Uspavanka

Ruku mi daj i stegni me
nasmeši se i proći će
kriješ, al' znam da slutiš kraj
u oku tvom se gubi sjaj
Zagrli me i ne pričaj
reč po nekad rane otvori
zažmuri i ne brini
to nas samo noć iskušava,
'ej, to đavo nema sna...
Na usnama trag pepela
u borama bol skrivena
zaboravi na ružno sve
i pusti san kroz zenice
Zagrli me i ne pričaj....

Na krilima

Ovo je noć kao stvorena za nas,
osećam moć, pobede slast
opojna noć, miris belog bagrema,
fanfara zvuk, korak do sna
Uzeću te za ručice,
trešnjinog cveta latice
ispuniću, obasjaću
sve moje prazne godine
poletećeš ka zvezdama
nošena mojim krilima
zaplovićeš ka snovima
na mojim vrelim usnama....
Pružiću dlan za par snenih senica
tvog pogleda iz zenica
stopiću zvuk tvojih lakih koraka
sa trepetom krila čvoraka
Uzeću te za ručice.....

Strah me

Strah me
dok te gledam kako spavaš,
ne dišeš
strah me
a sto puta kažem sebi
proći će
tvoje bledo lice
usnama dodirujem
slušam
u daljini zvona kažu
svanuće
Život kao led na dlanu topi se
kao talas kad ga stena razbije
tvoj smeh kao lek,
kao krila leptiru,
kao zadnja nada
večito na dnu
Strah me
dok te gledam kako spavaš,
ne dišeš
strah me
a sto puta kažem sebi
proći će
srcem čovek stvari često
dobro ne vidi
strah me
šta mi ovo jutro s' tobom
donosi....
Život kao led na dlanu topi se....

Ne pitaj

Ne pitaj
što se svako jutro
budim umoran
ne pitaj
šta u srcu krijem,
što sam uvek sam
Ne pitaj,
ništa ne pitaj me
kada već sama znaš sve,
od kad me nema u srcu tvom
ne pevam
jer nemam kom'...
Ne pitaj kol'ka tuga može
da se izdrži
ne pitaj kol'ko treba da se
suza ne pusti
Ne pitaj,
ništa ne pitaj me....
Ne pitaj
što ti mladost dajem,
što si porok moj
ne pitaj što u svakom drugom
tražim osmeh tvoj
Ne pitaj,
ništa ne pitaj me....

Slutnja

Gledaš u mrak, ništa ne pričaš
slušam ti dah lak i nemiran
Na prstima se prikradam,
kao kad mesec krade dan,
do tvojih tajni da ih otključam...
Da l' da te pitam je l' to ljubav umire,
il' mi to samo slutnje govore,
ili da ćutim da te ništa ne pitam
i iz tvog oka sve pročitam?
Ne grliš me više kao pre
i da l' je sve deo navike?
Na prstima se prikradam,
kao kad mesec krade dan,
do tvojih tajni da ih otključam...
Da l' da te pitam je l' to ljubav umire..

Nemam snova

Stigao sam, već je bila zora
i umorno stres'o sneg s' kaputa,
opet sam bežao i sebe lagao,
al' ti si uvek na kraju puta
Ti me čekaš uvek na dnu čaše,
ti si razlog svake moje pesme,
ti si trn na ruži u mom dlanu,
ti si sada ono što se ne sme
šta sam to uradio sa sobom,
nemam snova, sve sam tebi dao,
gradio u oblacima nešto,
da sagradim ipak nisam znao....
Tebi dajem ono što još imam,
samo ovo malo nežnih reči,
jedna suza tvrda, muška, olovna
možda bi ti više kazala....
Ti me čekaš uvek na dnu čaše....

Noć o kojoj snivaš

Uz pesme zvuk i korak lak
noćas si nebom hodala
par latica od šeboja
ti si u osmeh dodala
a zanos venom struji
sva si se želji podala
u oku tvome tinja strepnja
tek da se ne bi odala...
U sebi dugo vešto skrivaš
tajnama čežnju protkanu
ovo je noć o kojoj snivaš
reci i ja ću biti tu
budi što nikad nisi bila
ogrni plašt od meseca,
a ja ću biti tvoja krila,
biću ti barka Nojeva,
svetlo za tvoja sivila....
Ne moraš ništa da mi kažeš
osmehom samo daj mi znak
i ja ću biti tu kraj tebe
za tvoju tamu biću zrak...
U sebi dugo vešto skrivaš....

Sećanje

Ja sam te jednom imao,
kratko al' ipak imao,
iz tvoje čaše otpio,
al' ne i sasvim popio
ja sam u sebi dubio
bunar za tvoje novčiće,
u tvome glasu slušao
božićnih jelki zvončiće...
Sedim za stolom preko puta
i gledam kako brišeš sve,
ko mnogo daje mnogo gubi,
a ja sam dao previše
gledam te kako važno pričaš,
ja sam to davno čuo sve,
kažu da ljubav često prođe
kada se nadaš najmanje....
Ja sam te jednom imao,
kratko al' ipak imao,
iz tvoje čaše otpio,
al' ne i sasvim popio
ja sam u sebi budio
vetrove jake olujne
za tvoje crne oblake
i tvoja krila anđele...
Sedim za stolom preko puta....

Noćas

Eh, što peče ova noć,
što mi duša izgara
kao rana duboka,
kao kad si otišla
znaš da nisam tako slab
k'o što noćas izgleda,
samo su me ponela
neka stara sećanja...
Kao mesec žut iznad tvoga uzglavlja,
noćas bih prekrio usta tvoja usnula
kao vetra dah samo bih privirio,
iznad tvog jastuka, tu bih se primirio...
Znaš da nisam tako slab
k'o što noćas izgleda,
samo su me ponela
neka stara sećanja...
Kao mesec žut iznad tvoga uzglavlja....

Noći preduge

Godine neverne kopne, nestaju
besanim noćima lice boraju
ostaju sečanja maglom šivena
u njima uvek ti čekaš skrivena...
A onda krene tupo, tek da zavara
dobro poznat bol svud me zapara
a noći dugo, dugo traju,
predugo
sve je uzalud, nismo jedno za drugo...
Dokle ću da odričem želju za tobom
ćutanjem da prikrivam borbu sa sobom?
Ponos je preskupa cena, sebična
ognju što se ne gasiš, žetvo besplodna...
A onda krene tupo, tek da zavara
dobro poznat bol svud me zapara...