Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 7 8 10 11 ... 18
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Благодети Србије ~ Манастири Српске Православне Цркве  (Pročitano 204581 puta)
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.9
Manastir Rača


Manastir Rača se nalazi u blizini Bajine Bašte (Zapadna Srbija) pored reke Drine i u podnožju planine Tare.
Prema predanju, manastir je sagradio srpski kralj Dragutin (1276-1316). Manastir je više puta uništavan i ponovo iz pepela građen. Sadašnja Crkva je građena 1826. Za vreme turske vladavine, manastir je bio značajan centar prepisivačke škole.

Pošto su Srbi, inače u Turskom ropstvu, u ratu Austrije protiv Turske 1683-1699 učestvovali na austrijskoj strani i posle austrijskog poraza kod Kačanika, Srbi su počeli da se sele na sever. Za vreme velike seobe pod Patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem (1690) godine i mnogi kaluđeri iz manastira Rače su stigli čak do Sent Andreje kod Budimpešte. I njima zahvaljujući Sent Andreja je postao uskoro kulturni centar Srba u Mađarskoj.

Posle izvesnog vremena ovi kaluđeri su se povukli na jug u manastir Beočin kod Sremske Mitrovice u podnožje Fruške Gore. I u ovom manastiru su kaluđeri nastavili da se bave prepisivanjem crkvenih knjiga. Među ovim kaluđerima naročito su se istakli: Jerotej Račanin, Kiprijan Račanin i Gavril Stefanović Venclović.

Manastir je 1795. rekonstruisao Hadži Milentije Stefanović (1766-1824). Iguman Hadži Milentije je bio jedan od vođa u Prvom srpskom ustanku protiv Turaka i bio vrlo uspešan u oslobađanju Užica. Hadži Milentijev barjak iz 1807. godine se i danas čuva u manastiru.

U Rači je za vreme Drugog svetskog rata čuvano Miroslavljevo jevanđelje najveći i najvažniji dokument srpske književnosti iz 12. veka. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zakopan u zemlju i to ga je spaslo od bugarske kaznene ekspedicije koja je 1943. spalila sve manastirske objekte.

Priča se da je Kralj Petar II Karađorđević prenoćio u njemu prilikom povlačenja iz Beograda 1941. Patrijarh srpski gospodin Pavle je bio jedno vreme monah u Manastiru Rača. Manastirska slava je Spasovdan, (Voznesenje Gospodnje).

« Poslednja izmena: 08. Apr 2007, 12:00:36 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.9
Manastir Studenica


Studenički manastir je sagrađen oko 1190.g. nedaleko od živopisne Ibarske klisure, 11 kilometara od naselja Ušće na Ibarskoj magistrali. Odatle vijuga put kroz prelepe planinske predele, bogate crnogoričnim šumama i cvetnim livadama, uzvodno uz brzu i i bistru rečicu Studenicu, koja se kod Ušća uliva u Ibar.

Manastir leži na mestu punom mirisnih borovih šuma, između planine Radočela (1643m) i Čemerna (1348m), koje se sastaju spuštajući se ka reci Studenici. Blistav belinom mermernih fasada Bogorodičine crkve, sa purpurnim akcentima sa kupola, okružen prstenastim zidom i konacima, manastir sa svojom okolinom čini jedinstvenu i harmoničnu celinu neprolazne i uzbudljive lepote.

Studenica i Hilandar predstavljaju svojevrsno zaokruženje vladarskog dela Nemanjinog, njegov ktitorski vrhunac i hrišćansko savršenstvo. Nemanjinom ktitorskom podvigu pridružuje se delatnost njegovih sinova - Velikog kneza Vukana i Velikog kneza Stefana, ali svakako najveća uloga u dovršavanju manastira i uređenju monaškog života u njoj pripada Rastku, Savi među monasima.

Arhitektura, skulptura i živopis studeničkog katilikona ispoljavaju se kao promišljeno ustrojeni znaci kojima se beleži misterija spasenja po Novom zavetu. Glavna manastriska crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici, dok manastriski kompleks obuhvata i neoliko manjih crkava: Kraljevu crkvu, crkvu sv. Nikole. Crkve su građene u vizantijskom stilu, od belog mermera.

Zbog izuzetne vrednosti, UNESKO je 1986. godine stavio manastir Srudenicu na listu svetske kulturne baštine.



« Poslednja izmena: 08. Apr 2007, 12:01:27 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
Манастир Светог Оца Прохора Пчињског, код Кленика



 

ОСНИВАЊЕ И ИСТОРИЈА МАНАСТИРА

Политички догађаји који су се одиграли крајем Х и почетком ХI века, морали су оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II (976.-1025.) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије II реорганизовао је Охридску патријаршију, сада архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак - данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067.-1071.), на молбу потоњег свеца и патрона храма Прохора Пчињског. Систематска археолошка ископавања уз свестранију анализу досадашњих сазнања, потврдила би тврдњу да је првобитна скромна једнобродна црква саграђена у ХI веку или почетком ХII столећа.

И поред свега, тада добро настањену и богату област Врања су многи нападали. Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180.-1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео св. Сава 1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада, али је и тада неко мислио о њему. Краљ Милутин је, уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и из карловачког родослова знајемо да ''САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ'', што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III (1309.-1316.)

Многе ствари су се издогађале у овоме манастиру, а и између турског и српског народа, те је тек 1912. године после ослобађања ових јужних крајева предат Србији.

МАНАСТИРСКИ КОМПЛЕКС - ЦРКВЕ И КОНАЦИ
   

Манастирску целину данас обједињује ограда од лепо сложеног притесаног камена препокривена каменим плочама и ћеремидом. Ограду прекидају са северне, западне и јужне стране, преузимајући њену функцију, импровизантне зграде велелепних манастирских конака. Главна ''Врањска'' капија са запада води право на цркву, док она на југу испод конака окренута је Куманову по чему је добила име. Источно, цркву од зграде ''Митрополије'' одвајају делимично откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована. У овом степену истражености тешко је сагледати средњевековну манастирску целину којој припада средишњи део порте око гроба св. Прохора Пчињског.

ЦРКВЕ

Древно светилиште саграђено је на старом култном месту где је живео преподобни Прохор Пчињски. Простетитељ и потоњи светац за живота је, како предање каже, одредио себи вечито боравиште у подножју планине Козјак. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има довољно разлога за тврдњу да је садашњи гроб св. Прохора део првобитног храма. Од најстарије светиње данас је очувана капела где почивају мироточиве мошти св. Прохора. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија. У сферно обликованој источној страни смештене су мошти светитеља, где је, у десном горњем углу мали отвор из кога већ један миленијум непрекидно извире чудотворно миро. Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији.

Западна половина Милутинове доградње тада новога храма је нестала у обнови крајем ХIX века, остављајући нас у недоумици како је храм у целости изгледао. Вероватно је, као и већина једновремених цркава настала по византијском стилу, због њеног тадашњег утицаја, као једнобродна црква. Прозори издужени и лучно засведени, у првобитном облику сачувани су на северној и источној страни.

Градитељски занос из времена краља Милутина васкрсао је сву лепоту украшавања фасада опеком. Складно сложене опеке, заједно са камењем и малтерним фугама, нуде изненађујуће заносне колористичке ефекте који се мењају у зависности од угла под којим сунце осветљава фасадне површине. Судећи по сачуваној бордури на северном зиду, црква је некада имала зидани иконостас. Црква се значајно обновила крајем ХVI века, када је дограђен параклис у славу пресвете Богородице, где је кориштен исти материјал за градњу, али на мање декоративан начин. У параклис се из наоса улази ходником уз гробницу св. Прохора и кроз врата на јужној страни нове цркве. Као руком судбине, по трећи пут у својој историји стару светињу обгрлила је и надвисила нова црква започета 1898. а довршена 1904. године. У цркву се улази са запада преко дванаест концентрично сложених полукружних степеника. Изнад самих врата налази се мермерна плоча на којој пише:



Овај манастир окружују 4 конака и то:

   1. Краљевски конак из 1912. године
   2. Северни конак из 1891. године
   3. Тзв. Митрополија (за мало уваженије госте, као митрополите) из 1890. год.
   4. Нове,''Врањске зграђе'', саграђене у периоду од 1854. до 1862. године, јединствени пример манастирских конака у Србији.


СЛИКАРСТВО

 

Вишевековну историју манастира живописно осликава сачувана фреско декорација. Зидне слике, пажљивом посматрачу на особен начин саопставају своју прошлост, али и разоткривају све чари узвишено лепог које, истина је, још једино можемо наћи у савршенству и надмоћној зрелости византијског сликарства.

Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице св. Прохора Пчињског. Не видимо их, али са сигурношћу можемо тврдити да постоје. За разлику од осталих зидних површина, три слоја фреско малтера констатована су једино са спољне стране северног зида капеле, или јужног зида цркве, као најстаријег дела светилишта. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве III (1309.-1316.). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву св. Прохора 1316. или 1317. године. Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту св. Димитрија (Х МИ ХА НЛ), заштнитика града из кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, св. Данило Столпник и св. Архиђакон Стефан, св. Кирило Александријски и св. Климен Охридски, св. Никола и св. Силвестер... Због скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488./9. године исликане су нове, на месту старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.

Ризница је веома мала у односу на шта се то пре сматрало једном од највећих, и са много књига. Стол из 1605./6. (сада у Археолошком музеју у Скопљу), иконостас, а данас остатак двери, исто у музеју, и дуборезано Распеће у манастирској ризници. Пожар је једноставно и уништио највећи део библиотеке и ризнице овога манастира 1841, те је и већина млађих икона, књига из ХIX века. После овога, манастир ради као културно-просветни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.

Једна од можда најпрепознатљивијих и значајнијих је икона св. Прохора Пчињског (118цм х 85цм) са сценама из његовог житија, настала 1871. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац.

Заиста, и ова тако мала ризница, фреске и сам манастир сведочи о значајности овога манастира на овоме поднебљу, његов значај и у уметности и опису живота житеља ове области. Амин.
« Poslednja izmena: 08. Apr 2007, 12:02:05 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
Mанастир Гомирје [1]

 

Манастир Гомирје се рађао заједно са формирањем првих српских насеља у Гомирју, Врбовском и Моравицама. И овде се поновило оно сто се често дешавало приликом бројнијих народних миграција у којима је редовно био и понеки свештеник или калуђер. Са гомирским досељеницима дошао је један калуђер, коме су Срби у Гомирју саградили малу капелицу у којој је вршио богослужење. Али,тај калуђер је био стар и није могао да као војни свештеник, по ондашњем обичају, иде са војском против непријатеља и да се војницима и тамо нађе ради верске утехе. Зато су Гомирци у то време радо примили "једно седам", по другима сест, калуђера, које су сами овамо довели из далматинског манастира Крке, дакле из краја из кога су потицали први гомирски досељеници.

У једном опису манастира Гомирја из 1772. вели се, наиме, да су Гомирци, немајући свештеника, послали своје људе у турску Далмацију у манастир Крку одакле су довели шест калуђера (illi absque sacerdotibus esse nequeuntes, miserunt aliquos eh puis ad turcicam Dalmatiam ad monasterium Krcam, unde invitarunt kallugeros ad se, et transmigrarunt sim illissex). Они су са собом донели све сто је потребно за вршење богослужења у цркви: књиге, одежде, крстове и друге потребне ствари и све то поклонили гомирској капелици код које су се настанили. Од тих калуђера тројици се знају и имена. Били су то Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Ови калуђери су подигли у Гомирју мали дрвени манастир са црквом Св. Јована Крститеља. "Ми смо те исте оче", пишу касније Гомирци, "од почетка узели за своје свештенике и с великим поуздањем са њима ишли против непријатеља на службу царску, а после, кад смо од славне Коморе добили, нама гомирском народу поклоњена места (плацеве), што је потврђено и привилегијама покојног цара Фердинанда, наш гомирски пут је та места поделио на личности (na persone). Један мали плац дали смо нашим верним оцима (калуђерима), за који и данас наши оци на заповед и службу царску с нама заједно иду против непријатеља, не само по један, него и по два и по три, што могу посведочити наши команданти и официри који нам заповедају. И после тога, када смо ту исту крајину купили од господе Франкопана и кад смо добили потврду цесарове светлости за нашу крајину коју смо купили, најпре смо дали један луг нашој цркви и нашим верним оцима, па смо онда земљу међу се делили. Поред тога луга дали смо несто горе за црквену потребу, а када су тај луг искрчили било је чисте земље за једно тридесет косаца, а земље која се оре нису имали нимало, него су просили те се тиме хранили. " Ченећи заслуге досељених Срба и њихових калуђера у одбрани овог подручја од Турака, гроф Вук Франкопан је дао гомирским калуђерима 27. септембра 1619. искључиво право риболова на потоку Рибњаку од извора па све до реке Добре у коју утиче.

После деобе гомирског атара, купљеног од грофова Франкопана, манастир је имао 415 и 1/3 јутра земље. Пре тога, манастир је имао мало земље. Знамо да је несто земље манастир купио од неког Дмитра, затим да је Јанко Мамула поклонио манастиру осам јутара земље и да су поједини хришћани поклањали манастиру мање делове своје земље да би се у манастиру вршиле службе за њих и њихове умрле сроднике.

Гомирски калуђери су обављали свестеничку слузбу не само у Гомирју, Врбовском и Моравицама него и у Дрежници, Пониквама, Равној Гори, Јасенку, Туку, Мркопољу, Мариндолу и Бојанцима. Манастир Гомирје је опслуживао и Жумберак, кад не би имао својих свестеника, све до половине XVIII века. За то је добијена и посебна царска дозвола, која је касније само потврђивана, на пример 1706. и 1721. "по старим обицајима" . Кад је почело насилно унијачење жумберачких Срба, протерана су 1750. два последња гомирска калуђера из Жумберка. То су били Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић.

Посебно треба истаћи да су гомирски калуђери одувек поповали у Јасенку, где је манастир такође имао доста земље. Грбић је записао народно предање да је у Јасенку био манастир пре него у Гомирју и да су калуђери пресли из Јасенка у Гомирје. Како је у гомирском диптиху записано да је манастир основан 1557. "али зна се поуздано да је Гомирје подигнуто тек пошетком седамнаестог вијека", Манојло Грбиц мисли "да би ова биљеска могла односити се на цркву и манастир у Јасенку, а Јасенак је, откако је Гомирја, свагда припадао са својом земљом и шумом манастиру Гомирју". Кад је неки Божић Ковачевић узурпирао у Јасенку манастирску ливаду, велики гомирски судија Фаркас Михачевић, донео је 4. децембра 1676. пресуду према којој та земља припада манастиру Гомирју. Тако је остало вековима. Јос 1905.посед манастира Гомирја у Јасенку износиоје 331 јутро и 612 цетворних хвати. У Јасенку је 1723. услед снега, који је пао 12. маја и уништио летину, био на служби јеромонах Григорије Гомирац "гладан и зедан" . Тамо се 1762. помиње на служби јеромонах Исаија Радојчић, а пет година касније (1767) у Јасенку умире стари гомирски архимандрит Рафаило Добревић.

 Манастир Гомирје је имао имовине и у другим местима, свакако услед завештања појединих побожних хришћана. У Сењској Драги помиње се једна "лука" коју је манастир дао у закуп неком Ђури Вукосћу за 20 дуката. У Врбовском и Мркопољу манастир је имао по једну кућу и земљу, које су продане 1768. године. Од Мариндола манастир је примао "вински десетак", какав су давали и жумберчани. Из понеких села манастир је примао прилоге у житу ("кварат псенице по кући"), што се одржало и после 1774, кад је осталим манастирима забрањено сакупљање молостиње, с мотивацијом да је ова гомирска пракса "исто тако стара као и сам манастир".

Прва манастирска црква била је дрвена и саграђена је, према казивању самих гомираца, одмах по њиховом досељавању у Гомирје. Према опису манастира из 1772, било је то 1600. године, док су се каснији историчари одлучили за следеће две године. Фрас наводи да је камен темељац постављен 1601, а Грбић вели да је манастир саграђен 1602. По свему судећи, сва три казивања су истинита, јер црква и манастир се не граде за дан. Ако су крчки калуђери досли 1600. године, а 1601. положили камен темељац новој цркви, могли су је довршити и осветити тек догодине, тим пре што је и досељеним монасима требало обезбедити кров над главом. До освећења нове цркве, добегли крчки калуђери су се служили малом капелом коју су Гомирци раније саградили свом старом духовнику "насред насега конфина на Гомирју", јер су се и ови нови калуђери " код напе випе споменуте капелице на Гомирју населили".

У току целог XVII века, све манастирске зграде биле су дрвене грађевине. Поред њих је 1621. гроф Вук Франкопан сазидао четвртасту кулу осматрачницу са које се могло пратити кретање Турака. Другу такву кулу подигао је гроф на брду Стражнику. Тако су и народ, и калуђери и манастир укључени у граничарску службу, у мучну дужност одбране хришћанске Еуропе од турске најезде.

Манастир Гомирје је као и цело ово подруцје у Хрватској крајини потпадало од 1609. под духовну власт српског епископа који је резидовао у манастиру Марчи код Иваница, у Славонској крајини. Кад су од 1671. на марчанску епископску столицу силом доведени унијати, гомирски калуђери су заједно са калуђерима манастира Марче и Лепавине дали снажан отпор овом насиљу, тражећи да им се за епископа постави неко од православних калуђера. Због тога су морали да претрпе многе непријатности и прогоне.



« Poslednja izmena: 08. Apr 2007, 12:02:38 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
Манастир Никоље са црквом Светог Оца Николаја, код Овчар Бање




Манастири у Овчарско-кабларској клисури западне Мораве потичу негде из 13. и 15. века. Тако су они готово сви синаитског порекла јер их већином подижу и насељавају српски монаси из Свете Горе или из које од српских синаитских група тог времена, па зато ови манастири и носе назив Српска Света Гора. У тим овчарско кабларским манастирима налазиле су се и преписивачке школе, у којима се развијала преписивачка делатност, чиме су се радо бавили српски монаси Синаити.
Један од најстаријих, ако не и најстарији од овчарско-кабларских манастира тога времена јесте манастир Никоље. Он је имао према запису у Вуковом путопису и до 300 монаха. Време његовог постанка не може се тачно одредити, па ни са једне иконице на дрвету из 1489, која до Првог светског рата чувана у Народном музеју у Београду. Ту икону изгледа, насликао је у "Дубрави кабларској близу Мораве ...монах Данило." Храмовна слава овог манастира је Пренос моштију Светог Оца Николаја 9. маја по старом календару.
Никоље се налази недалеко од Јовања, при улазу у романтичну, Овчарско-кабларску клисуру на самој обали западне Мораве, која се ту сада изнад манастира проширује у вештачко језеро, тако да се из старог "Милошевог конака" са терасе може и риба на удицу ловити, или како Вук Караџић вели "са диване" (тј. са терасе) да се може пљунути у Мораву, тако је близу. Манастир се налази између два тунела и између два пута, а са западне стране је близу великог гвозденог моста за железничку пругу Чачак - Овчар Бања - Пожега. Тако јак саобраћај у овој живописној, стеновитој, али шумовитој, клисури доста ремети тишину овом сада напредном женском манастиру. Иако је манастир Никоље толико познат у нашем народу, његова је црква мала и без кубета, са малим и узаним прозорима. Улазна врата у цркву налазе се на побочној, јужној страни, а на 4 до 5 метара одатле налази се и стари "Милошев конак", чије зидове са супротне, јужне стране сада запљускује Морава.
Једни историчари тврде да је манастир подигнут у 13. веку. Други, ослањајући се на народно предање тврде да су га подигли светогорски монаси, који су дошли у Србију из свете Горе због најезде Каталина и населили се у Овчарско-кабларској клисури у 14 веку. Трећи тврде да су монаси исихасти синаитског порекла, због најезде Турака, после Маричке битке 1371 године, померали из Праорије и Загоре у Бугарској, као и са Свете Горе, у Лазареву Србију, у којој је тада било више слободе и безбедности.
На основу података којима и до данас располажемо, знамо да је велики број монаха у овчарско-кабларској клисури имао и разноврсне своје делатности. Поред молитве и свакодневног богослужења, они су, подижући своје манастире, подизали у народу духовност и висок морал, подизали културни и духовни живот, јер су у то доба, па кроз цело турско ропство монаси били готово једини писмени и за то време најобразованији људи и духовни вођи, па су манастири били и једини културно-просветни центри код нас. У њима су образоване школе за свештенике и друга звања у Цркви и народу, преко којих се развијала религиозна и национална свест, култура и уметност нашег народа. Основане су болнице, преписиване и повезиване књиге, израђивани иконостаси и иконе, и томе слично!
Но и поред свега тога, монаси су уједно вршили и богослужења и своје молитвено и келијно правило. Затим су вршили и мисионарску хришћанску дужност у свом народу. Тако је у овчару Никоље као и Јовање у свему томе предњачило. У Никољу су се поред писања књига и икона још и израђивали печати. Тако видимо да од 14 овчарско-кабларских монаха преписивача, колико је до сада регистровано 6 их је само из Никоља.
Постоје забелешке које се односе на посете манастиру Никољу у изузетним приликама високих црквених великодостојника, као што су пећки патријарси Максим, брат Деспота Ђурђа и Арсеније III Чарнојевић. Патријарх Арсеније кренуо је почетком септембра 1682. године на хаџилук са неколико хаџија да се поклоне Гробу Христовом и другим светим местима. По повратку из Јерусалима у Србију, посетио је манастир Никоље.
Манастир је до 1945 био мушки а тада је претворен у женски, што је до данас.
Садашњи никољски иконостас рађен је од 1826 до 1829 године и постоји мишљење да га је радио Симеон Лазовић из Пријепоља, један од најплоднијих српских живописача и иконографа са краја 18. и почетка 19. века. Фино је украшен дуборезом, поготово царске двери, тако да на сваког посетиоца пријатно делују. Урађен је за време Исаија Поповића, никољског игумана, одмах после смрти архимандрита Атанасија Радовановића, а заузимањем и новцем кнеза Милоша. О томе постоји натпис у подножју крста на никољском иконостасу.
Пред иконостасом се налазе мошти Светог Оца Николаја и Светог Анастасија Великог. Те свете мошти, које се одскора налазе у манастиру Никољу са ковчежићем из 1835. године, претходно су биле чуване у свештеничкој кући предака проте Свете Поповића из Ивањице. Изгледа да су те свете мошти ту доспеле из Свете Горе, да их је неко од те свештеничке лозе отуда донео, па су код њих чуване као велика домаћа светиња, јер су имали крсну славу Светог Оца Николаја.
У ризници манастира Никоља, поред Вуковог Јеванђеља и других неких рукописних књига, налази се више крстова, више икона из 16. и 19. века; кадионица из 19. века, печат из 1613. године мајстора, гравера попа Вука, сина протопопа Ралете. Затим диск (тас) из 19. века и више других предмета и реликвија. Поред светих сасуда и других црквених ствари, у ризници се чува и тапија српског кнеза Александра Карађорђевића као и синђелија Герасима, архиепископа и митрополита Ужичког, којом дају манастиру Никољу парохије.






« Poslednja izmena: 08. Apr 2007, 12:03:07 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
Манастир Каона са црквом Светог Архангела Михаила, код Драгиња


Манастири су одувек били, и јесу, духовни центри, културна средишта и народна зборишта. У Србији постоји велики број таквих центара, светих цркава и манастира, који, вековима већ, зраче божанском светлошћу.

Један од таквих носилаца светлости је у Посавотамнави, манастир Каона. Настао је у 14-ом веку, а прва црква саграђена на овом месту датира из друге половине 11-ог века.

Народно предање каже да је ова светиња задужбина Иконије, сестре Милоша Обилића :

Две сестре Милошеве, Иконија и Вида, пратиле су брата на Косово. Кад су стигле до „Равне ливаде" (изнад садашње манастирске цркве), Иконија оде да донесе брату воде, и враћајући се, рече му : „О мој брате, што добра коња видех, још да је седло према њему". ( У народу се под добрим коњем подразумева место где би се могла црква саградити ).

„Благо имамо, сестро, одговори Милош, па му начини седло, а кад се ја вратим са Косова, помоћи ћу ти и ја."

Милош се није вратио. Иконија је саградила Каону, а Вида манастир у Видојевици.
      
   Писане податке о изгледу старе манастирске с цркве не налазимо пре 1756-те године, што значи тек после њене обнове. Стара црква је била мала, зидана < каменом, са веома малим прозорима (налик на пушкарнице) и покривена шиндром. Фрескопис који је рађен између 1756 - 1766 године, Турци су изболи копљима и наџацима. И данас се могу наћи комадићи малтера са обојеном глатком површином.

Изнад врата храма стајао је запис : „Обнови се сеј свјатих храм и обитељ трудом попа кир Григорија са всеми христијани."
   
   
   У Првом српском устанку, манастир Каона је имао видног удела. Калуђери су учествовали у борбама, а манастирски конак је био претворен у болницу. С обзиром да је у цркви била смештена муниција за западно војиште, богослужење се обављало у једној соби конака, која је претворена у капелу и посвећена Успенију Пресвете Богородице.

О борби на Јеленчи 10-ог јануара 1806. године, прота Матеја Ненадовић је записао : „Карађорђе испод Цера дође близу Мишара, у Јеленчи око шљивика начини нешто шанчића од прошћа. Ујутру изађу и Шапчани с Мемедом Видајићем, нагло ударе на шанчић, но их храбро одбију тукући се вас дан и сав шанац оптекли, док пред вече неки калуђер из каонског манастира, Макарије са двадесет момака из шуме проспу пушке и повичу : Јуриш-јуриш, браћо ви одозго, побегоше Турци ! Тако се Турци поплаше и побегну Шапцу."

Садашња манастирска црква, посвећена Светом Архангелу Михаилу, подигнута је у византијском стилу, на темељима старе цркве 1892. године. Зидана је циглом на каменом темељу, у који су узидани сви споменици са монашког гробља које се налазило у манастирском кругу.*

Тако, на чудесан начин, у преплитању векова, на једној заравни усред шуме, у светињи каонској, и данас заједно присуствују служењу Богу Троједином.
   
   Манастирски звоник удаљен је двадесетак метара од садашње цркве. Претпоставља се да су се до 1911. године, када је звоник подигнут, звона налазила у кубету цркве, изнад западних врата. Свакога јутра и вечери три звона различите величине, позивају богослужитеље на молитву и духовно узрастање у Господу.
У првом светском рату, црква је много страдала. Запаљена је црквена архива и протоколи и однета су два звона.
После Другог светског рата ( у коме је манастир био нека врста прихватилишта), црква је била у лошем стању, а законом о аграрној реформи одузето је 120 хектара манастирске земље.
Велика обнова ове светиње почела је постављањем оца Теофила за старешину манастира 1962. године. Овај велики духовник био је и вођа богомољачког покрета у епархији шабачко - ваљевској.

   Најпре је подигнут нови конак, у чијем се саставу налази капела посвећена Успенију Пресвете Богородице. Радови су започети 1963. године, а освећење конака обавио је Његова Светост Патријарх Српски Герман на други дан Духова 1967. године.

С обзиром да се братство увећавало, а манастирске потребе бивале све веће, 1973. године започиње градња великог конака са трпезаријом. Овај конак је подигнут у року од две године и тиме су решени многи проблеми и монаха и народа.

С обзиром да је до 1977. године доста урађено на материјалној обнови и да су омогућени нормални услови за живот и рад, јеромонах Милутин је организовао веронауку у манастиру. И поред великих потешкоћа и ометања, до 1990. године (кад се с правом очекивало да веронаука уђе у редовни школски програм ), неколико стотина деце добило је основе православне вере.
Сваке године организована су поклоничка путовања, а повремено и ђачки квизови.
Од две малене речице које опасују манастир, 1982. године направљен је рибњак.

У ћутњи и сведочењу воде, чудесне творевине Божје, огледа се сваког јутра светиња каонска у својој ненаметљивој лепоти.

У жељи да сачува лепи обичај постављања крстова на раскршћима, манастирско братство обнавља дотрајали дрвени крст у центру Каоне 1983. године.
         
   
Крст тежак око 150 килограма и дужи од једног и по метра, направљен је од мермер-праха и белог цемента. У њега је уграђен мали дрвени крст са Христовог гроба и још неколико светиња из Јерусалима. Постављен је на стуб дугачак четири метра, а освећење је обављено на Лазареву суботу. По освећењу у манастирској цркви ово свето знамење су на рукама носили младићииз Каоне, а испред њих су ишле девојчице са цвећем. Све време док се ходило са крстом на рукама, на путу дугом три километра, звонила су сва звона у манастиру.
   
   
   У току топлих летњих дана, неретки манастирски гости време радо проводе у собрашици, коју је братство манастира пројектовало и подигло 1983. године. Велики округли сто, без предњег места, подсећа нас да смо сви заједно у истој борби и пре свега у љубави, једно у Христу Богу нашем.
Приликом постављања стубова собрашице, откривен је део старог зида из прошлих векова. Предвиђена су археолошка ископавања.
         
У подножју природног амфитеатра, налази се источник воде каонске, који је обновљен 1984. године и постављен ка истоку, уместо ка југу, како је до тада било. Посвећен је Источном Петку.
Анализом стручњака утврђено је да је ова вода, чија је температура увек 11 степени, једна од најквалитетнијих у Србији. Посебно је лековита за очи.
На зиду источника урађен је мозаик Господа Исуса Христа, Источника воде живе.
   
1984. године урађен је пројекат крстионице у ранохришћанском стилу, прве у Србији после седам векова, а по узору на крстионицу из Тебе Тесалијске. Радови су завршени следеће године, а свечано освећење извршила су три Епископа уз присуство великог броја свештеника, монаха и благочестивих хришћана.
Света тајна крштења обавља се потпуним погружењем у воду у крстоликом белом базену, што новокрштенима даје посебан осећај.

Манастир Каона данас доживљава свој највећи узлет, који прати благољепије-општа красота дома. У цркву је уведено подно грејање. Наши најпознатији иконописци Драган Марунић и Никола Лубардић ђакон, завршили су велики и важан посао-фрескописање цркве.
Сав дуборез у цркви: иконостас, улазна врата, певнице, тронове и остало радио је јеромонах Доротеј, сабрат манастира каонског.

У манастирској радионици израђују се свеће чистог воска, свих величина. Посебно су позна украсне славске свеће.
По потреби монаси раде ситоштампу.

Братство манастира каонског припрема про-јекат нове зграде, у којој ће бити смештене библиотека и ризница, и изложене иконе које су припадале иконос-тасу из 1766. године, богослужбене књиге ( од 1686. до 1855. године ) и други вредни сакрални експонати.

Овде се, као велика светиња, чува делић моштију Преподобне мајке Параскеве.

Жеља братства је да у трећи миленијум манастир уђе у пуном сјају, а најважнији задатак и даље је свакодневно служење Свете Литургије.

Наши преци подигли су ову светињу у славу Божју, а на спасење своје и својих потомака, нас, који се трудимо да манастир и даље светли кроз векове и буде путеводитељ народу овога краја и целом роду српском.









« Poslednja izmena: 09. Jun 2007, 07:04:00 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
Манастир Златенац посвећен Светим врачима : Св. Козми и Св. Дамјану


Налази се на самој обали Мораве, пет километара југоисточно од Гложана. Манастир лежи у благом побрђу, окружен шумом, житородним њивама и виноградима.
 Народ овог краја верује да је манастир подигнут на светом месту. Ту се на рушевинама од давнина за празнике сакупљао народ и молио Богу.
Задужбина је деспота Стефана Лазаревића и служио је непосредно ресавској преписивачко-стваралачкој школи. Садашњи назив потиче од имена каснијег обновитеља.
Црква је припада грађевинама моравске школе. Више пута је дизана од темеља и обнављана: први пут 1923. г., Другу обнову 1952/1953.г. и трећу 1966.г. изводили су верници гложанске парохије. Највише података о обимним радовима и дародавцима има у свескама вредног ратара Радомира Тодоровића из Гложана-звани Рала Богин.
1980. г. манастир Златенац се осамостаљује, до тада је био метох Миљковог манастира, постаје општежитељни женски манастир. За настојатељницу именована је игуманија Јефимија (Јовић), на овом месту и данас, која започиње четврту обнову манастира.
Црква је мала, али лепа грађевина, са кровом у преломима изнад којег се диже осмоугаоно кубе, иконостас од дрвета представља право уметничко дело, иконе и фреске је радила жичка иконописачка школа и имају велику уметничку вредност. У порти манастира су нови конаци и звоник.
У неопосредној близини на Морави постављена је воденица дар Милана Илића из Брзана.


« Poslednja izmena: 08. Apr 2007, 12:03:34 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
Манастир Миљково са црквом Ваведења Пресвете Богородице, код Свилајнца

Јужно од Свилајнца, у атару села Гложане, на самој десној обали Велике Мораве наспрам вароши Лапово, углављен је између брда Оглавак и Градац средњевековни манастир Буковица, у прошлом веку назван Миљков манастир или краће Миљково. Још увек се једна манастирска ливада зове Буковица, што указује на богатство букових шума на овом простору. Прилаз манастиру могућ је чамцем преко Мораве или путем преко Гложана. Близина Мораве је благотворна за плодност манастирског земљишта, али кобна у време великих киша и поплава. Садашње име манастир је добио по двојици имењака - Миљку Томићу, трговцу из Гложана,којијеманастиробновиокрајем XVIII века, и Миљку Ристићу, свештенику из Гложана који се замонашио и живео у овом манастиру. Да манастир добије име по свом оснивачу или обновитељу, није ништа необично. У повељама српских средњевековних владара, много je таквих примера: Рајкова црква, Кораћева црква (негде: Кораћевића црква), црква браће Руновић, Илијина црква, или још директније: манастир Стеванац, Јаковац и сл.

Не знамо оснивача манастира, нити време његове изградње. Обзиром да је у времену турског ропства обнављан, закључујемо да је изграђен пре доласка Турака, јер су Турци дозвољавали само обнављање постојећих цркава а никако подизање сасвим нових. Из времена средњевековне српске државе није нам ништа познато о овом манастиру. Највероватније је изграђен пред пад самосталне српске државе. У изворима из времена турског ропства постоје нејасноће јер долази до мешања овог и других манастира у овом атару. По првом турском попису браничевске области, извршеном 1467. године, манастир је био жив, а деценију касније у њему живи четири монаха. Почетком XVI века манастирско имање је сејалиште села Добршева, које данас не постоји али чији се назив сачувао у једном потесу, односно махали села Гложана. Помиње се и у аустријском попису из 1718. године. Све остало можемо само да наслућујемо. Највероватније да је страдао у другој сеоби Срба 1740. године под патријархом Арсенијем IV. Крајем истог века, у време Кочине крајине, обнавља га на старим темељима поменути Миљко Томић, који је у манастирској порти и сахрањен. Ова обнова је свакако била скромна. Црква је зидана каменом, са припратом од дрвета, и покривена шиндром.

У време Првог српског устанка манастир није имао монаха, већ је бригу водио парох из Црљенца Миљко Ристић, који се замонашио и као јеромонах Мелентије постао његов старешина 1806. године. Успео је да тих година набави једно звоно из контигента које је наручио Правитељствујушчи совјет за цркве у Србији.

После Другог српског устанка у манастир је стигло неколико монаха из Босне, међу њима и Филимон (Тодоровић) потоњи епископ зворнички.

Кнез Милош узима звоно и шаље га у Крагујевац, а потом у Раваницу. После Хатишерифа којим је дозвољена слобода вероисповести и тиме употреба звона, кнез Милош поклања 1832. године Миљкову 2 звона. Садашња црква манастира Миљково, подигнута је 1853-1856. године за време игумана хаџи Пантелејмона. Одзидана је од тврдог материјала са куполом и четвоространим звоником а покривена цинком. Иконостас је 1866. године манастиру поклонио свештеник Радован из Медвеђе. Црква је добила и Живопис осредње вредности. Треба нагласити да је у овој обнови учествовао народ овога краја са обе обале Мораве. Манастир је добио два конака - један су изградили верници из Свилајнца, а други верници из Лапова.

Године 1926. у Миљков манастир смештени су руски монаси који су емигрирали из Русије после Октобарске револуције и овде остали све до 1936. године, када су премештени у Туман. У том времену на челу манастира били су схиархимандрит Амвросије (Курганов) а после њега игуман Лука (Родионов). Тих година су Миљков манастир посетили многи епископи Руске заграничне цркве, па и митрополит Антоније храповицки. Братству манастирском припадао је и учени јеромонах Јован (Максимовић), потоњи епископ шангајски. Једно време је у манастиру била изложена чудотворна икона Мајке Божије из Курска, необично поштована код Руса.

Године 1952. епископ Хризостом претвара Миљково у женски манастир што остаје до данас. Сестре су показале велику љубав и пожртвовање, урадивши нов живопис у цркви и подигавши нов конак, који је освећен 1968. године. Садашњи иконостас и живопис урадио је 1967. године монах Наум (Андрић).

Адреса: 35210 Свилајнац; тел: 035/337-100

« Poslednja izmena: 08. Apr 2007, 12:04:01 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
Манастир Света Петка са црквом Преподобне Мајке Параскеве, код Параћина


Манастир Свете Петке налази се петнаестак километара јужно од Параћина, поред реке Грзе, изнад пута који преко Честобродице и Бољевца води за Зајечар. Подигнут је на огранцима Јужног Кучаја, на лепом, узвишеном и љупком месту, "од кога се на далеко на све стране сви предели даду видети, и готово би се могло казати, да ни један манастир у нашем отачаству није на лепшем и удеснијем месту, а и на чистијем ваздуху него ли овај манастир".

Сигурних података о оснивачу и времену оснивања манастира Свете Петке немамо. На основу података да је обнављан у времену турског ропства, може се закључити да потиче из времена српске средњевековне државе. Предање забележено у околини манастира, о браћи Мусић, сестрићима кнеза Лазара по сестри Драгани удатој за челника Мусу, као ктиторима - нема за сада никакве потврде у изворима. Наиме, извори говоре да је баштина челника Мусе била на Косову, где је у селу Лужани код Подујева подигао манастир светога Николе. Касније, Муса мења са великим кнезом Војиславом Војиновићем, своја имања на Косову, међу њима жупу и град Звечан, за град и жупу Брвеник на Ибру, са одобрењем цара Уроша, а своју баштинску цркву и неколико села, поклања 1381. године руском манастиру Светога Пантелејмона на Светој Гори. У време после Мусине смрти (вероватно 1381) и Косовског боја (1389), његови синови Стефан и Лазар подижу на Ибру своју задужбину - манастир Ваведења Пресвете Богородице, познатији под именом "Нова Павлица", јер се налази на неколико стотина метара од старијег манастира истог имена. У њему се Драгана замонашила и умрла као монахиња Теодосија. Дакле, тешко је довести у везу браћу Мусиће са манастиром Свете Петке.

Такође се не зна коме је црква овог манастира била првобитно посвећена. Можда је у овом манастиру био гроб неког испосника. Тек после преноса моштију свете Петке из Трнова у Београд, заслугом кнегиње Милице 1398. године, којом су приликом њене мошти провеле у овом манастиру неколико дана, постао је познат као манастир Свете Петке.

Зна се да је у времену турског ропства страдао и да је обнављан. Страдао је и у време Првог српског устанка, иако је био изван простора београдског пашалука. Сачувана је "мазбата" тј. молба параћинаца из 1816. године, упућена лесковачком паши, да им дозволи да обнове "пожаром уништено манастирско уточиште за убоге, да не морамо као пилићи без квочке, да идемо у друге манастире као просјаци". Поред чињенице да не траже директно обнову манастирске цркве већ манастирских зграда, пада у очи и понизан тон молбе: "Светли и поштовани пашо! Љубимо земљу пред тобом, и твоје одело, руке и ноге, и молимо се Богу за твог свемоћног цара султана Махмуда...". Од Шаши-паше лесковачког добили су дозволу да подигну цркву исте величине као претходну, али подмитивши сераскера Кара Асана са два добра вола "вараклајисаних" (тј. позлаћених) рогова и 1.500 гроша, продужили су је за два хвата и дозидали две осмостране куполе, којих раније није било. За куполе, паша им је одредио казну: да годишње плаћају 2 гроша од сваке пореске главе, што је ревносно наплаћивано читавих 6 деценија тј. до ослобођења од Турака 1877. године. Живопис у цркви урадио је 1832. године Никола Мојсиловић из Дебра са синовима Христом и Јосифом. Манастир је страдао и у српско-турском рату 1876-7. године.

Заслугжни за обнову манастира су прота параћински Божин Стојановић, свештеник Анђелко Вучетић, јеромонах Серафим и група народних првака. Јеромонах Серафим се из Каленића пресели овде, ископао земуницу за становање и отпочео да служи и чита молитве народу. Тек неку деценију касније подигнут је први конак за манастирско братство. Народ је радо долазио на ово место јер је света Петка била веома порштована, а лековито је било и врело крај цркве. Над врелом је Лазар Вељковић из Параћина подигао 1852. године павиљон са два одељења за народ који је овде масовно долазио да тражи лек. У знак захвалности народ је поклањао манастиру богослужбене књиге и свете сасуде. Од прилога је отпочело формирање манастирског газдинства: њиве, једна воденица на потоку Топлик у селу Поповцу, дућан, ваљавица (поточара за ваљање сукна), кафана у Доњој Мутници, и сл. Алекса Биба, трговац из Београда, подигао је 1893. конак, а 1934. подигнут је и још један. Кнегиња Љубица поклања 1833. звоно од 150 кг, друго поклања хаџи Јелена Тодоровић (130 кг) а треће Миленко Несторовић из Параћина.

У другом светском рату, у конаке су смештене српске избеглице из НДХ, а после рата сестре овог манастира преузеле су бригу о хендикепираној деци смештеној у манастирском конаку решењем Министарства за социјалну политику Србије. Касније држава подиже на манастирској парцели, стотинак метара од манастира, нову зграду "Дом за дефектну женску децу", преузимајући материјалну бригу о њему.

ЦРКВА - Манастирска црква са тролисном основом, зидана је од ломљеног сивог камена, уз употребу сиге и кречног малтера. Зидови су равни, без икакве декорације, са ивицом крова сачињеном од три реда зупчасто постављених цигала. Изнутра полукружне бочне певничке апсиде ниже су од нивоа крова. Кров на "две воде" покривен је плехом. Осмострани тамбури купола са дугим узаним прозорима леже на два ослонца квадратне основе. Живопис је крајем прошлог века урадио Тома Стојковић. У њему су дати ликови свих српских архиепископа. Релативно добро изведен иконостас вероватно је дело мајстора с југа.

Уз већу манастирску цркву прислоњена је са јужне стране једна мања, која такође има своје кубе. Вероватно је у њој био гроб непознатог испосника.

Звонара ослоњена на четири бетонска стуба, одвојена је од цркве и новијег је датума. Има само два звона.

Манастир обухвата простор парохије доњомутничке.

Манастир је у јединству са манастиром Раваница.

Адреса: 35255 Доња Мутница; тел: 035/540-458, 035/540-568

« Poslednja izmena: 08. Apr 2007, 12:04:29 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
Манастир Рукумија са црквом светог оца Николаја, код Костолца


Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Опис из 1733. године који је оставио Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, каже да је црква посвећена Вазнесењу Господњем "мала, каменем создана на ћемер, покровеној турецкоју циглоју по шиндри старој". Припрата је била од дасака, па је и свод од дасака био урађен, а на левој страни је од камена гроб преподобног Мартирија Синајита. Унутрашњост цркве била је окречена а намештај примитиван. Царске двери на иконостасу биле су неисправне. Међу богослужбеним књигама било је неколико рукописних: еванђеље, триод посни, триод цветни, саборник, псалтир и минеј са службама Господњих празника. Конак и економске зграде: трпезарија, кухиња, ракичиница и штала, били су од чатме олепљене блатом. Манастирска порта била је ограђена плотом, са великом капијом од дасака и једном малом. Бунар је био неупотребљив. Од имовине је поседовао воћњак са 40 стабала, две баште, два винограда и 4 ливаде. Братство су чинили: игуман јеромонах Димитрије родом из Баната, који се иако седамдесетогодишњак, бавио пчеларством и имао је своје 73 кошнице; монах Гаврило, десет година млађи и такође из Баната, који је био неписмен и имао само 8 кошница; и јеромонах Висарион, бивши парох смедеревски, који се замонашио после смрти попадије.

За Рукумију су, као посетиоци и стараоци, везани браћа Шљивић - Живко и Јован, родом из Брежана а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у борбама Првог српског устанка као изузетно храбри па су и у песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а млађи Јован је бранио Пореч (Д. Милановац) после погибије Хајдук Вељка и пада Неготина, и у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко сахранио је брата у манастирској цркви "код средњег стуба с десне стране". После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију.

Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише "Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати". Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су докумета о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: "Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца ... За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије" и сл. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитију - Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен нов богато изрезбарен иконостас. Посебно су двери китњасто урађене.

У последња два века Рукумија је парохијска црква, јер је била сиромашна да издржава монашко братство. Извештај из 1885. године каже да манастир има само 18 хектара горе које доносе мали приход. Тек 1953. основан је при њој женски манастир.

Архитектура - Манастирска црква је сасвим једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтарским простором на источној страни, без певачких апсида и куполе. Зидана је од обрађеног и ломљеног камена и покривена црепом. Нема звоника. У укусно урађеној публикацији поводом стоседамдесетпетогодишњице обнове садашње цркве (1825-1995), констатује се да је црква "сасвим обична грађевина. Сва лепота њена, физичка и духовна, иза зидова је њених".

Живопис у манастирској цркви урадио је 1971. године монах Наум Андрић, као свој прилог манастиру. Рађен је у техници al secco, тј. на сувом малтеру и подражава српски средњевековни живопис. Сликар је насликао много ликова светих Срба, па и сцену Смрти сестре Јелице, овде означене као свете.

КОНАК са 25 одељења и трпезаријом, подигнут 1962. као и звонара. У оквиру припрема за прославу јубилеја, последњих је година извршена обнова конака, звонаре, конзервација живописа у цркви и рестаурација икона и иконостаса.

Манастир има две чесме са лековитом водом по имену Редуша и Јеринац. Обе су у прошлом веку биле веома цењене и посећиване а налазе се на местима где су по предању пале Јеличине очи.

Адреса: 12208 Костолац; тел: 012/261-121
 
« Poslednja izmena: 08. Apr 2007, 12:04:57 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 7 8 10 11 ... 18
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  
Upozorenje:ova tema je zaključana!
Samo administratori i moderatori mogu odgovoriti.
web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.116 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.