NEKADA



Nekada se neko poigra s' nama

Zabave radi, služi se rečima

Koje nekom puno znače

I taj neko zbog njih plače



Nekada se neko nametne mislima

Igre radi, kao da baca kost psima

Neko tu kost donese verno

Jer veruje nekom iskreno.



Nekada se neko našali smerno

Namere radi, rani nekom dušu smišljeno

I ta rana nekom ne zaraste nikada

Samo prazna zjapi rupa nezatrpana



Nekada se neko tajno prikrade

I nekom sve lepe trenutke ukrade

A neko to sve shvati čedno

Pa nekom pokloni sve ljubavi vredno



Nekada će neko na istinu

Bogu vratiti sve što misli vratiti mogu

I tada će nekom opet biti žao

Jer neko je za nekim iskreno plakao.

NAJLEPŠIM UPLAKANIM OČIMA



Ko bi reko da te oči više gledati neće

Rađanje jednog novog dana u očekivanju sreće

Da više ni suzu pustiti ne mogu, makar snenu

Ukočene, zauvek ostale su u tom jezivom, bolnom trenu



I ko je zamisliti mogao da će pogled plemeniti nestati

Da će to veliko srce da kuca zauvek prestati

Da će sve u jednom trenu obaviti tama

I da će druga dva voljena oka ostati sama



Zbog najlepših uplakanih očiju ja plačem tiho, i još tiše

Da me ne vide, da ne tuguju još više

Ne želim da im nanosim boli, jer ih volim

I ako ne gledaju više kad nadamnom padaju kiše…



Zato im darujem suze svoje, da mogu plakati

Pogled svoj, srce koje kuca ljubavlju, da im život vrati

Darujem im sve čarobne slike ovoga sveta, budućnost neznanu

Da nikada više ne utihnu, i ne ugledaju tamu…

BUNILO



Iz kojeg li sam romana iskočio

I koliko sam vekova preskočio

Da bih se ponovo rodio

U nagorem dobu čovečanstva živeo

Sve te srahote i patnje video

Raznih se grozota naslušao

I samo mali deo svega toga osetio

Uprljao, oslepeo, ogluveo...

Zažalio što sam se uopšte rodio

Čovek postao

I tako dušu svoju otrovao...

MAŠTA



Slusam reči tvoje, poeziju divnu

Blagi osmeh, tvojih usana

Mirnu, staloženu, tihu melodiju

Kristalno čistih, Anđeoskih tonova



Gledam oči tvoje, dva gorska jezera

Bistra, čista, duboka i sjajna

Ogledala neba plava, prostrana

Nezaboravna, večna… Beskrajna



Osećam ruke tvoje, toplinu meku

Nežni dodir tela i…

Tvoju kožu, boje slične mleku



Udišem, udišem tvoj miris

Lahorast, snažan, strastven

…Božanstven



I maštam…



Maštam da te opet imam samo za sebe

Da te nikom više ne dam

Jer bez tebe moj život je bedan

Smesan, ništavan, bezvredan…

NEVERNICE



Još jedna suza bola

Skliznu niz moje lice

Zbog tebe nevernice hladna

Večito gladna novog mesta

Ljubavi nove, kratke, lažne…



Moje su ti reči postale nevažne

Dodiri hladni, poljupci gadni

Pogled plaćan, tebi mračan svet

Koji te guši, ne da da dišeš slobodno…



Zar je sve to potrebno

Kakvi te onda okovi vezuju za mene

Zašto da vene jedna mladost lepa

Zašto da slepa bude ljubav tvoja

Kada moja duša više nema snage…



Sve su vage u mom telu osetile težinu

Mog sramnog života kraj tebe

Naviknuću na samoću, i ako Volim te

Ne muči sebe, zato idi, molim te…

DAN



Kako izgleda život sa one druge strane,

normalne, svakidašnje, za mene tajne

Kako izgleda dan, sunčan, radostan

U svoj onoj gužvi užurbanih prolaznika

koji idu nekim svojim pravcem

Kako izgledaju oèi naspavane,

ispunjene lepotama samo njima znane

I kako izgledam ja u tim očima

koji noćima ne zna za san

I ne znam kako izgleda takav jedan dan.



Sigurno u meni vide neko čudno biće

zalutalo pod okrilje dana

Čija sena luta sasvim sama

Slepa od svetlosti novog dana

Izubljena u prostoru nekom neobičnom

Tesnom, mučnom i sebičnom.



Možda je i bolje što ne znam

Kako izgleda takav jedan dan

Jer za mene je svaki dan sumoran

Bezličan, surov i nestvaran

Noći tamne su lepše od svega

Kada samoća i muzika moje su druge

Kada su samo tuge meni znane

I kada rane budu malo manje

Onda na tren pomislim o takvom jednom danu

I naslutim istinu, samo meni znanu…

STARINA



U ovo hladno praskozorje

poplavljeno morem tišine

Jedan je starac plak'o…



Ni talasi

Koji besomučno udaraše

U obale njegove duše

Ne mogadoše nadjačati

Večnu tišinu koja ga je zvala



Plakao je dugo starina…

Nije žalio za životom

Već zbog nemoći svoje

Da učini ovaj svet

Barem za jedan osmeh bogatijim



A Svet je ostao hladan



U svojoj bezosećajnosti za čula

Kratkovidosti za patnje

Bezbriznosti za očaje

Nemarnosti za duše naše ljudske



Ostao je hladan i nije mario za plač



Za vapaj…



A već sutra

Starine više neće biti

I neće više niko plakati

Nad sudbinom našom



Samo će tišina

Ta hladna tišina podsetiti

Nekog drugog straca

Da je svaka suza uzaludna



Nemoćna



Nevidljiva



Samrtna…

RANA



Da… Život piše romane

Nama tako znane, monotone

Senilne i dosadne životne priče

Koje više ni na šta ne liče



I samo oči, još uvek snene

Ne navikle na svetlost dana

I dalje čitaju stranice njene

I ne vide kolika zjapi rana



Rana nezalečena, nedopisana

Nepročitana, nedopevana

Kroz vreme verno čuvana

Jedino meni bolno dostupna



Rana iz mladosti tvoje i moje

Romana našeg nedovršenog

Krvariće do zadnjeg mi dana

Života mog, života suđenog…

BOL I SREĆA



Koliko je velika sreća

I koliko velika moze biti bol

Koliko je radost veća

Od svih tuga srca mog.



Kako lep beše osmeh moj

Lepši od bilo kakve suze

A ti mi i taj osmeh uze

Da bi me zaboravila što brže.



I zar postojaše dan bez sunca

Noć bez zvezda, mladog meseca

Jutro bez tebe, Vilo nebeska

Nedodirljiva seno daleka, a opet tako bliska.



Kako može biti sreća veća

Od boli koja ne popušta

Koja me razjeda snagom svom

Pri svakom pogledu tvom, neutešnom.



Da li ću naučiti da mrzim

Ili ću te i dalje slepo voleti

Da li ću te preboleti

Ili s' tobom u mislima večno zaspati?

ČUVAR GRADA



Sumorne su ove usamljene noći

Kada znam da niko neće doći

Kada spavate snom milim,

Snom čednim

Kada me svaki pokušaj čini vrednim

Da sačuvam ovaj grad

Vaše snove u njemu

Od zlih mora

Presušenih izvora

I nemarnih prolaznika

Koji bi da ga prljaju

Gaze

Da vas bude

Da vam sude

Da vam nude

Najlepše laži sveta

Jer im smeta

Naš mir

Naš Raj

Lepota Tvorca grada sjaj…

TI

Koja krasiš moje snove
Koja stvaraš nove izvore
Toplote, dobrote, Ljubavi

... Priđi mi

Zagrli me strasno
Pokaži mi jasno
Voli me smelo
Pokaži svoje delo

Ljubi me silno
Dodiruj nemirno
Šapući mi vrelo
Daruj mi svoje telo

Jer ja te Volim
I zbog tebe gorim
Gorim u plamenu tvom
Plamenu nebeskom...

NESTAJEM


Tvoj poljubac, tvoj dah

Kao da ga osetim na mah

Čini mi se da vidim tvoju senu

I onda, kao u trenu

Sve natkrije ova tamna noć

Daljina koja nas deli

Zovem te, preklinjem

Upomoć!

Ali samo moj glas odjekuje

Sve slabije, sve tiše...

...Zar me to niko ne očekuje?

Ili ne postojim?

Nema me više?

DALEKI VRT



Svaku smrt preživljavam sve više, kao da je moja

Možda ću i ja uskoro u taj daleki vrt, pun snova

Zalutati i zaboraviti kako da se vratim

A možda i shvatim da povratka mi nema...



Umorne su oèi moje pokošene jutarnjim zracima

Pijane, suzama mutnim orošene

Bez onog nekadašnjeg sjaja, borama opšivene

Slepe za život sa "onog" drugog kraja lože



O Bože na šta sam život potrošio

Ne mogu reći da se kajem, jer onda lajem

Na sve lepe trenutke koje sam imao

Na ljubav koju sam nesebično primao,



Na..?



Ne sećam se ničeg lepog više

Isto kao kad' jutarnje kiše speru sve tragove noćnih šetača

Tako i moje misli poput poplašenih vrabaca

Nestanu u magli gustoj, neprobojnoj.



Samo mojoj, jer drugi je ne vide...

Drugi više ne vide ni mene

Ne primećuju oronulog starinu čije sene

Lagano nestaju u mraku, života prestrašene...

MOŽDA



U snovima svojim često vidim zamišljene ljude

koji se na žalost retko kada bude.

Koji plešu po gorama vilovitim, nesvesni novog dana…

Njegovog nastajanja i radosti te

Kada oči otvorene gledaju sjajno sunce

Kako šara svojim carstvom nebeskim

I kada su oko

Tebe prijatelji… tako bliski…



Da li i Ti sanjaš nešto slično?

Ili sasvim obično, zaspiš bez mašte osećaja žedna.

Ili su moja bedna čula tako slaba, da ne poznaju Tvoj dah.

Zar se pretvaram u prah?

U prašinu sjajnu na rukama Tvojim

Koju će lagani lahor odneti Bogovina svojim…



Možda nema kraja mome snu čudnom

Ili oku budnom, nema sna…

Pusta su moja sećanja prazna, ili…

Možda sam ja taj koji se nikada ne budi

Koji lutam svetom ovim zanesen

Zagledan u novo "juče" - potresen

Ljubavlju koju nemam, koja mi nije data.

Zaboravljen od sebe, od Tebe, od… sna

Mozda…?

MORA



Kada jedan san utihne i pretvori se u moru

Hladnu, jadnu, bezdušnu pošast

Kada nežni dodir počne da boli

A ljubav poput soli postane gorka

Kad misli više ne budu misli naše

I kada mašte iščeznu u vidu magle

Kad jedan topli osmeh nestane u grču

A plemenite oči jecaju, plaču

Kad lomaču potpale zli ljudi vlasti gladni

Psi siromašni, bedne sluge sujete svoje…



Šta će tada biti?



Da li će iko voleti? Ili će svi mrzeti?





I…



Da li ćemo uopšte postojati?

da li ćemo se ljudima zvati?

MAZO MOJA



Kao da je sišla sa oblaka plavog

Malog, poput dlana mog

Jedne noći bajne…

Sjajne Maestrano, veličanstvene puti



Nisam znao smem li je dodirnuti

Poljubiti, maziti, milovati

Nisam znao umem li

Zalivati taj nežni mirisni cvet



Čiji sam ja bio ceo svet

Satkan od milion toplih dodira

Usana mednih, poljubaca žednih

I tako čednih, iskrenih želja mojih



Mazo moja mala, nežna

Bojim se da, kao pahulja snežna

Ne ispariš od dodira mog

Ljubavi željnog, do večnosti vernog…

ISTINA



Došao je i taj dan spoznaje moje,

Tvoje, naše sudbine, sreće naše

Došao je i taj čas zloslutne istine strašne



Koliko sam puta molio

Boga Molio tebe, molio sebe,

Koliko se iskreno nadao da ne dođe do toga

Do ove tame jadne, gadne, hladne…



I sve je nestalo u trenu!



Svi snovi pretvoriše se u more

Nežni osmesi u nakazne bore

Dodiri čedni u opekotine bolne

Pogledi radosni u suze otrovne



A ti…

Jedina snago moja, ženo neobične lepote

Istinu nisi htela do kraja da shvatiš

Svojom vagom merila si naše živote



Možda sada i ti zbog toga patiš

Možda nisi umela da shvatiš

Koliko je jaka Ljubav naša

Koliko sam bio iskren od prvog časa



Opostiće mi Bog, možda i ti

Ali ja sebi nikad' neću oprostiti

Ovu istinu bolnu, tako jaku:

Umreću neshvaćen i sam u najdubljem mraku

SEPTEMBAR

Volim septembar, ovu noć tihu

I volim… Volim samo Tebe

I ako Tvoje usne Više ne mirišu

I volim ovu kišu hladnu

Što ledi mi dah

Dok koračam umoran kroz mora

Bezličnog humora

nasmejan…

za druge, tako jak…

JEDNOM



Jednom kad zatvorim oči snene

i zauvek potonem u dubine njene

tamne. Hoće li onda misli pomamne

zauvek nestati? I da li će sve prestati

da postoji u ovom vremenu mračnom

Vremenu groznom, poroznom…



Jednom kad zatvorim oči snene

i zauvek dodirnem vrhove njene

sjajne. Hoće li mi onda misli bajne

doseći do misli tvojih? I da li će iz mojih

suza prolivenih, poteći bistar potok, hladan,

gladan večnog sna… mirovanja…



Jednom kad zatvorim oči snene

i najzad doputujem u predele njene

Hoću li i onda biti voljen, ili olako preboljen?

Hoću li i onda po drugi put umreti?

Hoću li ikada Tebe preboleti?

Hoće li se ikad duša moja upokojiti?

PROBAO SAM…



Jednom sam i ja probao…

Probao da volim, ljubim, milujem

I priznajem…



Sanjam ponovo te trenutke

Ljubavi i sreće

Trenutke koji vratiti se neće



Možda je greška bila

Što sam samo probao

Što nisam istinski voleo



I ma kolika moja želja jaka bila

Ona se istopila kao pahulja na vrelom dlanu

Nestala sa vidika kao zvezda po danu…



A vreme od tada

Teče nepovratno, sporo, gadno

Osećam se prljavo, bedno i jadno



I proklinjem dan kada mi na um pade

Da taknem ono što se dirati ne sme

Osećanja neznana, a tako "skupa"

Samo odabranima dostupna…

ŽELJA



Da li si čula nekada kako plima nadolazi

Ili kako lahor kraj mirnih iva prolazi

Da li znaš da znam koji je danas dan

Ali ne znam koji ti je u ovo doba najmiliji san

Da li osećaš koliko te Volim, koliko molim…

…Molim, da nikada ne nestaneš

I zauvek u mom srcu ostaneš!

ZABORAV


Zaboravljaš, da i ja zaboravljam
Kada sam te sreo
Zaboravljaš, da i ja zaboravljam
Kada sam te voleo

Zaboravljaš da jednom zaboravljeno
Teško se vraća
Zaboravljaš, da jednom zaboravljeno
Svoje grehe samo plaća

Zato zaboravljaš i da maštaš
Zbog zaborava više i ne praštaš
U zaboravu se budiš
Sa zaboravom se nudiš

Zaboravi da sam te zaboravio
Zaboravi da sam te nekada voleo
Zaboravi da postojiš
Zaboravi sve lepe trenutke da brojiš

Samo nemoj zaboraviti da dišeš
Jer taj zaborav ima cenu veliku
Nećeš moći osetiti miris zaborava
I tako uživati u svom zaboravu večnom

TIŠINA


Tišina i ja, moja verna druga
Brojimo sve provedene sate
Davno okrenutog peščanog sata
Koji lagano otiče
U vreme
Koje nepovratno teče.

Po neka zakasnela kišna kap
Umorno zakuca na prozor
Prene me iz mrtvila sivog
I onda brzo sklizne uplašena
Od lica bola iskrivljenog.

I opet ostanem sam, sa tišinom svojom
Tišinom koja me nežno teši
Koja me se ne boji
Koja sve moje trenutke oboji u mrak
Taman, neprobojan, siguran...

Skamenjenim pogledom gledam
Kako pesak nečujno klizi iz sata
Moja vrata života se zatvraju sve više
Bez straha čekam svoj kraj
Jer i kad ne bude me više
Neću ostati sam

Umreću sa tišinom, zaboravljen od svih
Spokojan...