine."
     "Hvala, Dženkinse", reče Vebster.
     "Sveštenik je", reče Dženkins, "otišao, gospodine."
     "A, da. Pretpostavljam da si se pobrinuo za njega."
     "Jesam, gospodine. Dao sam mu uobičajenu sumu i ponudio mu piće. Piće je odbio."
     "Napravio si grešku u ponašanju", reče Vebster. "Sveštenici ne piju."
     "Žao mi je, gospodine. Nisam znao. Rekao mi je da vas zamolim da svratite ponekad u crkvu."
     "Je l'?"
     "Kazao sam mu, gospodine, da vi nikada nikuda ne idete."
     "To si sasvim tačno rekao, Dženkinse", dodade Vebster. "Niko od nas nikad nikuda ne ide."
     Dženkins se uputi vratima, stade pre nego što je stigao do njih i okrenu se. "Ako tako mogu da kažem, gospodine, bogosluženje u kripti je baš bilo dirljivo. Vaš otac je bio fini čovek, najbolji koji je ikada postojao. Roboti su pričali kako je opelo bilo vrlo dobro. Nekako dostojanstveno, gospodine. Dopalo bi mu se da je mogao da vidi."
     "Ocu bi", reče Vebster, "bilo još milije da te čuje kako to kažeš, Dženkinse."
     "Hvala, gospodine", reče Dženkins i izađe.
     Vebster je sedeo uz viski, knjigu i vatru - osećajući oko sebe udobnost poznate sobe, utočište koje ona pruža.
     To je bio dom. Dom za Vebsterove od onog dana kada je prvi Džon Dž. Vebster došao ovamo i sagradio prvi deo dugačke kuće. Džon Dž. je izabrao to mesto zato što je imalo potok sa pastrmkama, ili je bar tako uvek govorio. Ali bilo je nešto više od toga. Mora da je bilo, reče Vebster sebi, nešto više od toga.
     Ili je možda, u početku, to i bio samo potok sa pastrmkama. Potok sa pastrmkama i drveće i livade, stenoviti greben koji jutrom obavija magla sa reke. Možda je ostalo raslo, raslo postepeno sa godinama, sa razgranavanjem porodice, sve dok i samo tlo nije bilo natopljeno nečim što se približavalo tradiciji, ali nije sasvim bilo tradicija. Nečim što je svako drvo, svaki kamen, svaku stopu zemljišta činilo Vebsterovim drvetom ili kamenom ili grumenom zemlje. Sve je to pripadalo njima.
     Džon Dž., prvi Džon Dž., došao je posle raspadanja gradova, pošto su ljudi napustili, jednom zasvagda, pretrpana utočišta dvadesetog veka, otrgli se od plemenskog instinkta da budu na okupu u jednoj pećini ili na jednom proplanku protiv zajedničkog neprijatelja ili u zajedničkom strahu. Instinkta koji je bio savladan jer više nije bilo strahovanja niti neprijatelja. Čovek je ustao protiv instinkta čopora koji su mu u prohujalim vekovima nametnuli ekonomski i društveni uslovi. Jedna nova sigurnost i obilje omogućili su mu da se otrgne:
     Ovakav razvoj započeo je još u dvadesetom veku, pre više od dve stotine godina, kada su se ljudi selili u kuće na selu da bi imali svež vazduh i dosta prostora, trazeći prijatan život kakav im gradska egzistencija u svojoj najstriktnijoj formi nikada nije pružala.
     I evo krajnjeg rezultata. Mirno življenje. Mir koji može doći tek sa dobrim stvarima. Život za kakvim su ljudi godinama žudeli. Vlastelinska egzistencija, zasnovana na starim porodičnim domovima i prostranim jutrima zemlje, sa energijom iz atomskih izvora i robotima umesto slugu.
     Vebster se nasmeši kaminu sa rasplamsalim drvetom. Kamin je bio anahronizam, ali dobar anahronizem - nešto što je čovek doneo sa sobom još iz pećine. Beskoristan, jer je atomsko grejanje bolje, ali prijatniji. Čovek ne bi mogao da sedi i gleda u atomsku vatru, sanjari i gradi kule u plamenu.
     Čak i ona grobnica tamo, u koju su popodne položili njegovog oca. I to je bila porodica. Zajedno sa svima ostalima. Melanholičan ponos i lagodan život i mir.
     U stara vremena mrtvi su bili sahranjivani svi zajedno na velikim površinama, stranac obraz uz obraz sa strancem.

     On nikada nikuda ne ide.

     To je Dženkins rekao svešteniku.
     I to je bilo tačno. Jer zašto je potrebno da se ide ma kuda? Sve je tu. Jednostavnim okretanjem brojčanika čovek može da razgovara licem u lice s kime god želi, može da se nađe, čulima ako ne i telom, gde god hoće. Može da ode u pozorište ili da sluša koncert, ili da cunja po knjigama u nekoj biblioteci na drugom kraju sveta. Može da svrši kakav god hoće posao ne dižući se sa stolice.
     Vebster ispi viski, pa se okrenu mašini sa brojčanikom pored stola.
     Okretao je brojeve napamet, ne gledajući u imenik. Znao je kuda će.
     Prstom lako pritisnu jednu polugu i soba iščeze - ili se činilo da iščezava. Ostade samo stolica u kojoj je sedeo, deo stola, deo same mašine, i to je bilo sve.
     Stolica se nađe na padini brda obrasloj zlatnom travom i načičkanoj čupavim drvećem povijenim na vetru, na padini koja se spuštala dole do jezera šćućurenog u zagrljaju ljubičastih planinskih grebena. Zatamnjeni dugim pojasevima plavičastog zelenila udaljenih borova, grebeni su se neravnomerno uspinjali i stapali se sa plavičastim vrhovima pod snegom koji su se uzdizali nad njima u zupčastoj liniji.
     Vetar je oštro zviždao u povijenom drveću i kidao visoku travu iznenadnim naletima. Poslednji zraci sunca kresali su vatre na dalekim visovima.
     Usamljenost i veličanstvenost, ogroman pojas ispremetane zemlje, šćućureno jezero, sabljaste senke na dalekim planinskim vencima.
     Vebster je komotno sedeo u svojoj stolici, žmireci prema vrhovima.
     Jedan glas mu reče gotovo uza samo uvo: "Mogu li da uđem?"
     Mek, šuštav glas, potpuno neljudski. Ali glas koji je Vebster poznavao.
     Klimnu. "Svakako, Džuvejne."
     Okrete se malo u stranu i vide složeno postolje za čučanje s rutavom prilikom Marsovca mekih očiju kako čuči na njemu. Drugi tuđi komadi nameštaja nejasno su se nazirali oko postolja, nagoveštavajući stvari iz onog stana tamo na Marsu.
     Marsovac pokaza rutavom rukom prema planinama.
     "Ti voliš ovo", reče. "Ti to možeš da shvatiš. Ja mogu da shvatim kako ti to razumeš, ali za mene u tome ima više užasa nego lepote. To je nešto što mi nikada ne bismo mogli imati na Marsu."
     Vebster ispruži ruku, ali ga Marsovac zaustavi.
     "Neka, ostavi ga", reče. "Znam zašto si došao ovamo. Ja ne bih došao u ovo doba da nisam mislio da će možda stari prijatelj..."
     "Lepo od tebe", reče Vebster. "Milo mi je što si došao."
     "Tvoj otac", reče Džuvejn, "bio je veliki čovek. Sećam se kako si mi pričao o njemu onih godina kada si bio na Marsu. Onda si rekao da ćeš se jednom vratiti. Kako to da nikada nisi došao?"
     "Pa", reče Vebster. "Ja prosto nikada..."
     "Ne govori mi", reče Marsovac. "Već znam."
     "Moj sin", reče Vebster, "ide na Mars kroz nekoliko dana. Kazaću mu da svrati do tebe."
     "Bilo bi lepo da dođe", reče Džuvejn. "Čekaću ga."
     Uzvrti se nelagodno na postolju za čučanje. "Možda on nastavlja tradiciju."
     "Ne", reče Vebster. "Studira tehniku. Nikad ga nije interesovala hirurgija."
     "On ima pravo", primeti Marsovac, "da živi životom koji je izabrao. Ipak, čoveku se može dopustiti da želi."
     "Može", složi se Vebster. "Ali, s tim je gotovo, to je svršena stvar. Možda će biti veliki inženjer. Izgradnja vasionskih brodova. Priča o brodovima koji će ići do zvezda."
     "Možda je", reče Džuvejn, "tvoja porodica već dosta učinila za medicinsku nauku. Ti i tvoj otac..."
     "I njegov otac", reče Vebster, "pre njega."
     "Tvojom knjigom", izjavi Džuvejn, "zadužio si Mars. Ona će možda privući veću pažnju na specijalizaciju o Marsovcima. Moji ljudi nisu dobri lekari. Nemaju osnove za to. Čudno kako se razvijaju umovi raznih vrsta. Čudno da Mars nikada nije ni pomislio na medicinu - bukvalno nikada nije ni pomislio. Tu potrebu je zadovoljavao kultom fatalizma. Dok je još na početku vaše istorije, kada su ljudi još živeli u pećinama..."
     "Ima mnogo stvari", reče Vebster, "kojih ste se vi setili, a mi nismo. Stvari za koje se sada pitamo kako smo uopšte mogli da ih propustimo. Sposobnosti koje ste vi razvili a mi ih nemamo. Uzmi samo svoju specijalnost, filozofiju. Razlikuje se od naše. To je nauka, dok naša filozofija nikada nije bila ništa više do nespretno traganje po narudžbini. A vi ste imali sređen, logičan razvitak filozofije, izvodljive, praktične, primenljive, stvarni instrument."
     Džuvejn krenu da govori, oklevao je malo, pa onda nastavi. "Blizu sam nečega, nečega što je možda novo i zapanjujuće. Nečega što će biti instrument za vas, ljudska bića, kao i za Marsovce. Već godinama radim na tome, polazeći od izvesnih duhovnih postavki o kojima sam prvi put čuo kada su došli Zemljani. Još ništa nisam rekao jer nisam bio siguran."
     "A sada si", reče Vebster, "siguran."
     "Ne sasvim", reče Džuvejn. "Ne sasvim siguran. Ali gotovo da jesam."
     Sedeli su ćuteći, posmatrajući planine i jezero. Neka ptica slete na jedno od čupavih drveta i zapeva. Tamni oblaci gomilali su se iza planinskih venaca, a snegom pokriveni vrhovi uzdizali su se kao izrezani od kamena. Sunce utonu u jezero jarkog crvenila i najzad se utiša kao sjaj vatre koja tinjajući lagano dogoreva.
     Na nekim vratima se začu kucanje i Vebster se trže u stolici, odjednom vraćen u stvarnost kabineta i stolice pod sobom.
     Džuvejn je otišao. Stari filozof je došao i posedeo jedan čas u razmišljanju sa prijateljem, pa se onda neprimetno povukao.
     Opet se začu kucanje.
     Vebster se naže napred, pritisnu polugu, i planine iščezoše; soba opet postade soba. Sumrak se cedio kroz visoke prozore, a od vatre je ostalo samo rumeno svetlucanje pod pepelom.
     "Uđi", reče Vebster.
     Dženkins otvori vrata. "Večera je na stolu, gospodine."
     "Hvala", reče Vebster i polako se diže sa stolice.
     "Za vas je postavljeno u čelu stola, gospodine" reče Dženkins.
     "A, da", reče Vebster. "Hvala Dženkinse. Baš ti hvala što si me podsetio."

     Vebster je stajao na širokoj rampi uzletišta za vasionske brodove i gledao predmet koji je nestajao na nebu, dok su se slabe treperave strelice crvene boje probijale kroz studenu sunčevu svetlost.
     Još mnogo minuta pošto se predmet izgubio on je stajao tu, stežući rukama ogradu pred sobom, sa očima upravljenim gore u nebo.
     Usne su mu se micale i govorile: "Do viđenja, sine"; ali glas se nije čuo.
     Polako se vrati u stvarnost oko sebe. Znao je da se ljudi kreću oko rampe; izgledalo je kao da se pista proteže beskrajno do dalekog horizonta, načičkana tu i tamo ispupčenim predmetima - vasionskim brodovima koji očekuju uzletanje. Užurbani traktori radili su oko jednog hangara raščiščavajući poslednje ostatke snega koji je pao te noći.
     Vebster uzdrhta i pomisli da je to čudno, jer podnevno sunce bilo je toplo. I opet uzdrhta.
     Polako se okrenu od ograde i uputi se zgradi uprave. I u jednom munjevito kratkom trenutku oseti iznenadan strah - bezrazložan i zbunjujući strah od one betonske trake koja predstavlja rampu. Strah od koga uzdrhta dok je vukao noge ka vratima čekaonice.
     Jedan čovek je išao prema njemu, mašući mapom za pisma u ruci, i Vebster, primetivši ga, žarko požele da mu se čovek ne obrati.
     Čovek ništa ne reče, prođe pored njega jedva ga pogledavši, i Vebster oseti olakšanje.
     Da je sada kod kuće, govorio je Vebster sam sebi, završio bi ručak i spremao bi se da prilegne i odrema. Vatra bi plamsala na ognjištu i plamen bi bacao odsjaj na metalne podupirače. Dženkins bi mu doneo piće i rekao bi koju reč - uobičajena konverzacija.
     Požuri prema vratima, ubrzavajući korak u želji da pobegne od golog i hladnog prostranstva masivne rampe.
     Kako se čudno osećao zbog Tomasa. Prirodno je, svakako, što mu je bilo teško da ga vidi kako odlazi. Ali potpuno je neprirodno što je za onih nekoliko poslednjih minuta osetio onoliki strah kako se nadima u njemu. Strah od putovanja kroz prostor, strah od tuđe zemlje Marsa - mada Mars gotovo više i nije bio stran. Zemljani su ga poznavali već više od jednog veka, borili se protiv njega, živeli sa njim; neki od njih su ga čak i zavoleli.
     Ali samo krajnjim naporom volje uzdržao se, u onih poslednjih nekoliko sekundi pre nego što je brod uzleteo, da ne istrči na pistu i ne krikne za Tomasom da se vrati, da ne ide.
     To, naravno, nikada ne bi učinio. To bi bio egzibicionizam, sraman i ponižavajući - stvar kakvu jedan Vebster ne bi mogao da učini.
     Na kraju krajeva, reče sebi, put na Mars nije neka velika pustolovina, više ne. Nekada je bio, ali to vreme je zauvek prošlo. On sam je u svojim mladim danima otišao na Mars i ostao tamo pet dugih godina. To je bilo - zapanji se pri toj pomisli - to je bilo pre blizu trideset godina.
     Kada mu robot poslužitelj otvori vrata, u lice mu udari žamor i brujanje predvorja i kroz taj žamor provlačila se neka neodređena nit užasa. Oklevao je trenutak, onda kroč unutra. Vrata se tiho zatvoriše za njim.
     Držao se sasvim uza zid, da ne bi ljudima bio na putu, i uputi se stolici u jednom uglu. Sede i zavali se u stolici, zaronivši telo duboko u jastuke, gledajući ljudska stvorenja kako se okreću i vrve po sobi.
     Kreštavi ljudi, užurbani ljudi, ljudi sa čudnim, nebliskim licima. Stranci - svi stranci. Nijedno poznato lice. Ljudi koji odlaze. Putuju na planete. Nestrpljivi da krenu. Nervozni zbog poslednjih sitnica. Trče gore-dole.

    Iz gomile izroni poznato lice. Vebster se naže napred.
     "Dženkinse!" povika, a onda se pokaja što je viknuo, mada je izgledalo da niko ne primećuje.
     Robot mu priđe i stade pred njega.
     "Kaži Rejmondu", reče Vebster, "da moram odmah da se vratim. Reci mu da smesta doveze 'kopter pred ulaz."
     "Žao mi je, gospodine", reče Dženkins, "ali ne možemo odmah krenuti. Mehaničari su našli neki kvar u atomskoj komori. Postavljaju novu. Biće potrebno nekoliko časova."
     "Sigurno je", nestrpljivo reče Vebster, "to moglo da sačeka neki drugi put."
     "Mehaničar je rekao da ne može, gospodine", reče Dženkins. "Moglo bi da eksplodira svakog časa. Celokupan naboj energije..."
     "Da, da", složi se Vebster. "Valjda je tako."
     Nervozno je vrteo svoj šešir. "Baš se setih", reče, "da moram nešto da uradim. Nešto što mora smesta da se učini. Moram kući. Ne mogu da čekam nekoliko časova."
     Pomeri se napred na ivicu stolice, buljeći u uskomešanu gomilu.
     Lica... lica...
     "Mogli biste da televizirate", predloži Dženkins. "Neki robot bi to mogao da vam učini. Ima jedna kabina..."
     "Stani, Dženkinse", reče Vebster. Oklevao je trenutak. "Nema ništa da se uradi tamo kod kuće. Baš ništa. Ali ja moram da stignem tamo. Ne mogu da ostanem ovde. Ako budem morao da ostanem, poludeću. Prepao sam se tamo na rampi. Ovde sam zbunjen i pometen. Imam osećanje - neko čudno, strašno osećanje. Dženkise, ja..."
     "Razumem, gospodine", reče Dženkins. "I vaš otac ga je imao."
     Vebster zinu. "Moj otac?"
     "Da, gospodine, zato nikad nigde nije išao. Bio je otprilike vaših godina, gospodine, kada je to otkrio. Pokušao je da otputuje u Evropu i nije mogao. Stigao je na pola puta i vratio se. On je imao jedno ime za to."
     Vebster je sedeo u napetoj tišini.
     "Ime za to", reče najzad. "Naravno da postoji ime za to. Moj otac je to imao. Deda - da li je i on imao?"
     "Ne bih to znao da vam kažem, gospodine", reče Dženkins. "Ja nisam bio stvoren sve dok vaš deda nije bio već postariji čovek. Ali možda je imao. Ni on nikada nigde nije putovao."
     "Onda shvataš", reče Vebster. "Znaš kako je to. Osećam se kao da ću se razboleti - fizički razboleti. Vidi ako možeš da iznajmiš 'kopter - šta bilo, samo da stignemo kući."
     "Da, gospodine", reče Dženkins.
     On pođe, a Vebster ga pozva nazad.
     "Dženkinse, da li iko drugi zna za ovo? Iko..."
     "Ne, gospodine", reče Dženkins. "Vaš otac to nikada nije pominjao i ja sam nekako osećao da on ne bi želeo da govorim o tome."
     "Hvala, Dženkinse", reče Vebster.
     Vebster se opet udobno smesti u stolici, osećajući se napušten i usamljen i na pogrešnom mestu. Sam u zahuktalom predvorju koje pulsira životom - usamljenost koja ga razdire, od koje postaje mlitav i slab.
     Nostaglija. Istinska, sramna nostaglija, govorio je sebi. Nešto što dečaci osećaju kada prvi put odlaze od kuće, kada prvi put izlaze da se upoznaju sa svetom.
     Ima jedna pomodna reč za to - agorafobija, bolestan strah od otvorenog prostora - izveden od korena grčke reči za strah - bukvalno - strah od trga, pijace.
     Ako bi prešao preko sobe do televizijske kabine, mogao bi da uključi poziv, razgovara sa majkom ili nekim od robota, ili, još bolje, prosto da sedi i posmatra kuću dok Dženkins ne dođe po njega.
     Krenu da se digne, ali onda opet utonu u stolicu. Nije vredelo. Samo govoriti sa nekim ili gledati kuću nije isto što i biti tamo. Ne bi mogao da udiše miris borova u zimskom vezduhu, ili da čuje poznato škripanje snega na stazi pod nogama, ili da pruži ruku i dodirne neki od masivnih hrastova koji se dižu duž staze. Ne bi mogao da oseti toplinu vatre ili onaj siguran, find dah pripadanja, identifikovanja sa zemljom i stvarima na njoj.
     A ipak - možda bi pomoglo. Ne mnogo, možda, ali nešto bi pomoglo. Opet krenu da se digne sa stolice i ohladi se. Tih nekoliko kratkih koraka do kabine sadržavalo je u sebi užas, grozan, neodoljiv užas. Da ih pređe, morao bi da trči. Da trči da bi izbegao oči koje ga posmatraju, nepoznate glasove, mučnu blizinu stranih lica.
     Naglo sede.
     Ostar glas neke žene preseče bol i on se povuče što dalje od njega. Osećao se grozno. Želeo je da Dženkins dođe što pre.
     Prvi dah proleća dođe kroz prozor, ispunjavajući kabinet nagoveštajem snegova koji se tope, lišća i cveća koje dolazi, barskih ptica koje u klinu lete na sever ploveći plavetnilom, pastrmke koja očekujući mušicu vreba u dubokoj bistroj
     vodi.
     Vebster diže oči sa sveznja papira na svom stolu, udahnu povetarac i oseti njegov prohladan šapat na obrazu. Ruka mu posegnu za čašom sa rakijom, nađe je praznu i ostavi je nazad.
     Naže se opet nad papire, uze olovku i precrta jednu reč.
     Kritički pročita poslednje pasuse.

     Činjenica da su od dve stotine pedeset ljudi koji su pozvani da me posete, pod pretpostavkom da je reč o neubičajeno značajnoj misiji, samo trojica mogla da dođu, ne dokazuje obavezno da su svi osim te trojice žrtve agorafobije. Neki su možda imali opravdane razloge što nisu bili u stanju da prihvate moj poziv. Ali to stvarno ukazuje na sve veću nevoljnost ljudi koji žive na način zemaljske egzistencije, koji je uspostavljen posle raspadanja gradova, da se kreću sa poznatih mesta, na jedan sve dubiji nagon za ostajanje među prizorima i stvarima koje se u njihovom duhu povezuju sa zadovoljstvima i prijatnošću života.
     Niko ne može jasno da pokaže kakav će biti rezultat ovakvog razvoja, pošto se on odnosi samo na jedan mali deo stanovništva Zemlje. U većim porodicama ekonomski pritisak nateruje neke od sinova da traže sebi sreću ili na drugom kraju Zemlje ili na nekoj od ostalih planeta. Mnogi drugi namerno traže avanturu i mogućnosti u kosmosu, dok treći opet stupaju u profesije ili poslove koji onemogućuju život na jednom mestu.

     Prevrnu list i pređe na poslednju stranicu.
     To je dobra stvar, znao je, ali ne može biti objavljena, još ne. Možda posle njegove smrti. Niko, koliko je on mogao utvrditi, nije još uspeo da shvati taj razvoj, da primi kao prirodnu stvar činjenicu da ljudi retko odlaze iz svojih domova. Zašto bi, na kraju krajeva, uopšte odlazili od svojih kuća?

     Izvesne opasnosti mogu se videti u...

     Televizor mu zakrča uz lakat i on pruži ruku da pritisne polugu.
     Soba izblede i on se nađe licem u lice sa čovekom koji je sedeo za stolom, gotovo kao da je sedeo za istim stolom, preko puta Vebstera. Sedokos čovek sa tužnim očima iza debelih sočiva.
     Vebster je napregnuto gledao jedan trenutak, s mukom se prisećajući.
     "Je li moguće?" upita, a čovok se tužno nasmeši.
     "Promenio sam se", reče on. "A i vi. Zovem se Klejborn. Sećate se? Marsovska medicinska komisija..."
     "Klejborn! Često sam pomišljao na vas. Ostali ste na Marsu."
     Klejborn klimnu. "Pročitao sam vašu knjigu, doktore. To je stvarni doprinos. Često sam mislio da treba da se napiše, želeo sam da to i sam učinim, ali nisam imao vremena. Pa i ako nisam. Vi ste to uradili bolje. Naročito ono o mozgu."
     "Uvek me je kopkao marsovki mozak", reče mu Vebster. "Izvesne njegove osobenosti. Bojim se da sam od onih pet godina više vremena proveo vodeći zabeleške o njemu nego što je trebalo. Bilo je i drugog posla."
     "Uradili ste dobru stvar. Zato vas sada i zovem. Imam jednog pacijenta - operacija na mozgu. Samo je vi možete uraditi."
     Vebster zinu, ruke počeše da mu drhte. "Dovešćete ga ovamo?"
     Klejborn odmahnu glavom. "Ne može da se pokreće. Verujem da ga znate. Džuvejn, filozof."
     "Džuvejn!" reče Vebster. "On je jedan od mojih najboljih prijatelja. Razgovarali smo pre samo dva dana."
     "Napad je bio iznenadan", reče Klejborn. "On traži vas."
     Vebster zaneme i ohladi se - ohladi se od studeni koja odnekuda stade da mili po njemu. Studeni od koje mu izbi hladan znoj po čelu, a pesnice se stisnuše u čvor.
     "Ako odmah krenete", reče Klejborn, "možete da stignete ovamo na vreme. Već sam uredio sa Svetskim odborom da vam odmah stave jedan brod na raspolaganje. Potrebna je najveća brzina."
     "Ali", reče Vebster, "ali... ja ne mogu da dođem."
     "Ne možete da dođete!"
     "Nemoguće je", reče Vebster. "Ja sumnjam da sam uopšte potreban. Svakako, vi lično..."
     "Ja ne mogu", reče Klejborn. "Niko to ne može osim vas. Niko drugi nema to znanje. Vi držite Džuvejnov život u svojim rukama. Ako dođete, on će živeti. Ako ne dođete, umreće."
     "Ne mogu da idem u kosmos", reče Vebster.
     "Svako može u kosmos", nervozno odvrati Klejbron. "To nije kao što je nekad bilo. Imaju sav mogući komfor."
     "Ali vi ne shvatate", preklinjao je Vebster. "Vi..."
     "Ne, ne shvatam", reče Klejborn. "Iskreno da vam kažem, ne razumem. Da neko odbija da spase život prijatelju..."
     Dva čoveka su dugo gledala jedan drugog i nijedan ne progovori ni reč.
     "Reći ću odboru da pošalje brod pravo vašoj kući", reče najzad Klejborn. "Nadam se da ćete se do tada odlučiti da dođete."
     Klejborn izblede i opet se pojavi zid - zid i knjige, kamin i slike, voljeni nameštaj, osećanje proleća koje dolazi kroz otvoren prozor.

     Vebster je sedeo sleđen u svojoj stolici i buljio u zid pred sobom.
     Džuvejn, kosmato, nabrano lice, šuštavi šapat, njegovo prijateljstvo i razumevanje. Džuvejn koji uzima tkivo od koga su načinjeni snovi i uobličava ga u logiku, u pravila života i vladanja. Džuvejn koji filozofiju koristi kao oruđe, kao nauku, kao pomoć na putu ka boljem životu.
     Vebster zaroni lice u ruke, boreći se sa agonijom koja ga je obuzimala.
     Klejborn nije razumeo. Čovek ne bi ni mogao da očekuje da će razumeti, jer ni na koji način nije mogao da zna. A čak i kada bi znao, da li bi razumeo? Čak ni on, Vebster, ne bi to razumeo kod nekog drugog dok nije otkrio u sebi - užasan strah od napuštanja svog ognjišta, svoje zemlje, svojih stvari, malih simbola koje je stvorio. I to ne on sam, već i oni drugi Vebsteri. Počev od prvog Džona Dž. Ljudi i žene koji su od života napravili kult, od ponašanja tradiciju.
     On, Džerom A. Vebster, putovao je na Mars dok je još bio mlad čovek i dok još nije osećao niti podozrevao da njegovim žilama teče pravi otrov. Baš kao što je Tomas otišao na Mars pre nekoliko meseci. Ali trideset godina mirnog života ovde u povučenosti koju Vebestrovi nazivaju domom izvuklo je ovaj otrov napolje, razvilo ga je a da on to nije ni znao. U stvari, nije ni bilo prilike da sazna.
     Bilo je jasno kako se razvio - sada jasno kao dan. Navika i duhovni obrazac i povezivanje sreće sa izvesnim stvarima - stvarima koje same po sebi nemaju stvarne vrednosti, ali im je jedna porodica tokom pet generacija pridavala vrednost, određenu, konkretnu vrednost.
     Nije čudo što su druga mesta izgledala tuđa, nije čudo što su drugi horizonti svojom linijom nagoveštavali grozu.
     I čovek tu ništa nije mogao da učini - ništa, do da poseče sve drveće, spali kuću i promeni pravac vodenih tokova, ni to možda ne bi pomoglo - čak ni to.
     Televizor zaprede i Vebster diže glavu; pruži ruku i palcem pritisnu polugu.
     Soba bljesnu belom svetlošću, ali slika se ne pojavi. Jedan glas reče: "Tajni poziv. Tajni poziv."
     Vebster gurnu unazad jednu ploču na mašini, okrenu nekoliko brojeva, ču kako se energija sa šumom podiže u jedan zastor koji odvoji sobu od spoljnog sveta.
     "Tajnost uspostavljena", reče.
     Nestade belog bljeska i za stolom preko puta njega nađe se čovek. Čovek koga je već mnogo puta video u novinama i kako govori preko televizije.
     Henderson, predsednik Svetskog odbora.
     "Zvao me je Klejborn", reče Henderson.
     Vebster potvrdi bez reči.
     "Kaže mi da odbijate da idete na Mars."
     "Nisam odbio", reče Vebster. "Kada se Klejborn isključio, pitanje je ostalo otvoreno. Rekao sam mu da mi je nemoguće da idem, ali on je to odbio, izgleda da nije razumeo."
     "Vebster, vi morate ići", reče Henderson. "Vi ste jedini čovek koji ima potrebno znanje o mozgu Marsovaca da bi mogao da obavi tu operaciju. Kada bi to bila jednostavna operacija, možda bi neko drugi mogao da je uradi. Ali ovakvu ne."
     "Možda je tako," reče Vebster, "ali..."
     "Nije samo reč o spasavanju života", reče Henderson. "čak ni života tako istaknute ličnosti kao što je Džuvejn. Ovo je još više od toga. Džuvejn je vaš prijatelj. Možda vam je nagovestio da je nešto pronašao."
     "Da", reče Vebster. "Jeste. Novo shvatanje filozofije."
     "Shvatanje", izjavi Henderson, "bez koga mi ne možemo. Koncepcija koja će iznova izgraditi Sunčani sistem, koja će čovečanstvo pomeriti za sto hiljada godina unapred za vreme od dve generacije. Jedan nov smer ka cilju koji nismo ni naslućivali, za koji nismo čak ni znali da postoji. Potpuno nova istina, vidite. Istina koja do sada nikome nije pala na pamet."
     Vebsterove ruke stezale su ivicu stola sve dok mu zglobovi ne pobeleše.
     "Ako Džuvejn umre", reče Henderson, "ta ideja će umreti s njim. Možda će zauvek biti izgubljena."
     "Pokušaću", reče Vebster. "Pokušaću..."
     Hendersonov pogled bio je tvrd. "Je li to najviše što možete da učinite?"
     "Najviše", reče Vebster.
     "Ali, čoveče, morate imati razlog! Neko objašnjenje."
     "Nikakvo obajšnjenje", reče Vebster, "koje bih želeo da dam."
     Namerno pruži ruku i gurnu prekidač.

     Vebster je sedeo za stolom i držao ruke pred sobom buljeći u njih. Ruke u kojima je bila veština, koje su držale znanje. Ruke koje bi mogle da spasu jedan život ako bi samo mogao da ih dovede na Mars. Ruke koje bi za Sunčani sistem, za čovečanstvo, za Marsovce, mogle da spasu jednu ideju - novu ideju - koja bi ih unapredila za sto hiljada godina u toku naredne dve generacije.
     Ali ruke okovane fobijom koja je nastala iz ovog mirnog života. Dekadencija, čudno lepa, i mrtva - dekadencija.
     Čovek je napustio nabujale gradove, mesta okupljanja pre dve stotine godina. Raščistio je sa starim neprijateljima i drevnim strahovanjima koja su ga držala na okupu oko zajedničke vatre, ostavio za sobom duhove koji su sa njim izišli iz pećina. Pa ipak - pa ipak...
     Ovo ovde je drugo mesto okupljanja. Ne za telo, već za duh. Psihološka logorska vatra koja još uvek drži čoveka u krugu svoje svetlosti.
     Ipak, znao je Vebster, on mora napustiti tu vatru. Kao što su ljudi raskrstili sa gradovima pre dva veka, tako on mora da krene i napusti je. I ne sme da se osvrće.
     Mora da ode na Mars - ili bar da krene. To uopšte ne dolazi u pitanje. Mora da ide.
     Da li će preživeti put, da li će moći da operiše kada stigne, nije znao. Nejasno se pitao da li agorafobija može da bude fatalna. U najjačoj formi pretpostavljao je da može.
     Pruži ruku da zazvoni, pa se pokoleba. Nema potrebe da Dženkins pakuje. On će to sam činiti - da se nečim zabavi dok brod ne stigne.
     Sa gornje police ormana u spavaćoj sobi skide torbu i vide da je prašnjava. Dunu na nju, ali prašina ostade. Tu je stajala i suviše mnogo godina.
     Dok se pakovao, soba se prepirala sa njim, govorila onim nemim jezikom kojim beživotne ali bliske stvari mogu da razgovaraju sa čovekom.
     "Ne možeš ići", govorila je soba. "Ne možeš da odeš i da me ostaviš."
     A Vebster je odvraćao, upola preklinjući, upola objašnjavajući. "Moram da idem. Zar ne možeš da shvatiš? U pitanju je prijatelj, stari prijatelj. Vratiću se."
     Pošto je svršio pakovanje Vebster se vrati u kabinet i svali se u stolicu.
     Mora da ide, a ipak ne može da ide. Ali kada brod stigne, kada dođe vreme, znao je da će izići iz kuće i krenuti ka brodu koji ga čeka.
     U dahu se pomiri s tim, pokuša da stvar smesti u jedan čvrst okvir, pokuša da izbriše sve osim misli da odlazi.
     Stvari u sobi su mu se nametale, kao da učestvuju u zaveri da ga tu zadrže. Stvari koje je sada gledao kao da ih vidi prvi put. Stare stvari koje je poznavao, koje su iznenada postale nove. Hronometar koji pokazuje i zemaljsko i marsovsko vreme, dane u mesecu, mesečeve mene. Slika njegove umrle žene na stolu. Trofej koji je osvojio u pripremnoj školi.
     Gledao ih je, upola nevoljno u početku, onda željno, slažući u glavi uspomenu na njih. Video ih je kao posebne delove sobe koji je on tokom svih ovih godina prihvatao kao završenu celinu, nikada ne shvatajući koliko mnoštvo stvari je bilo potrebno da se ona stvori.
     Spuštao se suton, suton ranog proleća, suton koji miriše na prve rascvetale bademe.
     Brod je već odavno trebalo da dođe. Uhvati sebe kako osluškuje, mada je znao da ga neće čuti. Brod sa atomskim motorima je nečujan, osim kada hvata brzinu. Pri sletanju i uzletanju lebdeo je u vazduhu bešuman.
     Uskoro će biti ovde. Moraće uskoro da dođe, inače on ne može da ide. Ako još bude čekao, znao je, njegova čvrsta odluka raspršiće se kao grumen prašine na plahoj kiši. Nije još dugo mogao da brani svoju nameru od preklinjanja sobe, plamsanja vatre, šaputanja zemlje na kojoj je proživelo život i umiralo pet generacija Vebsterovih.
     Zatvori oči i savlada jezu koja mu prođe telom. Ne sme dozvoliti da ga sada uhvati, govorio je sebi. Mora da je zadrži. Kada brod stigne, on će morati da bude u stanju da ustane i iziđe na platformu za brod.
     Na vratima se začu lako kucanje.
     "Napred", pozva Vebster.
     Bio je to Dženkins, svetlost iz kamina treperila je na njegovoj sjajnoj metalnoj koži.
     "Jeste li zvali ranije, gospodine?" upita.
     Vebster odmahnu glavom.
     "Bojao sam se da ste možda zvali", objasni Dženkins. "I pitali se zašto ne dolazim. Desilo se nešto veoma neobično gospodine. Došla su dva čoveka brodom i rekla da hoće da idete na Mars."
     "Tu su", reče Vebster. "Zašto me nisi pozvao?"
     S mukom se podiže.
     "Mislio sam, gospodine", reče Dženkins, "da ne biste želeli da vas uznemiravaju. Bilo mi je vrlo nezgodno. Najzad sam ih ubedio da vi sigurno ne želite da idete na Mars."
     Vebster se ukoči, oseti kako mu leden strah steže srce. Grčevito pipajući tražio je ivicu stola; sede u stolicu i oseti kako se zidovi sobe zatvaraju oko njega, u zamku koja ga nikada neće pustiti.

NAPOMENE UZ TREĆU PRIČU

     Za hiljade čitalaca koji vole ovu priču ona se izdvaja po tome što se u njoj psi pojavljuju po prvi put. Za proučavaoca to znači i mnogo više. U osnovi, to je priča o krivici i uzaludnosti. Ovde se nastavlja propadanje ljudske vrste, čovek je opsednut osećanjem krivice i truje ga nestabilnost koja ima za posledicu ljudske mutante.
     Priča pokušava da na osnovu razuma objasni mutacije, pokušava čak da pse objasni kao modifikaciju praiskonske rase. Nijedna vrsta, kaže priča, ne može se popravljati ako nema mutacija, ali nema ni reči o potrebi za izvesnim statičkim faktorom u društvu koji bi obezbeđivao stabilnost. Kroz celo predanje postaje sve jasnije da je ljudska vrsta pridavala stabilnosti veoma malo značaja.
     Tiž, koji je iscrpno proučio legendu da bi potkrepio svoje tvrđenje da su priče u stvari ljudske po svom poreklu, veruje da nijedan pseći pripovedač ne bi istakao teoriju mutacije, ideju koja se suprotstavlja svemu u kodeksu psećeg roda. Ovakvo gledište, tvrdi on, mora da je poniklo u nekom tuđem umu.
     Bauns, međutim, ističe da se tokom cele legende gledišta koja su dijametralno suprotna psećoj logici često predstavljaju u povoljnoj svetlosti. Ovo, kaže on, nije ništa drugo nego obeležje dobrog pripovedača - preinačavanje vrednosti radi postizanja izvesnog dramatično snažnog efekta.
     Uopšte ne može biti sumnje u to da je čovek namerno predstavljen kao lik koji shvata svoje sopstvene nedostatke. U ovoj priči Ijudsko biće, Grant, govori o 'usečenoj stazi logike' i očigledno je da on oseća da sa ljudskom logikom nešto nije u redu. On kaže Natanijelu da je ljudska vrsta stalno zabrinuta. Sa gotovo detinjastom nadom hvata se za Džuvejnovu teoriju kao za nešto što bi još moglo da spase ljudsku vrstu.
     I Grant, na kraju, videći težnju ka uništenju koja se nalazi u samoj njegovoj rasi, predaje dalju sudbinu čovečanstva Natanijelu.
     Od svih likova koji se pojavljuju u legendi Natanijel je možda jedini koji ima stvarnu istorijsku podlogu. U drugim pričama koje su nam došle iz prošlosti naše vrste ime Natanijela se često pominje. Mada je očigledno nemoguće da je Natanijel mogao učini sva dela koja mu se pripisuju u ovim pričama, opšte je verovanje da je on stvarno živeo i bio značajna figura. Osnova tog značaja, naravno, izgubljena je u bujici vremena.
     Porodica ljudi po imenu Vebster, koja je predstavljena u prvoj priči, zadržava istaknuto mesto u celom ostalom delu legende. Mada je to možda još jedan dokaz u prilog Tižovom uverenju, opet je moguće da ni porodica Vebsterovih nije ništa drugo do obeležje dobrog pripovedanja, sredstvo upotrebljeno da se uspostavi kontinuitet u nizu priča koje inače nisu naročito tesno povezane.
     Implikacija da su psi rezultat čovekove intervencije može donekle zapanjiti nekoga ko čita i suviše doslovno. Rouver koji u legendi nikada nije video ništa drugo osim čistog mita misli da je ovo drevni pokušaj da se objasne izvori vrste. Da bi prikrila stvarno neznanje, priča razvija tumačenje koje postiže stepen božanske intervencije. To je lak i za primitivan um na izgled verodostojan način da se objasni nešto o čemu se uopšte ništa ne zna.

3. POPIS

     Rižard Grant se odmarao kraj malog izvora koji je izbijao iz padine brda i rušio se kao blistava struja preko vijugave staze kada veverica jurnu pored njega i uzvera se na visoko hikori drvo. Za vevericom, u vrtlogu opalog jesenjeg lišća, dojuri mali crni pas.
     Kada vide Granta, pas se naglo zaustavi i zagleda u njega, mašući repom, dok su mu oči igrale od veselja.
     Grant se iskezi. "Zdravo, ti tamo", reče.
     "Zdravo", reče pas.
     Grant se trže iz svoje prijatne opuštenosti i zinu. Pas mu odvrati smehom dok mu je jezik landarao iz usta kao crvena krpa.
     Grant pokaza palcem na hikori drvo. "Tvoja veverica je tamo gore."
     "Hvala", reče pas. "Znam. Nanjušio sam je."
     Zapanjen, Grant hitro pogleda oko sebe, naslućujući neku zgodnu šalu. Možda govor iz trbuha. Ali nije bilo nikoga. Šuma je bila pusta - osim njega i psa, žuboravog proleća i veverice koja je brbljala na drvetu.
     Pas priđe bliže.
     "Zovem se Natanijel", reče.
     Reči su bile izgovorene. Nije bilo sumnje. Gotovo kao ljudski govor. Samo što su bile izgovarane pažljivo, kao što bi ih izgovarao neko ko uči jezik. Iirski izgovor, akcenat se ne bi mogao odrediti, izvesna ekscentričnost intonacije.
     "Stanujem s one strane brda", izjavi Natanijel, "kod Vebsterovih."
     Sede i udari repom o zemlju rasturajući lišće. Izgledao je veoma srećan.
     Grant odjednom puče prstima.
     Brus Vebster! Sad znam. Trebalo je da se toga setim ranije. "Drago mi je što smo se upoznali, Natanijele."
     "Ko si ti?" upita Natanijel.
     "Ja? Ja sam Ričard Grant, popisivač."
     "Šta je to pop... popis..."
     "Popisivač je onaj koji prebrojava ljude", objasni Granč "Ja popisujem."
     "Ima mnogo reči", reče on, "koje ne umem da kažem."
     Ustade, ode do potoka i stade glasno da lapće vodu. Pošto je završio, prući se na zemlju pored čoveka.
     "Hoćeš da pucaš na vevericu?"
     "Želiš da to uradim?"
     "Jasna stvar", reče Natanijel.
     Ali veverica je nestala. Zajedno obiđoše oko drveta, pretražujući njegove gotovo gole grane. Ali iza šišarke nije štrčao čupavi rep, okrugle očice nisu buljile dole u njih. Dok su oni razgovarali, veverica je umakla.
     Natanijel se malo pokunji, ali se pomiri sa situacijom.
     "Zašto ne noćiš kod nas?" pozva on. "Onda bismo sutra ujutru mogli zajedno u lov. Na ceo dan."
     Grant se tiho nasmeja. "Ne bih želeo da vam smetarm. Navikao sam da logorujem."
     Natanijel navali. "Brus bi se radovao da te upozna. A Deda ne bi imao ništa protiv. On u svakom slučaju ne zna ni pola od onoga što se događa."
     "Ko je Deda?"
     "Pravo ime mu je Tomas", reče Natanijel, "ali ga svi zovemo Deda. On je Brusov otac. Već je strašno star. Po ceo dan sedi i misli o nečemu što se davno dogodilo."
     Grant klimnu glavom. "Znam za to, Natanijele. Džuvejn."
     "Jeste, to je", složi se Natanijel. "Šta to znači?"
     Grant odmahnu glavom. "Želeo bih da mogu da kažem, Natanijele. Želeo bih da znam."
     Zabaci zavežljaj na rame, saže se i počeša psa iza uveta. Natanijel se rastopi od uživanja:
     "Hvala", reče i krenu stazom.
     Grant pođe za njim.
     Tomas Vebster je sedeo na travnjaku u svojoj stolici na točkovima i gledao preko brda na koja se spuštalo veče.
     Sutra će mi biti osamdeset i šest godina, pomisli. Osamdeset šest. To je đavolski dugo vreme za čovekov vek. Možda i suviše dugo. Naročito kada više ne može da hoda, a oči ga izdaju.
     Elsi će napraviti neki blesav kolač za mene, sa mnogo svećica, i svi roboti će mi doneti poklon, a i oni Brusovi psi će doći i poželeti mi srećan rođendan i mahati mi repovima. I biće nekoliko televizorskih poziva - mada ne mnogo; možda. Ja ću se busati u grudi i govoriću kako nameravam da doživim sto godina, i svi će se ceriti pokrivši šakom usta i govoriće: "Slušaj matoru budalu."
     Osamdeset šest godina, a bile su dve stvari koje sam hteo da učinim. Jednu sam uradio, a drugu nisam.
     Jedna vrana grakčući okrznu daleki greben i u kosom letu spusti se u senovitu dolinu. Iz daljine, dole sa reke, dopiralo je gakanje divljih pataka.
     Uskoro će izaći zvezde. U ovo doba godine izlaze rano. Voleo je da ih gleda. Zvezde! Udari o naslone za ruke na stolici sa velikim ponosom. Zvezde, boga mu, to je uživanje za njega. Opsesija? Možda - ali bar nešto što bi izbrisalo onaj žig srama od pre mnogo godina, štit koji čuva porodicu od ogovaranja istorijskih nametljivaca. A i Brus pomaže. Ti njegovi psi...
     U travi iza njega začu se korak.
     "Vaš viski, gospodine", reče Dženkins.
     Tomas Vebster se zagleda u robota i uze čašu.
     "Hvala, Dženkinse", reče.
     Vrteo je čašu među prstima. "Koliko dugo već, Dženkinse, služiš piće našoj porodici?"
     "Od rođenja vašeg oca, gospodine", reče Dženkins, "i njegovog oca pre njega."
     "Ima li šta novo?" upita starac.
     Dženkins zavrte glavom. "Ništa."
     Tomas Vebster je srkutao piće. "To znači, onda, da su već dosta izvan Sunčevog sistema. I suviše daleko za prenos lak i za Plutonsku stanicu. Na pola puta za Alfa Kentaur, ako ne i dalje. Samo da poživim dovoljno dugo -"
     "Poživećete, gospodine", reče mu Dženkins. "Osećam to u kostima."
     "Ti", izjavi starac, "uopšte namaš kostiju."
     Polako je srkutao piće, probajući ga jezikom stručnjaka. Opet puno vode. Ali ne bi vredelo da se ma šta kaže. Nema smisla ljutiti se na Dženkinsa. Taj doktor! Stalno traži od Dženkinsa da ga još više razblaži. Lišavati čoveka pića u njegovim poslednjim godinama...
     "Šta je to tamo?" upita pokazujući stazu koja je vijugala uzbrdo.
     Dženkins se okrete da pogleda.
     "Izgleda, gospodine", reče on, "da nam Natanijel dovodi nekoga."

     Psi su umarširali da kažu laku noć i opet otišli.

     Brus Vebster se nasmeja za njima.
     "Sjajni tipovi", reče.
     Okrete se Grantu. "Verujem da vas je Natanijel dobro uplašio danas po podne."
     Grant podiže čašicu s rakijom i iskosa je pogleda prema svetlosti.
     "Jeste", reče, "samo za trenutak. Onda sam se setio onih stvari o kojima sam čitao da radite ovde. To mi nije struka, razume se, ali vaše delo je popularisano, napisano je manje-više pristupačnim jezikom."
     "Vaša struka?" upita Vebster. "Mislio sam..."
     Grant se nasmeja. "Znam šta mislite. Popisivač. Onaj što prebrojava. Sve to dozvoljavam."
     Vebster je bio u nedoumici, pomalo zbunjen. "Nadam se, gospodine Grant, da nisam..."
     "Uopšte niste", reče mu Grant. "Navikao sam da na mene gledaju kao na nekoga ko zapisuje imena i godine, pa onda ide dalje do sledeće grupe ljudskih bića. Naravno, to je stara koncepcija popisa. Brojanje noseva, ništa više. Stvar statistike. Na kraju krajeva, poslednji popis bio je pre više od tri stotine godina. A vremena su se promenila."
     "Vi ste me zainteresovali", reče Vebster. "Po vama, to vaše brojanje noseva zvuči gotovo mračno."
     "Nije mračno", pobuni se Grant. "Logično je. To je procena ljudskog stanovništva. Ne samo koliko ima ljudi već kakvi su oni stvarno, šta misle i šta rade."
     Vebster se dublje zavali u stolicu ispruživši noge prema vatri na ognjištu. "Nemojte mi reći, gospodine Grant, da nameravate da me podvrgnete psihoanalizi?"
     Grant iskapi čašu s rakijom i stavi je na sto. "Nema patrebe", reče. "Svetski odbor zna sve što treba da zna o ljudima kao što ste vi. Ali oni drugi - brdske lutalice, kako ih vi ovde nazivate. Gore prema severu to su šumski divljaci. Dalje na jugu su nešto drugo. Skriveno stanovništvo - gotovo zaboravljeno stanovništvo. Oni što su otišli u šume. Oni što su umakli kada je Svetski odbor popustio dizgine uprave."
     Vebster zagrokta. "Dizgini vlasti su morali biti popušteni", izjavi on. "Istorija će to svakom dokazati. Još pre stvaranja Svetskog odbora upravljačka struktura sveta bila je opterećena preživelim ostacima prošlosti. Danas nema više razloga za postojanje nacionalne vlade nego što ga je bilo za postojanje gradske uprave pre tri stotine godina."
     "Apsolutno ste u pravu", reče mu Grant, "pa ipak, kad je čvrsta ruka vlade popustila, popustila je i njena vlast nad životom svakog pojedinca. Čovek koji je hteo da se izgubi i živi izvan područja vlasti svoje vlade, izgubivši povlastice koje ona daje i izbegavši obaveze, video je da se to lako može učiniti. Svetski odbor nije imao ništa protiv. On je imao da se brine o krupnijim stvarima nego što su neodgovorni i nezadovoljni. A njih je bilo mnogo. Zemljoradnici, na primer, koji su izgubili svoj način života kada su se pojavili hidroponici. Mnogima od njih bilo je teško da se uklope u industrijski život. I onda šta? Onda su pobegli. Vratili se primitivnom životu. Gajili malo useve, lovili divljač, postavljali zamke, sekli šumu, pomalo krali s vremena na vreme. Lišeni sredstava za život, vratili su se zemlji, sasvim se vratili, i ona se starala o njima."
     "To je bilo pre trista godina", reče Vebster. "Svetski odbor se onda nije brinuo zbog njih. Činio je što je mogao, naravno, ali, kao što kažete, zaista se nije sekirao ako mu je nekoliko njih promaklo kroz prste. I otkuda sada ovo iznenadno interesovanje?"
     "Samo zato, mislim", reče mu Grant, "što su najzad došli na to."
     Posmatrao je Vebstera izbliza, proučavajući ga. Sedeo je opušten kraj vatre, lice mu je odavalo snagu, a razigrani plamenovi klesali su njegove crte čineći ih gotovo nadrealističkim.
     Grant stade da pretura po džepu, nađe lulu, nabi duvan.
     "Ima nešto drugo", reče on.
     "A", upita Vebster.
     "Ima nešto drugo sa ovim popisom. Sproveli bi ga na svaki način, možda, jer slika stanovništva Zemlje mora uvek da postoji, mora da bude pri ruci. Ali to nije sve."
     "Mutanti", reče Vebster.
     Grant potvrdi. "Tačno. Nisam očekivao da bi to iko mogao da pogodi."
     "Ja radim sa mutantima", reče Vebster. "Ceo moj život je vezan za mutacije."
     "lskrsavaju čudne stvarčice u kulturi", reče Grant. "Stvari bez presedana. Književne forme koje nose neosporan pečat svežih individualnosti. Muzika koja je prekinula tradicionalni izraz. Umetnost koja ne liči ni na šta viđeno do sada. A najveći deo svega toga je anoniman ili se skriva iza pseudonima."
     Vebster se zasmeja. "Tako nešto, naravno, predstavlja potpunu misteriju za Svetski odbor."
     "Ne toliku misteriju koliko nešto drugo", objasni Grant. "Odbor nije toliko zainteresovan za umetnost i literaturu koliko za druge stvari - stvari koje nisu toliko očigledne. Ako se odvija renesansa života u šumovitim krajevima, to bi se prvo primetilo, prirodno, po novim formama u umetnosti i književnosti. Ali renesansa se ne odnosi samo na umetnost i književnost."
     Vebster se zavali u stolicu i rukama podnimi bradu.
     "Mislim da vidim", reče, "na šta ciljate."
     Sedeli su poduže u tišini prekidanoj samo pucketanjem vatre i avetinjskim šapatom jesenjeg vetra napolju u drveću.
     "Bila je jedna prilika", reče Vebster, gotovo kao da govori sam sa sobom. "Prilika da se dođe do novih gledišta, do nečega što je moglo da zbriše celu zbrku od četiri hiljade godina ljudske misli. Jedan čovek je upropastio tu priliku."
     Grant se nelagodno promeškolji, onda uspravno sede, bojeći se da ga je Vebster mogao videti kako se miče.
     "Taj čovek", reče Vebster, "bio je moj deda."
     Grant je znao da mora nešto da kaže, da ne može više da sedi tu i da ćuti.
     "Džuvejn možda nije bio u pravu", reče on. "Možda nije pronašao novu filozofiju."
     "Tom pomišlju", izjavi Vebster, "smo se uvek tešili. Pa ipak, nije verovatno. Džuvejn je bio veliki marsovski filozof, možda najveći koga je Mars ikada imao. Da je poživeo, mislim da bi sigurno razvio tu novu filozofiju. Ali nije ostao živ. Nije ostao živ zato što moj deda nije mogao da ide na i Mars."
     "Nije vaš deda kriv", reče Grant. "Pokušao je. Agorafobija je stvar protiv koje čovek ne može da se bori."
     Odmahnuvši rukom, Vebster kao da ukloni ove reči u stranu. "To je prošlo i svršeno je. To je nešto što se ne može povratiti. Mi to moramo prihvatiti i nastaviti odatle. A kako je reč o mojoj porodici, kako je to bio moj deda..."
     Grant je samo gledao, potresen mišlju koja mu pade na pamet. "Psi! Zato..."
     "Da, psi", reče Vebster.
     Iz daljine, sa dna reke, dopre plačljiv glas, kao vetar koji napolju priča u drveću.
     "Rakun", reče Vebster. "Psi ga čuju i tražiće da iziđu."
     Plač se još jednom začu, kao da se približava, mada je to mogla biti uobrazilja.
     Vebster se uspravi u svojoj stolici. Naže se napred napregnuto gledajući u plamen.
     "Konačno, što da ne?" upita. "Pas ima svoju ličnost. To možete da osetite kod svakag psa koga sretnete. Ni dva nisu potpuno slična po ćudi i temperamentu. Svi su inteligentni, u različitoj meri.
     A to je sve što je potrebno, svesna ličnost i izvesna doza inteligencije.
     Oni nisu dobili jednak deo, to je sve. Imali su dve nesrećne okolnosti. Nisu mogli da govore i nisu mogli da hodaju uspravno, a kako nisu mogli da hodaju uspravno, nisu imali prilike da razviju ruke. Da nije govora i ruku, mi bismo mogli da budemo psi, a psi ljudi."
     "Nikada nisam o tome tako mislio", reče Grant. "Ne o vašim psima kao o vrsti koja misli."
     "Ne", reče Vebster i u njegovim rečima oseti se trag gorčine. "Ne, naravno da niste. Mislili ste o njima kao što većina drugih ljudi još uvek misli. Kao o kuriozitetima, kao o životinjama koje se prikazuju uzgred, uz glavnu predstavu, kao o čudnim ljubimcima. Ljubimcima koji umeju da govore s vama.
     Ali ovo je više od toga, Grante, kunem vam se da jeste. Dovde je čovek došao sam. Jedna inteligentna vrsta koja misli, potpuno sama. Pomislite samo koliko bi brže išla, koliko bi dalje dospela da su postojale dve vrste, dve inteligentne vrste koje misle i koje rade zajedno. Jer, vidite, one ne bi slično mislile. Proveravale bi svoje misli jedna na drugoj. Ono što jedna ne bi mogla da smisli, mogla bi druga. Stara priča o dve glave.
     Pomislite na to, Grante. Jedan um drugačiji od ljudskog, ali um koji će raditi sa ljudskim. Um koji će videti i shvatiti stvari koje ljudski um ne može da shvati, koji će, ako hoćete, razviti filozofije koje ljudski um ne bi mogao da razvije."
     Raširi šake prema vatri, duge prste sa koščatim tvrdim zglavcima.
     "Nisu umeli da govore i ja sam ih obdario govorom. To nije bilo lako, jer jezik i grlo jednog psa nisu stvoreni za govor. Ali hirurgija je to učinila... u početku kao jedan korak... hirurgija i kalemljenje. Ali sada... sada, ja se nadam, mislim... i suviše je rano da se kaže..."
     Grant se, napregnut, naginjao napred.
     "Hoćete da kažete da psi prenose na potomstvo promene koje ste vi izazvali. Da ima naslednih dokaza hirurških korekcija?"
     Vebster zavrte glavom. "Još je i suviše rano da se kaže. Kroz dvadeset godina možda ću moći da vam kažem."
     Diže sa stola bocu s rakijom i pruži je.
     "Hvala", reče Grant.
     "Ja sam loš domaćin", reče mu Vebster. "Trebalo je da se sami služite."
     Podiže času prema vatri. "Imao sam dobar materijal za rad. Pas je pametan. Pametniji nego što mislite. Običan seoski džukac zna pedeset reči i više. Nije neobično ako zna i stotinu. Dodajte još sto, i eto mu već rečnika kojim može da barata. Možda ste zapazili kako jednostavne reči upotrebljava Natanijel. Gotovo osnovni engleski jezik."
     Grant potvrdi. "Jednosložne i dvosložne reči. Rekao mi je da ima mnogo reči koje ne ume da kaže."
     "Ima još mnogo da se učini", reče Vebster. "Još toliko mnogo. Čitanje, na primer. Pas ne vidi onako kako vi i ja vidimo. Eksperimentisao sam sočivima, korigovao im vid, tako da mogu da vide onako kako mi vidimo. A ako to ne uspe, postoji još jedan drugi način. Čovek mora da predstavi sebi način na koji jedan pas vidi - da nauči da štampa knjige koje psi mogu da čitaju."
     "Psi", upita Grant, "šta oni misle o tome?"
     "Psi?" reče Vebster. "Verovali ili ne, Grante, ali oni se sjajno zabavljaju."
     Zagleda se u vatru.
     "Bog neka ih blagoslovi", reče.

     Idući za Dženkinsom, Grant se peo uz stepenice na spavanje, ali dok su prolazili kraj poluotvorenih vrata, pozdravi ih jedan glas.
     "To si ti, stranče?"
     Grant zastade, naglo se okrete.
     Dženkins reče šapatom: "To je stari gospodin, gospodine. Često ne može da spava."
     "Da", viknu Grant.
     "Je li ti se spava?" upita glas.
     "Ne mnogo", reče mu Grant.
     "Uđi malo", reče starac.
     Tomas Vebster je sedeo uspravljen u krevetu, sa prugastom noćnom kapom na glavi. Vide da Grant gleda u nju.
     "Ćelavim", zaškripa. "Ne osećam se udobno dok nemam nešto na glavi. Ne mogu sa šeširom u krevet."
     Viknu na Dženkinsa. "Šta stojiš tu? Zar ne vidiš da mu treba piće?"
     "Da, gospodine", reče Dženkins i nestade.
     "Sedi", reče Tomas Vebster. "Sedi i slušaj. Priča će mi pomoći da zaspim. Znaš, ne viđamo nova lica svaki dan."
     Grant sede.
     "Šta misliš o mom sinu?" upita starac.
     Grant se trže na ovo neabično pitanje. "Boga mi, mislim da je sjajan. To što on radi sa psima..."
     Starac se tiho zakikota. "On i njegovi psi! Jesam li ti ispričao kako se Natanijel gužvao s tvorom? Naravno da nisam. Pa nisam s tobom ni progovorio više od reč-dve."
     Prebirao je rukama po prekrivaču, nervozno čupkajući tkaninu dugim prstima.
     "Imam još jednog sina, znaš. Alena. Zovemo ga Al. Večeras je on dalje od Zemlje nego što je čovek ikada bio. Ide na zvezde."
     Grant klimnu glavom. "Znam. Čitao sam o tome. Ekspedicija na Alfa Kentuar."
     "Otac mi je bio hirurg", reče Tomas Vebster. "Želeo je da i ja budem. Mislim da je bezmalo presvisnuo kada se nisam posvetio tome. Ali kada bi mogao da zna, večeras bi bio ponosan na nas."
     "Ne smete da se brinete zbog sina", reče Grant. "On..."
     Starčev pogled ga ućutka. "Sam sam sagradio taj brod. Projektovao ga, gledao ga kako raste. Ako je stvar samo u navigaciji u kosmosu, stići će kuda je krenuo. A dečko je dobar. Može da proveze tu gajbu i kroz sam pakao."
     Još više se uspravi u krevetu, naherivši noćnu kapu o naslagane jastuke.
     "A imam još jedan razlog da mislim da će stići tamo i vratiti se. Nisam tada bog zna šta mislio o tome, ali u poslednje vreme se sećam, premišljam, pitam se da li to možda ne bi značilo... pa, da nije možda..."
     Malo zinu da udahne vazduh. "Znaš, ja nisam sujeveran."
     "Naravno da niste", reče Grant.
     "Možeš se kladiti da nisam", reče Vebster.
     "Nekakav znak, možda", predloži Grant. "Osećanje. Slutnja."
     "Ništa od toga", izjavi starac. "Neka sigurnost da sudbina mora biti sa mnom. Da sam predodređen da izgradim brod za to putovanje. Da je neko, ili nešto odlučilo da dolazi vreme da čovek krene na zvezde i da se potrudilo da mu malo u tome pomogne."
     "To zvuči kao da govorite o nečemu što se stvarno dogodilo", reče Grant. "Kao da je bio neki stvaran događaj koji vas tera da verujete da će ekspedicija uspeti."
     "Možeš se kladiti da je tako", reče Vebster. "Tačno to mislim. Desilo se to pre dvadeset godina, tamo napolju na travnjaku ispred ove iste kuće."
     Još više se uspravi i šišteći zinu da uhvati vazduh.
     "Bio sam ubijen, razumeš. San se raspršio. Godine utrošene ni za šta. Osnovni princip koji sam razvio da bih dobio brzinu potrebnu za međuzvezdane letove jednostavno je zatajio. A najgore od svega je bilo to što sam znao da je gotovo tačan. Znao sam da mora da se uradi samo jedna mala stvar, samo jedna teoretska izmena. Ali nisam mogao da nađem gde.
     Tako sam sedeo tamo napolju na travnjaku, sažaljevajući sam sebe, sa crtežom plana pred sobom. Živeo sam sa njim, znaš. Nosio sam ga gde god sam išao, računajući da će mi tako, prosto dok ga gledam, sinuti u glavi to što ne valja. Znaš kako to ponekad sine."
     Grant potvrdi.
     "Dok sam tu sedeo, naiđe jedan čovek. Jedan od onih brdskih lutalica. Znaš šta je brdska lutalica?"
     "Znam", reče Grant.
     "E pa, naiđe taj čova. Neki rasklačen momak koji kaska baš kao da nema nikakve nevolje na svetu. Stade i pogleda mi preko ramena i upita me šta mi je to.
     'Pogon vasionskog broda', kažem mu ja. On pruži ruku da ga uzme i ja mu dadoh. Najzad, šta mari? On ne bi mogao ništa da razume od toga, a i nije vredelo, uostalom. A onda mi ga on pruži nazad i udari noktom na jednom mestu. 'To te muči', reče. Onda se okrete i odjuri, a ja sam sedeo i blenuo za njim, i suviše zabezeknut da kažem i jednu reč. Čak i da ga zovnem da se vrati."
     Starac je sedeo prav kao sveća u krevetu, gledajući u zid sa blesavo nakrivljenom noćnom kapom. Napolju je vetar fijukao i coktao uza streje. I u toj dobro osvetljenoj sobi izgledalo je da ima senki, mada je Grant znao da ih nema.
     "Jeste li ga ikada posle našli?" upita Grant.
     Starac odmahnu glavom. "Ni traga", reče.
     Dženkins prođe sa čašom kroz vrata, stavi je na stočić kraj kreveta.
     "Vratiću se, gospodine", reče Grantu, "da vas odvedem do vaše sobe."
     "Nema potrebe", reče Grant, "samo mi reci gde je."
     "Ako želite, gospodine", reče Dženkins. "To je treća odavde. Upaliću svetlo i ostaviti odškrinuta vrata."
     Sedeli su slušajući robotove korake kako se udaljavaju hodnikom.
     Starac baci pogled na času s viskijem i pročisti grlo.
     "Žao mi je", reče, "što nisam tražio od Dženkinsa da meni donese jednu."
     "Nije važno", rece Grant. "Uzmite ovu. Meni se zaista ne pije."
     "Zaista?"
     "Uopšte."
     Starac pruži ruku, gucnu, uzdahnu sa uživanjem.
     "E, to je ono što ja zovem čestitom mešavinom", reče. "Doktor tera Dženkinsa da mi ga razblažuje."

     U kući je bilo nešto što se čoveku uvlačilo pod kožu. Nešto što je činilo da se oseća kao stranac - nešto nelagodno i ogoljeno u mirnom šapatu njenih zidova.
     Sedeći na ivici kreveta Grant, lagano odreši cipele i spusti ih na ćilim.
     Robot koji je služio porodicu već četiri generacije, koji govori o davno umrlim ljudima kao da im je još juče donosio čašicu rakije. Starac koji je zabrinut zbog broda koji plovi kosmičkom tamom izvan Sunčevog sistema. Drugi čovek koji sanja o jednoj drugoj vrsti, vrsti koja bi zajedno sa čovekom mogla da ide putevima sudbine.
     A iznad svega, gotovo neizreciva, ali ipak nesumnjiva, sen Džeroma A. Vebstera - čoveka koji je izdao prijatelja, hirurga koji nije opravdao poverenje.
     Džuvejn, marsovski filozof, umro je na pragu velikog otkrića zato što Džerom A. Vebster nije mogao da napusti svoju kuću, zato što ga je agorafobija prikovala za komadić zemlje od nekoliko milja.
     U čarapama, Grant pređe preko sobe do stola gde je Dženkins ostavio njegov zavežljaj. Olabavivši veze, on ga otvori i izvuče debelu mapu za hartiju. Opet se vrati do kreveta, sede i izvuče listove hartije i prelista ih.
     Podaci, stotine listova podataka. Priča o stotinama ljudskih života stavljena na hartiju. Ne samo ono što su mu govorili ili pitanja na koja su odgovarali, već desetine drugih malih stvari - stvari koje je beležio po sećanju, sedeći i gledajući, pošto bi proživeo sa njima jedan sat ili dan.
     Jer ljudi za kojima je tragao po ovim razbacanim brdima prihvatili su ga. Njegov zadatak je i bio da ga prihvate. Primali su ga zato što je dolazio pešice, izgreban od trnja i umoran, sa zavežljajem o ramenu. Uz njega nije prianjalo ništa moderno što bi ga odvajalo od njih, zbog čega bi posumnjali u njega. Bio je to zamoran način, ali i jedini da se uradi onakav popis kakav je Svetski odbor želeo - i kakav mu je bio potreban.
     Jer jednom, negde, proučavajući hartije kao što su ove tu na krevetu, neki čovek kao on naći će stvar koju traži, naći će ključ za neki život koji odudara od ljudskog obrasca. Neku izdajničku ekscentričnost u ponašanju koja će jedan život izdvojiti od svih drugih.
     Naravno, ljudske mutacije nisu bile neobične. Za mnoge od njih se znalo, to su bili ljudi na visokim položajima u svetu. Većina članova Svetskog odbora bili su mutanti; ali kao i druge, njihove mutacione osobine i sposobnosti bile su modifikovane i određene obrascem sveta, nesvesnim uslovljavanjem koje je uobličilo njihove misli i reakciju u neku vrstu slaganja sa ostalim ljudima.
     Uvek je bilo mutanata, inače vrsta ne bi napredovala. Ali do pre sto godina ili tako nešto oni nisu bili priznavani kao takvi. Pre toga oni su bili samo veliki poslovni ljudi ili veliki naučnici ili veliki hohštapleri. Ili možda čudaci koje je vrsta koja nije htela da trpi odstupanje od norme samo prezirala ili sažaljevala.
     Oni koji su uspeli prilagodili su se svetu oko sebe, sveli su svoje veće duhovne snage do obrasca prihvatljivog postupanja. A to je otupelo njihovu korisnost, ograničilo njihov kapacitet, ogradilo njihovu sposobnost ograničenjima predviđenim za manje neobične ljude.
     Čak je još i danas sposobnost poznatih mutanata ograničena, nesvesno, okvirom koji je već bio postavljen - usečenom stazom logike koja je strašna stvar.
     Ali negde u svetu postoje desetine, verovatno stotine drugih ljudskih bića koja su samo malo iznad ljudskih - ličnosti čiji je život ostao netaknut krutošću složenog ljudskog života. Njihova sposobnost neće biti ograničena, oni neće znati ni za kakvu usečenu stazu logike.
     Iz tašne Grant izvuče žalosno tanak svežanj papira, zajedno spojenih, i gotovo s poštovanjem pročita naslov rokopisa:
     'Nezavršen Dinvejnov filizofski predlog i zabeleške u vezi s njim.'
     Bio bi potreban um koji ne poznaje nikakvu usečenu stazu logike, um neometen nasleđem četiri hiljade godina ljudske misli, da prenese dalje baklju koju je mrtva ruka marsovskog filozofa za trenutak podigla. Baklju koja osvetljava put ka novoj ideji i svrsi života, koja pokazuje lakši i praviji put. Filozofiju koja bi za vreme od dve kratke generacije pomerila čovečanstvo za sto hiljada godina unapred.
     Duvejn je umro, a u ovoj istoj kući jedan čovek je proživljavao svoje opsednute godine, slušajući glas mrtvog prijatelja, prezajući od prekora jedne prevarene vrste.
     Na vratima se začu tiho grebanje. Uplašen, Grant se ukoči, oslušnu. Grebanje se ponovi. Zatim tanko, svilenkasto cviljenje.
     Grant brzo potrpa hartije nazad u mapu i priđe vrtima. Kada ih otvori, Natanijel se uvuče unutra kao laka crna senka.
     "Oskar", reče on, "ne zna da sam ovde. Oskar bi mi pokazao kad bi znao da sam tu."