NEKADA



Nekada se neko poigra s' nama

Zabave radi, služi se rečima

Koje nekom puno znače

I taj neko zbog njih plače



Nekada se neko nametne mislima

Igre radi, kao da baca kost psima

Neko tu kost donese verno

Jer veruje nekom iskreno.



Nekada se neko našali smerno

Namere radi, rani nekom dušu smišljeno

I ta rana nekom ne zaraste nikada

Samo prazna zjapi rupa nezatrpana



Nekada se neko tajno prikrade

I nekom sve lepe trenutke ukrade

A neko to sve shvati čedno

Pa nekom pokloni sve ljubavi vredno



Nekada će neko na istinu

Bogu vratiti sve što misli vratiti mogu

I tada će nekom opet biti žao

Jer neko je za nekim iskreno plakao.

NAJLEPŠIM UPLAKANIM OČIMA



Ko bi reko da te oči više gledati neće

Rađanje jednog novog dana u očekivanju sreće

Da više ni suzu pustiti ne mogu, makar snenu

Ukočene, zauvek ostale su u tom jezivom, bolnom trenu



I ko je zamisliti mogao da će pogled plemeniti nestati

Da će to veliko srce da kuca zauvek prestati

Da će sve u jednom trenu obaviti tama

I da će druga dva voljena oka ostati sama



Zbog najlepših uplakanih očiju ja plačem tiho, i još tiše

Da me ne vide, da ne tuguju još više

Ne želim da im nanosim boli, jer ih volim

I ako ne gledaju više kad nadamnom padaju kiše…



Zato im darujem suze svoje, da mogu plakati

Pogled svoj, srce koje kuca ljubavlju, da im život vrati

Darujem im sve čarobne slike ovoga sveta, budućnost neznanu

Da nikada više ne utihnu, i ne ugledaju tamu…

BUNILO



Iz kojeg li sam romana iskočio

I koliko sam vekova preskočio

Da bih se ponovo rodio

U nagorem dobu čovečanstva živeo

Sve te srahote i patnje video

Raznih se grozota naslušao

I samo mali deo svega toga osetio

Uprljao, oslepeo, ogluveo...

Zažalio što sam se uopšte rodio

Čovek postao

I tako dušu svoju otrovao...

MAŠTA



Slusam reči tvoje, poeziju divnu

Blagi osmeh, tvojih usana

Mirnu, staloženu, tihu melodiju

Kristalno čistih, Anđeoskih tonova



Gledam oči tvoje, dva gorska jezera

Bistra, čista, duboka i sjajna

Ogledala neba plava, prostrana

Nezaboravna, večna… Beskrajna



Osećam ruke tvoje, toplinu meku

Nežni dodir tela i…

Tvoju kožu, boje slične mleku



Udišem, udišem tvoj miris

Lahorast, snažan, strastven

…Božanstven



I maštam…



Maštam da te opet imam samo za sebe

Da te nikom više ne dam

Jer bez tebe moj život je bedan

Smesan, ništavan, bezvredan…

NEVERNICE



Još jedna suza bola

Skliznu niz moje lice

Zbog tebe nevernice hladna

Večito gladna novog mesta

Ljubavi nove, kratke, lažne…



Moje su ti reči postale nevažne

Dodiri hladni, poljupci gadni

Pogled plaćan, tebi mračan svet

Koji te guši, ne da da dišeš slobodno…



Zar je sve to potrebno

Kakvi te onda okovi vezuju za mene

Zašto da vene jedna mladost lepa

Zašto da slepa bude ljubav tvoja

Kada moja duša više nema snage…



Sve su vage u mom telu osetile težinu

Mog sramnog života kraj tebe

Naviknuću na samoću, i ako Volim te

Ne muči sebe, zato idi, molim te…

DAN



Kako izgleda život sa one druge strane,

normalne, svakidašnje, za mene tajne

Kako izgleda dan, sunčan, radostan

U svoj onoj gužvi užurbanih prolaznika

koji idu nekim svojim pravcem

Kako izgledaju oèi naspavane,

ispunjene lepotama samo njima znane

I kako izgledam ja u tim očima

koji noćima ne zna za san

I ne znam kako izgleda takav jedan dan.



Sigurno u meni vide neko čudno biće

zalutalo pod okrilje dana

Čija sena luta sasvim sama

Slepa od svetlosti novog dana

Izubljena u prostoru nekom neobičnom

Tesnom, mučnom i sebičnom.



Možda je i bolje što ne znam

Kako izgleda takav jedan dan

Jer za mene je svaki dan sumoran

Bezličan, surov i nestvaran

Noći tamne su lepše od svega

Kada samoća i muzika moje su druge

Kada su samo tuge meni znane

I kada rane budu malo manje

Onda na tren pomislim o takvom jednom danu

I naslutim istinu, samo meni znanu…

STARINA



U ovo hladno praskozorje

poplavljeno morem tišine

Jedan je starac plak'o…



Ni talasi

Koji besomučno udaraše

U obale njegove duše

Ne mogadoše nadjačati

Večnu tišinu koja ga je zvala



Plakao je dugo starina…

Nije žalio za životom

Već zbog nemoći svoje

Da učini ovaj svet

Barem za jedan osmeh bogatijim



A Svet je ostao hladan



U svojoj bezosećajnosti za čula

Kratkovidosti za patnje

Bezbriznosti za očaje

Nemarnosti za duše naše ljudske



Ostao je hladan i nije mario za plač



Za vapaj…



A već sutra

Starine više neće biti

I neće više niko plakati

Nad sudbinom našom



Samo će tišina

Ta hladna tišina podsetiti

Nekog drugog straca

Da je svaka suza uzaludna



Nemoćna



Nevidljiva



Samrtna…

RANA



Da… Život piše romane

Nama tako znane, monotone

Senilne i dosadne životne priče

Koje više ni na šta ne liče



I samo oči, još uvek snene

Ne navikle na svetlost dana

I dalje čitaju stranice njene

I ne vide kolika zjapi rana



Rana nezalečena, nedopisana

Nepročitana, nedopevana

Kroz vreme verno čuvana

Jedino meni bolno dostupna



Rana iz mladosti tvoje i moje

Romana našeg nedovršenog

Krvariće do zadnjeg mi dana

Života mog, života suđenog…

BOL I SREĆA



Koliko je velika sreća

I koliko velika moze biti bol

Koliko je radost veća

Od svih tuga srca mog.



Kako lep beše osmeh moj

Lepši od bilo kakve suze

A ti mi i taj osmeh uze

Da bi me zaboravila što brže.



I zar postojaše dan bez sunca

Noć bez zvezda, mladog meseca

Jutro bez tebe, Vilo nebeska

Nedodirljiva seno daleka, a opet tako bliska.



Kako može biti sreća veća

Od boli koja ne popušta

Koja me razjeda snagom svom

Pri svakom pogledu tvom, neutešnom.



Da li ću naučiti da mrzim

Ili ću te i dalje slepo voleti

Da li ću te preboleti

Ili s' tobom u mislima večno zaspati?

ČUVAR GRADA



Sumorne su ove usamljene noći

Kada znam da niko neće doći

Kada spavate snom milim,

Snom čednim

Kada me svaki pokušaj čini vrednim

Da sačuvam ovaj grad

Vaše snove u njemu

Od zlih mora

Presušenih izvora

I nemarnih prolaznika

Koji bi da ga prljaju

Gaze

Da vas bude

Da vam sude

Da vam nude

Najlepše laži sveta

Jer im smeta

Naš mir

Naš Raj

Lepota Tvorca grada sjaj…