O Srpskoj slavi i krsnim imenima:
Srpska Slava ili Krsno Ime

***************************************************************************************





Predskazanje rođenja Jovana Krstitelja i Isusa Hrista
 
U vreme Iroda, kralja judejskoga, bio je jedan sveštenik iz reda Avijica, koji se zvaše Zaharija. Žena njegova beše od kćeri Aronovih i zvaše se Jelisaveta. Oboje bejahu pravedni pred Bogom, vršeći bez mane sve zapovesti i sve naredbe Gospodnje. Ne imađahu dece, jer Jelisaveta beše nerodkinja, i oboje bejahu već stari.
I dok je on, po rasporedu svoga reda, vršio službu svoju pred Bogom, desi se, po svešteničkim običajima, da na njega dođe da uđe u hram Gospodnji da kadi. Ceo narod moljaše se napolju za vreme kađenja. Tad se Zahariji pojavi anđeo Gospodnji, koji stade s desne strane oltara kadionoga. Kad ga Zaharija ugleda, zbuni se, i strah ga obuze. Ali mu anđeo reče: Ne boj se, Zaharija, jer je uslišena molitva tvoja. Žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i ti ćeš mu nadenuti ime Jovan. On će ti biti na radost i veselje, i mnogi će se obradovati njegovom rođenju; jer će on biti veliki pred Bogom.
On neće piti vina ni opojnoga pića, i napuniće se Duha Svetoga još u utrobi matere svoje. Mnoge će on sinove Izrailjeve obratiti ka Gospodu, Bogu njihovome, i ići će pred Bogom u duhu i sili Ilijinoj, da okrene srce otaca k deci, i nepokorne k razumnosti pravednika, i da pripravi Gospodu narod spreman. Zaharija reče anđelu: Po čemu ću ja to poznti? Jer sam ja star, a i žena je moja zašla u godine. Anđeo mu odgovori: Ja sam Gavrilo koji stojim pred Bogom i poslan sam da ti govorim, i da ti javim ovu radosnu vest. I gle, onemićeš i nećeš moći govoriti do dana kad će to da se zbude, jer nisi verovao mojim rečima koje će se ispuniti u svoje vreme.
 Međutim narod čekaše Zahariju, čudeći se što se zabavi u hramu. Kad iziđe, on nemogaše da im govori, i oni razumeše da mu se nešto pojavilo u hramu. On im činjaše znakove i osta nem.

Kad se navršiše dani službe njegove, otide kući svojoj. Nekoliko dana posle zatrudne Jelisaveta, žena njegova. On se krijaše pet meseci, govoreći: To je milost koju mi učini Gospod kad pogleda na me, da mi digne sramotu moju pred ljudima. U šesti mesec posla Bog anđela Gavrila u grad galilejski, po imenu Nazaret, k devici isprošenoj za čoveka iz doma Davidova, Josifa po imenu. Devici beše ime Marija. Anđeo uđe k njoj, i reče joj: Zdravo, milosti puna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! Zbunjena od te reči, pitaše se Marija šta može da znači taj pozdrav. Anđeo joj reče: Ne boj se, Marija! Jer si našla milost pred Bogom. I evo zatrudnićeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki i nazvaće se Sin Najvišega, i daće mu Gospod, Bog, presto Davida, oca njegova. On će u domu Jakovljevu večito kraljevati, i kraljevstvo njegovo neće kraja imati. Reče Marija anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? Anđeo joj odgovori: Duh Sveti doći će na te, i sila Najvišega oseniće te. Zato i sveto dete koje će se od tebe roditi nazvaće se sin Božji. Eto i Jelisaveta, rođaka tvoja zače sina u starosti svojoj, i ovo je šesti mesec njoj, koju zovu nerotkinjom. Jer kod Boga nije ništa nemoguće. Reče marija: Ja sam sluškinja Gospodnja, neka mi bude po reči tvojoj! 
I anđeo otide od nje. U to vreme Marija usta i pohita u planinu, u grad Judin. Ona uđe u kuću Zaharijinu i pozdravi Jelisavetu. Čim Jelisaveta ču pozdrav Marijin, zaigra dete u utrobi njenoj, i ona se napuni Duha Svetoga. Ona uskliknu jakim glasom: Blagoslovena si ti među ženama, i blagosloven je plod utrobe tvoje! I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda moga k meni? Jer gle, čim dođe glas pozdrava tvoga u uši moje, zaigra dete radosno u utrobi mojoj. Blažena ona koja verova, jer će se ispuniti ono što joj je od Gospoda kazano!
I Meija reče:
"Duša moja Gospoda veliča
i duh moj se raduje u Bogu,
Spasitelju mome,
što na niskost svoje sluškinje pogleda.
Jer će me svi naraštaji
 blaženom od sada zvati;
 jer veliko delo Svemoćni mi učini.
Sveto je njegovo ime,
i milosrđe njegovo
od kolena na koleno
na onima koji ga se boje.
on pokaza silu ruke svoje,
i razasu one što su u svom srcu
misli ohole imali.
Izbaci silnike s prestola, i podiže smerne.
Gladne blaga napuni, a bogati prazne otpusti.
Pomože Izrailju, sluzi svome,
i opomenu se milosrđa svoga
-Ko što reče ocima našim-,
prema Avramu i potomstvu njegovu do veka."

Marija s Jelisavetom oko tri meseca, pa se vrati kući svojoj.

Rođenje Jovana Krstitelja - Zaharijino proročanstvo

Jelisaveti dođe vreme da rodi, i rodi sina. Susedi i rodbina njezina čuše da je Gospod pokazao veliku milost svoju na njoj, i radovaše se s njom. U osmi dan dođoše da obrežu dete, i htedoše da mu nadenu ime njegova oca, Zaharija. Ali mati njegova progovori i reče: Ne, nego će se zvati Jovan. Rekoše joj: Nikog nema u rodbini tvojoj da mu je tako ime, i činjahu znakove ocu njegovu, da saznaju kako bi on hteo da mu nadenu ime. Zaharija zaiska tablice i napisa: Jovan je ime njegovo. I svi se začudiše. U taj isti čas otvoriše se usta njegova i razdreši se jezik njegov, i on progovori hvaleći Boga. Strah uđe u sve stanovnike okoline njihove, i po svoj gornjoj Judeji govoraše se o ovom događaju. Svi koji za to čuše razmišljahu u srcu svome, govoreći: Šta će biti iz ovoga deteta? I ruka Gospodnja bejaše s njim.

Zaharija, otac njegov, bi ispunjen Duhom Svetim, i prorokova govoreći:
 " Blagosloven Gospod, Bog Izrailjev,
 što svoj narod pohodi i izbavi,
i podiže nama silnog Spasitelja
 u domu Davida sluge svoga, 
kao što objavi ustima
svetih svojih proroka iz davnih vremena.
Spasitelja koji nas izbavlja
od naših neprijatelja,
i iz ruku sviju koji nas mrze!
Tako on milost svoju pokazuje
prema ocima našim,
i opominje se svetog svog saveza,
po zakletvi kojom se zakleo
Avramu, ocu našemu,
da će dati nama, kad se izbavimo
iz ruku svojih neprijatelja,
 da mu služimo bez straha,
hodeći pred njime u svetosti i u pravdi
kroz sve dane svog života.
A ti, dete, nazvaćeš se prorok Svevišnjega,
jer ćeš ići pred licem Gospodnjim,
da mu put njegov pripraviš,
da daš narodu njegovom razum spasenja,
oproštenjem greha njegovih,
po velikom milosrđu Boga našega,
po kome nas istočno sunce pohodi s visine,
da obasja one koji su u tami
i u senci smrti,
i uputi noge naše na put mira.
I dete raskijaše i jačaše duhom, i osta u
pustinji do dana izlaženja svoga pred Izrailja.


Rođenje Isusa Hrista

U te dane iziđe zapovest cara Avgusta da se popiše sav narod. To je bio prvi popis za namesništva Kirinova u Siriji. I pođoše svi da se zapišu, svaki u svoj grad. Tada pođe i Josip iz Galileje, iz grada Nazareta, u Judeju, u grad Davidov koji se zvaše Vitlejem,  jer on beše iz doma plemena Davidova, da se zapiše s Marijom, isprošenom za njega ženom, koja beše trudna. Kad oni bejahu onamo, dođe vreme da ona rodi. I rodi sina svoga prvenca, i povi ga i metnu u jasle, jer nije bilo mesta za njih u gostionici.
U onom kraju bilo je pastira koji čuvahu noćnu stražu kod stada svojih.
I gle, anđeo Gospodnji pojavi se njima, i slava ih Gospodnja obasja. Njih obuze veliki strah. Ali im anđeo reče: Ne bojte se. Jer vam javljam dobru vest, koja će biti velika radost celome narodu; jer vam se danas u gradu Davidovu rodi Spasitelj, koji je Hristos, Gospod. I evo vam znaka po kome ćete ga poznati: Naći ćete dete povijeno koje leži u jaslima. I u jedanput priđe anđelu mnoštvo vojske nebeske hvaleći Boga i govoreći:
"Slava Bogu na visini,
na zemlji mir i dobra volja među ljudima!
Kad ih anđeli ostaviše da se vrate na nebo, pastiri rekoše jedni drugima: Hajdemo do Vitlejema, da vidimo šta je to bilo, što nam Gospod dade da znamo. Pohitaše, i nađoše Mriju i Josifa, i dete koje je ležalo u jaslima. Pošto ga videše, kazaše sve što im je rečeno za to dete. I svi koji ih čuše diviše se onome što im kazaše pastiri. Marija čuvaše sve te reči i slagaše ih u srcu svojemu. Pastiri se vratiše slaveći i hvaleći Boga za sve što čuše i videše, i što beše kao što im je kazano.

Sveti mučenik Agatonik i družina njegova
4. septembar / 22. avgust

Za vreme rimskog cara Maksimijana, 304. godine posle Hristovog rođenja, za hrišćansku veru  postradao je i sveti mučenik Agatonik, sa mnogima koji su u Hrista verovali.

Car je iz Nikodimije posebno opremio Evtolija, da po pontijskoj oblasti pronalazi hrišćane, muči ih i ubija. Došavši do mesta Karpina, naišao je na Zotika i njegove učenike koji su Hrista ispovedali i sve ih osudi na mučenje. Vrativši se u Nikomidiju, saznao je za još dvojicu, Prigkipsa i Agatonika, koji odvraćaju ljude od rimskih bogova i prevode ih u hrišćanstvo pa narede da ih uhvate.
Posle žestokog boja, bili su sa ostalim hrišćanima provedeni u Trakiju pred cara da im se izrekne presuda. Kad su došli do Potama, pogubiše svetog Zotika, Teoprepija i Akindina, jer zbog teških rana nisu dalje mogli. Nedaleko od Halkidona pogubiše svetog Severijana, a svetog Agatonika, sa ostalim vezanim hrišćanima, odvedoše u Silivriju, gde se car nalazio i na mestu Amusu ih sve isekoše.

Spomen im se čini  4. septembra (22. avgusta).

Na ikoni se predstavljaju ili posebno ili u grupi, u običnom odelu sa krstom i mirtinom grančicom u znak mučeništva.

Prepodobni Alimpije Stolpnik
9. decembar / 26. novembar

Pre hiljadu i više godina bilo je ljudi koji su se, prezirući bogatstvo, gospodstvo, slavu, sjaj i ljudske strasti povlačili u tihi usamljenički život, u šume ili gudure i pustinje i tu provodili život u postu, nespavanju, trpeći zimu i vrućinu.

Bilo je i onih koji su pored toga šibanjem ili na drugi način svoje telo mučili. Između takvih bilo je pojedinaca koji su sebi podizali negde u pustinji, pokraj puta "Stol", tj. malu ozidanu kulu ili stub, pa su se okivali u lance za stub i ceo svoj zivot tu provodili trpeći glad, žeđ, elementarne nepogode.

Takvi su se zvali "stolpnici". Putnici bi im davali po malo hleba i vode da se održavaju u životu.
Za Alimpija Stolpnika priča se da je bilo iz peflagonske strane i da je živeo u vreme grčkog cara Iraklija. Crkvene knjige zabeležile su 608. godinu kao godinu njegove smrti.

Kažu da su se još pre njegovog rođenja pokazali neki znaci po kojima se moglo videti da će njegov život biti čudesan. Prema pripovedanju ovaj svetac je strogim postom i strpljenjem raznih nedaća skoro sve pustinjake prevazišao.
Načinio je sebi stolp uz kojeg je privezan proveo 53 godine. Sve vreme ležao je na jednoj strani rebara, nikad se ne okrenuvši na drugu. Kad je umro bilo mu je 118. godina.

Spomen mu se čini  9. decembra (26. novembra).

Sveti Alimpije na ikoni se predstavlja u asketskom, tj. pustinjačkom odelu kako sedi na svom stolpu.
Sveti Alimpije  je zaštitnik stoke, pa se zato na njegov dan ne upreže tegleće stoka.
Po predanju, on je pregazio kugu i od tada se ona ne javlja.

Sveti apostol Andrija Prvozvani
St. Apostle Andrew The Firstcalled
13. decembar / 30. novembar

Apostol Andrija bio je rodom iz iz Vitsaida, sa obale Genizaredskog jezera. Sin je Jone i rođeni brat apostola Petra. Najpre je bio učenik svetog Jovana Krstitelja i kad je Jovan, pokazujući rukom na Isusa Hrista koji je pored reke Jordana prolazio izustio reči: " Eto, to je jagnje Božje koje uzima grehove svega sveta", Andrija je bio prvi koji je sa Jovanom Bogoslovom pošao za Isusom da čuje njegovu nauku. Zbog toga što je prvi od učenika za Isusom krenuo dobio je ime Prvozvani.

Jednom prilikom Andrija je sa bratom Petrom bacao mrežu u jezero da lovi ribu, jer je i on bio ribar. Hristos ih je obojicu pozvao u apostolstvo poznatim rečima: " Hajdete sa mnom i ja ću vas načiniti lovcima ljudi". Od tog vremena Andrija je neprestano bio uz Hrista. Posle Hristovog vaskrsenja i Andrija je bio prisutan kad se Isus javljao svojim učenicima, a prisutan je bio i prilikom vaznesenja Gospoda Isusa Hrista i silaska Svetog Duha.

Kad su se apostoli razišli po svetu da propovedaju jevanđelje Andrija je obišao Trakiju, Vizantiju (Carigrad), Galatiju, Skitiju. U Vizantiji je postavio prvog episkopa Stahija. U gradu Skitiju na Crnom moru pretrpeo je velike muke i progone. Posle je prešao u Herzon na Krimu, a odatle rekom Dnjeprom doplovio je sa svojim učenicima u predele današnjeg Kijeva u Rusiji. Tada su tamo živeli preci sadašnjih Rusa i Srba i sveti Prvozvani Andrija im je propovedao Hristovu nauku. Na jednom kijevskom brdu podigao je krst i rekao da će se tu osnovati veliki grad i da će tu biti podignute mnoge crkve. Zaista, Rusija je postala centar pravoslavlja a u Kijevu pored mnogih crkava postoji i čuveni manastir Kijevo - Pečarska Lavra.

Odatle je sveti Andrija otišao u Novgorod a potom u Rim, pa je iz Rima prešao na grčko poluostrvo Peloponez. Tu je pred kraj svog života propovedao jevanđelje. U gradu Patrasu izlečio je mnoge bolesnike, a mnoge je ljude probratio u hrišćanstvo, među njima i brata i snahu gradskog starešine. Zbog toga je po naredbi starešine ovog grada bio razapet na krst, ali ne uspravno kao Hrist, nego na dve unakrst koso sastavljene grede u obliku slova H. Priča se da se dva dana i dve noći mučio na krstu i potom umro u svojoj 70. godini. Za vreme cara Konstantina telo prvozvanog Andrije preneseno je iz Patrasa u Carigrad i položeno u crkvi svetih Apostola.


*** *** *** ***

Spomen mu se daje 13. decembra (30. novembra).

Sveti Andrija se na ikoni predstavlja sa velikim krstom u obliku slova H, kao simbol njegove mučeničke smrti.

U Rusiji je postojao orden Svetog Andrije a i u Srbijise nekada na vojničkim zastavama stavljala njegova slika zbog toga što je starim Slovenima propovedao Hristovu veru. Ranije se takođe Prvozvani Andrija praznovao u Srbiji kao narodni praznik, jer je na taj dan za vreme Karađorđevog ratovanja protiv Turaka osvojen Beograd a na taj dan su kasnije proglašena narodna prava koja su Srbi od Turaka izvojevali.

Dan Prvozvanog Andrije bio je krsna slava dinastije Karađorđevića.

Po predanju, između Senja i manastira Ravanice ima pećinska potkapica koja je bila isposnica svetog Andreje, koji je došao u ovaj kraj današnje Srbije. U to vreme u gradu Trojanu, današnjoj Ćupriji, stanovao je vladika i kada je doznao za njegov dolazak, pozvao ga na ispovest. Andreja je zauzdao mečku zmijom, uzjahao je i došao vladici, koji ga prekori što u posne dane ne jede ribu nego pije mleko. Onda isposnik zatraži ribu i mleka, prekrsti ribu i iz nje poteče krv, zatim prekrsti mleko i od njega nikne trava.

Uoči Andrejevog dana kuva se kukuruz za medvede, ili poseban kolač - mečkina povojnica, kojim se tobože zavezivala čeljust medvedu da ne kolje stoku.

U istočnoj Srbiji dan svetog Andreje naziva se Mečkin dan.

Prepodobni Antonije Veliki
30. januar / 17. januar

Afričke pustinje bile su utočište za mnoge usamljenike i pustinjake koji su bežali iz svetske vreve, sujete i razvrata, da bi u tišini i usamljenosti mogli razviti svoj duh, a sve strasti i požudu zauzdali.
Odatle su pustinjački, asketski i cenobitski život raširio po drugim krajevima. Mnoge je primer prepodobnog oca Antonija Velikog odveo u pustinju gde su osnivali razne manastire i zajednice pustinjaka. Među njima je vrlo poznat sveti Pahomije koji je osnovao muški manastir na ostrvu Tavenu, na Nilu, a njegova sestra, privučena bratovljevim primerom, posvetila se pustinjačkom životu i osnovala je prvi ženski manastir.

Antonije Veliki rođen je u Misiru 251. godine. U osamnaestoj godini ostao je bez roditelja i, inspirisan pričom o bogatom mladiću, iz jevanđelja razdeli svoje imanje siromašnima i ode u pustinju. Tu je udaljen od sveta proveo četrdeset godina moleći se Bogu i savlađujući svoje strasti.
Slučajno su ga pronašli 305. godine i glas o njemu se proširio i privukao mnoge ljubitelje usamljeničkog života u pustinju. Antonije je za došljake spremio kolibe, a sam se povukao u planinu, odakle je nadzirao svoj novoosnovani manastir, Pispir.

Mirio je ljude, lečio ih, a sam car Konstantin Mu je često pisao obraćajući mu se kao ocu. Bio je poštovan od svih hrišćana. Sveti Atanasije Veliki, potonji arhiepiskop aleksandrijski, proveo je neko vreme u pustinji kod prepodobnog Antonija radi usavršavanja u hrišćanskim vrlinama.
Sveti Antonije je samo dva puta napuštao pustinju i odlazio među ljude, i to oba puta u Aleksandriji.

Od vremena svetog Antonija uvodi se red u pustinjački život, propisuje se ustav, po kome pustinjaci organizuju svoj život. Tako su dobijali svog starešinu, arhimandrita, "Avu" - oca, kome su bili bespogovorno podređeni. Odricali su se svog imanja i uzdržavali se od svih telesnih stvari po cenu svog zdravlja, morali su se neprekidno moliti Bogu i čitati Sveto Pismo, kao i raditi težačke poslove.
Sv. Antonije živeo je strogo po pravilima i u tome je prevazišao sve pustinjake. Bio je, kako kažu, živi mrtvac, a toliko je postao duhovan da je svakome u dušu mogao proniknuti - dakle odličan psiholog. Živeo je 105. godina.

Pomen mu se čini 30. januara (17. januara).

Na ikoni sv. Antonije se predstavlja u monaškom odelu sa krstom u ruci.

Sveti Atanasije Veliki
(Arhiepiskop Aleksandrijski) i Kiril
31. januar - 18. januar
22. jun - 9. jun

Sveti Atanasije je rođen u Aleksandriji, oko 296. godine posle Hrista. Vaspitavan je u hrišćanstvu, a živeo je kod Aleksandra arhiepiskopa aleksandrijskog. Neko vreme proveo je u pustinji kod svetog Antonije Velikog, a posle se opet vratio u Aleksandriju, gde je postao arhiđakon aleksandrijske crkve. Kada je sveti Antonije polazio na prvi Vaseljenski sabor, sa sobom je poveo i Atanasija, koji je svojom duhovnošću, poznavanjem Svetog pisma i rečitošću u prepirci sa Arijem, zadobio poštovanje prisutnih crkvenih otaca. Iako je bio mlad, imao je presudan uticaj na saborska rešenja, čim je navukao mržnju arijevaca, koji su se trudili da se na svaki način otarase svog žestokog protivnika.

Nije prošla ni godina od nikejskog sabora, a Atanasije posta arhiepiskop aleksandrijske crkve i 46 godina bio je stub crkve i hrišćanstva. Arijeve pristalice su svim silama radile na carevom dvoru da se skine anatema, koju je sabor bacio na Arija i da ga opet vrate u crkvu, ali Atanasije nije na to pristao, iako mu je i car Konstantin poručivao da bude popustljiviji prema arijevcima. Zbog toga su ga njegovi neprijatelji neprestano klevetali kod cara: da udara namet na crkve u svoju korist, da šuruje s carevim nepijateljima, da je ubio nekog episkopa Arsenija, ali je Atanasije umeo da sve te klevete suzbije, živeći svetim životom.

Car Konstantin je, ipal, zapovedio Atanasiju da vrati Arija za sveštenika, što je ovaj odlučno odbio. Arijevci ga zato optuže kao buntovnika, i prognaju u Galiju u zatočenje. Ali aleksandrijska crkva i posle progona svog arhiepiskopa nije htela da primi Arija za sveštenika, te car naredi Carigradskom arhiepiskopu Aleksandru da Arija vrati u crkvu. Pobožni starac svu noć se molio Bogu da ne dozvoli da osramoti crkvu, i u trenutku kad ja Arija pošao u sabornu crkvu, praćen gomilom svojih pristalica, oseti jake bolove u trbuhu i naprasno umre.

Atanasije je i za vreme Konstantinovog sina Konstancija, kao i Julijana Odstupnika i Valente, koji su svi bili Arijeve pristalice, još četiri pute bio proganjan i u progonstvu proveo oko dvadeset godina, sve dok nije 373. godine preminuo neprestano se boreći protiv arijevaca.

Kiril je takođe bio aleksandrijski arhiepiskop. U vreme njegovog rođenja Aleksandrija je bila vrlo poznat grad po nauci koja je u njemu cvetala. Tu je i Kiril školovan. Bio je energišan u suzbijanju raznih jeresi koje su tad rastrzale hrišćanstvo, a naročito nestorijanstva. On je nazvao sv. Djevu Mariju Bogorodicom, oko čega se vodila velika borba, pa je za to držan treći Vaseljenski sabor, za vreme cara Teodosija Mlađeg. Napisao je mnoge knjige, a upravljao je crkvom 35. godina. Uro je 444. godine posle Hrista.

*** *** *** ***

Svetom Kirilu drži se poseban pomen 22. juna (9. juna), a obojici ovih najznamenitijih aleksandrijskih arhiepiskopa, drži se spomen 31. januara (18. januara).

Na ikoni se sveti Atanasije predstavlja u potpunom arhijerejskom ornatu a isto tako se predstavlja i sveti Kiril.
Kao esnafsku slavu u Požarevcu su svtog Atanasija slavili hlebari, pekari, abadžije i drugi koji s vatrom i utijama rade.

Svetog Tanasija, po narodnom verovanju, slavi čuma  (kuga), stoga se on zove i Čumindan. (Opšte je uverenje bilo da je čuma živo biće i da liči na ženu. Mnogi su je zamišljali kao babu, ređe kao mladu ženu, uvek obučenu u belo. Čume tobože, žive u nekoj dalekoj prekomorskoj zemlji, a kad krenu u svet da more ljude, njihovi muževi ostaju kod kuće da obrađuju zemlju. Narod izbegava da joj pomene ime, zato je eufemistički naziva: kuma, teta).

Na svetog Antonija (koji pada dan pre svetog Tanasija) čuma ne izlazi nikuda, nego slavi i pije po vas dan, a drugi dan izlazi iz kuće i tumara da vidi da li svi praznuju ova dva sveca. Koga nađe da radi u taj dan, toga odmah ustreli, pa zato prvog dana gotovo svi rade (jer čuma slavi, pa ne vidi), a drugoga dana ne sme niko, jer se boji da čuma ne vidi.

Ko se razboli na dan svetog Tanasija neće ostati živ.

Prepodobni Avramije Zatvornik
12. novembar - 29. oktobar

Prisiljen od roditelja, Avramije pristade da se venča, no na sam dan venčanja ostavi i nevestu i roditelje i dom i uputi se u samoću, u isposničku ćeliju, u kojoj je proveo 50, godina. Samo dva puta je izašao iz svoje ćelije: prvi put po zapovesti episkopa, da prevede u veru Hristovu neko neznabožačko selo; a drugi put da spase svoju zabludelu sinovicu Mariju.

Upokojio se mirno 360. godina Posle Hrista u 70. godini.
Spomen na prepodobnog Avramija Zatvornika čini se 12. novembra ( 29. oktobra).

Blagovesti
7. april - 25. mart

Kad je Marija napunila četrnaest godina i dovršila svoje školovanje pri jerusalimskom hramu, njeni vaspitači sveštenici, počnu se savetovati šta da rade s njom. Roditelji joj behu pomrli, i zato reše da je daju jednom starom čoveku po imenu Josif, kome je tad bilo 84 godine, i koji joj je bio dalji rođak da je on čuva i o njoj se stara. On je uzme i odvede u svoju kuću u Nazaret.

Živeći kod Josifa u kući, koji je po zanatu bio dunđerin, drvodelja, i življaše životom časnim i uzornim, Marija je dočekala i vreme da postane izabrani sasud ( utroba) iz kog će se na svet javiti Bog u obliku čoveka.

Jednom posla Bog svog anđela Gavrila u Nazaret da Mariji odnese pozdrav a za ljude radostan glas da će postati majka Sinu Božjem. Iako je Marija bila zavetovana da se nikada ne udaje, kao što i nije, ona ne posumnja u reči anđela: "Duh sveti sići će na Tebe i sila Najvišega oseniće Te, te i ono što se rodi, sveto će biti i nazvaće se Sin Božji." Anđeo joj još reče da sinu nadene ime Isus.

Tog trenutka začeo se u utrobi devojke Marije Isis Hristos, i od ovog dana do Božića, kad se rodio, ravno je devet meseci. Kad je Sveta Djeva postala majka, bilo joj je 15 godina.


* * * * * ** * ** * *

Za spomen ovog događaja, kad je data blaga vest da će se, za spasenje roda ljudskog, na zemlji javiti Bog, još od prvih dana hrišćanstva ustanovljen je praznik Blagovesti, koji se parznuje 7. aprila (25. marta).

Odmah posle dobijenog glasa, Marija je otišla u Judeju, u posetu svojoj tetki Jelisaveti, majci Jovana Krstitelja, kojoj je anđeo, preko njenog muža, sveštenika Zaharija, javio, na šest meseci pre nego što se anđeo javio Mariji, da će roditi sina. Jelisaveta se, kada je videla Mariju, toliko obradovala da joj zaigra dete u utrobi, te je dočeka ovim rečima: "Blagoslovena Ti si među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje ; i otkuda to, da k meni dođe mati Gospoda moga?"

Marija odgovori svojoj tetki rečima punim veličanstvenog značenja, koje se svakog jutrenja pevaju u crkvi u takozvanoj  " devetoj pesmi ": " Veliča duša moja Gospoda i obradova se duh moj Bogu spasitelju mome ..."

Marija je provela kod svoje tetke oko tri meseca, pa se vratila svojoj kući.

Ikona koja predstavlja ovaj događaj, izgleda ovako: Sveta Djeva Marija sedi za jednim stolom i čita knjigu ( Sveto Pismo), a anđeo blagovesnik stoji sa suprotne strane, držeći u ruci krin, i iskazije svoje poslanstvo rečima: "Raduj se blagodatna... itd."

Blagovesti mogu da padnu na Uskrs, a mogu pasti i na Veliki Petak. I u jednom i u drugom slučaju ne izostavlja se služba (liturgija) ovog praznika, a služi se služba Jovana Zlatoustog.

Dok Blagovesti ne prođu ljudi se još uvek boje zime.

Da čovek ubije zmiju pre Blagovesti - zabeležio je Vuk - i u njezinu glavu usadi česno belog luka da nikne do Blagovesti, a da je zadene za kapu kad krene u crkvu, poznao bi koje su žene veštice, jer one bi odmah navalile na njega da mu otmu to česno luka.

Vreme oko Blagovesti, naročito kad udari sneg ili susnežica, zove se babini kozlići, babini jarci, babini pozajmenici ili babini ukovi.

Pripovedaju (opet po Vuku) da je u to vrijeme nekakva baba istjerala jariće u planinu, pa dunuo sjever i udario snijeg, a ona rekla: "Prc Marcu! ne bojim te se: moji jarići petoroščići!" Na to se rasrdi Mart, pa uzajmivši od Fevruarija nekoliko dana, navali snijegom i mrazom, te se smrzne i okameni i baba i njezini jarići. Kažu da se i danas može videti u nekakvoj planini (gde se to dogodilo) ono kamenje što je postalo od babe i od jarića: baba stoji u srijedi i jarići oko nje. Pošto je mart ovo učinio kažu da je rekao: "Da mi je još samo jedan dan, smrzao bih u kravi tele i u ženi dijete". Valjda je od ovog pripovijedanja ostalo i ono što se kaže:"Blagovijest pripovijest".

Na Blagovest se sadi paprika da bi bila blaga, a počinje i setva jarih žita; taj dan je srećan i za kalemljenje voćaka.

Bogojavljenje
Theophany
19. januar - 6. januar

Kod starih Jevreja postojao je običaj da niko ne može biti učitelj - rabin, dok ne napuni trideset godina.

Prema tome, kada je Isusu bilo trideset godina, otpočeo je on svoje propovedi. U to vreme, već se pročuo Jovan Krstitelj, koji je pripremao ljude za dolazak Mesijin, i na obalama Jordana, u okolini Vitavare, krstio one koji su se pokajali. Jednog dana prve godine svog javnog delovanja, dođe i Isus kod Jovana da se krsti. Jovan, iako ga nije poznavao, Božjim otkrovenjem poznade ga i smerno mu reče: "Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš k meni". Isus mu reče da ga ne zadržava, jer svaki od njih treba da ispuni Božju pravdu.
Jovan ga tada krsti, i dok je Isus izlazio iz vode, ugleda Jovan kako se otvoriše nebesa i Duh sveti kao golub siđe na Isusa, i ču glas: "Ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji!"  Ovaj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i javno uvođenje u spasiteljsku dužnost.



                                                              * * *  * * *  * * *  * * *

U spomen ovog događaja, još od apostolskih vremena ustanovljen je praznik pod imenom Bogojavljenje - grčki: Teofanija.
Praznik se proslavlja 19. januara (6. januara), i tada se vrše dva vodosvećanja: jedno uoči Bogojavljenja u crkvi, a drugo na sam dan, kad se izađe na reku ili drugu tekuću vodu. Od osvećene bogojavljenske vodice, svi nose po malo kući, za osvećovanje i piće. Ova vodica se ostavlja i u crkvi. Bogojavljenska vodica naziva se grčkom rečju agijazma i ona se, u starija vremena, davala bolesnicima koji se nisu mogli pričešćivati, radi osvećenja.

Na ikoni događaj Hristovog krštenja predstavlja se ovako: Hristos stoji u reci Jordanu, a sveti Jovan ga krštava vodom; nad Isusom, u visini, vidi se Sveti duh u obliku goluba u letu.

Stariji ljudi se ponegde pozdravljaju sa "Hristos se javi" i "Vaistinu javi".

Od Božića do Bogojavljenja mrsni su dani, pa i sreda i petak, ali se uoči Bogojavljenja, na Krstovdan, posti ma koji dan bio. Naš narod dane od Božića do Bogojavljenja zove "nekršteni dani".

Nekada, od 28. novembra do Bogojavljenja, nije moglo biti svadbi ni vemčanja, a venčani dani su bili od ovog praznika, u toku celih Mesojeđa do mesnih poklada. Zato je kod naroda bio običaj da se na Bogojavljenje, ako je lepo i zimsko vreme, devojke i mladići lepo obuku, te idu na litiju na vodoosvećenje, ali najviše idu "da bi se gledali", da se mladićima jave prilike s kojima da se žene, a devojkama za koga da se udaju. Od tog dana obično nastaju proševine i svadbe.
U narodu postoji i verovanje da se preko noći uoči Bogojavljenja na nekoliko trenutaka otvaraju nebesa. Ko bude napolju i to vidi može da od Boga zatraži ispunjenje jedne želje, i ispuniće mu se. Želja mora da bude samo jedna.
Mnogi se na Bogojavljenje ujutru pre sunca kupaju u potoku ili reci, a ako je voda smrzla probiju led.

Veruje se, u aleksinačkom Pomoravlju, a i drugde, da se bogojavljenska vodica i na najvećem mrazu ne može zalediti.

Hristovo rođenje
(Božić)
The Birth of Jesus, Christmas
7. januar - 25. decembar

Kada se Adam i Eva, na nagovor đavola prerušenog u zmiju, ogrešiše o Božju zapovest i kušaše plodove (jabuke) sa drveta saznanja dobra i zla, Bog ih pravedno kazni i istera iz raja u kome su do tada bezbrižno živeli. Praotac i pramajka, ostavljeni da se sami o sebi staraju, spoznaše napore, strah, bolest, žalost pa i smrt. Sretni i bezbrižni u raju, Adam i Eva postadoše nesretni i prokleti.

Ali, čovek je slika i prilika Božja, te stoga Stvoritelj nije čoveka sasvim od sebe odbacio, već mu je dao nade da će u svoje vreme poslati Spasitelja, koji će izmiriti ljude s Bogom, i koji će krvlju svojom iskupiti ljudski rod od prvobitnog greha, a vaskrsenjem svojim uništiti greh i smrt.

Dugo su pojedini pobožni ljudi željno očekivali kada će se Spasitelj javiti, a tek kada je došlo vreme da se ostvare proroštva starozavetnih proroka i da se ispuni račun proroka Danila, na 5.508 godine od stvaranja sveta, ili 753. godine od osnivanja Rima, " posla Bog svog sina jednorodnog, koji se rodio od žene ", posle devet meseci o Blagoveštenja, u Judeji, u obliku čoveka.

U to doba vladavina judejska beše već davno prestala, a narod jevrejski je, posle dugog robovanja mnogim gospodarima, bio pod vlašću Rimljana. Pred rođenje Hristovo, rimski imperator Avgust izdade zapovest da se u rimskoj carevini izvrši popis stanovništva. Svako je morao ići da se popiše u onom mestu odakle su mu bili preci. Pošto Marija beše od loze cara Davida, koji je rodom bio iz Vitlejema, a takođe i njen stvaralac Josif, oni krenu niz Nazareta Galilejskog, gde su živeli, u Vitlejem baš u vreme kada je trebalo da se rodi Isus Hristos.

Umorni putnici stigoše u Vitlejem uveče,a pošto tbog svoje sirotinje ne mogaše da nađe prenoćište, potražiše sklonište u jednoj pećini u okolini Vitlejema, u kojoj su pastiri za vreme nepogoda sklanjali svoja stada.

Te noći Djeva Marija "oprosti se svoga bremena" i rodi Sina prvenca i jedinca, i povivši ga u pelene, položi ga u jasle. "U najbednijem stanju, u jaslama ležaše Onaj, koji sada sedi na najvišem prestolu". U noći kada se rodi Isus, u Vitlejemu i okoloni vladala je duboka tišina, samo budni behu vitlejemski pastiri, kod svojih stada na ispaši. U jednom trenutku ugledaše veliku svetlost i anđela koji silažahu sa neba. Pastire obuze strah, ali anđeo stade među njih i reče im: "Ne bojte se, mene je Bog poslao da vam javim veliku radost, koja će biti svemu narodu. Ovog časa rodio se u Vitlejemu Bogom obećani Spasitelj sveta, Hristos. U pećini kod samog grada, vvi ćete naći dete povijeno, gde leži u jaslama".

Pošto anđeo iščeze, pastiri puni radosti pohitaju u pećinu i pogledavši malog Isusa smerno mu se pokloniše. Zatim ispričaše Josifu i Mariji sve što im je Bog otkrio i šta su od anđela čuli, pa odoše slaveći i hvaleći Boga.

U isto to vreme, nad zemljom izraelskom pojavi se velika i sjajna zvezda, koja beše neoboična s toga što se nije kretala od istoka ka zapadu, kao sve zvezde, već se kretala prema jugu, a ne beše na visini kao ostale zvezde, već u visini ptičjeg leta. Prema ondašnjem verovanju, svaki čovek imao je na nebu svoju zvezdu, koja je onoliko sjajna i velika, koliko je ugledan položaj čovekana zemlji. Ova čudna zvezda navela je na misao tri mudraca sa dalekog istoka, iz Persije da se rodio neki vrlo ugledan čovek, najverovatnije car. Zato persijski mudraci krenuše po zvezdi da traže novorođenog cara da mu se poklone.

Po predanju, bila su trojica: Gaspar, Valtazar i Melhior. Ovi mudraci, upravljajući se po kretanju čudnovate zvezde, dugo su putovali i na tom putu prispeše i do Jerusalima. Ovde im se zvezda izgubi, pa svratiše u grad, verujući da se rodio car judejski. Njihova raskošna odeća, naziv mudraca kao i mesto odakle su došli uzbuni sve stanovnike Jerusalima, pa glas o putnicima dođe i do ušiju cara Iroda Idumejca, koga je glas o novoređenom judejskom caru jako uplašio. Bojeći se da mu novorođeni car ne preotme presto, on smisli da ga ubije dok je još dete, ali nije znao gde da ga nađe. Zato on okupi sve glavare, sveštenike i učene ljude, znajući da imaju proročke knjige, pa ih upita: "Gde treba da se rodi Hristos?" "U Vitlejemu judejskom, tako je rekao prorok Mihej", odgovoriše mu oni. Zatim Irod tajno pozva tri mudraca u dvor i zamoli ih, kad nađu dete, da se vrate k njemu i kažu mu gde je da bi i on otišao da mu se pokloni.

Mudraci pođoše još iste večeri, i čim izađoše iz Jerusalima, zvezda na nebu se ponovo pojavi i odvede ih do Vitlejema, gde stade nad onom pećinom gde se Hristos rodio. Mudraci uđoše unutra, nađoše Josifa i Mariju sa malim Isusom, pokloniše mu se i dadoše darove: zlato kao caru, tamjan kao Bogu i smirnu kao prvosvešteniku i učitelju. Preko noći, mudracima se u snu javi Bog i reče im da se ne vraćaju u Irodu već da se drugim putem vrate u svoju zemlju, te oni tako i uradiše.
Irod je s nestrpljenjem očekivao povratak mudraca, ali kad ču da su oni drugim putem otputovali, razjari se i naredi da vojnici u Vitlejemu i okolini iseku svu mušku decu staru do dve godine, kako bi u opštem pomoru i Hristos bio pogubljen. Tada je ubijeno četrnajest hiljada nevine dece, a plač i jauk nesretnih majki razlegao se na sve strane. Ali Isus bi spasen, jer je Josif, po naređenju anđela, blagovremeno odveo majku i dete u Misir (Egipat) i tamo živeo sve dok Irod nije umro

* * *  * * *  * * * * * *

Od dana Hristovog rođenja započinje hrišćanska era, i od tog dana hrišćanski narodi, a i ostali svet, počinju brojati godine.
Za spomen rođenja Hristova, još od apostolskih vremena ustanovljen je veliki praznik - Božić.  Sveti Jovan Zlatousti kaže da je Božić izvor za sve praznike hrišćanske, jer da nije bilo Hristovog rođenja, ne bi bilo ni krštenja, ni vaskrsenja, ni drugih.

Božić se od početka nije praznovao istog dana, već je tek u četvrtom veku, u vreme cara Arkadija, uvedeno da se Božić peaznuje odvojeno od Bogojavljenja i da se praznuje 25. decembra, po Julijanskom kalendaru( 7. januar, po novom, Gregorijanskom). Toga istog dana Rimljani su imali praznik koji se zvao "Dies natalis Solis invicti", dan slavljenja sunca koje se neprestano vraća k letu i obnavlja, pa je praznovanje Božića određeno u taj dan da bi se potisnuo ovaj rimski praznik.
Da bi se hrišćani dostojno pripremili za Božić ustanovljen je post os 28. decembra do 6. januara uveče (od15. novembra do 24. decembra), koji nije tako strog kao uskršnji. On odgovara zimskom, godišnjem odmoru. Međutim, Božić, ma u koji dan pao, mrsni je dan.

Na ikoni se Hristovo rođenje predstavlja ovako: pećina i u njoj jasle, presveta Bogorodica sa Josifom i mladim Isusom. Pastiri se klanjaju, a sjajna zvezda svojom svetlošću osvetljava novorođenog Hrista. Na visini lete anđeli, za jasle privezane su mazge, a jagnje je u prvom planu.

O Božiću ljudi se, umesto uobičajenog pozdrava, pozdravljaju sa "Hristos se rodi"  i  "Vaistinu se rodi".

Ni jedan praznik nema više narodnih običaja nego Božić. koji se održavaju i dan danas. Najčešći običaji su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje česnice, pečenje pečenice, položajnik, a ima i mnogih drugih verovanja, gatanja, izreka i poslovica.
Misli se da je kod starih, mnogobožačkih Srba, postojao neki bog Badnja, čiji je kip bio deljan od drveta. Primivši hrišćanstvo, u oči dana kada se novi Bog rodio, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, a pošto im je on bio vrlo drag, taj običaj ponavljaju na svako Badnje veče, a badnja na jednom kraju namažu medom, koji deca ližu da bi time pokazali kako im je badnjak sladak i drag.

Crkva je badnjaku dala novi smisao: grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja, i ozaruju se i obasipaju radošću i miljem, zdravljem i obiljem.

Ranije, dok su ljudi više živeli na selu, a ponegde i danas, na Badnji dan, pre nego što se sunce rodi, jedan od ukućana ode u zabran (šumu) i izabere drvo, koje mora biti mlado i cerovo. Pre nego što zamahne sekirom, pospe drvo žitom i nazove mu: "Dobro jutro i čestiti ti Badnji dan". Zatim zaseče na dva mesta da ispadne iver, i taj iver uzme sa sobom. Odsečeno drvo okreše, odnese kući i uveče naloži na vatru. Kad pregori, donji se kraj nosi oko torova i štala, a drugi gornji kraj ostavlja se za položajnika. Zbog toga što se na taj dan pali badnjak, i dan se zove Badnji dan.
Danas se, naravno, badnjak u gradovima kupuje na pijaci od seljaka, ali mu je simbolika ista, a ritual skraćen, ali se badnjak jednostavno samo drži u kući.

Uoči Božića slamom se posipa pod u kući, čime se dom pretvara u onu pećinu vitlejemsku, u kojoj se rodio Hristos, i u kojoj se prostirala slama radi ležanja stoke. U seoskim kućama slama na podu leži i po tri dana, a u gradovima ova je simbolika svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjak.
Zanimljiv je i vrlo star običaj da, kad se nosi slama oko kuće, a koja će se po kući prosuti, neko od starijih kvoca, a za njim idu deca i pijuču, dok veseli domaćin baca raznovrsno žito, kojim tobože hrani svoje piliće. Pravi, poganski smisao ovog običaja je nejasan ( neki smatraju da se kvocanjem i pijukanjem pozivaju duše umrlih predaka za koje se verovalo da se nalaze u telima životinja), ali danas obično ovaj običaj predstavlja: kao što kvočka pod krilima prikuplja svoje piliće i zagreva ih materinskom ljubavlju, tako je i Hrist došao da sve ljude zbliži i složi u jednu hrišćansku zajednicu i zagreje ljubavlju: a kao što se pilići hrane žitom, tako je i on ljude nahranio i napojio svojom naukom, jer je govorio: "Ko je gladan neka dođe meni i ja ću ga nahraniti, i ko je žedan neka dođe k meni da pije vode žive".

Za česnicu koja se na Božić mesi misli se da je ona dobila svoje ime zato što se mesi za čest (čast) Isusa Hrista, ali se lomi na česti ili na onoliko delova, koliko u domu ima ukućana. (Kako se priprema česnica i pečenica opisano je u dodatku Slavska jela i pića). Novac koji se u česnicu stavlja treba da je od zlata ili srebra, dakle od plemenitog metala za koji rđa ne prianja, jer je to dar novorođenom Hristu.

Za položajnika i čaranje u vatru donjim, pregorelim delom badnjaka, misli se da oni predstavljaju mudraca sa istoka i njihovo gatanje po zvezdama, jer kao što su oni svoje gatanje izvodili iz jata nebrojenih nebeskih zvezda, tako i položajnik, gatajući po iskresanim varnicama iz vatre, izjavljuje svoje želje domaćinu i njegovom domu. Čajkanović pak smatra da je položajnik (polaženik) inkarnacija mitskog pretka koji se pojavljuje u svim najvažnijim trenucima u životu njegovih potomaka o Božiću, slavi, o rođenju, svadbi i prilikom smrtnog slučaja.
Prva dužnost položajnika (negde ga zovu i Radovan) je da poželi sreću, zdravlje i napredak domaćinovom domu. Zato on čim uže u kuću (a pazi da desnom nogom prekorači preko praga), prilazi vatri i karajem badnjaka džara vatru da izbiju varnice i govori: "Ovoliko ovaca i novaca, trmaka i krmaka, konja i volova, krava i teladi, života i zdravlja, sreće i berićeta i svakog napretka, neka da Bog!" ili šta slično.
Posle mirbožanja ( domaćin i položajnik prislanjaju obraz uz obraz - ređe se ljube - i govore " Hristo se rodi " - " Vaistinu se rodi!" itd.) položajnik daruje ognjište, tj na kraju ognjišta s istočne strane stavi novac, malo posedi, popije (najčešće) vruću rakiju, pozdravi se i ode. Na odlasku i položajnik se daruje, čarapama ili peškirom, jabukom ili kolačem koji je isispečen zajedno sa česnicom.

Nekada se o Božiću, u znak radosti i veselja, pucalo iz pušaka, a pevale su se i božićne pesme, kao: "Božić, Božić bata..."  i   " U Božića tri nožića..."

Vuk je, u svom Rečniku, opisao kako Srbi provode Božić:

Kad se podjutari, pošto namire stoku, onda sjedu za ručak, ali prije izbace nekolike puške ( a tako i ujutru rano kad ustanu) pa se iskupe oko sofr, te se mole Bogu ( držeći svako po jednu voštanu sveću u rukama) i mirbožaju se, tj izljube se svi redom govoreći: "Mir Božji! Hristo se rodi, vaistinu rodi, poklanjamo se Ristu i Ristovu roždenstvu". Po tom domaćin pokupi sve one svijeće u jednu rukovet i usadi u žito, koje stoji na sofri u kakvoj karlici ili čanku (svakojako žito pomešano zajedno, u tom žitu stoje i kolači kojekakvi) te onđe malo pogore, pa ih ugase onim žitom. Ono žito dajuposle žene kokoškama da nose jaja. Kad počnu ručati neki najpre okuse sira, neki pečenice itd., ali rakijemlogi ne piju prvi dan zbog vrućice. Oko pola ručka ustanu u  slavu i lome kolač kakogod i o krsnom imenu, samo što nema koljiva. Na Božić se obično ruča s vreće (prostre se prazna vreća mesto čaršava ili po čaršavu) i sofra se ne diže (niti se kuća čisti) za tri dana. Prvi dan Božića niko nikome ne ide u kuću osim položajnika... Od slame, s kojom se na Badnji dan kvoči i pijuče, ostavi domaćin po nešto, pa kada nasađuje kokoši, pod svaku metne po malo. Ono uže u kome se slama donese, ne razdreši se, nego se samo raspusti, pa se na Božić, ujutru pred kućom baci po njemu žito, te kokoši kljucaju, a domaćica rekne: "Kako mi u skupukljucale, tako mi u skupu i nosile!"


Lep se običaj pominje u Risnu. Na Božić, u crkvi posle jutrenja, svi se ljube jedan sdrugim, i tako da tada izmire mnogi koji su dugo vreme bili u zavadi.

U mnogim mestima se smatra da su dani između Božića i Bogojavljenja (ili do svetog Jovana, dok "Padne krst u vodu") nekršteni dani, jer je Isus kršten tek na Bogojavljenje. To je vreme kada se natprirodna bića - vampiri, karakondžule, nekrštenci i sotone - kreću noću i pakoste ljudima. Ne sme se ići noću na raskrsnice, groblja, pod mostove i vodenice, jer su to staništa natrprirodnih bića. U te dane isto tako ne treba po večeri i noći piti vodu.
Na Kosovu se kažeda karakondžula skita od Božića do Vodice (Bogojavljenja) zato što su ovi dani nekršteni.
Karakondžula sedi na strehi iznad kućnih vrata, i to predveče, i tu čeka: čim ko iziđe napolje, odmah mu turi sač na glavu, uzjaše ga, pa ga istera iz obora napolje i otera u kakvu reku, i tu ga tera kroz vodu sve dok petao ne zapeva ili magare ne zariče, a onda ga pusti. Veruje se da jevrejska  deca, začeta u ove dane, postaju karakondžule. Zato Jevreji izbegavaju svoje žene u te dane.
Ako se dete rodi ovih dana, veruje se, u aleksinačkom Pomoravlju, da će ga snaći velika nesreća u životu. Ako pak neko umre, bodu ga iglom ili glogovim trnom, da se ne povampiri, da ne postane vukodlak.

Na Božić nosi se vuku večera, od svakog jela po malo, i ostavi se na raskršću s rečima: Eto vuče, večeraj kod mene, i nemoj više nikako... Sličan običaj je i na Kosovu: "Mnogi iznesu na Badnju Večer sofru pred kuću i metnu na nju sve što su zgotovili  za večeru, pa onda počnu zvati na večeru svaku štetnu zverku i svoje neprijatelje po imenu govoreći: vuci, mečke, lisice, zajci, tvorovi, psi, ljudi i svi koji nama zlo mislite, dođite na večeru... Ako sada ne dođete na večeru, a vi za godinu dana nemojte dolaziti u naš obor na večeru ni po večeri, jer ćete biti pišman.

Badnja nedelja je nedelja pred Božić. Tih dana se ne šiša, ne brije i ne sarezuju nokti, da se nebi  " seklo " zdravlje, a deca se ne tuku, da im se ne pojavljuju čirevi po telu.
U Pomoravlju ( Velika Morava) je običaj da se na Božić ustaje rano i umiva na sekiri sa oštricom okrenutom naviše. Posle umivanja uzima se pupoljak drena i pije sa vodom. Umivanje na sekiri simboliše spiranje prljavštine i sasecanje greha, dren zdravlje, a vino krv Isusovu.
Kad na božić pada sneg, veruje se da će godina biti rodna. Ne valja ni zbog ljudi, ni zbog stoke, ni zbog letine da na Božić bude jugovina ili kiša.

Dobro je na Božić, posle ručka, otpočeti svaki rad. Tada ženska deca uče da pletu, projašu se konji, započne se kakav posao, da bi ljudi cele godine bili vredni i da im poslovi idu od ruke.
Božićnih običaja ima toliko da bi se o njemu mogla čitava knjiga napisati. Zbog svojih običaja Božić je najradosniji i najveseliji od svih praznika.

I Njegoš je u  "Gorskom Vijencu " pevao:

Nema dana bez očinjeg vida,
Niti prave slave bez Božića!
Slavio sam Božić u Vitlejem
Slavio ga u Atonsku Goru,
Slavio ga u Sveto Kijevo:
Al` je ova slava odvojila,
Sa prostotom i sa veselošću,
Vatra bolje nego igda plama,
Prostrta je ispred ognja slama,
Prekršćeni na ognju badnjaci,
Puške puču, vrte se peciva,
Gusle gude, a kola pevaju,
S unučadi đedovi igraju...