Otkad znam za sebe, vremena su vanredna! Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domace zadatke. Moje prve price bile su prilicno hladne, jer je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malogradanski rat. Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o gradanskom ratu? Pisaca masina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Zapocinjem najnezniju pricu, a ona se zavrsi kao proglas ratnog saveta. Ne otkucam ni pocetak, a vec negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoruzani civili. Preko romane - reke beze camcima izbeglice. Usred price - nagazna recenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada ce neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoce da navuku tesku unifornu, jer su negde culi da je "stil - covek". Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta...Uveli embargo na uticaj ruskih klasika. Ne stignem ni da zavrsim rukopis, a neko mi vec promeni granice i imena gradova. Latinica i cirilica vec dugo ne govore. Usred recenice potukle mi se ekavske i ijekavske reci! Dotle je doslo da ih razvadjaju turcizmi. Kao i obicno, anglicizmi se drze po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi upadaju u lepu knjizevnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimisu nijanse. UNPROFOR prisluskuje inspiracuju. Knjizevne zaplete uplicu u politicke afere. Opkolili mi emocionalni sistem Blokirali nadahnuce. Polupali sustinu i u po bela dana opljackali osecanja. Siluju reci gde stignu. Privode licne zamenice. Knjizevnim obrtima stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drze kao taoca. Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja bodljikavom zicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov... Ko da pise posle toga? Kako, uopste, pisati danas?

Postoji jedna rec u koju staje pola veka naseg zivota. To je rec - najmanji zajednicki sadrzatelj. Rec fantom. Nema. Slusamo je od najmanjih nogu. Cujemo je u isto vreme kad i svetu rec: mama! Nema. Ta cetiri slova sadrze citavu istoriju nase bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne trazimo ono sto nam treba, vec pitamo: ima li?
  U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva? Nema.
  Verovao sam da sam do kraja istrazio pustos ta cetiri slova i da me vise nista ne moze iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja - ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
  Nema.
  Pokusavam da zamislim Svajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Zenevi kazu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u casu kada mu se rusi citav svet...
  A nama, nista! Oguglali smo na rec nema.
  "Kada cete dobiti pare?"
  "Ne dosadujte, covece! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada cemo dobiti? Mozda sutra popodne, mozda u ponedeljak..."
  Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srecne ruke, kada u nekoj banci slucajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo nista cudno.
  Nema se roji i razmnozava.
  Nema - ta strasna, deficitarna rec, cija praznina zlokobno odjekuje.
  Da li smo svi poludeli?

U meni se tuku stari drugari.
  Jedni na vlasti, drugi u opoziciji.
  Odrasli smo zajedno. Ako izgubim jednog od njih, izgubicu deo biografije. Vise me niko nece pamtiti mladog i ludog. U mojim prijateljima su moje godine, uspesi, padovi, stare ljubavi, velika ocekivanja i nade. Do juce smo bili na istoj strani. Sada su jedni na jednoj, drugi na drugoj. Ako pridem jednima, izgubicu druge.
  Sta ces s onim izdajnikom? - pitaju jedni. Otkud ti s onom barabom? - ljute se drugi.
  Sednem li pred kafanom s jednima, drugi prestaju da mi se javljaju.
  Posle ih vidim zajedno. Idu ruku podruku i popreko me gledaju.
Ujedinili se.
  Vise nista ne shvatam. Ko god da dode na vlast, opet cu biti u nemilosti.

Obisao sam mnoge zemlje i gradove, ali jos nigde nisam video da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu "ubacivanje sibice u casu".
  To je, inace, jedini sport koji sam se strasno bavio citavog zivota.
  Pred Kalenic stizu lokalni pijanci. Posto najpre ispiju pokoje zestoko pice ("klin se klinom izbija"), i predu na spricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine stolnjak. To je znak da ce uskoro zapoceti cuburski sampionat u ubacivanju sibice u casu.
  Kafanska kosarka!
  Sibica se ubacuje sa ivice astala, a casa je postavljena na sredinu, podjednako udaljena od svih igraca.
  Pokojni Libero Markoni je zmureci ubacivao sibicu u casu, bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se moze baviti samo pripit igrac. Tada se postize prava zen-koncentracija; igrac se poistovecuje s kutijom sibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom case.
  Kada sibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se sibica zadrzi na ivici case. Onaj ko izgubi, placa sledecu turu...

Mi smo, zaista, genijalan narod!
  Zaustavite prvog slucajnog Beogradanina na ulici i pitajte ga hoce li da bude gradonacelnik, upravnik Narodnog pozorista ili direktor nuklearnog instituta; pristace istog casa bez razmisljanja, cak ce biti pomalo uvreden sto ga tek sada zovete da vam bude sef, a tolike godine nije radio nista, niti se icim bavio.
  Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsednici Srpske akademije nauka. Cak i oni bez zavrsene srednje skole pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvredeno sto im jos niko nije ponudio da srede saobracaj ili urbanizam. Svako bi napravio bolju kucu u kojoj stanuje od arhitekte; zbog toga ni u jednom gradu na svetu nema toliko zastakljenih terasa, zazidanih vrata ili prometnutih soba u kuhinje.
  Cuvena beogradska recenica "Da mi je samo pet minuta da budem na vlasti... " najrecitije govori o njihovoj urodenoj zednji za vladanjem nad drugima.
  Svi znaju, bolje od vas, sta je za vas bolje!
  Svi bi da vas menjaju i da vam komanduju.

Sumadijski caj se, inace, kuva od razblazene prepecenice ili meke sljivovice, kojoj  se kao zacin dodaju karanfilici uz malo secera. U stara vremena, dok smo se grejali drvima, kocke secera za sumadijski caj hvatale su se uzarenim masicama i cvrceci topile u kuvanu rakiju.
  ...
  Joss nisam video da je nekoga ko pije sumadijski caj i jede beli luk uhvatio grip. Bacili naprosto crkavaju vec na ulazu u kafanu!
  Uzgred, nikada mi nije jasno zbog cega se smatra da beli luk smrdi i da je covek iz cijih se usta oseca njegov zadah, nepristojan? Mislim da je to samo stvar dogovora. Zbog cega bi, na primer, mentol mirisao, a cesnjak, koji nam raste tu odmah pokraj nas, smrdeo? Ako se dogovorimo da to bude prijatan i otmen miris (mozda, putem opsteg referenduma), pravicemo od belog luka i parfeme, koji ce istovremeno razgoniti i razno-razne bolestine, da ne spominjemo uroke, sto danasnji, inacce preskupi, mirisi ni izdaleka nisu u stanju.

Jer, ako se ljubavnici dogovore da uvece jedu beli luk, oni jedno   drugome ne smrde, posto se mirisi-potiru! Sto ga ostali nisu jeli - ko im j

Ima nesto prokleto u nama! Cim napustimo Beograd (u kojem nam, inace, obicno sve smeta), istog casa pocinje da nam nedostaje. Zazelimo se, valjda, svoje bede. U svajcarskom raju trazimo dlaku u jajetu. Durimo se, ogovaramo i zakeramo... Zagorcavamo zivot svojim domacinima, da pokazemo kako nismo impresionirani njihovim blagostanjem.
  Ne damo se mi da nas zbuni beli svet!
  Pogledaj, meso kupuju na sto grama, a ne kao mi hajduci - na polutke!
  Istina, paradajz im je lepsi i veci od naseg, ali nema ukusa. Nas kvrgav, nikakav, a jedes ga samog, kao jabuku!
  ...
  Cesto sam se pitao: zasto u Svajcarskoj zivi toliko Srba?
  Sad znam.
  Kad su tamo odlazili, nisu kupovali povratnu kartu.

Juce je jedan moj poznanik pecao na savskom keju. Pokraj njega je bila polovina vekne cije je mrvice koristio kao mamac. Naisla je, kaze, jedna mlada zena pristojnog izgleda s dve preslatke devojcice.
  "Oprostite, gospodine", obratila mu se. "Mogu li da uzmem ovaj hleb, ako vam ne treba?"
  "Za koga?" upitao je.
  "Za njih..." kazala je i podelila ostatak vekne devojcicama.
  Nastavile su setnju kejom.

U Ameriku se zvanicno moze uci samo iz dva razloga - poslovno ili turisticki.
  Business or pleasure?
  Zbog posla ili zadovoljstva?
  To su dve svete reci na ulazu u najsrecniju zemlju na svetu!
  ...
  Medu uzbudenim i srecnim putnicima posle dugog leta, poput jata vrana, pasoskoj kontroli prilazi grupa u crno zavijenih brdana koja je preletela Okean da sahrani bliskog rodaka u Nju Dzersiju. Muskarci zarasli u brade zbog zalosti, zene u crnini, a medu njima sestra umrlog, starica od osamdeset godina, cuvena narikaca u svom kraju, pocinje istog casa da zali brata lelecuci: "Ðe ostavi svoje kosti, oj Vukota, crni brate..." Ostali je umiruju, ali ona ne prestaje, povijajuci se neprestano u pasu:
  "Kuku meni, sinjoj kukavici!"
  Policajac u kabini, krupan, plavokos i rumen kao beba, gleda ih svojim hladnim modrim ocima, drzeci nove pasose u kojim nema nijedne vize sem americke.

Cini mu se da su ispali iz nekog fantasticnog filma o drevnom i divljem narodu:
  "Business or pleasure?" pita.
  "Kome si nas ostavio, moj Vukota..." lelece starica. "Ukaza se zemlja ta, Amerika, prokleta..."
  "For pleasure!" odgovara stegnutih zuba kroz suze mladi covek u crnom, koji ih vodi.
  O.K. Policajac udara pecate na pasose.

U ovim olovnim i prevrtljivim vremenima, kada u grmljavini istorije, do juce nepoznate, nove vode, danas opijene iznenadnom privremenom slavom (kao da i ne slute buduci pad), izlaze na svetlost dnevne pozornice, igraju jedno vreme na njoj i ponovo se gube u anonimnoj tami gledalista, porazeni i popljuvani, jedna domacica se hvali komsinicama uz kafu:
  "Blago meni", kaze, "sto moj co'ek nije nista!"