Galicia

Pred zoru je sa njine strane obicno muk
pod velom magle zvecka osmi kozacki puk
i svu noc mi inje kamuflira sinjel
uz polegli brest

U inat cu i ovo pismo poslati
znam, ime i adresa nisu poznati
dok tikvan-postar ne skonta
ko to ceka sa fronta, kakvu dobru vest

I tek da znas, ovo na slici je
naoko pitomi pejsaz Galicije
al' mira ni cas, sve zivo pali na nas
fotograf jedini metkove spara

Oberst kao lud olovo rasipa
fotograf jedva katkad okine sa nasipa
na nadosloj Visli se soldati stisli
i svima su nam pomisli, daleko

U sumrak je sa njine strane obicno zal
zatuzi adjinokaja k'o ranjeni zdral
al' postane krotka kad drmne je votka
onako na belo

Pod mojom sapkom lavovi se baskare
u snu mi pletes beli sal za maskare
sva se pobrka predja kad te obgrlim s' ledja
kao violoncelo

I tek da znas, mesec u zici je
zvone na vecernje zvona Galicije
i neka mi to ne uzme nebo za zlo
al' ti si jedino cemu se molim

Brinucu vec ja, nemoj ti brinuti
ma, da sam 'teo, vec sam sto put mog'o ginuti
dok otice Visla, natraske, van smisla
i krecu jata pokisla, daleko

Drvena pesma

Snio sam nocas nikad prezaljenu stvar
mog drvenog konjica
kanap i zvuk tockica, vrbice zvon
za mnom verni Sanco moj
u pohodu na Nespokoj

Snio sam jos i svoju prvu tamburu
kako ko nocna dama
iz juznog Amsterdama
iz izloga mene klinca zavodi
na smrtne grehe navodi

'Di je to drvo raslo
od kog je tesana
da l' se pod njime
neko nekada ljubio

Otkud u njemu izvor
svih mojih pesama
da l' je to znao
onaj ko ga je dubio

'Di je to drvo raslo
vrh kojih bregova
da l' nas je ista
kisa mladjane zalila

Ko mu je grane kres'o
mati ga njegova
cija je ruka lisca
s jeseni palila, da znam

Snio sam onda krevet, sav u cipkama
obesnu igru vatre, sklopljene salukatre
na uzglavlju ruza u intarziji
pod kojom smo se mazili

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan
novembar, izmaglica i kvartet dragih lica
maleni cun nasred luke pokisle
da me u vecnost otisne

'Di je to drvo raslo
spram kojih vetrova
da l' je pod njime
neko za nekim zalio

Sto ga je grom obis'o
mati ga Petrova
ko je u sake pljun'o
pa ga strovalio

Jedina moja mila, sto si me budila
bio sam tako blizu nalicja vremena
taji se jedno drvo u mojim grudima
gde li ce nesto nici iz toga semena
da znam

Kao talas

Negde se pipnu nasi mali svemiri
kada vec pomislim da spavas
zasumi saten, tama se uznemiri
i kao talas naidjes

U skoljke tvoga pupka leto zimuje
tu cuvas mrve sunca za nas
sa tvojim dodirom se ceznja rimuje
dok kao talas nadires

I nista vise nije vazno
lice sveta zlobno i lazno
se raspline za cas
i niko vise nije bitan
svi su pesak prezren i sitan
pesak ispod nas

Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst
niz tvoje sapi zvezda pala
zalud te privijam uz sebe k'o uz krst
ti kao talas izmices

Ostavljas slane kapi bistre
i jato dobrih mirise Istre po sobi razvijas
ostavljas varljiv zalog pene u srcu
ove napukle stene koju razbijas

1987

Juče sam sluš'o vesti na radiju,
poseban osvrt na pucnjavu u Persiji.
Sve ređe spominju drug' Hamdiju,
suviše njih je na veresiji.

Nesreća jedna, jadna i bedna '87!

Na svetskoj berzi laju kerovi,
nek' dolar propadne, tu su naše menice.
Ne plaše mene krupni zverovi
nego krvopije i stenice.

Nesreća jedna, jadna i bedna '87!

Decu ubijaju na spavanju,
plaši me da se ne podigne vampir četnički...
Šta vampir zna o iseljavanju?
I on sve vidi čisto etnički.

Nesreća jedna, jadna i bedna '87!

I negde sasvim u dnu novina
mala i beznačajna vest,
da jedan peva deset godina,
otpev'o je i on svoje,
gotovo, gotovo je!

Juče sam gled'o televiziju,
neshvaćen genij, drug Fadilj na teškoj muci je.
Ne shvata niko moćnu viziju,
ne dižu javne institucije.

Nesreća jedna, jadna i bedna '87!

'Ajmo deco...

U Novom Sadu demonstracije,
poznata priča, i ovde je kriva menza.
Na ulicama mladost nacije,
e sad nam jedino fali još Lech Valensa.

Tuga jedna, jadna i bedna '87!

I negde sasvim u dnu novina
mala i beznačajna vest,
da jedan peva deset godina,
otpev'o i on svoje,
gotovo, gotovo je!

I neki drug je opet digao glas.
Drug nam je ponovo zbog svega drž'o govor.
Da, on je opet malo vik'o na nas,
do kraja govor je postao čisti horor!

Tuga jedna, jadna i bedna '87!

Slučaj tih gradjana je zamršen,
niko im još ne sme reći da štede snagu,
i da je rat nedavno završen
i da su Rusi već na Reichstag-u.

Nesreća jedna, jadna i bedna '87!

La, la, la, la, la... Oleo!
La, la, la, la, la, la, la...

Jadna i bedna '87!
Jadna i bedna '87! Blesava!
Jadna i bedna '87! Stop, stop, stop, stop, stop!
Jadna i bedna '87!
Jadna i bedna '87! Najgora godina!
Jadna i bedna '87!
Jadna i bedna '87!
Jadna i bedna '87!

Pu, je...

 7/8

Bude tako nekih dana
što se k'o suv list duvana
pri dodiru moga dlana istrune...
I zamuti mi nešto sliku,
kane suza u mastiku,
odsjaji mi sunca čašu ispune..
I uvek jedna pesma što se ne zna
zaore mi njivu misli kao plug.
A grudi postanu mi uske,
osetim, k`o divlje guske
T`gu za jug...

Po Balkanu pala tama,
drumovi su u žicama,
svaka bašča
granicama špartana..
Krijem kompas u prsima,
uvek neki prolaz ima,
ako brodiš po zvezdanim kartama..
Znam sad je kasno,
to smo šta smo,
nikom više nije do nostalgije.
Al` ja nit delim niti množim,
niti se na tuđe ložim.
Ja sam samo malo proklet,
ne pitaj čime, ma evo ga opet.

Ref I:
Piči mi srce sedam osmina,
u glavi taman kao od vina.
Opet sam tu u Skopju,
svoj na svome, milo mome.
Ne da se ova stara mašina,
cipela cupka sedam osmina,
stihovi klize kao zlatne ribe,
moeto libe..

Kucao mi vrag na vrata,
ratovao sam protiv rata,
i silne sam gradove izgubio...
Stavili mi kratak lanac,
sad sam samo crni stranac,
tamo gde sam sanjao i ljubio.
Ne vredi sve je jasno,
to smo šta smo,
nikom više nije do nostalgije...
Ne uzimam nit sabiram,
sam zemljake odabirem.
Nit sam dužan, nit dugujem,
smem li barem da tugujem?

Ref II:
Čuvaj mi, Bože, moje zemljake,
jos su nam neke reči jednake,
još se u istoj strofi čaše lome,
milo mome...
Smiluj se jednom i na južnjake,
čuvaj mi, Bože, moje zemljake.
Tuku po nama strune kao šibe,
moeto libe...

 Aco braco

Aco-Braco, derane moj tršavi... Ti i ja smo država u državi:
Pukoše na vražjoj burzi Franjo Josif i Habzburzi...
Boljševici cara skefali...
Otišo na doboš Kajzer ko poslednji šalabajzer...
Samo nama ništa ne fali...

Aco-Braco, derane moj stasiti... Kad si vatra svi te oće gasiti...
Vračaju nam i zavide... Al to valda tako ide?
Samo lepo možeš ružiti...
Neg, ogrni jankel štofan... Šušte suknje ko celofan...
Zavist valja i zaslužiti...

Malo mame, malo ćerke... Opajdare... Kaćiperke...
Kibicuju i zagledaju...
Šiparice... Gradske šmizle... Porumene ko ribizle
Kad sa nama pripovedaju...
Ne bije nas džabe glas... Zadeni za šešir klas...
I mater vetru dok je nama nas...

Aco-Braco, derane moj srditi... Da te grdim, to mi je ko sebe grditi...
To il nemaš ili imaš, da te s vrata spazi primaš...
Gušt je dati a ne stiskati...
Nije gazda kesa šuplja što budzašto novce skuplja...
Gazda je ko ume spiskati...

Aco-Braco, derane moj čestiti... Bog nek gleda di će koga smestiti...
Od Bođana do Opova sila hulja i lopova
Koji grabe šta odaberu...
Od Opova do Bođana još je dobrih Vojvođana
Da im s neba leba naberu...

Al se nekad dobro jelo

Nema više, dobri svete, one lepe še'set pete
kad smo bili na svečari kod kumova naših starih.
Klizio je voz k'o sanke, al' smo stigli do Palanke.
Severac je duv'o 'ladan, pa ko ne bi bio gladan?

I čim smo stigli viknu kum svoju ženu:
"Sido! Postavljaj, bog te vid'o!"

Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša,
pa kolače, krmenadle i par sarmi svakom.
Mesto leba mesa bela, princes krofne - vangla cela,
suvih šljiva i koljiva i rezance s makom.
E, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš.

Do večere vreme kratko za kitnikes i za slatko.
Da odbiješ, to ne vredi, da se kuma ne uvredi.
Naš kum Pera, dipl. agronom, reč o ovom, reč o onom,
sve uz vino, porto-gizer, 'di gutljaji sami klize.

Taman smo bili gladni kada se začu:
"Sido! Večeru, bog te vid'o!"

Ođedared - astal šaren, sos paradajz, krompir baren,
šuve šnicle, ko promincle, kara-batak svakom.
Na podvarku ćurka, zna se. Gdi je ćurka, tu je prase.
Onda torte, razne sorte i rezanci s makom.
Ej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš!

Vejao je sneg po šoru, sedeli smo do pred zoru.
Baba reče: "Deder kaput! Radni dan je, 'ajmo na put!"
Al' kum Pera odma' skoči: "Šta to vide moje oči?
Sido, ne daj nikom kaput! Prvo fruštuk, e, ondak na put!"

Ne drema vredna kuma, ne sluša prve petle,
brža je od raketle.

Nosi vruće 'leba kriške, fafarone, čvarke friške,
začas sprema šunke, rena, i pihtije svakom.
Pitamo ih: "Ljudi, dokle?!" "Čekaj", kažu, "još šnenokle,
i šufnudle i griz-štrudle i rezance s makom!"
Hej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš!

I ondak, sat i frtalj, kol'ko je iš'o šinobus, nismo ništa jeli,
i kad smo stigli na stanicu odma' kupimo burek, lep, frišak,
mastan, sve nam, onako, mast curila niz bradu.

Pa ondak opalimo preko toga jednu tepsiju šampita i gajbu piva.

Mlakog.

Crnog.

 Badnje vece

Kao davni greh,
uvek mi se ista javljas.
Odzvanja ti smeh,
cipele u prozor stavljas.

I vecno sanjas,
svetom putujes bez putovanja
a Badnje vece dolazi.

Mogla si mi bas
i reci neke reci nagle.
Oci su mi, znas,
pune one iste magle.

Al' suprotnost susta,
sad u meni tuga koren pusta
a badnje vece prolazi.

To je bilo nase zadnje,
sad opet zvona zvone - slusam to.
Ne, nije svako vece Badnje,
al' ovo danas, sasvim slucajno - Badnje je.

U poslednji cas,
kao uvek na to vece,
gospodja do nas
unucima kolac pece.

U mojoj sobi
samo stari veker vreme drobi
a Badnje vece prolazi...

To je bilo nase zadnje,
sad opet zvona zvone
- slusam to.

Ne, nije svako vece Badnje,
al' ovo danas, sasvim slucajno -
Badnje je.

 Bajka

Da imam ovce prodao bi ja ovce
da imam novce dao bi ja novce
samo da krenem u daleke letove
i otkrijem neke nove svetove
i vidim vec jednom te marsovce

Mozda su marsovci mali
moz' bit' da su marsovci tako mali
da bi na prst trojica stali
mozda su ove nase saksije
velike k'o one njine galaksije
moz' bit' da su marsovci tako sitni
da nam uopste nisu bitni

Mozda su veliki marsovci
mozda su marsovci tipovi
ono k'o grozni dzinovi
grandiozni
mozda su njini upaljaci
veliki ko nasi razaraci
mozda su marsovci tako snazni
da im uopste nismo vazni

Da imam ovce prodao bi ja ovce
da imam novce dao bi ja novce
samo da krenem u daleke letove
i otkrijem neke nove svetove
i vidim vec jednom te marsovce

 Bela ladja

U aprilu Sombor varos zazeleni,
pa setaju gospoice, blago meni.

Isprse se brezobrazno,
pa mi glavom klimnu mazno,
a mene ceka bela ladja.

A kad odem ne vracam se do jeseni.
Udace se mnoge dotle, blago meni.

'Dobar vece, kapetane',
Laku noc vam zelim dame,
a mene ceka bela ladja.

Moram da idem sad, bo'me, nije mi lako,
al' bolje tako, da ja krenem polako.

Moram da idem sad jer cu baciti sidro
pa zbogom Vidro, ostacu tu.

Od Zemuna do Pasave voda peni,
a u Pesti promenada, blago meni.

Brinuti sam, kerem sepe,
Madjarice moje lepe,
Da mene ceka bela ladja.

Moram da idem sad...

U aprilu sav se Sombor zasareni
od sesira raznoraznih, blago meni,

i frajlica sto ih nose, nasmesene, zlatokose,
a mene ceka bela ladja.

Moram da idem sad...