Marko Kraljevic

Vuk Stefanovic Karadzic

           Nikoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevica.
    Ja cu ovde naznaciti o njemu sto se slabo u pjesma nalazi,
    nego se pripovijeda. Pripovijeda se da je Marko bio mnogo jaci
    od ostalijeh, sadasnjijeh, a jamacno i ondasnjijeh ljudi. U
    72. pjesmi druge knjige ( Turci u Marka na slavi) pjeva se da
    je u njegovom buzdovanu, kojim je on jednom rukom mahao i
    njime se bacao, bilo sezdeset i sest oka; a ja sam u djeti-
    njstvu gledao u Srijemu, u krcmi manastira Krusedola, gde je
    Marko namolovan, kako jednom rukom matoroga vola drzi za rep
    preko ramena i nosi na ledjima iduci upravo; u pjesmi 67
    ( Marko Kraljevic i Musa Kesedzija) pjeva se kako je uzeo u
    ruke suhu drenovinu "sa tavana od devet godina", pa kad je
    stisnuo rukom, ona prsla nadvoje - natroje i dvije kaplje
    vode iskocile iz nje. On bez vina nije mogao nikud, i prema
    jacini svojoj mnogo je mogao popiti da se ne opije. Za
    njegova Sarca jedni pripovijedaju da mu ga je poklonila
    neka vila; a jedni opet da ga je kupio u nekak'ijeh ki-
    ridzija. Prije Sarca vele da je mijenjao mnogo konja, pa
    ga nijedan nije mogao nositi; kad u nekakijeh kiridzija
    vidi sareno gubavo musko zdrijbe, ucini mu se da ce od
    njega dobar konj biti, uzme ga za rep da omahne oko sebe
    kao sto je i ostale konje ogledao, ali se ono ne dadne ni
    s mjesta pomaci; onda ga kupi u kiridzija, izlijeci ga od
    gube i nauci vino piti.

           Za smrt Marka Kraljevica razlicito se pripovijeda:
    jedni vele da ga je negdje u selu Rovinama ubio nekakav
    karavlaski vojvoda Mirceta zlatnom strijemom u usta, kad
    su se Turci  bili s Karavlasima, drugi kazu da mu se u
    takvom boju zaglibio Sarac u nekak'oj bari kod Dunava i da
    su ondje obojica propali: u Krajini negotinskoj pripovijeda
    se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina, ispod
    izvora Caricine; ondje ima i sad bara i zidine stare crkve,
    za koju govore da je bila nacinjena na grobu Markovu. Treci
    kazu da je u tak'omu boju toliko ljudi izginulo da su po
    krvi plivali konji i ljudi, pa Marko onda pruzio ruke k
    nebu i rekao: " Boze, sta cu ja sad|" Na to se bog smilovao
    i nekak'ijem cudnijem nacinom prenio i njega i Sarca u
    nekak'u pecinu, u kojoj i sad obojica zive: on zabodovsi
    svoju sablju pod gredu, ili je udarivsi u kamen, legao te
    zaspao pa jednako spava; pred Sarcem stoji malo mahovine
    od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede
    ili kamena, pa kad Sarac mahovinu pojede i sablja ispod
    grede ili kamena ispadne, ondace se i on probuditi i opet
    na svijet izaci. Jedni govore da je on u tu pecinu pobjegao
    kad je prvi put vidio pusku i posavsi da je ogleda ( da li
    je istina da je onak'o kao sto se pripovijeda), probio iz
    nje sam sebi dlan, pa onda rekao: " Sad ne pomaze junastvo,
    jer najgora rdja moze ubiti najboljeg junaka".

                                         1867, Bec

Pismo knezu Milosu Obrenovicu

Vuk Stefanovic Karadzic


                 Ili su ljudi nezadovoljni zato sto ne samo ne mogu
          prema svome mogucstvu po svojoj volji ziveti, nego sto
          niko nije suguran ni sa svojim zivotom, ni s postenjem
          ( cescu) niti je gospodar od svoga bogodanoga i s pravdom
          i s trudom stecenog imanja; ili zato, sto se za opstu
          polzu ne stara i ne radi onako, kao sto bi ( po njihovom
          mnjeniju) trebalo i moguce bilo... Valjalo bi narodu
          dati pravucu, ili, kao sto se danas u Evropi obicno govori,
          konstituciju... Oce li, i mogu li, ljudi dopustiti da
          jedan ima sve, i vlast, i gospodstvo, i bogatstvo i cest
          i slavu, a drugi niko da nema nista? A ko to na silu
          pritisne i prisvoji, on mora jednako u strau ziveti, jer
          sila do veka ne moze trajati, i sto se god na silu uzme
          i drzi, ono svak ima pravo na silu i preuzeti.

                 ... starati se, sto je god vise moguce da se ljudi
          obogate; jer smo u pocetku bune na daije (1804.godine)
          videli, da su buni najradije bili oni, koji nista nisu
          imali, a koji su iole sto imali, oni su se ( i u samome
          onome prevelikom zulumu) iz petni zila trudili, da bi
          bunu smeli i utisali; i po svoj prilici tako biva
          svuda, jer koji nema sta izgubiti, onaj se u svakoj
          promeni i buni nada za celo sto dobiti, a koji sto ima,
          bez velike nevolje nije rad imanje svoje na kocku
          metnuti.
                 ...

                 U zemljama gde se malo slobodnije moze govoriti,
          vladaoci lakse mogu doznati, sta narod misli i govori;
          ali gde niko istine ni svog pravog mnjenija javno
          pokazati ne sme, onde ne samo sto je tesko doznati sta
          ljudi misle i govore, nego se jos tovari na vladaoca,
          pored onoga sto je ucinio, i drugo mlogo kojesta, sto
          nije ucinio,... Dobro je znati sta ljudi misle i govore,
          ali ne treba svakoga goniti, koji sto protivno rekne,
          a osobito ako ljudi po nesreci imaju pravo. Sila puta
          covek rekne sto ili u sali, ili u ljutini, ili u
          kakvim drugim opstajaceljstvima uz rec, a ne misleci
          niti moguci uciniti ikakva zla. U ovakvim dogadjajima
          ja mislim, da bi praviteljstvo i vladalac  mlogo
          pametnije ucinili, kada bi gledali, da se poprave, ako
          ljudi pravo imaju, i ako je i kako moguce, nego ljude
          odma da gone i vuku po sudovima i da kazne; ako li
          onaj, koji govori, nema prava, a ne misli niti moze
          i kaka zla uciniti, onda moze biti da bi najbolje bilo,
          prokarati ga tako, da i sam prizna, da nije pravo imao,
          ili ga ostaviti, neka govori, sto mu drago, samo kad
          duznost svoju izvrsuje.

                  Vi ste cerez to, na preveliku sramotu svoju
          i naroda Srpskoga, a na radost sviju neprijatelja
          Vasi, sami javno pokazali, da je po Vasemu mnjeniju
          bolje i pouzdanije u Karavlaskoj biti spaija, nego
          u Srbiji knjaz, i da se Vi u Srbiji bavite samo
          od dana do dana, da biste sto bise novaca skupili
          ( kao sto se gde koji ako Vas savijaju i ulaguju)
          pa onda, kako Vam najmanje sto budne nepovoljno,
          da bezite u Karavlasku.

                  Tesko Vama, ako ste na te misli spali,
          a jos gore, ako to docekate| Onda neprijatelji Vasi
          vece osvete na Vama ne bi zeleti mogli...

Животи најзнатнијих српских поглавица нашега времена

Стефан Јовановић, архимандрит троношки

Родио се у Јадру у селу Текеришу. Књигу је учио у манастиру Троноши, и онде се врло млад покалуђерио, и млад архимандрит постао још Турскога и Немачкога рата. Уз рат је био у реду они људи, који су највише народ против Турака подбуњивали[1]; а кад Немци учине мир с Турцима и врате се натраг, он пристане за њима, молећи ји у име свега онострањскога народа Српског, кад ји тако остављају, барем да им даду руку помоћи у џебани и у оружју, па да се они сами бране од Турака. А кад се досади и њему узалуд молити, и Немцима његове молбе и укоре слушати, онда побегне из Срема натраг у Србију, и предавши се Турцима, дође опет у Троношу, као у своју кућу. Кад у Србији 1799. године постане велика глад, он отиде Капетан-паши у Зворник, и замоли га, да позајми народу некаку проју, која је, као што се приповеда, још од Маџара била остала у кулама градским. Паша се стане затезати, изговарајући се, да он то не може учинити. Онда му Стефан рече: „Честити пашо! није право, да народ мре од глади код те проје; а та је проја и онако покварена стојећи од толико година; него дај да је раздамо народу, нека се зарани сад у овој невољи, па кад да Бог те роди година, народ ће вратити и напунити куле новом пројом; ако ли ти не даш те проје, ја ћу искати од Немаца, па ће они позајмити народу жита из њиови магацина“. На те му речи паша допусти, да се проја разда народу, и он пође од паше, да гладној сиротињи носи тај радосни глас; но кад он изиђе напоље, паша с осталим Турцима, који су се тада онде десили, стане толковати оне његове речи, што је казао, да ће искати од Немаца жита, и да ће му Немци дати, и закључе, да се он и сад с Немцима договара, и да ће најпосле опет довести Немце у ону земљу, и отети је од њи; зато паша пошаље свога човека, да га врати натраг, као да се још нешто договоре, а своме лекару (некоме Грку Јанку) заповеди, да му начини отров у кави. Докле га пашин човек стигне и врати, лекар му преправи отров, и даде му га, те попије, па оданде отиде у ришћанску варош на свој конак, и онде умре сутрадан. Тело му по том Срби донесу у Троношу, и онде га саране, поред цркве с десне стране.
[1]

У једном комаду Календара (по свој прилици од године 1792.) стоји (међу осталим милостима, које је ћесар Леополд II. „помощію Высокослав. Іллѵрическе Придворне Канцелларіе“ народу Српскоме и Влашкоме даровао 1790. и 1791. године): „26 Маіа, Ихъ Вел. Стефанѹ Іoвановичѹ Архимандрітѹ Троношкогъ Монастыра оу Сервїй заслуге нѣгове ради 200 фор. всемилостивѣйше Даровало“.

Архимандрит је Стефан био врло прикладан човек: раста танка и висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљасти; и није му било пуно четрдесет година кад је умро. Истина да није никаки наука учио, ни други књига осим црквени читао; али је био паметан и поштен човек, и знао је прилично писати и добро читати. Имао је врло леп глас, и радо је појао у цркви. Свагда је о великим празницима народ поучавао у цркви, и то врло лепо према оном народу: да не краду један од другога и да не отимају; да не лажу један на другога; да не иду Турцима на тужбу за сваке беспослице, да ји Турци затворају и глобљавају, него међу собом да се братски мире и намирују; богати сиромав да надгледају (као што је и он сам чинио; он је истина, као калуђер, од богати узимао милостињу, али је сиромасима врло радо давао, н. п. жита, о Божићу печенице, уз белу недељу сира, о васкрсенију опет кака мрса; голоме кошуљу, или каку аљину; а сиромау, који нема чим да плати арача или порезе, и новаца).

Радич Петровић

Родио се у Левчу у селу Свиоковцу. Пред Немачки рат нешто се завади с Турцима на ономе крају, те утече на Саву у Остружњицу, и онде је живео до рата, тргујући којечим. У почетку рата био је у друштву Јована Новаковића и Живка Миленковића и некака попа, који су у Земуну (1787. године 26/15. Нојемврија) уговорили с Немачком господом, да отворе Београдски град; у томе уговору стоји, да „Радич обештава са 200 људи како и други на послугу бити“. Они по уговору у одређену ноћ отворе град, но ону ноћ и осим помрчине падне некака магла, те Немачке лађе с војском не погоде у Београд, да се извезу на одређено место, него отиду испод Београда низ Дунав; а ови узалуд чекавши до пред зору, једва се измакну натраг. — Радич после уз онај рат постане капетан у Српском фрајкору. Кажу да је један пут исекао некаке предате Турке, те му се зато било одузело капетанство; но после повата друге Турке и отме некаке камиле, те му се зато опет поврати. Пошто се Немци умире с Турцима, он, као и други фрајкорски официри, који више нису били за немачку службу, добије пензију (и за особите заслуге Маџарско племићство), и тако је живео у Срему, у селу Јакову, до године 1804. А кад се те године подигне у Србији буна на даије, он остави своју пензију и пребегне у Србију, и будући да се с Црним Ђорђијем познавао још од пре Немачкога рата, зато га је сад Ђорђије једва дочекао, и године 1804. и 1805. и 1806, чинио му је различите важне службе, које народ слободећи и тукући се с Турцима, које постављајући различне уредбе, које је он од Немаца у фрајкору, и по том живећи у Срему, био видео. Кад Срби, на свршетку 1806. године, уђу у Београдску варош, ту се он, копајући по калимејдану шанчеве и намештајући топове, тако страшно рани негде око крста, да је после самртни мука и дугога боловања остао мало погурен. Пошто се мало придигне од ране, онда се ожени у Београду младом и лепом покрштеницом. Године 1808. постави га совет и Црни Ђорђије у магистрат Београдски, као за судију. Године 1809. пошто Срби пропадну на Каменици и Турци узму ма на оном крају, он онако погурен отиде на војску, и Црни га Ђорђије остави са својим буљубашом, Петром Јокићем, на Морави, да утврђују и чувају Ћуприју (да би се онде могао уставити, ако Турке на Делиграду не могбуде узбити); но неко дође, те ји превари, да је Ђорђије другим путем утекао са свом војском преко Мораве, и они запале Ћуприју, и топове, које онако у итњи нису могли повући, побацају у Мораву. Док је Петар још палио и кварио шанац у Ћуприји, стигне Ђорђије пред Турцима, у надежди, да се онде затвори! У који ма запита, шта је то, у онај ма потегне из пиштоља, те Петра врло рани, а Бог зна, шта би и од Радича било, да се онде десио, него он срећом својом био измакао преко Мораве с топовима, што су оданде повукли. Док је Радич тако несрећно завршивао дане свога војевања, код куће му се догоди још друга несрећа: жена му пређе у Земун, па оданде с млогима другим Туркињама и покрштеницама отиде у Турску, и однесе му све, што је год имао, прем да није врло богат ни био. Но он се 1810. године опет ожени младом и лепом Сарајевком. Године 1813. пребегне и он у Срем, и одма још у лазарету (контумацу) стане купити фрајкор за Немце, не би ли своју пензију повратио, или наново заслужио; но то све буде узалуд. И тако је две године и по живео у Срему са женом и с дететом у највећој сиротињи и невољи. Кад Срби 1815. године под кнезом Милошем Обреновићем поврате мало своју слободу, он, у пролеће 1816. године, оставивши жену и дете у Срему, пребегне опет у Србију, и дође у Београд, те га прими Петар Молер у свој конак. Како је он побегао из Срема, паши је одма јављено, да је у Србију пребегао капетан Радич, који је с Црним Ђорђијем највише Србе побунио; који се по том Туркињом оженио, у Београду судио и т. д. Зато паша, како чује да је дошао у Београд, запита Молера и остали кнезова, какав је он човек, и шта тражи онде; а Молер му каже управо, да је стар и сакат човек, који једва иде, а при том нема нигде ништа, па је дошао својим људма, да не умре од глади. После тога на неколико дана, кад Срби предаду Молера паши, да се погуби, паша опет запита Вуицу Вулићевића, стоје ли они (т. ј. Срби) добри за Радича; а Вуица му одговори, да они не ће да знаду за њега, него нека чини с њим, шта му драго. Онда паша пошаље своје људе, те га увате и затворе с Молером заједно, и по Ђурђеву дне уочи недеље удаве ји обојицу, и још некака кујунџију, који је новце градио, трећега. Турци ји ноћу изнесу сву тројицу мртве на калимејдан, те су онде онај готово читав дан (у недељу) стајали на угледу, а пред вече ји Срби саране накрај гробља, с леве стране цркве.[2]
[2]

Место целе ове тачке у рукопису Караџићеву има ово: „Они нијесу дављени гајтанима, као што се Турци даве, него су им набијене као гужве од ужета на врат, па су за вратом провучени клинци, па су они клинци обртани и гужва се усукивала, док нијесу подављени. И тако су с гужвама и клинцима у неђељу у јутру осванули сва тројица мртви и голи (само у гаћама засуканим до више кољена) на Калимејдану: Молер је лежао у сриједи налеђашке, а Радич с десне стране, а кујунџија с лијеве, обојица потрбушице. Како је Радич пола го лежао потрбушице, дође некака Туркиња (може бити мати, или кака родица оне његове покрштенице), те га онако мртва удари ножем окомице више крста. Пошто су тако готово читав дан стајали на угледу, саране ји пред ноћ сву тројицу накрај гробља с лијеве стране цркве“.

Радич је био крупан, здрав и јак човек; лица је био мало намргођена, особито сад у старости (јер му је било више од шесет година); био је јунак и велики родољубац, а страшни непријатељ Турски. Он се женио три пута, и од прве жене остала су му у Срему два сина капетана, а од треће једно женско дете. Из уваженија његови заслуга светли и честити кнез од Србије Господар Милош Обреновић, даде му жени и детету безбрижно уживљење.

Иван Југовић

Као што су ми казивали, родио се у Бачкој у Сомбору, и право име било му је Јован Савић, па кад је прешао у Србију онамо се назвао Иван Југовић. Свршивши Маџарска права, био је у Карловцима професор у II. Латинској школи, па митрополит Стратимировић омрзне нањ што је био врло лијеп човјек и жене га радо имале, те га истјера из службе и из Карловаца. По том је био секретар код владике Шакабенте у Вршцу, али Стратимировић владику наговори, те га и он отпусти; онда не знајући шта ће чинити пријеђе у Србију (по свој прилици на свршетку године 1805.) и у Смедереву постане писар у совјету; али га на брзо иза тога заболе очи, те се опет врати на Аустријску страну и отиде у Пешту да се лијечи. Пошто се излијечи, године 1806. врати се опет у Србију на своје пређашње мјесто; али је и ове исте године опет ишао у Пешту и у почетку године 1807. вратио се натраг. Пошто ове (1807.) године умре Божо Грујовић, Југовић остане у совјету први секретар. Казато је у књижици овој, како су га године 1807. Карађорђије и Младен били одредили да иде у Петербург, али од Букреша даље не отиде, и вративши се одонуд био је једнако у совјету (већ у Биограду) први секретар, а Јеремија Гагић други. Дневице на Божић дође од Кара-Ђорђија писмо совјету, да ни један од њих више не иде у совјет, и тако се, да кажем обичнијем нашијем ријечима, истјерају из службе.

Гагић пође у Каравлашку, да тражи какву Руску службу, али из Биограда пишу Миленку у Пореч да га даље не пусти, него да га устави код себе за секретара, као што и буде. Југовић пак придружи се Младену још већма и стане јавно викати на Родофиника и на Чардаклију говорећи да је Чардаклија по наговору Родофиниковом навратио Кара-Ђорђија те је истјерао њега и Гагића из совјета; и да би имао ода шта живљети договори се с Младеном, да отвори велику школу.

Школа ова постала је овако. Совјетници су сједили у својијем кућама и живљели су доста господски, а секретари су били сиромаси људи, који нијесу имали ништа до оно мало плате (ја сад не знам колика је била, али је јамачно била мања од совјетничке), па ни она им није била одређена и постојана као совјетницима. Зато Аврам Лукић, совјетник нахије Пожешке и Рудничке, узме к себи Јеремију Гагића, с којијем је ишао у Трст и у Букреш, те је код њега и сједио и све потребе имао без икакве плате; Јефто Савић, совјетник нахије Зворничке, и мој рођак и први учитељ, по мојој жељи да бих што научио и на моју молбу узме к себи исто тако Југовића, за којега сам ја у Карловцима слушао да је врло учен, а и у совјету као писар познао сам се мало с њиме. На скоро иза тога мој и Југовићев домаћин, Јефто Савић, отиде са још једнијем совјетником у Смедерево, као некаква совјетна команда, да пречишћавају и расправљају некакве рачуне с оностранскијем трговцима, а ја и Југовић с двоје-троје чељади, која су нас послуживала, останемо у кући сами. Како сам ја куповао и набављао што je за кућу требало, тако дошавши једном на дућан (од данашњега Руског конзулата пошав к цркви) некога Јова Лутора (којега су за то тако звали, што се говорило да никад не пости) да купим нешто, нађем на ћепенку повелику гомилу старијех књига и с радошћу похитам да их прегледам, кад тамо, али Српске нема ни једне, него све Њемачке и Латинске. По том ја замолим дућанџију те ми их да, да носим кући. Пошто их Југовић прегледа, он за једну рекне: “Ову ћу ја узети за себе“, а другу пруживши мени рекне: “Ову ти узми за себе, те ћеш је преда мном читати да учиш Њемачки“. Ова моја звала се: Edward Rosenthal, eine abentheuerliche G schichte, коју сам ja послије пред њим читао, и он ми је показивао што нијесам разумио; она пак његова била је историја свију народа од постања свијета до Христа, коју он одмах стане преводити на Српски. Ја бих му свагда у јутру донио и на сто метнуо по једно стакло од розолије у слами или у шишу Јадранске шљивовице, коју би он преводећи књигу по често припијао, док је до подне сву не би попио. Што би тако до подне превео, оно би послије подне, особито у вече, мени читао, питајући ме разумијем ли, па ако гдје што не бих разумио, оно би ми тумачио. Ова се историја на Њемачком језику почињала овако: „Овај свијет стоји, како нам свето писмо доказује, више од 6000 година; али он није овакови створен, као што се сад очима нашима показује, јер градове и вароши и многе друге ствари Бог није створио, него су их људи мало помало начинили“. И ја сам ову књигу, која је била на малој осмини и, колико се опомињем, око 20 табака велика, много тражио којекуда и никако je нијесам могао наћи. Мени се чини, да је ова историја, овако укратко, била љепше написана него све које сам налазио њу тражећи. Не знам или код Јевреја или код Грка говори се о поезији, и има по један примјер и о прози и о поезији, т. ј. како се једна ствар каже у прози како ли у поезији. Јамачно су у књизи ови примјери били за Нијемце, али их је Југовић у пријеводу обрнуо на Србе: како је онај у прози казао, редом сад не знам, али се онога у поезији опомињем врло добро, ево га:
„Мечемъ паки прославлѣни,
Радостію восхищени
Трубимъ гласно по вселеной
Братіи нашой разселеной
Сербія царица
Пресвѣтлаго лица
Скиптеръ сама держитъ свой.“

Југовић мени нигда није казао зашто књигу ову преводи, али кад је сву преведе, онда каже да ће да отвори велику школу, и по препоручи Младеновој Кара-Ђорђије и совјет одреде му 1500 гроша на годину (а дукат је онда био 9 гроша, тако је сва плата била 166 дуката и 6 гроша). У одређени дан дође Младен са својим совјетницима и с митрополитом и Доситијем и, пошто митрополит у највећој соби, гдје ће бити школа освети воду, Доситије сједећи прочита из једнога великога тефтера (које је био рукопис од друге књиге „Собранія вещей“) о достојном почитанију к наукама: и сад се опомињем како се Младен грохотом насмијао кад је у читању Доситије рекао: „У попа би ваљало да су и прасад мудра, а у њега су и дјеца луда“. По том се сјутра дан почела школа. Осим мене први су ђаци били: Кара-Ђорђијев син Алекса, Младенов сестрић Јовица, Миленкови синови Милан и Иван и пасторак Николче, син совјетника нахије Ћупријске Милосав, Стефан Новаковић из Смедерева, Милоје Божић из Чумића, Максим Ранковић и Радован Дољанац из Остружњице. Сви су ови ђаци знали прилично читати и писати; најгори je y овоме међу њима био Младенов сестрић Јовица, за којега се говорило, да je y Сријему водио слијепце, и кад је почео ићи у школу још je био у Сремачкоме гуњу (а послије неколике године Младен га је оженио Кара-Ђорђијевом кћерју Полексијом). Клупа у школи није било, него су ђаци унаоколо сједили на сламнијем столицама. Југовић из почетка није предавао ништа друго осим историје и рачуна. Историју је из својега рукописа казивао ђацима, те су је писали, па им је послије тумачио. Уз историју говорио је често и о географији, и за то је био набавио неколике мапе, које су на зиду биле објешене; рачун је предавао на изуст, и за чудо је y томе био вјешт, — особито што се тиче разломака (Brüche), — штоно се у нас каже, и у дрвену главу могао би улити.

У почетку године 1809. Кара-Ђорђије и совјет пошаљу опет Југовића у Букреш, у Руски главни квартир, с Павлом Поповићем совјетником нахије Биоградске и с Кара-Ђорђијевијем секретаром Јанићијем Димитријевићем, а на његово мјeсто у великој школи постане Миљко Радоњић, и школа се онда премјести у другу кућу, а и ђака је већ више било придошло. И како су се науке у овој школи све више умножавале, тако су се додавали и нови учитељи, као Лазар Воиновић, Мишо Поповић, Глишо (не знам како се звао, него сам чуо, да je прије био писар код Луке Лазаревића) и Симо Милутиновић. Пошто је школа ова мало помало уређена, у њој су се училе (на Српском језику, како је који учитељ знао) ове науке: 1)Историја свију народа од постанка свијета до нашега времена; 2) Географија цијелога свијета u штатистика свију држава; 3) Права (чини ми се Римска); 4) нешто мало из Физике; 5) како се пишу писма (свакојака); 6) Рачун; 7) Њемачки језик и нравоучителна преподаванија. Све су ове науке биле раздијељене у три године, и била су за њих три учитеља (а што их ја прије набројих више, они су постајали кад је који умро или отишао), Од поменутијех првијех ђака, ако који од Миленковијех синова није жив, осим мене данас већ нема ни једнога; а од онијех који су послије придолазили и код Радоњића ишли у школу, имају још двојица: Лазар Арсенијевић (Бата-Лака) и Лазар Поповић, и обојица сад живе у Биограду.

Кад се Југовић врати из Каравлашке, Кара-Ђорђије га постави за предсједника у Биоградском суду, У почетку године 1810. готово у оно исто вријеме кад је Кара-Ђорђије архимандрита Филиповића послао у Букреш, пошаље и Југовића у Беч, али се набрзо врати не свршивши ништа. Пошто умре Доситије (28. Марта 1811.) постави га Кара-Ђорђије на његово мјесто, за попечитеља просвјете.

На свршетку године 1812., опет, управо о Божићу, дође од Кара-Ђорђија писмо совјету, да се и Југовић и Радоњић и Грујовић (који је био први секретар у совјету) изгоне из службе (као Њемачки људи, од којијех остане у совјету, као први секретар, једини Стефан Филиповић, а и он само тога ради, што се био оженио кћерју кнеза Сима Марковића и код њега у кући сједио); и будући да се је поговарало да ће их сву тројицу из Биограда послати некуда унутра у земљу, за то се Југовић поплаши и ноћу пребјегне на аустријску страну, и говорило се да је одмах отишао у Беч, а по том оданде својему брату, чини ми се у Бечкерек, код којега је наскоро иза тога и умро.

Ја сам напријед споменуо да је Југовић викао на Чардаклију и на Родофиника, али врло набрзо иза тога, пошто је он онда истјеран из совјета, умре Чардаклија, и чује се да му је у Пешти наручен гробни камен с натписом који је писао Доситије. Прије него је тај камен дошао у Биоград, Југовић је мене запиткивао, шта бих ја написао Чардаклији на гробу, а ја сам му на то одговорио да не знам ни сам. Кад се чује да је Чардаклијин гробни камен дошао у Биоград, он пошаље мене, те натпис, који је био на њему, разгледавши га добро и прочитавши неколика пута, научим наизуст, и вративши се натраг очитам му га од ријечи до ријечи. Тај је натпис по ријечима био ово (а по правопису од прилике[3]:
[3]

Јер оне плоче на којој је изрезан нема више ондје, него је некуд уклоњена кад је прије неколико година црква наново зидана и распрострањавана.
„Родолюбцу каменъ сей Серби полагаютъ,
Дѣла сего безсмертіeмъ Серба увѣнчаютъ,
Сербіи во Россію посланику перва,
Да разори Турецка сѣдину окова
Петаръ онъ бѣ Новаковичъ родомъ Спировый,
Чардаклія капетанъ а сенаторъ первый
Благодарной Сербіи радость на плачъ паде,
У тисящи осамъ сотъ осмомъ преставися въ Бѣлградѣ“.

Кад се овај камен намјести у црквени зид (с лијеве стране главнијех врата) више гроба Чардаклијна, други дан у јутру освану по различнијем раскршћима на зид прилијепљени ови стихови (као гробни натписи Чардаклији):

I.
„Овде лежи Чардаклія
Ништа сада гдѣ не клія,
Естество се суши
Едъ се змієвъ пуши свуда,
Плоде и садъ честна труда
Завистльиво гуши.

Сама еще горда ружа,
Кадъ е нама горка стужа,
Терномъ се поноси;
На гробу му финикъ[4] древо,
Кога роди его чрево,
Плодъ яданъ доноси“.
[4]

Југовић је овдје мислио Родофиника што га је Чардаклија довео у Србију.

II.
„Овде лежи Чардаклія
Въ Сербскомъ крилу гадна змія;
Арнаутинъ лютый бяше,
Скотски свагда и живляше,
Законъ, вѣру онъ погази,
Серблѣ браћу онъ омрази
Мал' се не зби его трудомъ,
Да с' побію между собомъ[5]
Но злобу е оставіо,
Многе едомъ напуніо.
Сербльи и садъ явно слове:
Онъ хотяше, какъ волове,
Ратоборце подярмити,
Сербску майку посрамити,
На престолъ се возвисити,
Серблѣ храбре погазити.
Земльица е своимъ грусомъ[6]
Свѣдочила браћи Руссомъ
Божю ярость на злобника,
Всеобщега клеветника,
Трудивши се отмастити,
Кости вражѣ избацити“
[5]

Мени је Југовић приповиједао, да је Чардаклија наговарао Кара-Ђорђија да убије Младена и Милоја.
[6]

Онај дан, кад су Чардаклију закопали, увече се тресла земља.

На ово (за које је свак знао да је Југовићев посао) напише Доситије одговор у прози на читавом табаку, који се почињао народном пословицом: „У лажи су кратке ноге“. Као што онда у Биограду није било штампарије, одговор овај није ни штампан, а није ни прикиван по зидовима, него је само преписиван и читан (и по свој прилици га већ данас нико и нема).

На овај одговор Доситијев Југовић је одмах писао којекаке мале стишиће против Доситија, и гдјекоје од њих читао је својим пријатељима, а кад побјегне из Биограда остави их све на своме столу; ја и њих имам написане као што ми их је још у оно вријеме дао г. Лазар Арсенијевић, који се онда десио у Биограду (а ја сам био у Брзој паланци); овдје ћу их додати:
„У лажи су кратке ноге,
То насъ уче басне многе,
А виде и люди.
Лисица е танка стаса,
Ал' е она пася гласа,
Залуду се труди:
Кріве очи,
Медля речи,
Ал' е виде люди.
Шейтан-люди што не чине!
Кудгодъ коя репом вине
Они одма виде:
Тко науми какву шкоду,
Обявити свому роду
Они се не стиде

Стидите се кои зло чините а не мислите оногъ застидити кои казуе. Ово е неки Латински списатель изрекао.
Не надай се, Доситею,
Што с' утек'о у Сербію
Да си ти се спасао:
Ми ћемо ти рећи
Баръ на твоіой даћи:
Залуду си скитао,
Калућеръ си біо,
И добро си піо.

Епитафіон.

Овде леже его кости,
Он любляше свой родъ
Онъ дѣяше свимъ пакости,
Се калуђерски родъ.

Кудгодъ ходи баснослови,
Сира гледи да улови,
Лукави е то родъ

Онъ се стави калућеромъ,
Прилѣпи се худъ миряномъ,
Од два рода родъ.[7]

Браду свагда онъ бріяше,
А никада не постяше,
Чи е то садъ родъ?
[7]

Што је био калуђер и свјетовни човјек.
Калућере све гоняше,
А миряномъ досаћаше,
Люта зуба родъ.

На све явно онъ викаше,
Себи чуже присваяше,
Калућерски родъ.

Калућеръ онъ прави бяше,
Миряномъ се притворяше
Двоелични родъ.

Церкву явно изсмеяше,
Мощи свете претресаше,
Окаяни родъ.

Просто Сербски онъ писаше,
Сербе Грекомъ предаваше,
Ситни слова родъ.

Нит' е ладанъ нити врућъ,
Нит' е нашъ нити тућъ,
Ко му сад би родъ?

Ни на земльи ни на небу,
Него у свомъ толстомъ трбу,
Неситый е то родъ.

Онъ ласкаше господаромъ
За трапезомъ пуномъ тука,
Масног—зый родъ.“

Југовић је био врло лијеп човјек: у струку висок, а нити је био врло танак ни дебео, масти је био смеђе, имао је повелике лијепе бркове, и у образу био је много налик на лик краља Стефана Уроша I. Осим Српскога језика знао је Латински, Њемачки, Маџарски, Талијански и Француски; Француске је књиге читао највише и сила пута, кад је лијепо вријеме било, ходајући по авлији тако здраво као да се с киме разговара, и по свој прилици је ово чинио, да би му се језик навикао на изговор францускијех ријечи. Да не речем да се никакав Србин нашега времена у науци и у разуму не би могао с њиме испоредити, али се јамачно може рећи, да је био из реда најученијих и најпаметнијих Срба. Особито је био досјетљив и на подсмијех готов: ја ћу о томе овдје споменути само један примјер. За ново љето 1808. године Доситије напише стихове Рускоме Цару и Родофинику, па на ново љето послије цркве отиде к Родофинику с некијем Петром Томићем, који је имао врло лијеп глас и био добар пјевач, и ступивши на врата Томић стаде пјевати и тако отпјева најприје оне цару па онда и оне Родофинику. Томић иза тога дође одмах к Југовићу и каже му то, онда Југовић рекне: „Сад ти реци да је сан ништа! Ја ноћас сним гдје се на сокаку чује прекрасна музика, кад промолим главу кроз пенџер да видим шта је, а то се голог—з човјек натрћио па остраг задио трумбету те свира. То је тај ваш посао. Ваљало би да је те стихове, што су написани цару, предао Родофинику совјет, па би онда Родофиник њих по куриру послао у Русију те би могли доћи цару у руке“. Стихови су ови оне исте године штампани у Млецима на два мала листића, и ја не знајући да ли су још гдје штампани додаћу их овдје од слова до слова онако као што су наштампани. Ево их:

СТЫХИ
на новый годъ 1808. сочиненыи
вь Бѣлградѣ отъ сербовъ.
Великому государю царю
и самодержцу всеросійскому
Александру Павловичу.

Слава и честь во вѣки
россїйскому царю,
Праведному сѣверныи
страна государю.
Сербыя ему привѣствуетъ
сен новый годъ,
Да славится имя его
отъ рода въ родъ.
Александре первый
россїйская сладосте,
Имене христїанскаго
надеждо и радосте
Буди всегда сербыи
благи покровитель,
Рода россовъ сроднаго
пребуди спаситель.

Имя твое славно
будетъ между человѣки,
И сербскыи родъ непрестанно
любитъ тя во вѣки.
Не престанетъ тебѣ
желать вѣчную славу
И с ъ цвѣтами увѣнчаватъ,
твою царскую главу.

Вся Сербыя къ небесемъ
гласъ свои возвышаетъ,
Здравствуйте Александръ
нашъ она восклицаетъ.
Имя твое да цвѣтаетъ
въ будущыя годы,
Тобою да прославится
многыя народы.
ИНЫИ СТЫХИ
Высоко Превосходителнѣйшему
Господину Генералу
Родофинику.

„Родофиныкъ Сербскыи значитъ
ружа и финикъ,
Ружа носи собом мирисъ
финикъ дае сладкiи плодъ
Серблыи своемъ Родофинику
желе щастливъ новый годъ,
Благодаре великому
россовъ Господару.
На оваковомъ милостивомъ
и великомъ дару,
О Родофиникъ ты сербовъ
мила звѣздо данице
Росїйскаго царя свѣтлое
намъ представляшъ лице.
Многосе за сербыю
старашъ и трудишъ,
А утому вѣрно первомъ
Александру служишъ,
А што тебы сербыя
зато може дати,
Развѣ бога молитъ
да ти онъ наплати,
Имя твое да се слави
на земли и мору.
Да потомцы сербскыи
оть тебы во вѣкъ говору,
Зато тебы сербыя
во вѣкъ благодарна,
За твое добро никада
не буде заборавна,
И садъ тебы сердечно
желаетъ отъ бога.
Родофиныкъ живи славно
на лѣта премнога.

ВЪ ВЕНЕЦIИ
Печатана марта 22. 1808.
Иждивенiемъ же, и настоянїемъ
въ тѵпографїи
И. Спиридона Рафаиловича.
Отечествомъ оть Пащроевичъ.

Коликогод што је Југовић био научен и паметан, толико је био поносит и бијесан: слабо је ко могао с њиме лијепо говорити осим онијех људи којијех се бојао или од којијех је што тражио; али, за чудо, са својим ученицима био је прилично љубазан. Казао сам како је до подне пио ракију, а исто је онако послије подне пио црно (Неготинско) вино, и може бити да му је то прекратило живот. Кад је умро још му није било 40 година, и кажу да је умро од сухе болести, а док је био у Србији никад није кашљао и у осталоме једнако је био здрав, само што је очи морао чувати и свагда их је у јутру прао млаком водом. За јела особита није марио, а исто тако ни за лијепе хаљине.

Иван Кнежевић

Мислим да ће свакоме Србљину бити мило јоште коју ријеч чути о Ивану Кнежевићу.[8]
[8]

Ова биографска црта објављена је као белешка после „Народне пјесме о кнезу Ивану Кнежевићу и Добрићком робљу (1806)“ у Забавнику за годину 1820.

Прим. ур.

Из ове се пјесме види, да је он био од старине обор-кнез од Бијељинског кадилука, који се зове Семберија (у Зворничкој наији на лијевом бријегу Дрине). Ја сам га очима мојим виђео 1802-е године, кад је долазио у Јадар Алибегу Видаићу, брату Капетанпашину. — Он је најприје постао свима познат у Јадру и у Мачви, и у цијелом људству славе и чести вриједан, 1806-те године, кад је то Добрићско робље откупио. Послије тога одма почело му се зло за добро враћати, као што често бива међу људма: те исте године уватио га је познати арамбаша Црнобарац Станко са својим друштвом, и водили га са собом по шуми (као Реџепов арамбаша Гица. Старовлашкога кнеза Јову Рашковића, 1812.) док се није откупио, као од ајдука. — 1809-те године, кад су Српске војске прешле преко Дрине у Босну, морао је и он са својом кнежином устати на Турке. Тога истог љета, кад Србљи буду несретни на Каменици (код Ниша), и поквари се сав онај крај до Мораве, онда Црни Ђорђије заповједи, да се војске Српске врате из Босне за Дрину, и само оне оближње наије да чувају границу, а остала сва војска да иде пред Турке на Мораву (као и он што се вратио од Васојевића (с Црногорске границе), и оставивши Сјеницу и Нови Пазар повукао се за планине); тада је и кнез Иван морао оставити своју баштину и све имање, и с млогима другим Прекодринцима доћи у Србију. — До 1813-те године живио је у Мачви доста добро; а 1816-те чуо сам, да се био намјестио у селу Грабовцу (више Земуна), и да има једно кљусе и таљиге, те с њима заслужује љеб себи и својима. И може бити да онђе још тако живи; ако није већ отишао на истину, или се опет вратио у Србију, како се сад умирило под Господаром Милошем Обреновићем.

Тако је дакле Ивана Кнежевића већ одавно поћерала срећа, као млоге поштене и знамените људе на овоме свијету. — Он је у Сријему прошавшије година био сиромашнији, него ико у његовој кнежини; а Бог зна, и сад како живи; али Ристос Господ, кад стане свакоме плаћати по свом ђелу, платиће и њему за сва добра, што је коме починио, и накнадиће му за све муке, што је поднијо на овом свијету; а народ Српски, докле гођ својим језиком узговори, пјеваће му име, и с највећим поштовањем и благодарности опомињаће га се.

Српске здравице

Извор: Ковчежић за историју језик и обичаје Срба сва три закона
у Бечу, у штампарији јерменскога манастира
1849

Напомена приређивача

Вук Стеф. Караџић је написао књигу о Црној Гори и Боки Которској на основу података које је прикупио док је био у тим крајевима 1834—35. године. Део те књиге, који се односи на опис Црне Горе и Црногораца, објавио је на немачком (Montenegro und die Monteniger) у Штутгарту 1837. године, а два поглавља: "Срби сви и свуда" и "Бока Которска" — у Ковчежићу, у Бечу 1849. године, с напоменом испред њихових текстова да су били спремљени за увод испред описа Црне Горе.

Одломке рукописа описа Црне Горе и Црногораца на српскохрватском језику пронашли су и објавили Васа Чубриловић (Вук Стеф. Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд 1953) и Богдан Шарановић (Прилози за књижевност, језик и фолклор, 1954).

Љубомир Стојановић је превео с немачког Вуков опис Црне Горе и Црногораца, и то је објављено 1922, године у издањима Српске књижевне задруге. Том приликом дао је испред тога описа Вуков прилог о Боки Которској из Ковчежића.

Сада се у овој књизи штампа оно што је објављено у двема књигама Вуковим: у књизи Montenegro und Montenegriner, као и у Ковчежићу у коме су и прилози које је Вук припремио као увод испред описа Црне Горе. Нашој књизи дат је наслов Црна Гора и Бока Которска.

Љ. Д.

Напомена Вука Караџића
И ово је писано 1836. године да се дода пред Црну Гору, као што ће се видјети на много мјеста. Послије овога времена наштампано је у Грлици Г. Милаковића за годину 1838. врло лијепо "Кратко географическо-статистическо описаније Боке Которске"; али ја опет ово своје штампам сад онако просто као што сам га онда написао.

Српске здравице

Ја сам најприје у рјечнику код ријечи напијати напоменуо како Срби напијају. У првој најновијој књизи нашијех народнијех пјесама од стране 160. до 164. казао сам како Паштровићи напијају. Ево сад још већијех здравица, које се напијају о крснијем именима, особито у Херцеговини и у Босни. Ове је здравице мени послао двапут већ у овој књижици споменути пријатељ мој поп Вук Поповић из Рисна, а он их је писао од покојнога попа Марка Комненовића из Кривошија, којега су Турци ово дана у Омутићу убили на вјери, и од Баја Станића из Грахова. Напоменуто је и прије да напијати обично почиње онај који сједи у горњему челу, и да од срамоте не смије ондје сјести онај који не зна напијати; здравицу пријатељску (овдје на броју пету) напија домаћин, и наздрави је своме сину или брату. Кад ко напија, остали престану и јести и говорити, па слушају: само гдјекоји полако рече:

"Амин дабогда!' Или: "Амин бог те чуо!" И овијех је здравица на број седам, колико и онијех паштровскијех. Ево их редом:

1. У добри час од обједа

"Све с часом добријем а миром божијем, да пијемо у добри час од обједа, да се намјери добри час на обједу и по обједу, нашему брату домаћину и ко је у његовом поштеном дому!"

2. У бољи час од обједа

"Писмо у добри час, а сад ћемо и у бољи; добри помагали а бољи прискакали нашему брату домаћину и ко је на његовом поштеном обједу."

Послије ове здравице устаје се у славу, па пошто свештеник сврши своје онда се, док још сви гологлави стоје на ногама, напија:

3. У славу божју

"Писмо у добри и у бољи час, а сад ћемо у прелијепу славу божју. Да нам поможе бог и лијепа слава божја? Који год у славу божју устајао, те је спомињао, и њој се молио, њему и помогла души и тијелу; који ли је заборављао ил' у страху, ил' у стиду, ил' у своме сагрјешенију, те је не споменуо, бог и лијепа слава божја њега не заборавила, но била му најбоља помотњица души и тијелу!"

Послије ове здравице гдјешто и пјевају по два и два ову пјесмицу:

Ко пије вино за славе божје,
помоз' му боже и славо божја!
А шта је љепше од славе божје
и од вечере с правдом стечене?

4. У здравље домаћиново

"Здрав си ми брате (поименце)! Писмо у добри, у бољи час, и у божју лијепу славу, а сад ћемо пити за здравље нашега брата домаћина од овога поштенога дома, живота и лијепог његова здравља. За здравље његове поштене главе, његове браће и братучеда, синова и синоваца, његових унука и одмладака, и за здравље свакога од његова дома рода и порода! За здравље његова стада широкога, и рала дубокога! За здравље његова тврдога и високога шљемена, и свакога роднога и берићетнога сјемена: што год му је бог даровао и удијелио, то му уздржао, и к ономе придао, колико је воља и милост његова! Свашто му бог дао што у њега жудио, и за што му се молио то му удијелио, а највише срдачнога весеља и јуначкога здравља, који ће јунаци*) свуд на добро потећи и сваку срећу стећи и у свом дому донијети. Куд год наш домаћин и његова ђеца из дома поступали свуд на срећу наступали! Куд год ходали, ходали путем широкијем а с образом свијетлијем! Међу туђом браћом и крајином били стимани и прибрани, а од господа бога помиловани и поњеговани! Наш се брат домаћин свуда међу људма браћом својом фалио, а синовима фалио и одмијенио, унуцима поносио и дичио, одмлацима дичио и китио како што се дичи и кити Ђурђев дан листом и зеленом травом, а Спасов дан љетом и цвијетом и божијем свакијем благодетом! Да бог да нашему брату домаћину у свачем срећу добру, сретну и берићетну, пуну и богату, да му рало оре у дубоко, а стадо иде широко, да му је шљеме тврдо, од земље високо, на зиду стасито, а на далеко гласито! Било му темељито, прије земана непромјенито, а кад би се са земаном и промијенило, бог га споменуо, бог му помогао, и нико му наудит' не могао! Да бог да и велика милост божја, које год наш брат домаћин сјеме из дома износио, и преко кутњег прага преносио, те га десном руком махао, махао га десно, било му сретно, махао га лијево, родило му лијепо! Господ му бог пуштавао и угађао по њему, од неба му росјело, те му добро и лијепо родило! Удно му се бусало, у сриједи трсало, на врху класало! На гумно много било а у кућу споро и берићетно, а од господа бога благословено! Да бог дарује да наш брат домаћин у свом дому а под кутњем крову сабира и дочекива врсне и изабране људе, патријаре и владике, попове и калуђере, кумове и пријатеље, добре јунаке своју браћу Србље, ниште и убоге, сузне и невољне, и свакога по лицу брата који се крстом крсти а бога вјерује; врсни и изабрани доходили на глас и на његову лијепу част, а ништи и убоги на глас и сретњи удјелак! Жедна напојио, гладна напитао, гола ризом приодио, а свакоме дао добар час и вољни напитак, ове године како могао, а догодине како би сам хтио и мислио! Ко год му из дома ходио, лијепи глас по свему свијету носио, како што носи чела по медену цвијету! Са сваким се право љубио, и братски грлио! И већ куд ћемо даље? Но нашему брату домаћину и његовој браћи и ђеци, роду и породу дај боже лијепо и дуговјечно здравље!"

[* Тј. поменута домаћинова родбина. Јамачно би се од каквога Другог напијача, а може бити и од овога истог други пут, ово могло чути љепше и разговјетније.]

5. У здравље пријатељско

"Здрав си ми брате (поименце или сине поименце)! За здравље нашега свакога кума и пријатеља, ортака и побратима, старога и младога, милога и драгога! Ђе гођ нам је који, што нам их је ђед и отац стекао, и ми млади након њих, од сињега мора до тихога Дунава, и од које гођ који вјере и закона био, а нашему дому и нашему роду добра хтио, свакоме бог помогао и свакога унапријед помакао, колико је воља милога господа бога, ако бог да! За здравље све господе ове! Који су доспјели и приспјели ове године, да бог да и лијепа милост божја да дођу и приспију и догодине, и много љета. и година, а све за нашега живота, ако бог да! Који ли ни кум и пријатељ није дошао и приспио ове године а жудио да дође и приспије, бог удијелио да дође и приспије на свако мјесто ђе он срећу и благо дијелио, акобогда! Вазда, мој брате, наши кумови пријатељи напијали и бога молили у наше домове за наше здравље, а ми са земаном божијем у њихове домове за њихово здравље! Помогао господ бог и нас и наше кумове и пријатеље, ђе гођ ми и наша ђеца и наша браћа за њих чули, отоле се поздрављали, ђе ли се на путу ил' на дивану виђели и састали, и отоле се поздрављали, и један другом о части и добру радили, у лице се љубили, један другог за здравље питали добријем срцем а правом љубави! Да бог да и лијепа милост божја да за наше кумове за пријатеље вазда чујемо добри и честити глас; и у њима да имамо добру узданицу, а такођер и они у нас! Да бог да ђе гођ био врсни род, а богати дом, прави ришћанин, а снажни Србин, неки нам био суђени кум, а неки прави пријатељ, неки ортак, а неки побратим! Помогао јаки господ бог и нама и њима са сваке стране а с небеса најбоље! Да бог да и милост божја, с кумовима се кумили, све с драге воље, без никакве невоље*), с пријатељима се пријатељили с чистом љубави по ћару, по гласу и по закону Ристову! Старе да држимо што нам је стекао ђед и отац, а нове и сретне да прифатимо по заповијести и вољи божјој. Да бог да и милост божја да се наши кумови и пријатељи кажују и познају на дивану господскоме, на мегдану јуначкоме, на сабору братскоме, по имену поштеноме, по кољену јуначкоме, по ћеси пуној, по сабљи бриткој и по свакој доброј и честитој срећи, каконо се познаје и даница звијезда међу свијем звијездама на истоку јутреноме! И већ куд ћемо даље? Но нашијем кумовима и пријатељима дај боже лијепо здравље, на путу добри ћар, међу људма поштени глас, а најбоље боже помози нас који смо овђе данас! И здрав (по имену), надај се (по имену)!"

[* За невољу се ко куми с киме нпр. Кад човјек убије кога па се послије моли за мир и опроштење.]

6. За честитост збора и сабора

"За славу и похвалу нашега збора и сабора светога (поименце свеца који се слави)! Ђе гођ се састајали и радили, добро сатворили и учинили, збор ни био збором, а договор договором као међу сретном и честитом браћом ришћанима, акобогда! Ни којој се крајини ријечима не молили, ни аспрама откупљивали, ни са снагом покорили, по свакој обранили и осветили, пријатељима језиком из уста, душманима оружјем из рука, оштром сабљом, јаком мишком, добром згодом, а све с помоћу божјом, акобогда! За здравље нашега цвијета насред бијелога свијета, цркве јерусалимске, дивне наше ришћанске богомоље, за коју се сваки прави ришћанин богу моли и у њу прилог носи! Да јој јаки господ бог поможе и избави из пексијанске руке, акобогда! За здравље свијех нашијех околнијех цркава и манастира! Ђе гођ је која, сваку ни бог помогао, да нам буду бијеле и лијепе, окићене и оружане, здвора клаком и каменом, а изнутра сребром и златом, крстима и иконама, а најбоље милом браћом ришћанима, као у права и сретна мјеста ришћанска, акобогда! За здравље нашијех свештеника, који напријед иду, цркве отворају, летурђије поју, и за нас грешне богу се моле, молитва им пријатна била у господа бога, акобогда! За здравље нашега околишног капетана*), кнежева и витезова, брзића и младића, трговаца и путника, копача и орача! И за здравље свакога јунака брата ришћанина вољнога и невољнога: који је у вољи, боже га подржи, који ли је у невољи, боже га из невоље избави, да се браће нагледа, да се сунца огрије, да се винца напије, и да му бог да власт и област како данас нама у нашега брата, домаћина, акобогда!"

[* Ово је казао поп Марко из Кривошија, а Херцеговац из турске земље мјесто околишнога капетана рекао би војводе.]

7 За софре, образа и устанка

"Здрав си ми брате, здрав! За здравље ове поштене софре и поштених образа! Ко је ову софру поставио, поштен му образ био! Да бог да, ко је поставио ове године, постављао је и до године пуну и честиту, сретну и богату, много љета, а све за његова живота, он и његова ђеца након њега, ако бог да, врхом је стављао, равну је дизао, пуну и богату, сретну и честиту, акобогда! И часно сјели а поштено устали! Помогао бог сједећи и устајући, и вазда на оном мјесту сједали с ког могли лако устати! И кад ти дође ова чашица и ова здравица, по ње полиј сједећи, а по ње стојећи, и здрав си ми, здрав!"

Овијех седам здравица преписане су овако од поменута два човјека. Други би казали на много мјеста друкчије, гдјешто горе а гдјешто и боље. Осим крснијех имена, о другијем зборовима и гозбама, нпр. о свадбама (као што смо видјели напријед), даћама, о мирењу итд., друкчије се и напија. Ево још неколико комада од различнијех напијача:

а) Гости домаћину на растанку

"Здрав, брате домаћине, здрав! За нашега доброга пута, а вашега доброга останка! И фала на лијепој части и братској љубави!"

б) Кад се пије у друштву какоме

"С ким данас, и вазда, акобогда! Часни брате, лијепа ти фала! Богородица ти сваку срећу дала! Ти вазда пријатељу служио, а никад код браће не тужио! Помогао ти јаки господ бог и сваки божји дан и год! Окле ову чашу наточио, бог ти самоседном наспорио; свети Саво руку наслонио*) на свако мјесто с ког свога частио! Бог ти даровао свега доста, да се не стидиш честита госта! Ти примицао чашама пуним, тебе јаки бог здрављем добрим! Ти мене помакао с овим цвијетом, а тебе господ бог житком и напретком! Ти мене пружио у руку, пружио и тебе бог срећу у дому, примакли ти коњи на путу, а волови кад били на тегу, овце и кравице на млијеку, а челе с медом у уљанику, и свака честита срећа на свијету!"

[* Приповиједа се да је негда некакав турски зликовац осјекао светоме Сави у ћивоту руку и понио је са собом. Кад дође некакој Српкињи крчмарици на конак, она познавши свету руку купи је у њега, и не имајући је на љепшему мјесту гдје оставити метне је у пивницу на бачву, гдје јој је вино било. Пошто је дуго времена вино из бачве точила, стане се чудити како вино једнако тече. Потом негдје узме руку те премјести на друго мјесто, али вина у бачви уједанпут нестане. А како руку опет на бачву метне, одмах вино то ње потече]

в) Домаћину

"Помози боже, у име божје састали се код тебе брате домаћине! Бог ти даровао шеницу до шенице, житницу до житнице, мало текао а пуно стекао, а што стекао све изио и попио с кумовима и с друговима, у твојој кући за софром сједећи а милога бога фалећи! Красио господ бог дом твој, плодио ти се у земљи плод, стадо ти се ширило, и из њега вадио сир колико брашњени млин, увијек частио, а бога фалио, увијек точио а никад источио! Браћа те миловала и издалека тебе долазила, коње добре доводила и срећне гласове доносила: од бога милост, од срца радост, а од старих свештеника благослов! Чуј брате домаћине! Ђе гођ ходио свуђ срећу находио, и твом дому доносио; на дому ти двоје врата било, на која ти врата приступали кумови и пријатељи, она ти врата вазда отворена била; а на која ти врата приступали злотвори, она ти врата драчом зарасла, тер не могли приступити ни тебе наудити! Бог те сачувао каловита луга, мало вриједна друга, Турчина зулумћара и његова белаја и свакога зла! И ова мени а друга теби. И здрав!"

И ова је здравица на крају мало смијешна а још је смјешнија на гдјекојијем мјестима ова (паштровска):

г) Домаћину

"Здрав брате домаћине! Бог ти дао част папе римскога и владике цетињскога, два бана Паштровића и четири властелиновића! Колико је на ову мајулику писми толико ти бог дао сини, колико ли шари толико бог ти дао снахи, да се њима дичиш како море дубином, како небо висином, како поље ширином, како лисица мудрином, како зец брзином! Бог те сачувао Османа диздара и крива кантара, попузљива моста, подругљива госта, пртене вреће и зле среће! Више куће ти стог, на њему ти сједио господ бог, свакоме дијелио, некоме капом, некоме шаком, некоме врећом, а тебе, домаћине, и капом и шаком и врећом и сваком добром и племенитом срећом!"

Млада момчад у шали између себе напијају још смјешније, нпр.:

"Сачувао те бог кратких гаћа, дугачких коприва, пса гарова и Турчина манова, тијесна сокака, бијесна Бошњака!"

И тако још даље; па најпослије благослов обрну на клетву, нпр.:

"Бог ти дао ћелаву главу и орлове нокте!" Итд.

Кад је остало ово мало бијеле хартије, ево ћу додати још оно што је наштампано у рјечнику код ријечи напијати, надајући се да ће и то читатељи с радости читати.

Неки почињу напијати овако: "Прва за помози боже: "Боже помози, боже дај добар час и добру срећу! Ко о чем, ми о добру, о лијепу разговору: дао нам се бог радовати и веселити, пити а добро бити, зла никад не имати!" Ако ли је ујутру рано: "Срећан уранак, миран данак, од бога живот и здравље!" Кад је на каквом раду: "За сретна рада: који рад радили, радом се хвалили, као сретна и честита браћа!" Кад се састану пријатељи или познаници: "Сретно виђеније, срећан састанак, дугу љубав, од бога живот и здравље!" Уз другу чашу:"Чашом другом: да бог подужи живот и здравље, срећу и напредак и свако добро!" итд. Уз трећу:"Чашом трећом, добром срећом (или: трећом а сретном), у име бога и свете Тројице (овдје се треба прекрстити), живоначелне богородице, која може да нам поможе: сваком брату на свом занату, а и нас грешне да не заборави; ђе ми њу заборавили, она нама најбоља помотњица била!" Итд. Уз вино:"Винце кисело, срце весело; веселио бог и овај дом, и у дому домадара кутњег господара!" Итд. Кад пију коме у здравље, нпр. домаћину: "Домаћине, за твоје добро здравље: прво твоје главе, твоје домаћице, твојих старих родитеља (ако их има), синова, кћери браће, братучеда, кумова и пријатеља, и свега рода и порода; што ти бог дао, бог ти удржао (гдјекоји још наставе: "За кутњега шљемена и конопљана сјемена, виторогијех волова и дугорепијех крава, трмака и крмака, тора и обора!") Итд.

Кад онај што напија нагне чашу да пије, онда (кашто) који други метне прст у ухо, па запјева из гласа:
У чије се здравље вино пије,
све му здраво и весело било!
Домаћине, све у твоје здравље,
бог ти дао и срећу и здравље!

Кад полазе на пут: "Ко ће на пут, срећа му пут, ко остаје у дому, остао у велику добру, акобогда!" Кад хоће да устају: "Часно сјели, поштено устали!" Кад увече хоће већ да спавају, или да се растају:"За лаке ноћи, од бога помоћи!" итд.

Кад онај што држи чашу у руци напија, остали кашто реку полако: "Амин, дабогда (или: амин бог те чуо)!" Кад већ хоће да пије, онда рече ономе коме наздрави (који ће да пије послије њега):"Здрав буди!" Или: "Спасуј се!" А онај му одговори: "На спасеније Христово!" Кад већ нагне чашу и пије, онда остали подигну капе (ако не сједе гологлави), па полако говоре: "Христе боже наш, помилуј нас амин!" Кад већ престане пити и одујми чашу од уста, онда остали повичу: "Наздравље!" А он одговори: "Бог вам здравље дао!" Или: "Од бога вам здравље!"

Вук Стефановић Караџић

Срби сви и свуда

Ковчежић за историју, језик и обичаје
Срба сва три закона
(Беч, 1849)

 
Додатак: одговор Вука Стефановића Караџића загребачком листу "Позор" на писање уредника "Позора" Јосипа Мишкатовића (4. март 1861) о Вуковом чланку Срби сви и свуда.

ОЧИТОВАЊЕ

У 51. броју Вашијех новина од 4. о. м. видио сам да је Г. Ј. Мишкатовић криво разумио моје ријечи у "Ковчежићу" – "Срби сви и свуда". Он мисли, да сам ја тијем ријечима хтио казати, да су свуда све сами Срби; а то није истина. Оне су ријечи (Срби сви и свуда) надпис над чланком, и ја сам њима хтио показати, да ће у овоме бити говор о Србима свима, макар гдје становали, као што би се њемачки казало: "Von den Serben uberhaupt".

А и саме моје ријечи у ономе чланку јавно доказују, да Г. Ј. Мишкатовић криво разумије и неправо тумачи поменути надпис мојега чланка, јер сам ја казао, да су Срби само они који говоре српскијем језиком без разлике вјерозакона и мјеста становања, а за Чакавце и Кекавце нијесам казао да су Срби.

Молим Вас Господине! да бисте ово неколико мојијех ријечи наштампали у Вашем "Позору".

Вук Стеф. Караџић
Преузето из књиге: Виктор Новак, Вук и Хрвати (1966, стр. 464), а Новак је писмо цитирао према сачуваном концепту (АСАНУ, 8225/23)
 

Вук Стефановић Караџић

Срби сви и свуда


Ово је писано још 1836. године да се штампа пред Црном Гором и Боком Которском, као што ће се видјети на много мјеста, па кад се досад онако не наштампа, ево га сад само овако.

Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много "српскијех" села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме[1]).

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској). Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем али бог зна чијим именом. Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи sciocco), али данас и они сами реку нпр.: "ја сам Шокац," "ја сам Шокица," као и Буњевац, Буњевка. Како год што они закона грчкога ове закона римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона римскога и они закона турскога њих зову власима, а осим тога још они закона римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и ркаћима (или хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона грчкога зову ове закона римскога кршћанима, а они њих хришћанима. Кад човјек помисли нпр. да Маџара има и римскога и калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и римскога и луторанскога и калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона римскога неће Срби да зову. Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и римскога (а може бити гдјешто и грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога хришћанског закона, као што би и Арнаутин римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина турскога закона[2]).

Ја ћу огледати еда ли би се могли наћи узроци, зашто је код нас мимо остале народе (а особито мимо Арнауте) могла у овоме догађају постати овака мрзост, да народ и на име своје омрзне.

Дубровчани, а може бити и друге гдјекоје приморске српске општине које су се саме управљале, још од старине бојали су се српскијех краљева из Херцеговине, да их не би покорили и слободу им одузели: зато су им често и данак плаћали, а и обрану против њих у другијех владалаца тражили. Ко се кога боји, он на њега и мрзи. У народу се нашему још мисли да се сви ратови воде само око закона; али у историји има доста примјера да су у овакијем догађајима државе једнога народа и закона бивале највећи непријатељи између себе (нпр. Спарта и Атина). Кад се цркве раздијеле и постане главна брига и посао ко ће с киме остати, Срби се нађу у сриједи између Рима и Цариграда. Главни дио народа, који је ближе или наручније Цариграду, остане с Грцима, а приморци се прилијепе Римљанима. Готово се друкчије није ни могло чинити него овако; а још кад узмемо да су приморци не само на јачу и силнију браћу своју преко брда мрзили него и да су, као приморци и сусједи талијански, могли имати узрока и поносити се од ње (особито Дубровчани), и да онда људи, оставивши наскоро свој стари закон, у хришћанскоме још овако нијесу били утврђени као данас, може се рећи да су они ово вријеме једва дочекали да се од њих сасвијем одвоје, и тако да би то што је могуће више учинили, не само мало-помало приме и латинска слова него и само народно име оставе њима. Код онијех турскога закона још је лакше наћи узрок. Арнаутски је народ и према српскоме мали, а као брдски народ могао је свагда бити у већој слободи и једнакости између себе, а уз то још не имајући свога писма ни књига на своме језику, ни хришћански се закон никад међу њима није био укоријенио; тако је ласно могло бити да њихови потурченици остану без икакве разлике од остале браће своје, и да сви више гледају на свој језик и на обичаје, него на закон, за који и данашњи дан слабо мари иједан од њих. У Босни је морало бити све друкчије. Срби су с помоћу књига, попова и калуђера, цркава и манастира били и онда много побожнији од Арнаута, а по свој прилици имали су и више господе која се доста разликовала од простога народа. Из историје знамо и видимо да су се у Босни изнајприје истурчила највише господа, од које су гдјекоји и до данас стара презимена своја сачували, као нпр. Кулини, Видајићи, Љубовићи, Бранковићи, Тодоровићи, Филиповићи итд. Кад су се господа прије разликовала од свога простога народа, с којим су у једну цркву ишла и из једне се чаше причешћивала, шта је природније него да се сад, примивши и закон не само сасвијем друкчији од њиховога него и на другоме језику и с другијем писмом, постарају још већма разликовати се. Тако они дојакошње своје име Срби, које је са законом хришћанскијем и с пређашњијем животом њиховијем врло скопчано било, не само одбаце него им жао будне и раја њихова да се њиме дичи, и назову је власима. Као што су ови потурченици прије у хришћанскоме закону били побожни, тако исто постану и у турскоме, и данас може бити да у цијеломе закону Мухамедову нема побожнијих људи од Бошњака: то показује и данашња њихова непокорност Султан-Махмуту и мрзост на њ и на његове нове уредбе и премјене.

Овако ја, отприлике, мислим да су римски и турски Срби изгубили своје народно име. Али било то како му драго, сад је мрзост ова попустила. Сви паметни људи и од грчкијех и од римскијех Срба признају да су један народ и труде се да би мрзост због закона или сасвијем искоријенили или барем умалили што се више може, само је онима римскога закона још тешко Србима назвати се, али ће се по свој прилици и томе мало-помало навикнути; јер ако неће да су Срби, они немају никаквога народнога имена[3]). Да реку да су једни Славонци, други Далматинци, трећи Дубровчани, то су све имена од мјеста у којима живе и не показују никаквога народа. Да реку да су Славени, то су и Руси и Пољаци и Чеси и сви остали славенски народи. Да реку да су Хрвати, ја бих рекао да ово име по правди припада најприје само чакавцима, који су по свој прилици остаци Порфирогенитовијех Хрвата и којијех се језик мало разликује од српскога, али је опет ближи српскоме него и једноме славенском нарјечју[4]); а по том данашњијем Хрватима у загрепској, вараждинској и крижевачкој вармеђи, којијех се домовина прозвала Хрватском послије мухачкога боја, који је био године 1526. (а донде се звала горња Славонија), и којијех је језик као пријелаз из крањскога у српски; али не знам како би се тијем именом могла назвати она браћа наша закона римскога која живе нпр. у Банату, или у Бачкој, или у Сријему и Славонији, или у Босни и Херцеговини, или у Дубровнику, и говоре онакијем истијем језиком као и Срби[5]). Ако би ко рекао да се и од њих гдјекоји могу назвати Хрвати по томе што на онијем мјестима гдје је у славенскоме језику ѣ говори и, нпр. дите, вира, симе итд.; али како ће Дубровчани, Конављани, Пераштани, Доброћани и остали који ни те разлике немају? А осим тога, кад би ова разлика у говору могла бити довољан узрок да се они који говоре дите, вира, симе не могу звати Срби, како би се онда чакавци (који говоре дите, вира, симе) и кекавци (који говоре дете, вера, семе) и мало прије поменути штокавци (који говоре дијете, вјера, сјеме) сви заједно могли звати Хрвати? Да реку да су Илири, Илирци, тол И је мртво и тамно име, које данас не значи ништа; јер сад сви знатнији историци доказују да стари Илири нијесу били Славени, и тако би се они тијем именом само зато називали што живе у земљи која се негда звала Илирик, по чему би се и остали сви народи који у староме Илирику данас живе (нпр. Бугари, Арнаути, Цинцари итд.) исто тако звати могли. Ја не знам како је у аустријске канцеларије прије сто и неколико година ушло ово име Illyrier, illyrisch али се види да оно показује само Србе закона грчкога, који живе у Маџарској. Особити спомен и похвалу овдје заслужују Маџари: они зову Рац (од Rascianus од Рашке из Расије) свакога онога који српскијем језиком говори, а ако дознаду да је такови римскога закона, и ако би хтјели то да покажу, онда веле да је папишта Рац.

Од онијех пак турскога закона не може се још ни искати да мисле што о овоме сродству; али како се међу њима школе подигну, макар и на турскоме језику, и они ће одмах дознати и признати да нијесу Турци него Срби.

Ко посла овога не разумије, могао би рећи да је и име Срби од данашње Србије, као нпр. Славонац од Славоније, Херцеговац од Херцеговине, Црногорац од Црне Горе итд.; али који штогод од славенске историје управо познаје онај мора знати да су Срби с тијем именом у наше земље дошли, и земља се од њих тако прозвала. Гдје је данашње Србије јужни крај (Косово и Метохија) ондје је старе била сриједа, а крајеви су јој допирали од Дунава до Архипелага, и од Адријатичкога мора до у Маћедонију. И ја мислим да је ово име Србија постало у новија времена, пошто је српско царство пропало; јер не знам би ли се гдје могло наћи да се који од нашијех краљева или царева звао краљ или цар од Србије, него Србљем. Добровски и Шафарик доказали су да су се Срби негда звали сви славенски народи, и да је име Срби старије него и Славени или Словени.

Срби су по стању политичкоме још различнији него по закону. У Црној Гори сачували су своју слободу до данашњега дана, као што ћемо послије видјети; у Царству Аустријскоме једни су граничари и војници без престанка, те чувају границу од Царства Турскога; једни уживају сасвијем права маџарска, а једни се (као у Далмацији) управљају по начину аустријскоме. У Царству Турскоме живе опет на различне начине: у двије трећине данашње Србије (од Дрине до Тимока, и од Дунава до близу Новога Пазара) у наше вријеме отели су се с помоћу Руса од Турака, те између себе сами суде и управљају, а Султану плаћају осјеком (око педесет хиљада дуката на годину); у осталој Србији, у Босни, Херцеговини и Зети, сви су раја турска, само што они око Црне Горе живе мало слободније него други, као што ће се послије видјети, а они у Босни горе него игдје, јер их највише немају ни кућа својијех, већ живе по турскијем кућама као закупници.

Ово сам ја све напоменуо највише зато да би и мени и читатељима лакше било кад се стане говорити о Црној Гори; тога ради ћу се опет повратити да речем још неколико ријечи о закону с друге стране.

Српска је црква још од старине била под патријаром цариградскијем. У првој половини XIV вијека српски цар Стефан Силни (Душан) постави свога митрополита патријаром српскијем. Грци се на то врло расрде, али послије дуге срдње и (по обичају ондашњега времена) анатема признаду српскога патријара, којега столица остане у Пећи, а влада над Грчком црквом у свему староме Илирику. Кад Турци обладају српскијем царством и народом, патријара и они оставе у пређашњој власти, тако да се и под њима звао и потписивао:

и све је ове земље обилазио и по њима владике и митрополите постављао, а њега (као што се приповиједа) постављали су митрополити, који су у патријаршији као синод састављали. Године 1690. патријар Чарнојевић, Арсеније Ш на позивање ћесара Леополда I побуни народ српски против Турака и преведе у Маџарску 37,000 фамилија; а године 1737. патријар Арсеније IV на позивање ћесара Карла VI подигне опет народ да бјежи под аустријску владу, али Турци некако опазе зарана, и бог зна колико хиљада народа погубе, а он само с малином једва утече. Турци се по правди на то врло расрде, а Грци у Цариграду то једва дочекају и године 1765. закупе српску патријаршију (као што свједочи Рајић у књ. XI. гл. XIV, §. 17, за 40 кеса карагроша[6]). Утом је мјесто Арсенија IV за патријара у Пећи био постављен Василије Бркић, који кад чује да је његова патријаршија закупљена, и да је њему одређено негдје заточеније, он побјегне у Црну Гору, а оданде 15 октомврија 1779. године са рускијем кнезом Ј. Б. Долгорукијем навезе се у Грбљу на море и отиде пут Русије[7]). И тако Срби изгубе и ово свештеничко господство, које је послије царске круне најважније било; и од тога времена стану се из Цариграда слати владике и митрополити по свој турској Европи.

Језгра овога народа готово су све сами сељаци и тежаци.

Од онијех закона турскога врло мало има сељака, него су највише варошани, међу којима има и тежака. Иза овијех у њих иду занатлије и трговци, потом аге и спахије, па онда бегови; тако међу њима има "виша класа" народа, али једно зато што се њихова виша класа од простоте не разликује никаквом науком или особитијем знањем, него само богатством и госпоством, а друго што њихов и најпростији сељак и тежак, само ако има откуда, може носити хаљине и оружје, јахати коња, начинити себи кућу и живљети као и највећи ага или бег, и с помоћу јунаштва и разума, особито рјечитости, постати највећи господин; зато њихова виша класа готово нигдје није сасвијем одвојена од простоте.

У Дубровнику за времена Републике прва господа која су управљала земљом и народом била су властела; не само што су се они и правима и госпоством врло разликовали од свега њима подручнога народа, него су и међу варошанима били пучани (као die Burger), који су се разликовали од мањијех варошана и од сељака и тежака. Налик на дубровачку властелу било је у стара времена господе наше закона римскога и у Котору, а и у другијем гдје којијем приморскијем градовима; али је мало-помало то све ишчиљело још прије него у Дубровнику, и сад су мјесто њих само царски чиновници и гдјекоји поталијањеник.

И данашњи Хрвати (у вармеђи загрепској, вараждинској и крижевачкој) имају своју господу, која се од народа простога, а и од варошана који нијесу племићи, врло разликује.

Али у онијех који су грчкога закона, и који се управо Срби зову, језгра је само сељак и тежак.

У Црној Гори нити има града ни вароши, и зато се не може ни мислити да има какијех другијех људи осим сељака и тежака. Међу првијем старјешинама нпр. сердарима, војводама, кнезовима, којима старјешинства ова остају од оца сину, као и међу осталијем главарима и кућићима много их више има који не знаду читати него који знаду, и ниједан се од њих ни одијелом ни живљењем нити икакијем особитијем правом не разликује од осталијех Црногораца, а њихова браћа и синови чувају овце као што се пјева и приповиједа да их је чувао тројанскога краља син Парис и Душанов нећак Милош Војиновић. И сами свештеници њихови не разликују се од осталога народа никаком другом науком нити знањем (као ни одијелом ни живљењем) осим што знаду којекако читати и што записати. Западни сусједи црногорски по селима су као и Црногорци, а и варошани њихови слабо се чим другим од њих разликују осим одијела, кућа и бољега и љепшег живљења, и од њих се нимало не поносе. Оваки су отприлике Срби и у Далмацији.

У Херцеговини и у Босни отприлике је тако као и у Црној Гори. Оно мало варошана и грађана сједе међу Турцима, друкчије се од народа носе и живе, и с њим се не мијешају ни у какијем народнијем пословима; зато се међу народ готово и не броје.

У Србији је до нашега времена било као што рекох да је у Босни и у Херцеговини. Сад се тек вароши почињу насељавати и варошани као народ умножавати; али су сељаци, једно зато што су они највише данашњу слободу земљи придобили, а друго што их је највише и што највише плаћају и у сваком догађају највише учинити могу, у земљи најпретежнији.

Само у Царству Аустријскоме, особито у Маџарској, Срби имају вишу класу или своју господу, која се разликује не само од сељака и од тежака него и између себе. Највећа су им господа владике, које су се досад по законима маџарскима слабо бојале и цара. Послије владика су спахије и племићи, који су по законима маџарскима од осталога народа далеко, штоно се у нас рекне, као небо од земље. Међу грађанима и варошанима имају ,,пургри" (die Burger), који се не само од сељака и тежака него и од осталијех грађана и варошана разликују као што су се разликовали дубровачки пучани. Између племића су и овијех грађана доктори, адвокати, свештеници, учитељи и сеоскијех општина писари (натароши).

Виша класа у народу ваљало би свој језик љепше и чистије да говори, да је од народа ученија, мудрија, уљуднија, складнија и родољубивија (јер она племенита и чиста или права љубав к народу, по којој човјек воли народ и његову корист и славу него себе и свој живот, и од које су Грци и Римљани оставили примјере, не рађа се с човјеком, него се добива кроз науку и одгојење); али у наше је више класе то све наопако. Истина да су многи од господе наше учили и знаду неке науке којијех народ прости не зна; али су то они понајвише учили као каке занате, који су многима разуму и срцу учинили више штете него користи; у осталоме пак они су се поред Нијемаца и Маџара понијели и као потуђили од свога народа и од његовијех обичаја; поред туђијех језика на којима науке слушају, којима послове службене раде и у друштвима се разговарају, заборавили су српски и мислити, и њихов народни језик, којега силу и сладост и богаство они већ и не познају, чини им се прост и сиромашан, зато су га искварили и једнако га кваре. Што су пак они који великијех школа и наука нијесу учили с господом заједно пали у оваке гријехе против народа својега, узрок ће бити што су се повели по господи, и разум свој као давши господи под закуп више гледају ко што ради и говори него шта и како ради и говори.

Нашијем официрима по граници лакше се може опростити што су за народ свој слабо марили, јер су они царске слуге, који су данас овдје а сјутра бог зна гдје, а уз то још опажали су да им кашто смета напретку што су Срби; зато су гдјекоји вичући на своју подручну браћу гледали да се удворе Нијемцима, те је тога ради бивало да су људи наши у мјесту своме вољели официра макар од кога другог народа него Србина.

Ја не велим да су сви од наше господе и варошана оваки, него признајем да их има и онакијех који мисле као што треба, али тако мало да се према онима другима слабо смију и показати. Ово се слободно може рећи: што је који богатији и од народа по госпоству своме различнији, онај је и у осталоме свему од народа даље; тако су од свију овијех мајстори и трговци (особито мањи) најближе к народу и највише маре за њега и за његову корист и славу. Зачудо је што и они од господе наше који су народ љубили и жељели му добро чинити понајвише нијесу знали како ће, него су радили против своје жеље и намјерења! Ја мислим да овоме није други узрок него што им наука није прицијепљена на здрави народни разум, него су овај науком забунили и оставили га, а праве науке нијесу присвојили. Зато се умотворинама народа нашега сва учена Европа чуди и диви, и њих ради народ наш слави и хвали, а умотворине су нашијех ученијех људи понајвише такове да им се свак ко их позна мора смијати и жалити народ што према себи нема ученијех људи. Па још поред свега овога наша виша класа мисли и говори да је она према европскијем народима управо као што треба, а народ прости да је заостао и да не ваља и да га је она богзна каком мудрошћу надвисила! Тако нпр. Лукијан Мушицки у "Гласу народолюбца" године 1819. каже:

"Свкть хвали вышу классу нашег' рода,
Ал на просту баца срамъ."

На ово сам му ја још онда писао[8]): "Ово је по нашој мисли управо наопако речено (и истинито). Проста класа народа нашега (тј. она класа која у данашње вријеме народ саставља) не уступа ниједноме од 5 или 6 себи оближњијех народа ни у разуму ни у поштењу, нити и у каквој другој добродјетељи; а вышша класса онакова је као што се отхрањује и у каквом стању живи. Ако простој не чини срамоте, части сувише не чини нигдје."

Да је народ наш барем од педесет година амо унапредак имао према себи људи за управу по данашњему времену, он би већ давно био сам свој, и тај му је недостатак и данас највећа сметња и несрећа, која је за нас с тијем већа што је у уређеној и готовој кући лакше управљати него је изнова начинити и уредити.