Када се хеленски поета и државник Солон (отприлике 640.-560. г. пре н. е.), упутио у Египат, покушао је да, у граду Саису (делта Нила), наведе тамошње свештенике на разговор о древним временима, говорећи и родословљу Деукалиона који је преживео потоп. Тада му је један веома стар свештеник одговорио, мислећи на све Хелене: "Млади сте сви, /.../, душе су вам младе; јер у њима не носите никакво древно веровање, сторено на основу старих предања, нити икакво знање временом оседело. А ево шта је томе узрок: многобројна су уништења сустизала људски род на најразличитије начине и још ће га сустизати; ватром и водом она највећа, а она мања на безброј других начина." (Платон: 'Тимај', 22 б-ц)

О пустошењима Земље ватром и водом говори и јудеохеленски философ, новопитагорејац Филон Александријски у своме спису “О вечности света”.
 "За уништење земаљских ствари, али не свих одједном, већ уништења велике множине, окривљују се два главна узрочника: стравични удари ватре и вод е. Како нам је речено, они у походе долазе наизменично, у циклусима који броје много година. Када је главна сила /пустошења/ пожар, одозго се слива бујица небеске ватре и шири се на многа места захватајући велика подручја настањене земље." (Погл. 146-147) - И у 'Тумачењу друге књиге Мојсијеве' нешто слично износи: "Неке /цивилизације/ су нестале у  потопу, док су друге ишчезле у  пожару." (X, 53)

И древна будистичка књига Висудхи-Мага у поглављу 'Светски циклуси' говори о великим елементарним пустошењима:
 "Постоје три разарања: разарање водом, разарање огњем и разарање ветром."

Разог за велике катаклизмичке ударе често се доводи у везу са планетарним констелацијама. Тог мишљења је био нпр. и Берос (III век старе ере) из Бабилона, свештеник Бога Мардука, који је на грчком језику написао 'Бабилонске приче' (Babylōniaka), сачуване само у фрагментима. Да планете, односно њихова коњукција, доводи до катаклизмичких удара на Земљи Берос "је у то толико чврсто уверен да је одредио датуме општег  пожара и потопа. Берос тврди како ће све на земљи бити спаљ но када се звезде, које данас следе различите путање, поново уједине у знаку Рака и поставе дуж једне линије, тако да се једном цртом може проћи кроз средишта свих кугли. До потопа ће доћи када се те планете нађу у коњукцији у знаку Јарца." (Луције Анеј Сенека: Naturales quaestiones)

Други народи и мислиоци велике катастрофе нису видели у астрономским упливима (коњукцијама планета, ударима астероида, проласцима комета, ...) већ у Божијем Гневу и Божијој Освети због људске искварености. Тако знаменити александријски богослов Ориген (отприлике 185.-254. г.) у свом делу 'Против Келса', платонског философа који је оштро напао хришћанство у својој 'Истинитој речи', износи:

"Ми ни поплаве ни пожаре не приписујемо циклусима и планетарним периодима; сматрамо да до њих доводи општа превласт зла, које уништавају вода или ватра." (IV, 12)

И у Мухаммедовом Qур'ан-у затирања многих народа и насеобина се представљају као Божији бич:
"Они /неверници/ не знају колико смо ми народа прије њих уништили, којима смо на земљу могућности давали какве вама нисмо дали и којима смо кишу обилату слали и учинили да реке поред њих теку, па смо их, због грехова њихових, уништавали, и друга поколења, после њих, стварали." (Сура VI, 6)

Древни извештаји поникли широм земљине кугле говоре о великом потопу (грчки.: kataklysmos); други пак о великом пожару (ekryrosis). Оно што се "приповеда као мит" ('Тимај', 22 ц) и легенда, често у себи има и пуно истинске повести (цп.: 26 е) - Тако Платон у својим 'Законима' кроз лик Атињанина пита: "Мислите ли да се у старим причама крије нека истина?" (Књига III, 667 A)

Уништење многих цивилизација и народа у великим катастрофама, учинило је да трагови о тим пустошењима не буду тако дубоки. Тако Филон запажа: "Због непрестаних понављања разорних похода воде и ватре, претходне генерације нису потоњима пренеле сећања на стварни поредак и след догађаја." ('Мојсије', 2) - Платон износи за послепотопно време "да су људи били већ готово сасвим заборавили оно уништење." ('Закони' III, 682 C)
 Од великих катастрофа које су потресле Земљу, људски род је сачувао тек сећање о задњем Потопу. Мноштво извештаја о Потопу указују да он није био нека локална поплава, како се често хоће представити, већ планетарна катастрофа. Погледамо ли неке потопне извештаје, нпр. Нојев потоп, Деукалионов потоп, Утнапиштимов, Ксизутаров,... налазе се многе наративно-указне сличности међу њима. То делом указује и на преузимање туђих приповести: међутим када о Потопу говоре предаје народа различитих култура, често међусобно раздвојених, то нам јасно указује на догађај који је имао планетарни израз.

---

За извештаје о Нојевом (Ноаховом) потопу недовољно упућени опсерватори људске прошлости обично мисле да он представља преузете легенде које говоре о некаквом интезивнијем изливању Еуфрата, изливању које је оставило снажан утисак на пустињске бедуине. Говорећи о знацима последњег времена и Свога Доласка у Слави, Господ Љубави поред осталог указује: "Као дани Нојеви, тако ће бити Долазак Сина Човечијег. Јер као што су у дане пред Потопом јели и пили, женили се и удавали, до дана када Ноје удје у Ковчег, и нису знали док не дође  потоп и све однесе, тако ће бити и долазак Сина Човечијег." ('Матеј', 24:37-39) - Видимо га и Господ Исус Христос овим указом признаје велики Нојев потоп; но то не значи да Он потврдјује и истинитост свега оног што је у вези Нојевог потопа записано у редигованој 'Књизи Постанка'. - И у 'Другој Петровој посланици', која такође има трагове редакције, потврђује се истинитост Потопа који је преживео Ноје са својом породицом: "... Кад Бог није поштедео анђеле /надгледнике/ који су згрешили, него их баци у мрачне јаруге Тартара и предаде их да се чувају за Суд, и стари свет није поштедео, него - кад наведе потоп на безбожнички свет - сачува Ноја, проповедника праведности, као осмога уз седморо њих, ..." (2:4-5, видети и: 3:5-6))

По заповести Божијој да напуне земљу ('Постанак', 1:28) људски род је се почео размножавати и ширити. Не одолевши лепоти кћери човечијих и небески посматрачи, надгледници над човечанством, помешали су се са човеком, чиме је настао горостасни људски род, Нефили. Видевши поквареност која је завладала, Господ одлучује да скрати човеку животни век на неких 120 година (6:4) Неверни Небески стражари људима доносе многа погубна знања. Пошто је зажалио што је саздао човека, Господ одлучује да људски род потонуо у изопачености избрише са лица земље, а у животу једино да остави Ноја, који је у Праведности ходио, и његову породицу: жену му, три сина (Шема, Хама и Јафета), те њихове три жене. Бог се обраћа праведнику Ноји: "Одлучио сам да буде крај свим бићима јер се земља напунила опачином; и, ево, уништит ћу их заједно са земљом. Направи себи корабљу од смоластога дрвета; корабљу начини с пријеклетима и обложи је изнутра и извана паклином. А правит ћеш је овако: нека корабља буде триста лаката у дуљину, педесет у ширину, а тридесет лаката у висину. На корабљи начини отвор за свјетло, заврши га један лакат од врха. Врата на корабљи начини са стране; нека има доњи, средњи и горњи кат. Ја ћу, ево, пустити потоп - воде на земљу - да изгине свако биће под небом, све у чему има дах живота: све на земљи мора погинути. А с тобом ћу учинити Савез; ти ћеш ући у корабљу - ти и с тобом твоји синови, твоја жена и жене твојих синова. А од свега што је живо - од свих бића - уведи у корабљу од свакога по двоје да с тобом преживи, и нека буду мушко и женско.Од птица према њиховим врстама, од животиња према њиховим врстама и од свих створова што по тлу пузе према њиховим врстама: по двоје од свега нека уђе к теби да преживи. Са собом узми свега за јело па чувај да буде хране теби и њима." ('Постанак', 6:13-21)

Када је саградио корабљу (арку), онако како му је Господ наложио, Ноје добија нова упутства: "Уђи ти и сва твоја обитељ у корабљу, јер сам увидио да си ти једини преда Мном праведан у овом времену. Узми са собом од свих чистих животиња по седам парова: мужјака и његову женку. Исто тако од птица небеских по седам парова - мужјака и женку - да им се сјеме сачува на земљи. Јер ћу до седам дана пустити дажд по земљи четрдесет дана и четрдесет ноћи те ћу истријебити с лица земље свако живо биће што сам га начинио." (7:1-4) - У тако, у корабљу улазе изабрани примерци 'чистих' и 'нечистих' животиња и птица, те Нојева обитељ; Седмога дана запљуштале су потопне воде.

Потоп је дошао када је Ноју било 600 година, и то седамнаестог дана другог месеца у години: "И удари дажд на земљу да пљушти четрдесет дана и четрдесет ноћи. /.../ Пљусак је на земљу падао четрдесет дана; воде свеудиљ расле и корабљу носиле: дигла се високо изнад земље. Воде су над земљом бујале и високо расле, а корабља пловила површином. Воде су све силније наваљивале и расле над земљом, тако те прекрише сва највиша брда под небом. Петнаест лаката дизале се воде поврх потонулих брда. Изгибоше сва бића што се по земљи крећу: птице, стока, звијери, сви гмизавци и сви људи. Све што у својим носницама имаше дах живота - све што бијаше на копну - изгибе. Истријеби се свако биће с површја земаљског: човјек, животиње, гмизавци и птице небеске, све се избриса са земље. Само Ноа остаде и они што бијаху с њим у корабљи." (7:12.17-23) - Воде поврх потонулих брда задржале су се током 150 дана. Након тога, пошто су се затвориле уставе небеске и извори бездански, киша је престала падати, а потопне воде су јењавале. Седамнаестога дана у седмоме месецу арка је се зауставила на брдима Арарата. "Воде су непрестано опадале до десетог мјесеца, а првога дана десетог мјесеца покажу се брдски врхунци. Кад је изминуло четрдесет дана, Ноа отвори прозор што га је начинио на корабљи; испусти гаврана, а гавран свеједнако одлијеташе и долијеташе док се воде са земље нису исушиле. Затим испусти голубицу да види је ли вода нестала са земље. Али голубица не нађе упоришта ногама те се врати к њему у корабљу, јер вода још покриваше сву површину; он пружи руку, ухвати голубицу те је унесе к себи у корабљу. Почека још седам дана па опет пусти голубицу из корабље. Према вечери голубица се врати к њему, и гле! у кљуну јој свјеж маслинов лист; тако је Ноа дознао да су опале воде са земље. Још почека седам дана па опет пусти голубицу: више му се није вратила. Шест стотина прве године Ноина живота, првога мјесеца, првог дана у мјесецу узмакоше воде са земље. Ноа скине покров с корабље и погледа: површина окопњела. А другога мјесеца, седамнаестог дана у мјесецу, земља бијаше суха." (8:5-12)

Када су првога дана у првом месецу воде узмакле са земље, Ноје је скинуо покров са корабље и угледао окопнелу површину. Седамнаестога дана другога месеца земља је већ била потпуно сува. Господ заповеда потом Ноји да изадје из арке са свим створењима у њој, те да их пусти да плоде и на земљи множе.

Даље, у 'Књизи Постанка' можемо прочитати како Ноје, изашавши из арке, приноси Богу жртву паљеницу од "свих чистих животиња и од свих чистих птица" (8:20), а Бог се заветује да никада више неће уништити сва жива створења. После Потопа, Бог, наводно Ноју одредјује да поред зелења, које је на почетку одредио (1:29) сме јести и све 'чисте' животиње, изузев меса у којем је још крви. И на крају Он склапа Савез са Нојем, његовом породицом, његовим потомством, и са свим живим створењима да "никада више потопне воде неће уништити жива бића, нити ће икад више потоп земљу опустошити." (9:11) А као знак Савеза са Својим створењима, и залог верности, Бог у облаке ставља дугин лук (9:12)

У целом овом опису сусрећу се многе контрадикторности и детерминистичке несувислости, настале и коришћењем различитих предаја. Остајемо збуњени да ли је Ноје по један или по седам парова од свих животиња унео у арку. И ако их је 'спасио' у арку, зашто их после потопа жртвено приноси, када су те животиње биле потребне да напуне земљу? Пошто се помињу 'чисте' и 'нечисте' животиње, а та подела је много после Ноја установљена, јасно је да је много после Мојсија ова приповест искројена, односно обојена бајковитим детаљима.

Даље, тешко је и замислити да је Ноје и по један пар од свих животиња, гмизаваца и птица, и то са свих крајева света, унео у арку, јер их једноставно није било могуће сместити и обезбедити њихово одржавање и храњење током 150 дана. Даље, појединих врста животиња нема две, три или седам, већ много, много више. Даље, спасавање птица се свакако показује излишним,... да су потопне воде покриле кавкаски Арарат, постоје многе више планине на којима су могле и без спасавања преживети многе птице и животиње, као и људи. Да није било подручја које воде нису захватиле, не би ни биљни свет могао да опстане и да се прошири, јер би већина биљака током пет месеци под водом једноставно иструнула.

У 'Књизи Бројева' 13:33 помиње се Анаково горостасно потомство; како су они могли преживети Потоп ако се нису нашли у арци?

Даље, тешко је претпоставити да је Ноје сам са својим синовима за релативно кратко време могао изградити масивну дрвену ладју са оплатом која је била дугачка неких 140 метара, широка 24 метара и 12 метара висока, те подељена на три спрата. Тако масивна ладја тешко да би могла издржати велике водене таласе и ударе ветра (цп.: 'Постанак', 8:1)

Посебно деликатно питање је одакле би дошле толике воде да могу потопити читав свет, и највећа брда, и где би се потом повукле? Писац ове приповести налази исходиште потопне воде у земаљским безданима и у небеској киши. Поједини крути тумачи Библије претпостављају да се у орбити изнад Земље налазила купола дебелог слоја воде; но под силом гравитације такав импозантан 'слој воде' дакако не би могао да опстане. Уколико би се круто тумачио ставак 1:7 ("Бог начини свод, и воде под сводом одели од вода над сводом."), онда би се таква водена купола и могла 'замислити'. Но 'небеске воде', као и у патмоској 'Апокалипси', и овде у 'Постанку' имају симболичке конотације.

Грубо тумачење овог легендарног извештаја о потопу наводи и на закључак да пре Потопа дуга наводно није постојала. Но рефракција као оптички феномен потребан за дугу се дешава када бела светлост пролази кроз неку твар која има другачији рефлексиони индекс (нпр. капљица воде у водопаду, кристал), па је тако незамисливо да кише и дуге није било пре потопа. Осим тога Сам Бог Ноји најављује да ће пустити кишу да дажди током 40 дана и 40 ноћи (7:4), што наводи на закључак да је Ноје итекако познавао шта је то киша. Ако је Бог људима у почетку одредио биље за храну, за рашћење биља итекако је киша требала (цо.: 2:5-6).

Да се запазити да људи, којима се драстично скраћује животни век, тек после Потопа упознавају годишња доба (8:22), што хоће рећи да је пре Катаклизме на Земљи владала уједначена клима. Али за уједначену климу Земља треба имати већу нагнутост своје осе у односу на еклиптику, обилазну раван. И тај детерминизам наводи на закључак да је Потоп изазвало нешто што је повукло рапиднију промену земљине осе. Али промена није ишла из уједначене у четвороделну годишњу климу, већ је се вероватно нешто друго десило: Из леденог доба, у коме је Земљина оса била готово нормална на еклиптику, дошло је у току Катаклизме до нагнутости Земље коју данас познајемо.

О великом Потопу који је преживе праведник, Назарен Ноје говори и апокрифна 'Енохова књига' (имате је на овој теми) која је у добу Макабејаца претрпела позамашну редакцију. Тако Еноху Анђео Мира указује Еноху, који је живео пре Потопа, за небеску казну која ће снаћи неверне небеске посматраче који су се помешали са људским родом: "У те ће дане Господар духова извршити казну, и отвориће се посуде с водом које су на небесима, и извори који су под небесима и под земљом. Помешаће се све воде које су над небом и испод неба. Вода која је изнад небеса биће деловање. Вода која је под земљом биће примање, и сви који живе на земљи биће уништени, као и они који пребивају под небеским висинама. Тако ће разумети неправду коју починише на земљи, и тако ће нестати." (И, 53, 7-11)

Но, када затире житеље земље, у Господара духова се јавља жалост што је тако поступио: "Узалуд сам уништио све житеље земље." (54:1)

Енох, упућен у небеске тајне, сишавши из небеских висина, преноси сину Метушалаху, зачуђеном необичним дететом које му је се родило од Лакеха, шта очекује свет: "Господ ће на земљу донети новост. То сам објаснио и дознао у виђењу. Казао сам ти да су у нараштају мога оца, Јареда, небесници заменили реч Господњу. Починили су злочине, одбацили свој ранг и помешали се са женама. С њима су згрешили, њима се оженили и зачели децу. Читаву ће земљу, стога, снаћи велико уништење. У једној ће је години задесити Потоп и свеопште уништење. То дете које ти је рођено преживеће, а с њиме ће бити спашена његова три сина. Кад сви људи изгину, он ће бити спашен. Његови ће потомци зачети дивове, не духовне, него телесне. Земљу ће снаћи велика казна и биће очишћена од сваке опачине. Реци, стога, своме сину, Ламеку, да је онај који је рођен доиста његово дете. Нека га назове Ноје /'утеха'/, јер, он ће преживети. Он и његова деца биће спашени од опачина које ће се проширити светом, од сваког греха и неправде, који ће за његова живота на земљи бити уништени." (I, 105: 13-16) - По 'Еноховој књизи' највеће зло на Земљи је дошло када су се немарни небески стражари, којима је дато да владају над путевима земље, помешали са људима и пренели човеку многа погубна знања (попут врачања и ратовања), она која су људе навели на многа зла.

О Нојевом Потопу говоре и два краћа апокрифна текста изведена из народног предања и редиговане 'Књиге Постанка'. Сусрећу се под насловима 'Потоп' и 'О Потопу'.

По овоме апокрифу Ноје на Араритским горама почиње да гради арку. Ђаво заводи и наговара Нојеву жену да сазна куда то он јутром одлази. Она то одбија најпре, јер као жени није на њој било да поставља таква питања, а онда пристаје да то учини пошто Ноја по наговору опије напитком од чудесне траве поред реке. Опијен Ноје износи жени да одлази у градњу арке, за коју га је Господ преко анђела позвао, указавши му да Бог хоће потопити свет спашавајући само његову породицу. Сазнавши од Нојеве жене шта Ноје ради, ђаво му разбија арку. Ноје је плакао 40 дана ожалошћен. Тада му се јавља анђео и позива га да од кедровог дрвета гради корабљу. Послушавши га, Ноје 30 година проводи у градњи корабље.

Но када су сви предвиђени ушли у корабљу, Нојина жена под ђаволовим утицајем одбија да уђе. Ноје, да би је спасио, допушта да са њом и ђаво уђе у арку. Ушавши у арку, ђаво је се претворио у миша и почео је да глође дрвену грађу арке, не би ли је пробио. Приметивши то, Ноје позива љуту звер, која је кихнула, испустила пламени дах, и удавила миша, односно ђавола. Даља нарација ове апокрифне бајковите приче увелико сличи оној презентованој у Библији.

На једанаестој плочи, односно у једанаестом певању сумерско-акадског епа (насталом на акадском језику између 23 и 21 векаа старе ере) о уручком краљу и хероју Гилгамешу, избавитељ људског рода, акадски Ноје - Утнапиштим (тачније: Ут-та напишта/и = 'Он нађе живот'), који је преживео велики потоп са својом женом и кормиларом, описује Гилгамешу потоп који су по савету развратне богиње Иштар, послали богови предвођени небеским богом Ануом и јунаком-саветником Ен-лилом. Но Утнапиштима о намери богова да пошаљу потоп на Шуруппак, који је најпре био наклоњен боговима, обавештава у сну Еа, бог дубина слатких вода.

Своју причу Гилгамешу како је у скупштину богова примљен Утнапиштим почиње извештајем како је обавештен о претећој невољи која је се надвила над његовим градом и родом:

"Ја ћу ти, Голгамешу, одлуку тајну открити
и тајну богова теби ћу рећи ја.
Шуруппак, град, што га познајеш ти,
што на обали Еуфрата лежи -
то, древни је град, бози су наклоњени њему.
Богове да  велик  пошаљу  потоп њихово наведе срце.
Стану се саветоват отац им Ану, Ен-лил, јунак, саветник њихов Еннуги.
Нинигику-Еа с њима се клео,
Ал' колиби /мојој/ њихову одлуку каза:
'Колибо колибо! Зиду, зиду!
Слушај колибо! Запамти, зиду!
Житељу Шуруппака, сине Убар-Туту,
пренеси кућу, сагради  барку,
обиље презри, за живот брини,
богаство презри, спасавај душу!
У барку своју смести  све  живо.
Та барка коју ћеш ти саградити,
да обликом четвороугласта буде,
да буде исте ширина к'о и дужина,
као Океан, кровом је покриј!' -
Ја схватих и казујем владару, Еаи:
'Ту реч, владару. што мени рече је ти,
слушат дужност је моја, све ћу испунит тако.
Што ли да кажем граду - народу и старешинама?' -
Еа отвори уста, беседити станем
мени, својему слузи, он збори:
'Ти пак ову им прозбори реч:
- Ја знам, Ен-лил да мене мрзи -
ја нећу у вашем живети граду,
од груде Ен-лила корак окрећем ја.
Пут Океана идем, владару Еаи!
На вас пак кишу  обилну  пустиће он,
тајну птица знаћете ви, склониште риба,
свуда на земљи биће богата жетва,
јутром ће као из кабла, лит, а ноћу
родну кишу очима ви ћете гледати.'" (XИ, 9-47)

Утнапиштим даље приповеда како је житеље Шуруппака известио о воденој претњи која је се надвила над њима, и о томе како је предузео кораке да сагради барку:

"Тек што заруди зора, на позив мој сав се окупи крај.
[.......]
Свим људима налог сам дао -
куће склањају, ограде руше.
Деца разносе смолу,
снажни у корпама опрему носе.
За пет дана и ноћи ја лађу основах:
три десетине трга, висина палубе сто двадесет лаката броји,
по сто двадесет лаката крајеви њезина врха.
Ја обод поставих, ја изглед смислих,
ја шест палуба у барку ставих,
на седам делова њима разделих је ја,
њезино дно на девет преграда преградих,
у њено дно јарболе забих,
одабрах кормило ја, опремом опремих њега.
Три мере воска у пећи истопих,
три мере смоле ја у њу улих,
три мере носачи довуку уља:
осим мере уља, што на мазање оде,
двије мере уља кормилар спреми.
За житеље града бикова наклах ја,
клао сам овце свакодневно ја,
јагодâ соком, уљем, пивом, вином, црвеним и белим
народ појих, к'о речном водом,
и приредише гозбу, као у време новогодишњих празника.
Ја миомирис открих, моје руке налазах.
Барка готова би у часу заласка Сунца.
Вући стадосмо њу - тешка нам би,
озго и оздо коленима подупресмо њу,
две трећине зарони у воду она." (XИ, 48-49.52-79)

Утнапиштим потом указује како је барку опремио и како ју је, укрцавши у њу своју породицу и свој род, замолио:

"Натоварих је свим, што имах ја,
натоварих је свим, сребром што имах га ја,
натоварих је свим, златом што имах га ја,
натоварих је свим, створовима  живим што имах их ја,
укрцах у барку породицу сву и род мој,
стоку и звери степе, мајсторе укрцах све.
Време ми одреди Шамаш:
'Јутром ће као из кабла лит, а ноћу
родну кишу очима ти ћеш гледати -
у барку ступи, врата засмоли њој“' -
Дође одсудан час:
јутром је као из кабла лило, а ноћу
родну кишу очима гледах ја.
ја лице непогоде видех -
страшно гледати непогоду би.
Ја се на корабљу попех, врата засмолих њој -
јер ми засмоли барку лађару Пузур-Амурри
ја дворац дах богаство с њим." (XИ, 80-95)

На лађу и земљу Шуруппака своје стреле усмерују богови непогода; потопни ветар бесни шест дана и седам ноћи:

"Тек што заруди зора,
на сред небеса црни се појави облак.
Адду усред облака грми,
Шуллат и Ханиш пред њиме иду,
брдом и долом, гласоноше иду.
Нергал јарболе чупа,
Нинурта хита, пробити насип,
Ануннаки подигли бакље,
да њиховом ватром сву земљу спале.
Иза Адду небо камено пота, што светло би - у таму се претвори,
сва земља к'о пехар се разби.
Првога дана Јужни беснеше ветар,
долети хитро, планине плави,
слично ратнику људе је стиз'о.
Један не види другог.
Ни с неба се не виде људи.
Богове од потопа ухвати страх.
Они се подигну на небо Ануа оду,
к'о пси се шћућуре, телом се испруже.
Иштар виче, к'о да је породјај мучи,
госпођа богова, чији је диван глас:
'Нека се овај дан претвори у прах,
јер у савету богова ја се за зло одлучих.
Како у савету богова ја се за зло одлучих,
на пропаст створења мојих објавих рат?
Зар за то рађам ја сама људе,
да као рибљи пород, испуњују море?' -
Богови Ануннаки са њоме плачу,
бози се смире, очију сузних,
један се уз другог тиска, усне суве су њима.
Шест дана и седам ноћи, беснеше ветар,
олуја потопом прекрива земљу.
Кад седми освану дан
олуја и, потоп престану с ратом,
они што се бораху долично војсци.
Смири се море, утихну вихор - попусти потоп." (XИ, 96-1

Пошто је попустио потоп, Утнапиштим отвара окно корабље и види да је се зауставио уз гору Нисир (која се налази на западу иранског ланца планина):

"Отворих окно - светлост ми на лице паде,
погледах на море - постаде тихо.
И све се људство у глину доиста претвори!
Наста равница, као кров, равна.
На колена падох, седох и плачем,
низ лице моје потекну сузе.
Стадох мотрити копно на широком мору - на дванаест конака оток се диже.
Уз гору Нисир пристаде барка.
Гора Нисир устави барку, љуљат се не да њој.
Један дан, два дана гора Нисир корабљу држи, љуљат се не дâ њој.
Три дана, четри дана гора Нисир корабљу држи, љуљат се не дâ њој.
Пет и шест дана гора Нисир корабљу држи, љуљат се не дâ њој." (XИ, 135-144)

Седмог дана задржавања уз потопљени Нисир Утнапиштип почиње да пушта птице са корабље, да би проверио да ли ће оне наћи копно, односно да ли се воде повлаче:

"Кад седми освану дан
Изнесох голуба и пустих га ја;
одлетевши, голуб се врати:
не нађе места за стајање, долети натраг.
Изнесох ласту и пустих је ја;
одлетевши, ласта се врати:
не нађе места, долети натраг.
Изнесо гаврана и пустих га ја;
одлетевши гавран, виде како се повлачи вода,
натраг не дође; гракће, једе и измет баца." (XИ, 145-154)

Изашавши најзад из корабље Утнапиштим боговима приноси миомирисну жртву:

"Изђох, на четри стране жртву принесох,
на врху горе жртву-паљеницу принесох:
седам и седам кандила поставих,
у њихове пехаре ја мирте, трске и кедра ставих.
Богови осете мирис,
богови осете опојни мирис,
богови к'о муве се, окупе около жртве.
Кад Мајка богова стиже,
огрлицу велику узе,
што Ану је сазда на радост њој:
'О бози! На мојем је врату лазурни камен -
као што њега збиља заборавит нећу,
тако ћу ових се дана доиста сећат,
и на веке векова ја их заборавит нећу!
Нек' бози сви на жртву дођу,
Ен-лил тој жртви нек' се не примиче,
јер он, не размислив', пошаље п о т о п,
и мојим људима досуди потоп!' -
Ен-лил само што је бануо тамо,
угледа барку, Ен-лил се расрди,
на богове Иггите /= богове неба/ јарошћу се испуни:
'Које то биће избегну пропаст?
Ни један човек не сме преживети!' -
Нинурта отвори уста беседит стане
њему, Ен-лилу, јунаку збори:
'Ко, ако не Еа поступа мудро,
и Ева свако познаје дело!' -
Еа отвори уста, беседити стане,
њему, Ен-лилу, јунаку збори:
'Ти -јунак си, међу бозима мудрац!
Как, не размислив', изазва потоп?
На грешног грех навали ти,
на кривца кривњу навали ти -
пази, да не погине, свладај се, да не пропадне!
Уместо што потоп посла,
било би боље да лава посла, људе да прореди!
Уместо што потоп посла,
боље би било вука да посла, људе да прореди!
Уместо што потоп посла, боље би било да дође глад, и земљу сатре!
Уместо што потоп посла,
било би боље да помор наста, и људе смакне!
Ја не издах тајне богова силних -
премудром ја послах сан, и тајне богова сазнаде он.
А сада њему ти савет дај!" (XИ, 155-188)

Даље, Утнапиштим приповеда како га је бог јунак Ен-лил, ступивши у барку из ње извео, те га заједно са женом благословио, и увео га у сталеж богова.

Видимо да Нојев и Утнапиштимов потоп у много чему имају наративно-фабуларне сличности. И Утнапиштиму је јављено да долазе потопне кише, и он гради корабљу, и он у њу уноси многе животиње, и он испушта птице са ладје, и он се уз планински венац зауставља, и он изашавши из корабље приноси жртву.

При археолошком ископавању сумерског града Ура, које је вршила енглеско-совјетска експедиција 1928. године, на чијем челу је био Leonard Woolley, дванаест метара испод пронађене краљевске гробнице (која потиче из времена око 3.500 год. старе ере), наишло је се на дебео слој (2,5-3 метра) наплавине од чисте иловаче, која је се могла образовати само воденим заплављивањем, које би обухватило широко пространство Месопотамије.

На једној десетостраној призми (која се чува у Британском музеју) може се прочитати изјава асирског цара Асурбанипалија (668.-621. г. ста ере), који је основао импозантну библиотеку у Ниниви сакупивши и преписавши преко изасланика многе плоче: "Читао сам прекрасне глинене плоче Сумерана и опскурне акадске чрчкарије, које нису уметност. Уживао сам у читању натписа на камену из времена пре потопа."

Зиусудрин потоп

Поред епа 'О Гилгамешу' о великом Потопу говори и сумерска „Поема о Потопу“. Почетак и крај поеме нажалост нису сачувани, односно надјени; но она се може реконструисати по својој боље познатој бабилонској верзији. У овој поеми говори се о томе како скупштина богова, и поред противљења неких, одлучује да буде уништено цело човечанство. Зиусудра, владар Шуруппака, од Бога Ен-кија бива обавештен о тој намери. Говори се о потопном пљуску који је трајао седам дана и седам ноћи, да је и саме богове уплашио. када је се појавио и осветлио земљу бог Уту, Зиусудра је пред њим принео жртву од волова и оваца. На крају Зиусудра, заједно са женом, бива уздигнут у богове. Ово митско и поетско виђење Потопа, сачувано је и код бабилонског хисторика Бероса, где сумерски Зиусудра ('Он надје живот дугих дана'), бабилонски Касисатр, носи име Ксизутар (Ксисутрос), а бог који га обавештава о потопној опасности је Кронос.


Четврто поглавље поеме 'О Потопу' (у руском преводу: В. К. Афанасевој):

В Киуре бога [...] стена [...]
Зиусудра, у края встав, слышит [...]
“Край стенки слева, ну-ка, послушай!
Край стенки, скажу тебе слово, прими мое слово!
Будь внимателен к моим наставленьям!
П о т о п пронесется надо всем миром,
Дабы семя человечества уничтожить.
Окончательное решенье, слово божьего собрания [...]
Решение, реченное Аном, Энлилем, Нинхурсаг,
Царственность, ее прерывание [...]”

[Недостаје око 40 редака текста.]

Все злобные бури, все ураганы, все они собрались вместе.
П о т о п свирепствует надо всем миром.
Семь дней. Семь ночей.
Когда п о т о п отбушевал над Страною,
Злобный ветер высокой волною
Отшвырял огромное судно,
Солнце взошло, осветило небо и землю,
Зиусудра в огромном своем к о р а б л е отверстие сделал,
I солнечный луч проник в огромное судно.
Царь Зиусудра
Пал ниц перед солнцем-Уту.
Царь быков заколол, много овец зарезал.

[Недостаје око 40 редака.]

Жизнью небес и жизнью земли они поклялись,
Ан и Энлиль жизнью небес и земли поклялись о том.
Кто укрылся,
Дабы живое из земли поднялось,
Дабы оно для них вышло.
Царь Зиусудра
Пред Аном, Энлилем смиренно простерся.
Энлиль с Зиусудрою ласково заговорили.
Когда жизнь, словно богу, ему присудили,
Жизнь долгую, словно богу, ему изрекли,
Тогда они царя Зиусудру,
Кто имя жизни сберег, человечества семя спас,
Поселили его в стране перехода, в стране Дильмун, там,
Где солнце-Уту восходит [...]
“Ты [...]”

Зиусудрин/Ксизутаров потоп

Берос (Berosus), Мардуков свештеник који је живео у време Александра Великог, међу првима је донео халдејско учење у Хеладу. Он је на хеленском језику за житеље хеленистичког света написао историју своје земље користећи изворне документе, храмске записе дате клинастим писмом, као и предаје. Он сам указује да су у Бабилону доста марљиво чувани писани извештаји који су обухватали период од неких 150.000 година. Но Беросове 'Бабилонске приче' (Babylōniaka) сачуване су само у фрагментима код појединих историка: Аполодора (Apollodoros, II век старе ере) из Атине, писца 'Хронике' (приказа светске историје, такодје само у деловима сачуване), код Аристотеловог ученика Абидена, код Александра Полихистора, те код каснијих историка: Јосипа Флавија (I век), Еусебија (4.век) и византинца Синкела (9.век).

У другој књизи 'Бабилонских прича' Берос даје историју десет претпотопних халдејских краљева и њихових владавина, које су укупно трајале 432.000 година, односно 120 сарија (1 сарус = 3.600 година). Потоп је се догодио за време владавине Ксизутара (владао је на престолу осамнаест сарија), који је наследио свога оца Ардата. Александар Полихистор преносећи Беросово излагање описује ток Потопа:

"Указао му се /- Ксизутару/ бог Крон и обавестио га да ће петнаестог дана месеца дезија настати потоп  који ће затрети људски род. Зато му је заповедио да напише повест настанка, развоја и окончања свега и да закопа тај извештај на сигурном месту у граду Сунца у Сипари, затим да сагради  лађу и поведе у њој са собом пријатеље и родбину, те да узме на лађу све што му је потребно за живот и све врсте животиња које лете или се крећу копном, и да се отисне на море. Кад је упитао божанство камо да заплови, добио је одговор:
 'К боговима!' - Након тога је изрекао молитву за добробит човечанства.

Послушао је божански савет и саградио лађу, дугачку пет стадија /1 стадиј = 178 м/ и широку два. У њу је похранио све што је припремио; напокон је сместио у њу жену, децу и пријатеље.

Пошто је земљу захватио потоп, а након неког времена почела се вода повлачитри, Ксизутар је послао неколико птица  с лађе; будући да нигде нису нашле хране нити се могле одморити, вратиле су му се. После неколико дана послао их је други пут; овај пут су се вратиле блатних ногу. Покушао је то и трећи пут; сада му се птице нису вратиле; и с тога је закључио да је земљина површина опет изнад воде. Начинивши отвор на лађи и установивши, пошто је осмотрио ван, да је лађу донела вода до једног обронка, сместа ју је напустио, праћен женом, кћерком и кормиларом. Одмах се поклонио земљи; подигавши жртвеник, принео је жртве боговима.

Пошто је то обавио како треба, Ксизутар и они који изиђоше с њим из лађе нестадоше. Они који су били у лађи изиђоше јадикујући кад су увидели да се остали не враћају и непрестано дозиваху Ксизутара. Више га нису угледали, али су разабрали његов глас у ваздуху и чули га како их опомиње да поштују богове; осим тога, испричао им је да је због своје побожности пренесен к боговима и да су исту почаст доживели његова жена и кћерка, те кормилар. Томе је додао да би хтео да се што пре врати у Бабилонију и потражи записе у Сипари, које ваља објавити целом човечанству; објаснио је да су сада у земљи Јеременији. Чувши те речи, остали су принели жртве боговима и отпутовали према Бабилонији.

Будући да се лађа насукала у Јерменији, још су неки њени делови у јерменском Коркирејском/Кордијском горју /Цордуарум монтибус/; људи стружу с њих битумен, којим је била премазана лађа, те га употребљавају као противотров и амулет. Тако су се преостали с лађе вратили у Бабилон; нашавши записе у Сипари, почеше градити градове и подизати храмове, и Бабилон је тако опет био насељен." (Еусебије: 'Хронографије', В, 8; Синкел: 'Хронографије', 28)

И Флавије, који је патријарха Аврахама видео као припадника десетог послепотопног халдејског поколења (Еусебије: 'Евандјељска припрема', либ. ИX), говори о претпотопним записима мудраца који су изумели науку о небеским телима и њиховом саставу. Управо су они неке људе упозорили на претећу несрећу, о страдању "делом од снаге ватре, а делом од налета огромних количина воде. Да њихова сазнања не би била заборављена пре него што их спознају људи, они су подигли два стуба: један од опеке /сумерски зигурат/ а други од од камена /епипатска Кеопсова пирамида/, и на њима су исписали податке о својим открићима. У случају да потоп разруши стуб од опеке, камен би, према прорачунима, требало да остане неоштећен и пружио би људима могућност да прочитају оно што је на њему записано." - Према грчком историку Манетону (Манетхон, III век старе ере), врховном свештенику у Хиерополису, творцу повести Египта од митских времена до 323 године, древни претпотопни записи су исписани светим знацима Тотха, а први их је Хермес после Потопа превео. - И хеленски географ Страбон (отприлике 63 г. старе ере до 19. год. н. е,), који се у састављању свога 'Земљописа' служио и старијом литературом, извештава о некаквим претпотопним текстовима који су сачувани на Пиринејском полуострву.

Ево како се Еусебије Цезарејски, према енглеском преводу (Gifford, 1903. g.),
осврће на ове догађаје цитирајући Флавија и Абидена у своме изузетно вредном спису Praeparatio Evangelica (Preparation for the Gospel).

The foreign historians who mentioned the Flood described by Moses, from Josephus, Antiquities, Bk. i p. 414 a

CHAPTER XI

[JOSEPHUS] 'THIS deluge and the ark are mentioned by all who have written histories of the Barbarians, among whom is Berossus the Chaldean. For in narrating the circumstances of the flood, he describes it thus:
'It is said that there is still a portion of the vessel in Armenia near the mountain of the Cordyaei, and that persons scrape off and carry away some of the pitch. And the people use what they carry away chiefly for charms to avert misfortunes.
'This is mentioned also by Hieronymus the Egyptian, who wrote The Archaeology of Phoenicia, and by Mnaseas, and several others. Nicolaus also of Damascus gives an account of them in his ninety-sixth book, speaking thus: There is above Minyas a great mountain in Armenia called Baris, to which, as the story goes, many fled for refuge at the time of the deluge and were saved; and a certain man borne on an ark landed on the top of the mountain, and the remains of the timbers were preserved for a long time. Now this must be the same of whom Moses, the Lawgiver of the Jews, wrote.'
So writes Josephus.

Concerning the Flood, from the writings of Abydenus p. 414d

CHAPTER XII

But after mentioning the Median and Assyrian records from the work of Abydenus, I will set before you his statements concerning this same story, as follows:
[ABYDENUS] 'After him reigned among others Sisithrus, to whom Kronos foretold that there would be a great rain on the fifteenth day of Desius, and commanded him to hide everything connected with literature at Heliopolis in the country of the Sippari.
'And when Sisithrus had accomplished this, he straightway sailed up towards Armenia, and immediately what God had predicted overtook him. But on the third day, when the rain had abated, he proceeded to let loose some of the birds, to try whether they saw land anywhere that had emerged from the water.
'But as they were met by a vast unbroken ocean, and were at a loss where to find a haven, they came safe back to Sisithrus, and others after them did the same.
'But when he was successful with the third set, for they came back with their feet full of mud, the gods removed him from men's sight: but in Armenia the ship supplied the people of the country with wooden amulets as antidotes to poison.'

Интересантно је приметити да како библијски, тако и сумерски, односно халдејски извори, указују на дуговечност претпотопних житеља.

Мотив пуштања птица са брода у источној философско-религијској мисли нашао је свој алегоријски одраз код објашњавања духовно-реализационих токова. Тако се у тибетанском спису 'Život i učenje Nārope' из XII века износи: "Способност мишљења лети као врана са брода." (Део III, pogl. 3, 3) - A у спису Saraha Dohākośa-nāma-mahāmudra-upadesa указује се: "Баш као што се и бродска врана која је полетела са брода, након крстарења у свим правцима враћа и скрашава на броду, исто тако се и изворна свест враћа своме исходишту иако је можда следила путеве жудне свести."

Мануов потоп

Велики Потоп, са много митски обојених наративних извођења и детаља, описан је и у индијском народном спеву 'Махабхарата' (III књига), главном споменику источњачке епске митологије, који садржи преко 80.000 двоструких стихова, а који је записан током више столећа старе ере. О Потопу говори и ведски спис 'Шатапатха-брахмана' (И књига). Ведска верзија се разликује од оне у 'Махабхарати', где се риба која Манија спасава приказује као утеловљење бога Брахме. У пуранама, каснијим саставима, риба је пак једно од утеловљења бога Вишнуа.

Десило је се прародитељу Манију, Вивасватовом сину, док је боравио на усамљено место у близини јужних планина, да му у донешену воду, којом је јутром прао руке, ускочи рибица и саопшти му: "Ако ми сачуваш живот, спасићу те." - Ману је са чуђењем одвратио: "Од чега ћеш ме спасити?" - Рибица му је одговорила: "На сва жива бића доћи ће потоп. Ето, од њега ћу те спасити." - Ману је узвратио: "А како да три сачувам живот?" - Рибица ту узврати објашњењем: "Нама рибама, док смо овако мале као што сам ја сада, одасвуд прети смрт. Једна риба прождире другу. Ти ме најпре држи у крчагу, а кад порастем, ископај рибњак и онда ме пренеси у њега; кад сасвим порастем, однеси ме у море и пусти ме на слободу, јер ми тада смрт више неће ниоткуда претити."

Ману је тако и поступио. Од малене рибице временом је постала велика рогата риба џхаша. Кад ју је Ману спуштао у море она му је рекла: "Те и те године биће потоп. Ти направи лађу и чекај ме. А када настане потоп, попни се на лађу и ја ћу те спасити."

У години кад је требао да наступи потоп Ману, послушавши рибин указ, сагради лађу; на њу се са њим попе и седам светих мудраца, седам Ангирасових синова.
(Ангирас је по митским перцепцијама трећи Брахмин син, од шест великих господара стварања изрођених снагом мисли.) Са собом, на лађу је понео и семе разног растиња.

Када је настао потоп, риба је допловила до лађе. За њен рог Ману је привезао уже, и она је по узбурканим таласима почела да вуче ладју. На хоризонту су се видела само немирна водена пространства; копна је нестало. Иако су бесни ветрови бацали Мануову лађу с једне на другу страну, риба је једнако пливала напред, и довукла лађу до високе планине Хималаја.

Избавивши Мануа, обратила му је се речима: "Спасила сам те. а сад привежи лађу за дрво; само пази да те вода не однесе. Спуштај се полако, по трагу воде која се повукла." Ману је послушао рибино упутство. Од тада је то место, где је на северним планинама пристала Мануова лађа, добило назив Мануова падина.

Велики потоп је однео све живо. Једино је Ману преживео катастрофу.

Интересантно је запазити да док остали потопни јунаци са собом у лађу убацују животиње, Ману доноси семе разног растиња. Уистину, уколико би један потоп копно потпуно поплавио за дуже време, требало би дакако сачувати и семе разног растиња, како би се оно могло касније засадити и тако земаљско растиње обновити.