Козаци!Бисери у царској круни :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Бисeри у цaрскоj круни

Петар Краснов, Козачки Алманах. Париз. 1939

Једанаест козачких војски једанаест је бисера у блиставој круни Руске Империје. Три градска козачка пука три су округла зрна Белог Цара. Донска, Кубанска, Терска, Уралска, Сибирска, Астраханска, Оренбуршка, Забајкалска, Семиреченска, Амурска и Усуријска козачка војска свака од њих има своју историју код неких се протеже у дубину вековa, све до изворишта Руске земље, a код неких је још увек кратак, млад живот пукова вештачки истурених “на линију” све су овенчане непролазном славом похода и битака, бојева и победа. Свака је имала свог непријатеља, своју арену војних дејстава, своје у песмама опеване јунаке.
Три градска пука Краснојарски, Иркутски и Јенисејски козаци три су ослонца градова, чувара реда у Сибиру, на далеком Сибирском друму.
Осим Астраханских и Краснојарских све сам их познавао. С једнима сам присно живео десетинамa година, с другима ме везују заједно проведене године у три рата, док сaм треће видео само на логоровањима, на вежбама. Успео сам да их све оценим и ватрено заволим.
* * *
Козаци су долазили у службу на својим сопственим, често код куће узгојеним, козачким коњима, са својим седлима, у својим униформама, са својим сабљама и, неко време, са својим пушкама и копљима. Како каже козачка песма:
...Честитао нам је поход
Наређујући строго:
Јунаци, нeка су вам
Берданке пушке нове,
У корицама сабље оштре...
Козаци су се код куће опремали и сасвим спремни стизали у пукове. Од малих ногу су се обучавали војној вештини, ишли на логоровања, и војнички живот им је био познат и није их плашио.
Нису се бојали коња. Коњ је био саставни део козакове породице, био је тесно повезан с његовим свакодневним животом. Козаци су волели свог коња као члана породице, као везу с домом.
Козаци су служили војску сви одреда, без повластица. У козачкој породици су сви и отац, и деда, и прадеда и вековима уназад, сви били ратници; служили су и старији и млађи брат, те се тако стварала традиција службе и поштовања према њој.
По зидовима козачке куће висиле су фотографије оних који су раније служили, портрети старешина и јунака. О њима су козакиње певале песме, њих су спомињали и за њих знали.

Козаци беху рођени ратници

Сами су постали такви. Прекалила их је у борбама на граници историја.
Козацима је било врло тешко и скупо да се опремају за службу, за то се одвајало од уста. Од њих су захтевали само најбоље, најкрупније и најчистокрвније коње, лепу, чврсту, исправну опрему. Стајали су упоредо с пуковима сјајне Руске коњице, и самољубље козачке војске је захтевало да ни у чему не заостају за њима.
Био сам врло близак са козацима. У младости сам, као нижи официр, живео истим животом са козацима, ноћивао у теренским условима и на маневрима у истој сељачкој кућици, на ливади, у сенику, даноноћно био са њима и много са њима причао причао отворено, искрено, не као старешина већ као што старији брат прича са млађим.
Познавао сам родитеље многих козака, причао са њима.
Никада нисам чуо гунђање, јадање због бремена службе или прескупе опреме.
Ћутке, изузетно свесни своје дужности према Отаџбини, козаци су носили своје бреме опремања за службу и поносили се својим козачким именом.
Имали су урођено осећање дужности.
На смотрама и парадама оно најтеже је западало њима. Шеста Донска Козачка батерија Телесне Гарде Његовог Величанства увек је, по традицији, у галопу пролазила на церемонијалном маршу. У галопу су ишли и козачки пукови. Ако би на маневрима коњица препливавала реке први су кретали козаци.
Сви су се дивили њиховој неустрашивој јахачкој вештини. Одушевљавали су лакоћом и лепотом свог строја, запањивали домишљатом игром намамљујуће коњичке навале. Сви странци који су их у мирно доба видели признавали су да су јединствени на свету, недостижна и неупоредива коњица.

Они беху рођени коњаници

Освајала је лепота њиховог мирног свакодневног војничког живота, с песмама пристиглим из дубине векова, одважним играма, присним и сложним другарством. Свако ко је уистину био војно лице, маштао је да служи код козака, да служи са козацима. Колико је само руских јунака ушло у козачку историју захваљујући службовању са козацима. Од Јермакових1 бољара Строганов у давно доба Ивана Грозног све до П.Н. Врангела у наше бурно време.
Писци и песници, сликари и вајари, композитори и кореографи тражили су код козака надахнуће.
Опевали су их Пушкин, Љермонтов, Гогољ, гроф Л.Н. Толстој, Шолохов. Вилевалде, Самокиш и Мазуровски, Француз Детајл и Немац Рубо оставили су нам незаборавна платна с ликовима козака. Лансере их је овековечио у бронзи, док су се француски, енглески и немачки уметници из доба Отаџбинског и Ослободилачког рата њима заносили. Цезар Кјуј и Троплин су им посветили своје опере, о њима се опере пишу и у Совјетском Савезу. Њихов снажан, живописан мирнодопски и борбени живот плени уобразиљу уметника сваке врсте. У козачким пуковима и батеријама постојала је посебна, ни са чим упоредива лепота козачке срчаности.
И раније, и сада, у великом рату, козаци су били прослављени, цењени и омиљени у свим родовима војске.
Рано јутро. Густа магла притисла поља, превукла јаруге, до пола висине дрвећа покрила шуме. Оне стоје као тамна острва над белим морем магле.

Полагано и неодлучно напредују патролни редови пешадије. Иду наслепо. Рат само што је почео, и пешадија, напола састављена од резервиста, још није доживела ватрено крштење. Војници се полагано вуку, застајкују, ослушкују, тешко ћуте. Нико чак ни да припали... Испред је неизвесност. И где је, и колико га има, и шта треба да се ради? Пирнуо је јутарњи ветар, залелујали се, узнемирили таласи магле, отпозади се на часак помолише сунчеви зраци. У даљини се, на пожњевеној њиви, између злаћаних стогова, појавише појединачни коњаници.
Пешадија је пометена. Језиво је заћи у шикару.
Можете ли нам помоћи са својим козацима?..
У удољици звучна команда командира чете:
Чето, спрем`се за пешачки строј... За пешачки строј сјаши!
Као на мирнодопској вежби.
Козачки ред је сасвим редак. Као у лову хајка. Иду брзо, сагнути, пушке држе на готовс тако им је згодније. Све ближе и ближе шуми, презирући фијуке и цмоктање метака, праскање шрапнела, не осврћући се на оне што метком погођени падоше. Зађоше у шуму и нестадоше у њој, иду као јелени, без шушња и буке, клизе међу жбуновима.
Пешадија устаде и смело пође за њима у сусрет смрти. Загалами густим редовима по шуми.

Козаци су на челу!

Лето 1916. године. Борбе на Стоходу. Његова обала, стрма и висока, као зид се обрушава према води. Стоход протиче у неколико рукаваца међу зеленим мочварним ливадама, између шумарака и острваца шикаре.
Пешадијска бригада се сасвим приближила ливадама и нема снаге да надаље подигне редове. Застрашује мочвара где се не може укопати, застрашују водени простори рукаваца Стохода. Командир пешадијске бригаде телефонира старешини Козачке дивизије:
Можете ли нам са својим козацима помоћи да подигнемо наше редове? Јуриш нам јењава.
Кубанци у две чете и с митраљезимa на бисагама. Сиве черкеске2, на леђима пурпурне дуге капуљаче, црне овнујске шубаре са црвено обојеним зечјим крзном, пурпурни бешмети3 и еполете ничег “маскирног”. Развили се у широку масовну навалу, заклонили читав пук. Испред њих на гиздавом зеленку командир чете, а још даље напред на дорату командант дивизиона. Као на смотри чисто равнање. Ливадском влажном травом брзим касом с лакоћом пролазе брђански коњи, у седлима непомични козаци. Протутњали су кроз грмље и шумарке, прошли кроз редове пешадије. Немачке батерије им у сусрет отварају ураганску ватру, митраљези штекћу крваве шавове, од пушчане ватре ври као у котлу прави пакао с Љубашевске обале... Козаци прелазе у галоп, јашу кроз рукавце Стохода, вода прска испод коњских копита пресијавајући се у дијамантским капљицама. Све брже и брже граби козачка навала двеста људи на хиљаде Немаца. Лепршају пурпурне капуљаче... Коњи до трбуха у води с напором савлађују матицу реке. Немачка ватра се стишава, у њиховим редовима настаје пометња, козачки јуриш је исувише несхватљиво дрзак.
Наша пешадија се подигла и уз громогласно “ура” јурнула за козацима у воду. Мостобран Стоходна би заузет...
Козаци су пробили пут пешадији. Јесен 1916. године. Код места Тоболе, на Стоходу, аустријско-немачка пешадија је потиснула нашу 4. Финску стрељачку дивизију. Уз толике потешкоће извојевани Черијшченски мостобран сада заузимају Немци.
Из штаба III Армије козацима стиже наредба да избаве пешадију. Пет немачких аероплана у бришућем лету над козачком дивизијом што у дугој колони галопира према мосту који су козаци на брзу руку направили. Штекћу с аероплана митраљези, често праскају бомбе бачене из њих. Аероплани су тако ниско да се јасно виде лица летача. Падају погођени коњи, свуда унаоколо леже убијени и рањени козаци. Козаци галопом грабе преко моста што се клати под њима, провлаче се кроз пролазе у жицама наших утврђења, и ево их пред згранутом немачком пешадијом се развија широка козачка навала, захвативши читав мостобран у дужини од четири врсте4.
Стотине заробљеника... Преотети митраљези. Бојно поље очишћено од непријатеља... Опет враћено пређашње стање. Козаци су избавили своју пешадију. Финци су се вратили у своје ровове.
Када су армије наступале козаци су били на челу армија, када су се повлачиле козаци су широком завесом штитили њихово повлачење као у доба Наполеонових ратова, као у Седмогодишњем рату против Фридриха, као у Турским и Пољским ратовима са Суворовом.
Ни оклопна кола, ни авиони, ни митраљези, ни брзометне пушке и пољски мерзери и хаубице нису променили њихову дрско смелу козачку тактику.
У лето 1915. године наше су се армије повлачиле. Није било граната, није било довољно метака. Пешадијски пукови су претрпели велике губитке. Војници су клонули духом.

Ноћ је између 22. и 23. јула. Дуж велике Влодавске цесте пламте села и предграђа. Крвави одблесак пожара преко широког појаса поља. Одозго сија пун месец. Све изгледа неприродно страшно и утварно у црвеном светлу пожара и мутној месечевој измаглици. Наша пешадија се повлачи. Штаб XIV армијског корпуса и сва његова комора још увек су у предграђу Совин. Треба зауставити напредовање Немаца.
Две чете Тераца 1. Волгског пука и за њима шест чета Кубанаца 1. Линијског козачког пука “Генерал Вељаминов” излећу у ноћи обасјаној пожарима и месечином, пролазе кроз редове наше пешадије која се повлачи и уз дивљи поклич налећу на Немце. Резултат тог јуриша је био запањујуће снажан.
На читавих пет дана било је заустављено напредовање Немаца, морално потресених дрским ноћним јуришом козака.
Козаци су остали на освојеном пољу и сами тамо издржали тих пет дана и ноћи, омогућивши нашој пешадији да се попуни, уреди и учврсти на новим положајима.
Тако је било свугде дуж читавог две хиљаде врста дугачког фронта Европске арене војних операција, и у Закавказју, и у Малој Азији где су козаци генерала Братова били у прилици да избављају Енглезе.
Донци, Кубанци, Терци, Уралци и Сибирци, Оренбуржани и Астраханци, Забајкалци и Семиреченци, Амурци и Усуријци исписивали су странице истинске славе у историју своје војске, уплетали ловоре у венце својих пукова. Губитке нису бројали. По козачком завету “о убијеним и рањеним” водили су своју, “домаћу” евиденцију.
Када је започела смутња козаци нису признали бољшевичку власт. Борили су се до последњег, отишли су не само официри “златноеполеташи” већ су читави пукови отишли у изгнанство чврсто уверени да ће још затребати својој рођеној војсци. Они који су били принуђени да остану и испијају горку чашу ропства и насиља, непрекидно и стално, без обзира на најсуровији терор и прогонства на север у неминовну смрт, буне се, дижу устанке час на Дону, час на Кубану, час на Кавказу и само чекају погодан тренутак за свргавање проклете власти пролетаријата.
Козаци се нису покорили нити предали.
И верујем да, кад почне да се разилази не више јутарња магла, већ историјска магла, међународна магла, када се разбистре лажима залуђени мозгови народа, и када Руски народ крене у “последњи и одлучни” бој с трећом интернационалом, и деси се она неодлучност, када први редови у магловито јутро крену у неизвесност  верујем  спазиће Руски пукови кроз све ређу завесу историјске магле своје рођене и драге сенке лаких козачких коња, коњаника који као да лебде над коњским леђима, устремљени напред, и сазнаће Руски народ с највећим ликовањем да су козаци већ збацили тежак јарам, да су већ слободни и спремни да тако слободни опет врше своју тешку дужност служења у првој линији  да би, као и увек, као у старини, у виду једанаест крупних бисера козачких војски и три језгрице округлих зрна градских пукова поново заблистали у велелепној круни Руске Империје.

_______________________________________________________

1 Јермак Тимофејевич (погинуо 1585) козачки атаман, предводник похода у Сибир којим је започело његово освајање и припајање Русији. Трговци и индустријалци Строганови су га око 1575. г. позвали да са својим одредом штити њихов посед од напада сибирског кана Кучума.
2 Черкеска- дугачaк мушки капут кавкаских горштака.
3 Бeшмeт- штеповани кафтан код Татара и на Кавказу.
4 Врста- стара руска мера за дужину равна 1,06 км.