1

 
Nekoliko milja južno od Soledada rijeka se Salinas primakla sasvim blizu brdovitoj obali pa teče duboka i zelena. Voda je i topla, jer je ljeskajući se klizila preko žutog pijeska obasjana suncem, prije nego što je stigla do toga uzanog jaza. Na jednoj strani rijeke zlaćani se obronci prigorja oblo uzdižu prema silnom, stjenovitom gorju Gabilana, ali na nizinskoj je strani voda obrubljena drvećem — vrbama što se svježe zazelene svakog proljeća i u rašljama nižih grana nose naplavine zimske poplave, te sikomorama s pjegavim, bjelkastim, povijenim granama i grančicama što se nadvijaju nad jaz. Na pjeskovitoj obali pod drvećem napadao debeo sloj lišća, tako suhog da gušterica zašušti kad protrči kroza nj. S večera divlji kunići izlaze iz niskog žbunja da sjede na pijesku, a vlažni su zaravanci prekriveni noćnim tragovima rakuna, raširenim otiscima šapa što ih ostavljaju psi s obližnjih posjeda i rascijepljenim tragovima srna koje dolaze da se napoje u tami.
 
Kroz vrbe i sikomore vodi staza. Tvrdo su je ugazili dječaci koji ovamo silaze s posjeda da se kupaju u dubokom jazu i skitnice što uvečer umorno silaze s glavne ceste da se utabore pokraj vode. Pred niskom vodoravnom granom gorostasne sikomore leži hrpa pepela, preostala od mnogih vatri; grana je izlizana od ljudi koji su na njoj sjedili.
 
U predvečerje jednoga vrućeg dana pokrenu se povjetarac među lišćem. Sjena se uspinjala uz brežuljke prema vrhu. Na pješčanim obalama nepomično su sjedili divlji kunići poput malena siva isklesana kamenja. A tada se od glavne ceste začuše koraci po šuštavu lišću sikomore. Kunići nečujno pojuriše u zaklon. Štrkljasta se čaplja teško vinu u zrak i tromo odletje niz rijeku. Načas mjesto ostade bez života, a onda se sa staze pojaviše dva čovjeka i stupiše na čistinu kraj zelenog jaza.
 
Sišli su niza stazu idući jedan za drugim, pa čak i na otvorenu stadoše jedan iza drugoga. Obojica bijahu odjeveni u grube pamučne hlače i grube pamučne kapute s mjedenim pucetima. Jedan i drugi nošahu crne zgužvane šešire, a preko ramena prebačene čvrsto smotane gunjeve. Prvi je bio malen i žustar, crnomanjast, nemirnih očiju i oštrih, jakih crta na licu. Svaki mu je dio bio jasno izražen: malene, snažne šake, vitke ruke, tanak i koščat nos. Za njim je stupala njegova sušta protivnost — golem čovjek nepravilna lica, s krupnim blijedim očima i širokim spuštenim ramenima; koračao je teško, pomalo vukući noge, kao što medvjed vuče šape. Rukama nije zamahivao u hodu, već su mu se mlitavo ovjesile.
 
Prvi se čovjek naglo zaustavi na čistini, tako da je njegov pratilac gotovo naletio na nj. Skinuo je šešir i kažiprstom obrisao kožnu vrpcu iznutra i otresao s prsta znoj. Glomazni mu drug spusti svoje gunjeve na tlo i baci se na zemlju te stade piti s površine zelenoga jaza; pio je dugim gutljajima, frkćući u vodu kao konj. Mali mu čovjek nestrpljivo priđe. »Lennie!« reče oštro. »Lennie, zaboga, ne pij toliko!« Lennie je i dalje frktao u vodu. Mali se čovjek nagnu nada nj i prodrma ga za rame. »Lennie. Bit će ti zlo kao ono sinoć.«
 
Lennie zaroni cijelu glavu pod vodu, zajedno sa šeširom, a onda sjede na obalu; sa šešira mu se cijedila voda na plavi kaput i tekla niz leđa. »Ovo je divno«, reče. »Pij i ti, George. Potegni dobrano!« Smješkao se sretno.
 
George skide svoj zavežljaj s ramena i pažljivo ga spusti na obalu. »Nisam siguran da je ta voda dobra«, reče. »Nekako je prljava.«
 
Lennie zabućka golemom šapom po vodi i zamigolji prstima, tako da se voda malo uzburkala; preko jaza raširiše se koluti sve do druge strane i opet se vratiše. Lennie je promatrao kako putuju. »Gledaj, George! Gledaj, što sam napravio!«
 
George kleknu na rub jaza i stade piti iz ruke grabeći vodu brzim pokretima. »Nije loša«, priznade. »A zapravo čovjek ne bi rekao da teče. Ne bi nikad smio piti vodu koja ne teče, Lennie«, reče beznadno. »Ti bi se napio i iz samog kanala kad ožedniš.« Zagrabi dlanom vode i pljusnu je u lice pa je rastrlja rukom sve ispod brade i po zatiljku. Onda ponovo namjesti šešir, odmaknu se od rijeke, privuče koljena i obujmi ih. Lennie, koji je sve to promatrao, učini baš onako kao i George. I on se odmaknu od ruba vode, privuče koljena, obujmi ih pa pogleda prijeko na Georga, da vidi je li učinio baš kao on. A šešir natuče malo dublje na oči, onako kako je George namjestio svoj.
 
George je mrzovoljno buljio u vodu. Rubovi vjeđa bili su mu crveni od blistavog sunca. Reče ljutito: »Mogli smo se lijepo odvesti do samog posjeda, da je samo onaj prokleti šofer autobusa znao što govori. "Još samo komadić cestom", veli. "Samo komadić". A kad tamo, gotovo četiri proklete milje! Nije htio stati kod ulaza u posjed, eto to je. Bio je prelijen da stane, vrag ga odnio. Čudim se da nije sam sebi prefin da uopće stane u Soledadu. Naprosto nas izbaci i veli, "Samo komadić cestom". Kladim se da je bilo više nego četiri milje. Vraški vruć dan.«
 
Lennie ga je plaho pogledavao. »George?«
 
»Da? Što bi?«
 
»Kamo ćemo, George?«
 
Mali čovjek naglom kretnjom navuče šešir na oči i mrko pogleda Lennija. »Dakle si već zaboravio, je li? Treba da ti ponovo kažem, je li? Isuse Kriste, ti si mi prava budala!« 

 »Zaboravio sam«, Lennie će blago. »Trudio sam se da ne zaboravim. Poštene mi riječi, George.«
 
»Dobro, dobro. Reći ću ti opet. Nemam ionako što raditi. Mogao bih zapravo trošiti sve svoje vrijeme na to, da ti pripovijedam a ti da zaboraviš, pa da ponovo pripovijedam.«
 
»Pokušavao sam i pokušavao«, branio se Lennie, »ali nije išlo. Sjećam se onoga o kunićima, George.«
 
»Do đavola s kunićima. Sve čega se uopće možeš sjećati, to su ti kunići. Dobro! Sad slušaj, ali ovaj put moraš zapamtiti, da ne zapadnemo u nepriliku. Sjećaš se kako smo sjedili u onom kanalu u ulici Howard i gledali onu ploču?«
 
Lennijevo se lice razvuče u blažen smiješak. »Kako ne, George. Sjećam se, da ... ali ... što smo onda radili? Sjećam se nekih djevojaka kako prolaze, a ti kažeš ... ti veliš ...«
 
»Do vraga s onim što ja kažem. Sjećaš li se kako smo išli u ured Murraya i Readyja, a oni nam dali radne iskaznice i autobusne karte?«
 
»O, svakako, George. Sjećam se toga sada.« Objema rukama brzo posegnu u vanjske džepove na kaputu. Reče blago:
 
»George ... Nemam svoje. Zacijelo sam je izgubio.« U očaju spusti pogled na zemlju.
 
»Pa nisi je nikada ni imao, ludo jedna. Imah ih obje ovdje. Misliš li da bih ti dao da nosiš svoju iskaznicu?«
 
Lennie se olakšano nasmiješi. »Ja sam ... mislio sam da sam je stavio u vanjski džep.« Ponovno posegnu rukom u džep.
 
George ga oštro pogleda. »Što si to izvadio iz džepa?«
 
»Nema ništa u mom džepu«, odvrati Lennie lukavo.
 
»Znam da nema. Zato imaš u ruci. Što to imaš u ruci — i skrivaš?«
 
»Nemam ništa, George. Na poštenu riječ.«
 
»Ajde, daj ovamo.«
 
Lennie ukloni skupljenu šaku što je dalje mogao od Georgea. »To je samo miš, George.«
 
»Miš? Živ miš?«
 
»Mhm. Samo crknut miš, George. Nisam ga ubio. Poštena riječ. Našao sam ga. Našao sam ga crknuta.«
 
»Daj ga ovamo!« zapovjedi George.
 
»Joj, ostavi mi ga, George.«
 
»Daj ga ovamo!«
 
Lennijeva se sklopljena ruka polako pokori. George uze miša i baci ga preko jaza na drugu obalu u grmlje. »Što, uostalom, hoćeš sa crknutim mišem?«
 
»Mogao bih ga milovati palcem dok hodamo«, odvrati Lennie.
 
»E, nećeš milovati nikakvih miševa dok sa mnom hodaš. Sjećaš li se kamo sada idemo?«
 
Lennie ga zbunjeno pogleda i onda u neprilici prisloni lice uz koljena. »Opet sam zaboravio.«
 
»Isuse Kriste!« reče George beznadno. »Dakle — pazi! Mi idemo na rad na posjed poput onoga s kojega dolazimo sa sjevera.«
 
»Sa sjevera?«
 
»Iz Weeda«.
 
»Ah, dakako. Sjećam se. Iz Weeda.«
 
»Posjed na koji idemo tamo je dolje, oko četvrt milje odavle. Ući ćemo i razgovarati s gazdom. Sad pazi — ja ću mu dati radne iskaznice, ali ti nećeš reči ni riječi. Samo ćeš tamo stajati i ništa nećeš govoriti. Sazna li kakva si budala, nećemo dobiti posla. A ako te vidi na radu prije nego što te čuje, mi smo se smjestili. Jesi li shvatio?«
 
»Svakako, George. Svakako sam shvatio.«
 
»Dobro. Dakle, kad uđemo da razgovaramo s gazdom, što ćeš ti raditi?«
 
»Ja... ja«, zamisli se Lennie. Lice mu se zategnu od naprezanja. »Ja... neću reći ništa. Samo ću tamo stajati.«
 
»Dobar si momak. To je sjajno. Sad to ponovi dva-tri puta, da nikako ne zaboraviš.«
 
Lennie je tiho mumljao za se: »Neću ništa govoriti ... Neću ništa govoriti... Neću ništa govoriti.«
 
»U redu«, reče George. »I nećeš raditi ništa onako ružno kao ono u Weedu.«
 
Lennie ga zbunjeno pogleda. »Kao što sam radio u Weedu?«
 
»Oh, dakle si i to zaboravio, je li? Eh, ja te neću podsjećati, od samog straha da to opet ne učiniš.«
 
Lennijevo lice zasja razumijevanjem. »Najurili su nas iz Weeda«, ispali pobjedonosno.
 
»Najurili nas, vraga«, George će s gađenjem. »Mi smo odjurili. Tražili su nas, ali nas nisu uhvatili.«
 
Lennie se sav sretan cerekao. »To nisam zaboravio, budi siguran.«
 
George se izvali na pijesak i prekriži ruke ispod glave, a Lennie učini isto pa podigne glavu da vidi radi li sve kako treba. »Gospode, ti si prava muka«, reče George. »Tako bih lako i lijepo mogao prolaziti da tebe nemam na vratu. Mogao bih tako lako živjeti, a možda imati i djevojku.«
 
Lennie je časak ležao šutke, a onda reče pun nade. »Mi ćemo raditi na posjedu, George.«
 
»Tako je. To si shvatio. Ali ćemo spavati ovdje, jer za to imam razloga.« 

Dan se sada brzo gubio. Samo su se vrhovi gorja Gabilan žarili u svjetlu sunca, koje je nestalo iz doline. Vodena zmija, uzdignute glave, poput malog periskopa proklizi jazom. Šaš se lako trzao u struji. U daljini, prema glavnoj cesti, jedan je čovjek nešto vikao, a drugi mu odvikivao. Grane sikomore zašušte na vjetriću, koji odmah zamrije.
 
»George, zašto ne idemo na posjed i tamo večeramo? Na posjedu se dobije večera.«
 
George se izvali na bok. »Za tebe nema razloga. Ovdje mi se sviđa. Sutra idemo na rad. Vidio sam vršalice putem ovamo. Znači, tovarit ćemo vreće sa žitom da će nam sve pucati leđa. Noćas ću ležati evo ovdje i gledati u nebo. To mi se sviđa.«
 
Lennie se uspravi na koljena i pogleda Georga. »Zar nećemo večerati?«
 
»Svakako hoćemo, ako nabereš malo suha vrbova šiblja. Imam u zavežljaju tri konzerve graha. Ti pripremi vatru. Dat ću ti šibicu kad naslažeš šiblja. Onda ćemo podgrijati grah i večerati.« 
 
»Ja volim grah s preljevom od rajčica«, prihvati Lennie.
 
»Eh, preljeva od rajčica nemamo. Ajde donesi drva. I ne trati vrijeme. Još malo pa će mrak.«
 
Lennie se nezgrapno podignu na noge i nestade u grmlju.
 
George ostade ležeći na istome mjestu i tiho poče zviždukati. Dolje niz rijeku začu se pljuskanje vode u smjeru u kojem je otišao Lennie. George prestade zviždati te osluhnu. »Bijedna budala«, reče tiho pa onda nastavi zviždati.
 
Začas se Lennie s lomljavom vratio kroz grmlje. U ruci je nosio vrbov prutić. George se uspravi. »Dakle tako«, reče osorno. »Daj mi tog miša!«
 
Rječitim kretnjama Lennie je nastojao dokazati svoju nevinost. »Kakva miša, George? Pa ja nemam miša.«
 
George ispruži ruku. »Ajde, ajde. Daj mi ga. Nećeš me prevariti.«
 
Lennie je oklijevao, uzmicao, zaplašeno se osvrtao na rub grmlja, kao da bijegom namjerava izvojštiti slobodu. George reče hladno: »Dat ćeš mi sada tog miša; ili hoćeš da te izmlatim?«
 
»Da ti dadem — što, George?«
 
»Ti vraški dobro znaš što. Hoću toga miša.« 
 
Oklijevajući Lennie posegnu u džep. Glas mu se nekako prekinu. »Ne znam zašto ga ne smijem zadržati. To nije ničiji miš. Nisam ga ukrao. Našao sam ga mrtva tik uz cestu.«
 
George je i dalje zapovjednički držao ruku ispruženu. Polako, poput psića koji ne želi donijeti loptu svojem gospodaru, Lennie se približi, ustuknu, ponovo se približi. George oštro pucnu prstima, i na taj zvuk Lennie mu položi miša u ruku.
 
»Pa nisam radio ništa zlo s njime, George. Samo sam ga gladio.«
 
George ustane i baci miša koliko je dalje mogao u grmlje kojim se hvatao mrak, pa priđe k vodi i opere ruke. »Luda budalo. Misliš li da nisam opazio da su ti noge mokre, jer si išao preko rijeke po njega?« Začuje Lennijev jecav plač i naglo se okrene. »Cmizdriš kao bebica! Isuse Kriste! Takav klipan.« Lenniju je drhtala usna, a suze mu navrle na oči. »Ali Lennie!« George mu stavi ruku na rame. »Pa ne oduzimam ti ga iz zlobe. Taj miš nije svjež, Lennie; a osim toga, zdrobio si ga milujući ga. Nađi drugog miša, koji je svjež, pa ću ti ga dati da ga neko vrijeme zadržiš.«
 
Lennie sjedne na zemlju i potišteno obori glavu. »Šta ja znam gdje ima drugi miš. Sjećam se da mi ih je jedna gospođa davala — svakoga kojeg bi uhvatila. Ali te gospođe nema ovdje.«
 
George se naruga. »Gospođa, je li? Čak se i ne sjećaš tko je ta gospođa bila. To ti je bila tvoja tetka Clara. I prestala ti ih je davati. Uvijek si ih ubio.«
 
Lennie žalosno uzdigne oči prema njemu. »Tako su bili mali«, reče ispričavajući se. »Ja ih pomilujem, a oni me odmah ugrizu za prst. Onda ih malo uštinem za glavu, a oni uginu — kad su tako maleni.« 
 
»Želio bih da što skorije dobijemo kuniće, George. Oni nisu tako maleni.«
 
»Do vraga i s tim kunićima! Ni žive miševe ne može ti čovjek povjeriti! Tvoja tetka Clara dala ti je gumenog miša, pa nisi htio ni da čuješ o njemu.«
 
»Kad nije valjao za milovanje», reče Lennie.
 
Žar sunčeva zalaska iščeznu s vrhova brda i sumrak se spusti u dolinu, a među vrbe i sikomore zavuče se polutama. Velik šaran ispliva na površinu vode, gutnu zraka i tada tajnovito opet potonu u mračnu vodu ostavivši za sobom krugove koji su se širili. Gore nad glavom lišće ponovo zatreperi, a male pahuljice vrbova pamuka otkinu se i slete na površinu jaza.
 
»Hoćeš li ići po ta drva?« upita George. »Ima ih dosta tamo gore, iza one sikomore. Naplavljeno drvo. Hajde, idi sad i donesi ih.«
 
Lennie zađe za drvo i donese naramak suhog lišća i grančica. Nabaca ih na hrpu starog pepela pa pođe po još nekoliko naramaka. Već je gotovo pala noć. Nad vodom zašušte krila divljeg goluba. George priđe pripremljenoj hrpi i zapali suho lišće. Plamen zapucketa među grančicama i poče hvatati oko sebe. George razveže svoj zavežljaj i izvadi tri konzerve graha. Postavi ih oko vatre što bliže žaru, ali tako da, ne dodiruju plamen.
 
»Ima graha i za četvoricu«, reče George.
 
Lennie ga je promatrao preko ognja: »Ja volim grah s preljevom od rajčice.« 
 
»Eh, ali ga mi nemamo», prasnu George. »Što god nemamo, baš to želiš. Svemogući Bože, da sam sam, mogao bih tako lijepo živjeti. Mogao bih dobiti posla i rada, a nikakvih neugodnosti. Uopće nikakvih neprilika, a kad dođe konac mjeseca, mogao bih uzeti svojih pedeset dolara i otići u grad i kupiti što god me volja. Mogao bih provesti svu noć u javnoj kući. Mogao bih jesti gdje god mi se svidi, u hotelu ili ma gdje, i naručiti svaku vražju stvar koju bih samo mogao zamisliti. I sve bih to mogao raditi svakoga prokletog mjeseca. Nabaviti čabar viskija ili sjediti u kartašnici i igrati karte ili biljar.«
 
Lennie je kleknuo i preko vatre gledao ljutitog Georgea.
 
Lice mu se zateglo od užasa.
 
»A što imam?« nastavljao je George bijesno. »Imam tebe! Ne možeš se nigdje zadržati, a svaki posao koji dobijem, izgubim zbog tebe. Samo me neprestano vucaraš zemljom uzduž i poprijeko. I to još nije ono najgore. Uvijek zapadneš u nepriliku. Učiniš kakvo zlo, a ja te onda moram izbavljati.« Glas mu se pojača gotovo do vikanja. »Ti ludi pasji sine! Neprestano mi zakuhavaš poparu.« Poprimi izvještačen način djevojčica kad jedna drugu oponaša. »Samo sam htio opipati haljinu te djevojke — samo sam je htio pomilovati kao da je miš ... Kako je do vraga mogla znati da si htio samo opipati njezinu haljinu? Ona se trgne, a ti je držiš kao da je miš. Ona počne vriskati, i mi se moramo čitav dan sakrivati u jarku za natapanje, a ljudi nas traže, i onda se moramo išuljati u mraku i pokupiti iz onog kraja. I neprestano nešto takvo — neprestano. Želio bih da te mogu staviti u kavez sa milijun miševa, pa se onda zabavljaj.« Srdžba ga iznenada prođe. Pogleda preko vatre u Lennijevo lice puno zebnje, a onda postiđeno skrene pogledom u plamen. 

Sad je već bilo posve mračno, ali je vatra osvjetljivala stabla i zavojite grane na njima. Lennie otpuže polako i oprezno oko ognja i posve se primaknu Georgeu, pa onda sjedne na pete. George okrene konzerve, tako da im je druga strana bila okrenuta prema vatri. Pretvarao se da ne primjećuje Lennija ovako blizu sebe.
 
»George«, posve će tiho. Nema odgovora. »George!«
 
»Što hoćeš?«
 
»Samo sam se šalio, George. Ne treba mi preljeva. Ne bih jeo preljeva pa da mi je baš pred nosom.«
 
»Da ga ima, mogao bi ga jesti.«
 
»Ali ga ne bih jeo, George. Sve bih tebi ostavio. Mogao bi preliti sav grah njime, a ja ga ne bih ni dirnuo.«
 
George je sveudilj zlovoljno zurio u vatru. »Kad pomislim kako bih se sjajno provodio bez tebe, poludio bih. Nikada nemam mira.«
 
Lennie je svejednako klečao. Pogleda u stranu, u mrak preko rijeke. »George, ti hoćeš da ja odem i ostavim te sama?«
 
»Kamo bi, do đavola, mogao ići?«
 
»Pa, mogao bih. Mogao bih otići tamo u ona brda. Već bih negdje našao kakvu pećinu.« 
 
»Je li? A kako bi se hranio? Ti nemaš dovoljno pameti da nađeš hrane.«
 
»Našao bih nešto, George. Meni ne treba dobre hrane s preljevom od rajčice. Ležao bih na suncu, i nitko me ne bi vrijeđao. A kad bih našao miša, mogao bih ga zadržati. Nitko mi ga ne bi oduzimao.«
 
George ga pogleda brzo i ispitljivo. »Bio sam gadan, je li?«
 
»Ako me nećeš, ja mogu otići u brda i naći pećinu. Mogu otići svakog časa.«
 
»Ne — slušaj! Ja sam se samo šalio, Lennie. Jer ja hoću da ostaneš sa mnom. Nezgodno je to s miševima, uvijek ih ubiješ.« Zastade. »Sad ću ti reći što ću učiniti, Lennie. Čim se ukaže prva prigoda, poklonit ću ti štene. Njega možda ne bi ubio. To bi bilo bolje od miševa. A mogao bi ga snažnije milovati.«
 
Lennie je izmicao mamcu. Oćutio je svoju prednost. »Ako me nećeš, ti samo reci, i ja ću otići u brda — ravno u ona brda i živjeti sam. I nitko mi neće krasti moje miševe.«
 
George reče: »Ja hoću da ostaneš sa mnom, Lennie. Isuse Kriste, tako sama netko bi te ustrijelio misleći da si kojot. Ne, ostani sa mnom. Tvojoj tetki Clari ne bi bilo drago da pobjegneš sam, premda je već mrtva.«
 
Lennie reče prepredeno: »Pripovijedaj mi - kao ono prije.«
 
»Što da ti pripovijedam?« 
 
»O kunićima.«
 
George se iskesi. »Nećeš ti mene nasamariti.«
 
»Ajde, George«, moljakao je Lennie. «Pripovijedaj mi. Molim te, George. Kao ono prije.«
 
»To te diže, je li? Dobro, pripovijedat ću ti a onda ćemo večerati ...«
 
Georgeov glas postade dublji. Ritmički je ponavljao riječi kao da ih je već mnogo puta izgovarao. »Ljudi kao mi, koji rade na posjedima, najsamotniji su ljudi na svijetu. Oni nemaju porodice. Oni ne pripadaju nikamo. Oni dolaze na posjed i zarade nešto novaca, a onda odu u grad pa profućkaju zaradu; i onda ih opet brzo vidiš kako se vuku po nekom drugom posjedu. Nemaju nikakve budućnosti pred sobom.«
 
Lennie je uživao. »To je — to je to. Sad pripovijedaj kako je to s nama.«
 
George nastavi. »S nama nije tako. Mi imamo budućnost. Mi imamo s kime razgovarati kome je i te kako stalo do nas. Mi ne moramo sjediti ni u kakvoj točionici i razbacivati svoj novac samo zato što nemamo kamo ići. Ako oni drugi momci dopadnu zatvora, mogu tamo mirno sagnjiti što se drugih tiče. Ali ne mi.«
 
Lennie upadne. »Ali ne mi! A zašto? Zato ... što ja imam tebe da paziš na me, a ti imaš mene da pazim na te — eto, zato.« Nasmija se sav očaran. »Nastavi sad, George.«
 
»Pa ti to znaš napamet. Možeš i sam pripovijedati.« 
 
»Ne, ne, ti. Ja zaboravljam neke stvari. Pripovijedaj kako će to biti.«
 
»U redu. Jednog dana — imat ćemo skupljen novac pa ćemo kupiti kućicu i jutro-dva zemlje, pa kravu i nekoliko svinja i ...«
 
»I živjeti od plodova zemlje«, viknu Lennie. »I imati kunića. Nastavi, George! Pripovijedaj o tome kako ćemo imati vrt, pa o kunićima u krletkama i o kiši zimi, o peći i o tome kako je debelo vrhnje na mlijeku da ga jedva možeš rezati. Pripovijedaj o tome, George.«
 
»Zašto sam ne pripovijedaš? Pa ti to sve znaš.«
 
»Ne ... pripovijedaj ti. Nije isto ako ja pripovijedam. Nastavi ... George. Kako ja počinjem uzgajati kuniće.«
 
»Dobro«, reče George, »imat ćemo veliki komad zemlje s povrćem, pa kućicu za kuniće i piliće. A kad bude zimi padala kiša, naprasto ćemo reći: do vraga s radom, i naložiti vatru u peći, sjesti uz nju i slušati kako kiša udara o krov ... Gluposti!« Izvadi svoj džepni nož. »Nemam više vremena.« Zatjera nož kroz vrh jedne konzerve graha, ispili poklopac i doda konzervu Lenniju. Onda otvori drugu konzervu. Iz vanjskog džepa na kaputu izvadi dvije žlice i pruži jednu Lenniju.
 
Sjedili su uz vatru, punili usta grahom i snažno žvakali. Nekoliko zrna graha kliznu Lenniju postrance iz usta. George mahnu žlicom. »Što ćeš reći sutra, kad ti gazda stavi pitanja?«
 
Lennie prestade žvakati i gutnu. Lice mu se zadubi. 
 
»Ja ... ja neću ... reći ni riječi.«
 
»Dobar si momak! To je sjajno, Lennie! Možda se popravljaš. Kad budemo imali naš komad zemlje, mogu ti mirno dati da uzgajaš kuniće. Pogotovu ako ovako dobro pamtiš.«
 
Lennie se gušio od ponosa. »Ja mogu pamtiti«, reče.
 
George ponovo mahnu žlicom. »Pazi, Lennie. Hoću da se ovdje ogledaš. Ovo mjesto možeš upamtiti, zar ne? Posjed je oko četvrt milje odavle onuda gore. Samo ideš uz rijeku, je li?
 
»Svakako«, reče Lennie. »To mogu zapamtiti. Zar nisam zapamtio kako neću reći ni riječi?«
 
»Naravno da jesi. Dakle pazi. Lennie — ako se slučajno dogodi da zapadneš u nepriliku, kao što ti se to prije uvijek događalo, hoću da dođeš ravno ovamo i da se sakriješ u žbunju.«
 
»Da se sakrijem u žbunju«, polako ponovi Lennie.
 
»Da se sakriješ u žbunju dok ne dođem po tebe. Možeš li to upamtiti?«
 
»Svakako mogu, George. Da se sakrijem u žbunju dok ti ne dođeš.«
 
»Ali ti nećeš zapasti u nepriliku, jer ako budeš, neću ti dati da uzgajaš kuniće.« Odbacio je svoju praznu konzervu u žbunje.
 
»Neću upasti ni u kakvu nepriliku, George. Neću reći ni riječi.« 
 
»U redu. Donesi svoj svežanj ovamo k vatri. Lijepo će se spavati ovdje. Gledaš u nebo, pa onda ovo lišće. Nemoj više stavljati na vatru. Pustit ćemo da zamre.«
 
Složiše ležaje na pijesku. Kako je žar vatre opadao, krug se svjetla smanjivao; povijene grane nestadoše, a samo je slab odsjev pokazivao gdje su debla. Lennie zovnu iz tame: »George — spavaš?«
 
»Ne. Što hoćeš?«
 
»Da držimo kuniće raznih boja, George.«
 
»Hoćemo, hoćemo«, reče George sneno. »Crvene i plave i zelene kuniće. Milijune kunića.«
 
»S dugom, mekanom dlakom, George, poput onih koje sam vidio na sajmu u Sacramentu.«
 
»Naravno, s dugom dlakom.«
 
»Jer ja mogu i otići, George, i živjeti u pećini.«
 
»Možeš ti otići i do đavola«, reče George. »Zaveži sad!«
 
Crveno je svjetlo žeravice tamnjelo. Gore s obronka brda nad rijekom zaštekta kojot, a s druge mu strane odgovori pas. Lišće sikomore šaptalo je pod lakim noćnim povjetarcem. 

2

 
Radnička je nastamba bila dugačka, pravokutna zgrada. Zidovi su unutra bili okrečeni, a pod neoličen. U tri zida bio po jedan malen četvoran prozor, a u četvrtome čvrsta vrata s drvenim zasunom. Uza zidove osam ležišta, pet njih prostrto gunjevima, a tri ostala s golim grubim presvlakama. Iznad svakog ležišta čavlima pribijen po jedan sanduk za jabuke, s otvororn sprijeda, tako da je svaki pojedini posjednik ležišta imao dvije police za svoje osobne predmete. Te su police bile pretrpane sitnim predmetima, sapunom i talkom, britvama i onim časopisima sa Zapada koje radnici na poljoprivrednim posjedima toliko vole čitati, kojima se rugaju ali im potajno vjeruju. Bilo je i lijekova na tim policama, bočica, češljeva, a sa čavala, zabijenih u stranu sanduka, po koja marama. Blizu jednog zida crna peć od livena željeza, kojoj se cijev dizala ravno kroza strop. Usred sobe stajao velik uglat stol s porazbacanim igraćim kartama, a oko njega porazmješteni sanduci, da služe igračima kao sjedalice.
 
Oko deset sati ujutro sunce je bacilo krupnu, svijetlu, prašinom zasićenu zraku kroz jedan od prostranih prozora, u koju su ulijetale muhe i izlijetale iz nje poput jurećih zvijezda.
 
Drveni se zasun odignu. Vrata se otvore, a u nastambu uđe visok, star čovjek spuštenih ramena. Bio je odjeven u plave pamučne hlače, a u lijevoj je ruci nosio veliku metlu. Iza njega uđe George, a za Georgeom Lennie.
 
»Gazda vas je sinoć očekivao«, rece starac. »Bio je bijesan kao đavo kad niste bili ovdje da jutros pođete na posao.« Ispruži desnu ruku, a iz rukava mu proviri okrugao zglob, kao batrljica, ali bez šake. »Možete zauzeti ona dva kreveta tamo«, reče pokazujući na dva ležišta blizu peći.
 
George pristupi i baci svoje gunjeve na jutenu vreću punu slame, koja je služila kao strunjača. Zaviri na policu u svojem sanduku i skine s nje malu žutu limenku. »Čuj. Što je ovo, do vraga? Koji je to đavo?«
 
»Ne znam«, odvrati starac.
 
»Tu piše: "Pouzdano ubija uši, žohare i drugu gamad". Kakav nam to vražji krevet dajete zapravo? Ne želimo nikakvih podstanara u hlačama.«
 
Stari čistač premjesti svoju metlu i stisne je između lakta i slabine dok je pružao ruku za limenkom. Pažljivo prouči naljepnicu. »Reći ću vam nešto«, reče konačno. »Posljednji momak koji je imao taj krevet bio je kovač — prokleto zgodan momak i čist čovjek kakva bi samo mogli poželjeti. Prao je ruke čak i poslije jela.«
 
»Kako se onda domogao ušiju?« U Georgeu se polako kupila srdžba. Lennie odloži svoj svežanj na susjedno ležište i sjede. Promatrao je Georgea otvorenih usta.
 
»Reći ću ti kako«, reče stari čistač. »Taj ti je kovač — imenom Whitey — bio od onih ljudi koji će nasuti praha čak i kad nema stjenica — samo za svaku sigurnost znaš? Reći ću ti što je radio. Za jela bi ljuštio svoj kuhani krumpir i vadio svaku mrljicu, ma kakva bila, prije nego bi ga jeo. A ako je na jajetu bila crvena pjega, on bi je ostrugao. Konačno je otkazao zbog hrane. Takav ti je on bio čovjek — čist. Nedjeljom bi se lijepo obukao, čak ako i nije nikamo izlazio; pa i maramu bi stavio, a onda sjedio ovdje.«
 
»Baš nisam tako siguran«, reče George sumnjičavo. »Što si ono rekao, zbog čega je otkazao?«
 
Stari čovjek stavi žutu limenku u džep i člancima prstiju protrlja bijele čekinje na obrazu. »Pa ... on je ... naprosto otkazao, kako to već ljudi čine. Kaže da je zbog hrane. Na— prosto, htio je otići. Nije naveo nikakav drugi razlog, osim hrane. Jedne večeri samo veli "Dajte mi moj obračun", kao što bi to i svatko drugi učinio.« 
 
George odigne navlaku i zaviri pod nju. Nagnuo se nad vreću i pažljivo je pregledavao. Lennie odmah ustade i učini isto sa svojom posteljom. Konačno se George kanda zadovoljio. Razmotao je svežanj i stavio svoje predmete na policu: britvu i komad sapuna, češalj i bočicu pilula, ljekovitu mast i kožnu podvezu za ručni zglob. Onda uredno namjesti krevet s gunjevima. Stari čovjek reče: »Mislim da će gazda za čas biti ovdje. Bogami, bio je ljut što jutros niste bili ovdje. Došao je ravno unutra kad smo zajutarkovali, pa kaže, "Gdje su, do đavola, ti novi ljudi?". A onda se izderao i na konjušara.«
 
George izravna rukom nabor na svojoj postelji, a onda sjede. »Izderao se na konjušara?« upita.
 
»Pa da. Znaš, konjušar je crnac.«
 
»Crnac, ha?«
 
»Jest. I zgodan momak. Ima iskrivljena leđa gdje ga je konj udario. Gazda se uvijek dere na nj kad je bijesan. Ali konjušar ne mari ni koliko je crno pod noktom. Mnogo čita. Ima knjiga u svojoj sobi.«
 
»Kakav je čovjek gazda?« upita George.
 
»Pa, dosta je zgodan čovjek. Koji put temeljito pobijesni, ali je dosta zgodan. Da ti kažem — znaš što je učinio na Božić? Donio je galon viskija evo ovamo i kaže, "Napijte se dobro, momci. Samo je jednom u godini Božić!".«
 
»Vraga? Čitav galon?«
 
»Jest, gospodine moj. Isuse, što smo se zabavljali. Te su večeri pustili crnca da dođe. Mali kočijaš, imenom Smitty, ščepao se sa crncem. I dobro se držao. Momci mu nisu dali da upotrijebi noge, pa ga je crnac pobijedio. Da je mogao upotrebljavati noge, Smitty kaže da bi bio ubio crnca. Momci su rekli da Smitty ne smije upotrebljavati noge zato što crnac ima iskrivljena leđa.« Zastao je uživajući u sjećanju. »Poslije su momci otišli u Soledad i ondje valjano probančili. Ja nisam išao. Nemam ja više petlje za to.«
 
Lennie je upravo dovršavao namještanje svoje postelje. Drveni se zasun opet odignu i vrata se otvore. Malen, zbijen čovjek stajao je na pragu. Nosio je plave pamučne hlače, košulju od flanela, crn raskopčan prsluk i crn kaput. Palce je zadjenuo za pojas, s obiju strana četverouglaste čelične spone. Na glavi je imao umrljan, smeđ, mekan šešir široka oboda, a na nogama čizme s visokim petama i ostrugama — dokaz da nije radnik.

Stari ga čistač brzo pogleda i onda pođe prema vratima vukući noge, a u hodu je člancima trljao čekinje na licu. »Oni su momci upravo stigli«, reče i otklapa mimo gazdu pa na vrata.
 
Gazda zakorači u prostoriju brzim kratkim koracima čovjeka debelih nogu. »Pisao sam Murrayu i Readyju da mi trebaju dva čovjeka danas ujutro. Imate li radne listiće?« George posegnu u džep, izvadi listiće i pruži ih gazdi. »Nije dakle bila pogreška Murraya i Readyja. Eto, na listićima stoji da je trebalo da jutros budete ovdje na radu.«
 
George obori pogled k nogama. »Šofer autobusa pogrešno nas je uputio«, reče. »Morali smo pješačiti deset milja. Rekao je da smo stigli, a nismo. Ujutro nismo mogli uhvatiti nikoga da nas poveze.«
 
Gazda ga pogleda ispod oka. »A ja sam morao poslati partije radnika da tovare žito bez dvojice. Sad nema smisla ići van do poslije ručka.« Izvuče iz džepa bilježnicu nadnica i otvori je na strani gdje je među listove bila utaknuta olovka. George se značajno namršti na Lennija, a Lennie mu kimne glavom, pokazujući da razumije. Gazda lizne jezikom olovku. »Kako se zoveš?«
 
»George Milton.«
 
»A ti?«
 
»On se zove Lennie Small«, reče George.
 
Imena uđu u bilježnicu. »Da vidimo, danas je dvadeseti, podne dvadesetoga.« Zaklopi bilježnicu. »Gdje ste vi momci radili?«
 
»Gore oko Weeda«, reče George.
 
»I ti?« obrati se Lenniju.
 
»Jest, i on,« reče George.
 
Gazda u šali uperi prst na Lennija. »Nije baš razgovorljiv, je li?«
 
»Ne, nije, ali je svakako vraški dobar radnik. Jak kao bik.«
 
Lennie se samo smješkao. »Jak kao bik«, ponovi.
 
George se namršti na nj, a Lennie spusti glavu, od stida što je zaboravio.
 
Gazda reče iznenada: »Čuj, Small!« Lennie podigne glavu. »Što znaš raditi?«
 
U stravi Lennie pogleda na Georgea tražeći pomoć. »Zna raditi sve što mu se kaže«, reče George. »Dobar je kočijaš. Zna slagati vreće sa žitom, upravljati kultivatorom. Sve on zna. Samo mu dajte da pokuša.«
 
Gazda se okrenu Georgeu. »Zašto mu onda ne daš da sam odgovori? Što hoćeš sakriti?«
 
George upadne glasno: »Oh! Ne kažem da je najbistriji. To nije. Ali kažem da je vraški dobar radnik. Može on dignuti balu od četiri stotine funti.«
 
Gazda odlučno stavi bilježnicu u džep. Zadjenu palce za pojas i gotovo posve zažmiri na jedno oko. »Čuj — što ti tu meni prodaješ?«
 
»Ha?«
 
»Rekoh, što si uložio u tog momka? Možda mu oduzimaš plaću?«
 
»Ne, naravno ne. Zašto mislite da ga prodajem?«
 
»Pa, nikada nisam vidio čovjeka koji bi se toliko trudio za drugoga. Samo bih htio znati kakav interes ti tu imaš.«
 
George reče: »On je moj ... bratić. Rekao sam njegovoj majci da ću se brinuti za njega. Udario ga je konj u glavu kad je momak još bio dijete. Ništa mu ne manjka. Samo nije najbistriji. Ali on može raditi sve što mu se naredi.«
 
Gazda se napol okrenu. »Pa, sam bog zna da ne treba pameti da se tovare vreće sa ječmom. Ali nemoj pokušavati da nešto prikriješ, Miltone. Pripazit ću ja na vas. Zašto ste otišli iz Weeda?«
 
»Posao je bio dovršen«, spremno će George.
 
»Kakav posao?«
 
»Mi ... mi smo kopali gnojište.«
 
»U redu. Ali nemoj pokušati da što prikriješ, jer nećeš olako proći. Vidio sam ja već prevejanaca. Poslije ručka idite s momcima tovariti žito. Oni pobiru ječam kod vršalice. Ići ćete sa Slimovom partijom.«
 
»Slim?«
 
»Da. Visok, krupan kočijaš. Vidjet ćete ga za ručkom.« Naglo se okrenu i pođe k vratima, ali prije nego što je izašao osvrnu se i podulje osmotri obojicu.
 
Kad je zamro zvuk njegovih koraka, George se okrenu Lenniju. »Tako, dakle, rekao si da nećeš reći ni riječi. Da nećeš otvarati tu svoju veliku njušku i da ćeš pustiti mene da govorim. Zamalo što nismo zbog toga izgubili posao.«
 
Lennie je beznadno zurio u svoje ruke. »Zaboravio sam, George.«
 
»Da, zaboravio si. Uvijek ti zaboraviš, a ja te moram jezikom izbavljati.« Teško se spusti na ležište. »Sad će paziti na nas. Sad moramo biti oprezni i ne smijemo praviti nikakve greške. Sad moraš dobro začepiti tu svoju gubicu.« Zašuti zlovoljno.
 
»George.«
 
»Što hoćeš opet?«
 
»Mene nije udario konj u glavu, je li, George?«
 
»Bilo bi vraški dobro da jest«, reče George pakosno. »Uštedjelo bi svima prokleto mnogo neprilika.«
 
»Rekao si da sam ti bratić, George.«
 
»Pa, to je bila laž. I prokleto mi je drago da jest. Da sam ti rođak, ustrijelio bih se.« Iznenada se prekinu, stupi na otvorena vrata i proviri van. »Hej, koga đavola osluškuješ?«
 
Stari čovjek polako uđe u sobu. U ruci je nosio metlu. Za petama mu se vukao ovčarski pas, sijed oko gubice, s blijedim, slijepim starim očima. Pas s mukom othrama na kraj sobe i leže na zemlju gunđajući tiho i ližući posivjelu, olinjalu dlaku. Čistač ga je promatrao, dok se pas nije smjestio. »Ja nisam osluškivao. Stajao sam samo časak u hladu i češao svoga psa. Upravo sam očistio praonicu.«
 
»Gurao si ta svoja ušesa u naš posao«, reče George. »Ne volim njuškala.« 
 
Stari čovjek nelagodno pogleda od Georgea na Lennija pa opet natrag. »Upravo sam tamo došao«, reče. »Nisam čuo ništa što ste rekli. Mene ništa ne zanima što ste govorili. Na posjedu se nikada ne prisluškuje i nikada se ne stavljaju pitanja.«
 
»I prokleto je dobro što je tako«, reče George nešto umekšan. »Svakako, ako želiš dugo ostati na radu.« Ali ga je čistačeva obrana umirila. »Ajde sjedni na čas«, reče. »To je prokleto star pas.«
 
»Da. Imam ga još od onda kad je bio štene. Gospode, što je to bio dobar ovčar kad je bio mlađi.« Nasloni metlu na zid i člancima protrlja bijeli čekinjasti obraz. »Kako vam se svidio gazda?« upita.
 
»Prilično dobro. Izgleda posve pristojan.«
 
»Zgodan je on čovjek«, složi se čistač. »Samo ga treba razumjeti.«
 
U tom času mlad čovjek stupi u nastambu; vitak mladić opaljena lica, smeđih očiju i bujne, sitno kovrčave kose. Na lijevoj je ruci nosio rukavicu za rad i, poput gazde, čizme s visokim petama. »Jeste li vidjeli moga starog?« upita.
 
Čistač reče, »Bio je ovdje baš čas prije, Curley. Otišao je, mislim, u kuhinju.« 

»Pokušat ću ga uhvatiti«, reče Curley. Pogled mu kliznu preko novih pridošlica, i on zastade. Hladno pogleda Georgea pa onda Lennija. Ruke mu se polako savinu u laktovima, a šake stegnu u pesnice. Ukoči se i zauze malo poguren stav. Pogled mu odmah postade proračunat i borben. Lennie se uzvrpolji pod tim pogledom i nemirno premjesti noge. Curley mu priđe posve blizu, okretnim korakom. »Vi ste ti novi momci na koje je stari čekao?«
 
»Upravo smo došli«, reče George.
 
»Neka ovaj veliki govori.«
 
Lennie se zbunjeno previjao.
 
George reče, »A ako on neće da govori?«
 
Curley se okrenu strelovitom brzinom. »Krista mu, mora govoriti kad se s njime razgovara. Koga se đavola ti uplećeš?«
 
»Mi zajedno putujemo«, reče George hladno.
 
»Ah, tako dakle.«
 
George je stajao napet, nepomičan. »Da, tako.«
 
Lennie je bespomoćno pogledavao Georga tražeći uputu.
 
»I ti ne daš ovom velikom da govori, je li tako?«
 
»On može govoriti, ako vam želi što reći.« Lagano kimnu glayom Lenniju.
 
»Upravo smo došli«, reče Lennie tiho.
 
Curley je zurio ravno u njega. »No, drugi put odgovori kad te čovjek pita.« Okrenu se prema vratima te iziđe, a ruke su mu još bile malo povijene u laktovima.
 
George je gledao za njim, a onda se obrati čistaču. »Čuj, koji mu je đavo? Lennie mu nije ništa uradio.«
 
Starac pogleda oprezno na vrata, da se uvjeri da nitko ne prisluskuje. »To je gazdin sin«, reče tiho. »Curley je prilično okretan. Imao je prilično uspjeha na boksačkim natjecanjima. On je laka kategorija i okretan je.«
 
»Eh, neka bude okretan«, reče George. »Ali neka se ne zabada u Lennija. Lennie mu nije ništa učinio. Što on ima protiv Lennija?«
 
Čistač se zamisli. »Pa ... reći ću ti nešto. Curley je kao mnogi mali ljudi. Mrzi velike momke. Neprestano zapodijeva svađu s velikim momcima. Kao da je nekako bijesan na njih što on nije velik. Već si vidio takve malene ljude, zar ne? Uvijek nabrušene?«
 
»Svakako«, reče George. »Vidio sam mnogo žestokih malih ljudi. Ali će za Curleya biti bolje ako se ne zabuni kod Lennija.
 
Lennie nije okretan, ali će taj klipan Curley nastradati ako se bude upuštao s Lennijem.«
 
»Eh, Curley je prilično okretan«, reče čistač sumnjičavo. »Nikad mi se nije činilo pošteno. Na primjer, Curley skoči na velikog momka i izmlati ga. Svatko kaže kakav je Curley junačina. A ako, na primjer, učini to isto pa dobije batina, onda svatko kaže da bi taj veliki momak morao izabrati nekoga svoje veličine, pa se onda možda još i združe protiv velikoga. Nikad mi se to nije činilo pošteno. Čini se da s Curleyem nitko ne može izići na kraj.«
 
George je pazio na vrata. »Eh, bolje će biti ako se bude čuvao Lennija«, reče zloslutno. »Lennie nije borac, ali je jak i brz i ne poznaje pravila.« Pođe prema četverouglatom stolu i sjede na jedan od sanduka. Pokupi nekoliko karata i promiješa ih.
 
Starac sjede na drugi sanduk. »Nemoj kazati Curleyu da sam ti što rekao. On bi mi oderao kožu. Baš ga briga. Neće nikada dobiti ni otkaz, jer je njegov stari ovdje gazda.«
 
George pridigne karte i poče ih okretati pogledavajući svaku i bacajući ih na hrpu. »Čini se da je taj momak Curley neki pasji sin«, reče. »Ne trpim opake male ljude.«
 
»Meni se čini da se u posljednje vrijeme pogoršao«, reče čistač. »Oženio se prije dva tjedna. Žena mu živi prijeko, u gazdinoj kući. Nekako kao da je Curley postao drskiji otkako se oženio.«
 
»Možda se želi isticati zbog žene«, progunđa George.
 
Čistač se zagrijavao ogovaranjem. »Jesi li mu vidio onu rukavicu na lijevoj ruci?«
 
»Da. Vidio sam je.«
 
»Eh, ta je rukavica puna vazelina.«
 
»Vazelina? Za kog đavola?«
 
»Pa, reći ću ti — Curley kaže, hoće da mu ta ruka bude mekana za njegovu ženu.«
 
George je zadubljeno proučavao karte. »Gadno je takve stvari pričati naokolo«, reče.
 
Starac je bio umiren. Izmamio je iz Georgea nepovoljnu izjavu. Osjećao se sad siguran, pa je govorio povjerljivije. »Čekaj dok vidiš Curleyevu ženu.«
 
George ponovo odighu karte i poče ih redati po stolu polako i pažljivo. »Lijepa?« upita uzgred.
 
»Jest. Lijepa ... ali ...«
 
George je dalje proučavao karte. »Ali što?«
 
»Pa — namiguje i na druge.«
 
»Je li? Udata dva tjedna i namiguje na druge? Možda se Curley zato tako vrpolji.«
 
»Vidio sam je kako očijuka sa Slimom. Slim upravlja mazgama. Vraški zgodan momak. Slim ne mora nositi čizme s peticama kad radi oko žita. Vidio sam je kako gleda Slima. Curley to nije nikad vidio. A vidio sam je i kako namiguje na Carlsona.«
 
George se pretvarao kao da ga ne zanima. »Čini se da će biti veselo.« 
 
Čistač ustade sa svojeg sanduka. »Znaš što ja mislim?« George ne odgovori. »Pa, mislim da se Curley oženio ... droljicom.«
 
»Nije on prvi«, reče George. »Ima ih dosta koji su to učinili.«
 
Starac se odmaknu k vratima, a njegov stari pas dignu glavu, pažljivo pogleda naokolo, a onda mučno ustade da ga slijedi. »Moram pripremiti ljudima bazene za pranje. Partije će se uskoro vratiti. Vi ćete, momci, tovariti vreće s ječmom?«
 
»Jest.«
 
»Nećete ništa kazati Curleyu što sam rekao?«
 
»Nećemo, do vraga.«
 
»Eh, a ti je dobro pogledaj, pa ćeš vidjeti je li drolja, ili nije.« Stupi kroz vrata u blistavo sunce. 
 
George je zamišljeno polagao karte, okrećući po tri odjednom. Stavi četiri trefa na hrpicu asova. Četverokut sunčanog svjetla ležao je sada na podu, a muhe su njime prolije— tale poput iskara. Izvana se začuo zveket orme i škripa teško bpterećenih osovina. Izdaleka odjeknu jasan povik. »Konjušaru — hej, ko-nju-šaru!« A zatim: »Gdje je, do đavola, taj prokleti crnac?«
 
George je buljio u svoje poredane karte, a onda ih sve pokupi i okrenu se Lenniju. Lennie je ležao na postelji i promatrao ga.
 
»Čuj, Lennie. Nije ovo baš mjesto za nas. Bojim se. Imat ćeš neprilika s tim klipanom Curleyem. Vidio sam ja već takve. Kao da te htio ispipati. Sad misli da te uplašio, pa će te udariti čim mu se ukaže prigoda.« 

 Lennie je gledao zaplašeno. »Neću nikakvih neprilika«, reče jadikujući. »Ne daj mu da me udari, George.«
 
George ustade, ode do Lennijeva ležaja pa sjede. »Mrzim takvu kopilad«, reče. »Vidio sam mnogo takvih. Kao što stari kaže, Curley ništa ne riskira. Uvijek dobiva.« Razmišljao je časak. »Ako se zakvači s tobom, Lennie, mi ćemo izletjeti odavle. Neka ti to bude posve jasno. On je gazdin sin. Pazi, Lennie. Ti se nastoj držati podalje od njega, razumiješ li? Nikada ne razgovaraj s njime. Ako uđe ovamo, ti se odmakni na drugi kraj sobe. Hoćeš li, Lennie?«
 
»Ja ne želim neprilika«, tužio se Lennie. »Nikad mu ni— šta nisam učinio.«
 
»Eh, to ti neće koristiti ako se Curley želi istaknuti kao boksač. Naprosto nemoj s njime imati nikakva posla. Hoćeš li to zapamtiti?«
 
»Svakako, George. Neću reći ni riječi.«
 
Sve se glasnije čula buka kola i ljudi koji su se vraćali, mukao topot teških kopita na tvrdu tlu, škripa kočnica i zveket lanaca na zaprezi. Ljudi se dozivali. Sjedeći na ležaju kraj Lennija George se namršti razmišljajući. Lennie plaho upita, »Ti se ne ljutiš, George?«
 
»Ne ljutim se na tebe. Ljutim se na tog klipana Curleya. Nadao sam se da ćemo skupiti nešto malo novaca — možda stotinjak dolara.« Glas mu zazvuči odlučno. »Bježi od Curleya, Lennie.«
 
»Hoću svakako, George. Neću reći ni riječi.«
 
»Ne daj da te uvuče — ali — ako te taj pasji sin udari — neka dobije svoje.«
 
»Što neka dobije, George?«
 
»Ah, ništa, ništa. Reći ću ti kada. Mrzim takve ljude. Pazi, Lennie, ako se zapleteš u bilo kakvu nepriliku, sjećaš se što sam ti rekao da činiš?«
 
Lennie se pridigne na laktu. Lice mu se iskrivi od naporna razmišljanja. A onda mu se oči pune tuge upere u lice Georgeu. »Ako se zapletem u kakvu nepriliku, nećeš mi dati da se brinem za kuniće.«
 
»Nisam to mislio. Sjećaš li se gdje smo sinoć spavali? Dolje kod rijeke?«
 
»Da. Sjećam se. O, svakako se sjećam! Ići ću onamo i sakriti se u grmlju.«
 
»Sakrit ćeš se dok ne dođem po tebe. Nemoj da te tko vidi. Sakrij se u grmlje uz rijeku. Ponovi to!«
 
»Sakrit ću se u grmlju uz rijeku, u grmlju dolje uz rijeku.«
 
»Ako se zapleteš u nepriliku.«
 
»Ako se zapletem u nepriliku.«
 
Vani zacvilje kočnica. Začu se dozivanje. »Konjušaru! Eeeej! Konju-šaru!«
 
»Ponavljaj to u sebi, Lennie«, reče George, »tako da ne zaboraviš.«
 
Obojica podigoše pogled, jer se četverokut sunčanog svjetla na vratima zamračio. Na vratima je stajala mlada žena i gledala unutra. Imala je pune, debele nacrvenjene usne, široko razmaknute oči i napadno naličene obraze. Nokti su joj bili crveni. Kosa joj je visjela u malim, smotanim uvojcima poput kobasica. Bila je odjevena u pamučnu kućnu haljinu; na nogama je nosila crvene papuče, urešene čupercima crvena nojeva perja. »Tražim Curleya«, reče. Glas joj je zvučao kroz nos i nekako resko.
 
George odvrati pogled od nje i opet je pogleda. »Bio je ovdje čas prije, ali je otišao.«
 
»Oh!« Ona stavi ruke na leđa i nasloni se na dovratak, tako da joj se tijelo izvilo naprijed. »Vi ste novi momci koji su upravo stigli, je li?«
 
»Da.«
 
Lennijev je pogled klizio niz njezino tijelo, i premda naoko nije gledala Lennija, ona se malo naškubi. Pogleda svoje nokte. »Curley je katkada ovdje«, objasni.
 
»Eh, a sada ga nema«, osorno će George.
 
»Ako ga nema, mislim da će biti dobro da ga potražim gdje drugdje«, reče nestašno.
 
Lennie ju je promatrao kao opčaran. George reče: »Ako ga vidim, javit ću mu da ste ga tražili.«
 
Nasmjehnula se vragoljasto i trgnula tijelom. »Ne možete nikome zamjeriti ako nekoga traži«, reče. Iza nje se začuše koraci u prolazu. Ona okrenu glavu. »Zdravo, Slime«, reče.
 
Slimov se glas začu kroz vrata. »Zdravo, ljepotice!«
 
»Pokušavam naći Curleya, Slime.«
 
»Eh, baš se mnogo ne trudiš. Vidio sam ga kako ulazi u vašu kuću.«
 
Iznenada se uplašila. »Zbogom momci«, viknu u sobu i odjuri.
 
George se okrenu Lenniju. »Isuse, kakve li vucibatine«, reče. »Dakle, to je Curley uzeo za ženu.«
 
»Lijepa je«, branio ju je Lennie.
 
»Da, i to svakako ne skriva. Curleya još čeka težak posao. Kladim se da bi ga ostavila za dvadeset dolara.« 
 
Lennie je još zurio u vrata gdje je maloprije stajala. »Uh, što je lijepa.« Smješkao se zadovoljno. George ga brzo pogleda, a onda ga zgrabi za uho i prodrma.
 
»Slušaj ti, ludi klipane«, reče bijesno. »Da nisi ni pogledao tu mrcinu. Ne briga mene što ona kaže i što radi. Vidio sam ja već takve otrove, ali nisam nikada vidio opasnije meke za buturnicu nego što je ova. Ostavi se ti nje.«
 
Lennie je pokušavao osloboditi uho. »Pa nisam ništa učinio, George.«
 
»Ne, ne, nisi. Ali nisi ni gledao u stranu dok je stajala na vratima i pokazivala noge.«
 
»Pa nisam mislio ništa zlo, George. Poštene mi riječi, nisam.«
 
»Eh, samo se ti drži podalje od nje, jer to ti je stupica kakve još nisam vidio. Neka Curley samo dobije po nosu. Sam se u to upleo. Rukavica puna vazelina«, reče s gađenjem. »I okladio bih se da jede sirova jaja i da piše tvrtkama za patentirane lijekove.« 
 
Lennie iznenada uzviknu: »Ne sviđa mi se ovdje, George. Nije ovo dobro mjesto. Hoću da odem odavle.«
 
»Moramo ostati dok nešto ne zaradimo. Ne moženio drugačije, Lennie. Otići ćemo čim mognemo. Meni se ne sviđa ništa više nego tebi.« Vratio se k stolu i ponovo počeo slagati karte. »Ne, ne sviđa mi se«, reče. »Pokupio bih se odavle za dvadeset i pet centi. Ako uzmognemo spremiti u džep samo nekoliko dolara, otisnut ćemo se uz rijeku American i ispirati zlato. Možda ćemo tamo moći zaraditi dva dolara na dan, a možda nabašemo i na zlatnu žilu.«
 
Lennie se živo nagnu prema njemu. »Ajd'mo, George. Ajd'mo odavle. Ovdje je gadno.«
 
»Moramo ostati«, odsječe George. »Zaveži sad. Momci će sada početi ulaziti.«
 
Iz obližnje praonice začu se šum tekuće vode i zveket sudova za pranje. George je proučavao karte. »Možda bi trebalo da se operemo«, reče. »Ali nismo radili ništa da bismo se zaprljali.« 

Na prag stade visok čovjek. Pod mišicom je nosio zgužvan širok šešir dok je začešljavao ravno unatrag dugu, crnu, vlažnu kosu. Poput ostalih nosio je plave pamučne hlače i kratak pamučni kaput. Kad se počešljao, uđe u sobu. Kretao se s dostojanstvom kakvim se odlikuju samo okrunjene glave i veliki majstori. Bio je to glavni kočijaš, knez posjeda, koji zna upravljati sa deset, šesnaest pa i dvadeset mazgi jednom jedinom uzdom. Mogao je volovskim bičem ubiti muhu na bedru najbliže upregnute mazge a da mazgu i ne dodirne. Njegovo je ponašanje odavalo ozbiljnost i tako dubok mir da bi sav razgovor zastao kad bi progovorio. Ugled mu je bio tako velik da se njegovo mišljenje uvažavalo u svakom pitanju, bila to politika ili ljubav. Bio je to Slim, glavni kočijaš. Oštro mu lice nije odavalo godina. Moglo tou je biti trideset i pet ili pedeset. Njegovo bi uho čulo više nego što mu se reklo, a polagani mu je govor imao prizvuk ne dubokih misli, već razumijevanja koje je izvan dohvata misli. Pokreti njegovih velikih, mršavih ruku bili su nježni kao pokreti plesača u indijskim hramovima.
 
On izravna svoj zgnječeni šešir, udubi ga po sredini i stavi na glavu. Prijazno pogleda pridošlice u sobi i reče blago:
 
»Vraški bliješti vani. Jedva mogu što vidjeti ovdje unutri. Vi ste novi momci?«
 
»Upravo stigli«, reče George.
 
»Tovarit ćete ječam?«
 
»Tako kaže gazda.«
 
Slim sjede na sanduk za stolom nasuprot Georgeu. Proučavao je složene redove karata, koje su prema njemu stajale naopako. »Nadam se da ćete doći u moju partiju«, reče. Glas mu je bio veoma blag. »Imam u svojoj partiji dvije budale koje ne razlikuju vreću ječma od udovičice. Jeste li vi, momci, već kada tovarili ječam?«
 
»Do vraga, jesmo«, reče George. »Ja se baš nemam mnogo čime pohvaliti, ali onaj veliki klipan tamo može sam dići više žita nego mnogi udvoje.«
 
Lennie, koji je pratio razgovor pogledavajući sad jednoga sad drugoga, samodopadno se nasmiješi toj pohvali. Slim s odobravanjem pogleda Georgea što je izrekao tu pohvalu. Nagnu se preko stola i kvrcnu uglom jedne slobodne karte. »Vi, momci, putujete naokolo zajedno?« Glas mu je zvučao prijateljski. Izazivao je povjerenje a da ga nije tražio.
 
»Svakako«, reče George. »Mi nekako pazimo jedan na drugoga.« Pokaže palcem na Lennija. »On nije baš najbistriji. Ali prokleto dobar radnik. Prokleto zgodan momak, ali nije najbistriji. Već ga poznajem odavna.«
 
Slim pogleda nekako kroz Georgea pa iza njega. »Nema mnogo momaka koji putuju zajedno«, reče zamišljeno. »Ne znam zašto. Možda se svi na tom prokletom svijetu boje jedan drugoga.«
 
»Mnogo je ljepše ići naokolo s čovjekom koga poznaješ«, reče George.
 
U nastambu uđe snažan čovjek velika trbuha. S glave mu se još cijedila voda od polijevanja i trljanja. »Zdravo, Slime«, reče, a onda zastade i zagleda se u Georgea i Lennija.
 
»Ovi su momci upravo stigli«, reče Slim, da ih predstavi.
 
»Drago mi je«, reče krupni čovjek. »Zovem se Carlson.«
 
»Ja sam George Milton. A ovaj je ovdje Lennie Small.«
 
»Drago mi je,« ponovi Carlson. »Pa malen baš nije. Tiho se nasmija svojoj dosjetki. »Nipošto nije malen«, ponovi. »Htio sam te pitati, Slime — kako je tvojoj kuji? Vidio sam jutros da je nema pod tvojim kolima.«
 
»Oštenila se sinoć«, reče Slim. »Devetero. Četvero sam odmah utopio. Ne bi ih tolike mogla hraniti.«
 
»Pet ti ih je ostalo, a?«
 
»Jest, pet. Zadržao sam najjače.«
 
»Što misliš, kakve će pasmine biti ti psi?«
 
»Ne znam«, reče Slim. »Nekakva vrsta ovčara, rekao bih. Takvih sam ovuda najviše viđao dok joj je bilo doba parenja.«
 
Carlson nastavi. »Imaš petero štenadi, a? Hoćeš li ih sve zadržati?«
 
»Ne znam. Moram ih zadržati neko vrijeme, da posišu mlijeko moje Lulu.«
 
Carlson reče zamišljeno: »Slušaj, Slime. Baš sam mislio, taj Candyjev pas tako je prokleto star da jedva može hodati. A i zaudara kao sam đavo. Kad god uđe u nastambu, osjećam smrad još dva-tri dana. Zašto ne kažeš Candyju da ga ustrijeli pa mu daš jedno štene da ga uzgoji? Već na milju daleko mogu nanjušiti toga psa. Nema zuba, tek što nije oslijepio, jesti ne može. Candy ga hrani mlijekom. Ne može ništa drugo prožvakati.«
 
George je uporno zurio u Slima. Iznenada vani zazveči triangl, s početka polagano, a onda sve brže i brže, dok se udarci nisu stopili u jedan jedini zvuk zvonjave. Onda prestade jednako nenadano kao što je i počelo.
 
»Evo ga«, reče Carlson.
 
Izvana se začu buka glasova dok je prolazila skupina ljudi.
 
Slim ustade polagano i dostojanstveno. »Bit će dobro, momci, da dođete dok još ima što za jelo. Za čas-dva ništa neće ostati.«
 
Carlson zakoraknu natrag, da pusti Slima preda se, i tada oba čovjeka iziđu na vrata.
 
Lennie je uzbuđeno promatrao Georgea. George zgrnu karte u neurednu hrpu. »Jest!« reče George. »Čuo sam ga, Lennie. Zamolit ću ga.«
 
»Jednoga smeđeg i bijelog«, vikao je Lennie uzbuđeno.
 
»Hajdemo na ručak. Ne znam ima li smeđeg i bijelog.«
 
Lennie se nije micao sa svog ležišta. »Odmah ga zamoli, George, da ne ubije još kojega.«
 
»Svakako. Hajde sad, ustaj!«
 
Lennie se prevrnu s ležaja i ustade, te njih dvojica krenuše prema vratima. Upravo kad su stigli do njih, Curley banu unutra.
 
»Jeste li tuda vidjeli neku ženu?« upita ljutito.
 
George reče hladno: »Prije neko pola sata možda.«
 
»Pa koga je đavola radila?»
 
George je mirno stajao promatrajući ljutitoga mladog čovjeka. Reče uvredljivo: »Rekla je — da tebe traži.«
 
Činilo se da Curley zapravo sad vidi Georgea prvi put. Ošinu ga očima, procijeni mu visinu, odmjeri doseg ruku, obuhvati mu pogledom vitak struk. »A kojim je putem otišla?« upita konačno.
 
»Ne znam«, reče George. »Nisam gledao za njom.«
 
Curley ga mrko pogleda i okrenuvši se odjuri na vrata.
 
»Znaš, Lennie«, reče George. »Bojim se da ću se sam zapetljati s ovim klipanom. Mrzim ga do u dušu. Isuse Kriste! Hajde. Neće nam ostati ni mrvice jela.«
 
Iziđoše na vrata. Sunce se proteglo u tankoj crti pod prozorom. Iz daljine se mogao čuti štropot suđa.
 
Malo zatim stari pas uhramlje kroz otvorena vrata. Zurio je naokolo blagim, poluslijepim očima. Malo ponjuši, a onda se spusti na tlo i položi glavu među šape. Curley upade ponovo na vrata i stade ogledavajući se po sobi. Pas pridignu glavu, ali kad Curley odjuri, osijedjela se glava opet spusti na tlo. 

3

 
Premda je kroz prozore radničke nastambe prodiralo svjetlo predvečerja, unutri je vladao polumrak. Kroz otvorena su vrata dopirali mukli udarci i povremena zveka igre potkovama, a ovda-onda zvuk glasova što se javljahu u znak odobravanja ili poruge.
 
Slim i George uđu zajedno u nastambu kojom se hvatao mrak. Slim posegnu rukom za kartaški stol i upali električnu svjetiljku s limenim sjenilom. Stol odmah zasja u jarkoj svjetlosti, čunjasto sjenilo baci svjetlo svjetiljke ravno dolje, ostavljajući kutove prostorije i dalje u polumraku. Slim sjede na sanduk, a George zauze mjesto nasuprot njemu.
 
»Nije to ništa«, reče Slim. »Pa ja bih ih ionako morao većinu utopiti. Ne treba mi zahvaljivati za to.«
 
George reče: »Tebi to možda nije mnogo, ali je prokleto mnogo njemu. Isuse Kriste, ne znam kako ćemo ga prisiliti da spava ovdje unutri. Htjet će spavati s njim vani u samom ambaru. Imat ćemo muke da ga spriječimo da se zavuče u sam sanduk s tim psićima.«
 
»Nije to ništa«, ponovi Slim. »Čuj, ti si svakako bio u pravu što se njega tiče. Možda nije jako bistar, ali nikad nisam vidio takva radnika. Umalo da nije ubio svojeg pomagača na tovarenju ječma. Nema nikoga tko bi se mogao mjeriti s njime. Svemogući bože, nikad nisam vidio tako snažna momka.«
 
George reče ponosno: »Samo reci Lenniju što da radi, i on će to učiniti ako nije potrebno misliti. Sam ne može smisliti ništa da uradi, ali svakako zna primati naloge.«
 
Vani zveknu potkova o željezni klin i začuše se poklici odobravanja.
 
Slim se malo povuče natrag, tako da mu svjetlo ne pada u lice. »Čudno kako se ti i on uvijek zajedno držite.« To je bio Slimov mirni poziv na povjerenje.
 
»Što je tu čudno?« upita George kao da se brani.
 
»O, ne znam. Jedva kada koji od momaka putuju zajedno. Teško da sam ikada vidio dva momka da putuju zajedno. Znaš kakvi su radnici: samo uđu, dobiju svoj ležaj i rade mjesec dana, a onda otkažu i odlaze sami. Čini se da uopće ne mare ni za koga. Samo je nekako čudno da luckast čovjek, kao što je on, i dovitljiv momčić, kao što si ti, putuju zajedno.«
 
»Nije on luckast«, reče George. »On je glup kao noć, ali nije lud. A ni ja nisam baš tako bistar, inače ne bih tovario ječam za svojih pedeset dolara i opskrbu. Kad bih bio bistar, kad bih čak bio nešto malo dovitljiv, imao bih svoje imanjce pa bih brao vlastite plodove umjesto da radim sav taj posao, a ne dobijem ono što izlazi iz zemlje,« George ušuti. Želio je govoriti. Slim ga nije ni sokolio niti mu oduzimao hrabrost. Samo je sjedio naslonjen, miran i prijemljiv.
 
»Nije to baš tako čudno što on i ja idemo naokolo zajedno«, naposlijetku će George. »Obojica smo se rodili u Auburnu. Poznavao sam njegovu tetku Claru. Uzela ga je kad je još bio sitno dijete i odgojila ga. Kad mu je tetka Clara umrla, Lennie je naprosto pošao sa mnom na rad. Nekako smo se priviknuli jedan na drugoga poslije nekog vremena.«
 
»Mhm,« promrmlja Slim.
 
George baci pogled prijeko na Slima i vidje mirne, bogolike oči uperene u sebe. »Čudno«, nastavi. »Znao sam se prokleto zabavljati na njegov račun. Znao sam s njime zbijati šale, jer je bio suviše tup da se brine sam za se. Ali je bio čak i preglup da primijeti da sam se s njime našalio. Zabavljao sam se. Ovako pored njega izgledao sam sam sebi vraški pametan. Eh, on bi učinio svaku prokletu stvar što bih mu ja naložio. Da sam mu rekao neka skoči sa stijene, skočio bi ti on. S vremenom više nije bilo tako prokleto zabavno. A nikad se nije ni naljutio. Znao bih ga premlatiti, a on mi je samo rukama mogao polomiti sve kosti u tijelu, ali nikada ni prsta nije podignuo na me.« Georgeov glas poprimi prizvuk ispovijesti. »Reći ću ti što me navelo da prestanem. Jednog je dana skupina ljudi stajala na obali rijeke Sacramento. Mislio sam da sam osobito dosjetljiv. Okrenem se Lenniju i kažem mu: "Skoči!" I on skoči. Nije znao uopće plivati. Prokleto je malo trebalo da se utopi prije nego što smo ga uhvatili. A bio je još prokleto prijazan prema meni što sam ga izvukao. Sasvim je zaboravio da sam mu ja naložio da skoči. Eh, više nikada nisam nešto takvo učinio.«
 
»Zgodan je on momak«, reče Slim. »Čovjeku ne treba pameti da bude zgodan momak. Koji put mi se čini da je baš obratno. Uzmi kakva uistinu pametna čovjeka, i taj će ti jedva kada biti zgodan momak.« 
 
George skupi razbacane karte na hrpu i poče ih opet slagati po vrijednosti. Vani su muklo tutnjile potkove udarajući o zemlju. Na prozorima je svjetlo predvečerja još jasno osvjetljavalo okna.
 
»Ja nemam nikoga svoga«, reče George. »Viđao sam momke što sami lutaju po posjedima. Ne valja to. Nemaju nikakva veselja. Nakon duljeg vremena postaju zli. Neprestano traže gdje bi se pobili.«
 
»Jest, postaju zli«, složi se Slim. »Postanu takvi da ne žele ni s kim razgovarati.«
 
»Naravno, s Lennijem je ponajčešće prokleta muka«, reče George. »Ali se navikneš đa ideš naokolo s čovjekom pa ga se ne možeš otresti.«
 
»Nije on zao«, reče Slim. »Ja vidim da Lennie nije nimalo zao.«
 
»Dabome da nije zao. Ali neprestano upada u neprilike, jer je tako prokleto glup. Kao ono što se desilo u Weedu ...« Zastao je — zastao je okrećući kartu. Pogledao je sav u strahu i zabuljio se prijeko u Slima. Ti ne bi nikome kazao?«
 
»Što je učinio u Weedu?« mirno upita Slim.
 
»Ti ne bi kazao? Ne, naravno ne bi.«
 
»Što je učinio u Weedu?« ponovo upita Slim.
 
»Pa, vidio je onu djevojku u crvenoj haljini. A kako je glupav klipan, želi dodirnuti sve što mu se sviđa. Samo hoće da opipa. I tako on ispruži ruku da opipa crvenu haljinu, a djevojka zavrišti. To Lennija posve smete, i on čvrsto drži, jer to je jedino što mu pada na pamet da učini. Eh, a ta djevojka samo vrišti i vrišti. Ja sam bio nešto malo podalje i čuo sam svu tu dreku, pa dojurim. A Lennie je bio već tako zastrašen da naprosto nije znao ništa drugo da uradi nego da i dalje drži. Mlatnuo sam ga kolcem iz plota, da ga prisilim da je pusti. Bio je tako uplašen da nije mogao ispustiti tu haljinu. A on je, znaš, tako prokleto jak.« 

 Slimove su oči gledale ravno, bez treptanja. Kimnuo je glavom veoma polagano. »Pa što je onda bilo?«
 
George je pažljivo slagao karte po bojama. »Onda ta djevojka odjuri i kaže vlastima da je bila silovana. Momci u Weedu slože družbu i krenu da linčuju Lennija. I tako smo prosjedili sav preostali dio dana u vodi, u jarku za natapanje. Samo smo glavama virili izvan vode, između trave što raste po obronku jarka. I te smo noći otprašili odanle.«
 
Slim je časak sjedio šutke. »Nije ništa učinio djevojci, ha?« upita konačno.
 
»Do vraga, ne. Samo ju je uplašio. I ja bih se uplašio da me zgrabi. Ali joj nije baš ništa učinio. Htio je samo opipati crvenu haljinu, onako kako uvijek želi milovati psiće.«
 
»Nije on zao«, reče Slim. »Na milju daleko mogu prepoznati zla čovjeka.«
 
»Naravno da nije, i on će učiniti svaku prokletu stvar što mu ja ...«
 
Lennie uđe na vrata. Ogrnuo se plavim pamučnim kaputom kao kakvim ogrtačem i stupao pognut naprijed.
 
»Hej, Lennie«, reče George. »Kako ti se sviđa psić?«
 
Lennie reče bez daha: »Smeđ je i bijel, baš kakva sam želio.« Pođe ravno prema svojem ležaju te leže i okrenu lice prema zidu, a koljena privuče k sebi.
 
George odlučnom kretnjom odloži svoje karte. »Lennie«, reče oštro.
 
Lennie zakrenu vrat i pogleda preko ramena. »Ha? Što hoćeš, George?«
 
»Rekao sam ti da ne možeš toga psića donijeti ovamo.«
 
»Kakva psića, George? Nemam ja nikakva psića.«
 
George mu brzo priđe, zgrabi ga za rame i prevrnu na bok. Posegnu rukom i podiže sićušno psetance koje je Lennie sakrivao uz grudi.
 
Lennie se brzo uspravi. »Daj ga meni, George.«
 
»Sad ćeš smjesta ustati i odnijeti to štene natrag u njegovo leglo«, reče George. »Ono mora spavati sa svojom majkom. Hoćeš li da ga ubiješ? Tek se sinoć oštenilo, a ti ga vadiš iz legla. Odnesi ga natrag, ili ću kazati Slimu da ti ga ne da.«
 
Lennie moleći podignu ruke. »Daj mi ga, George. Odnijet ću ga natrag. Nisam mislio ništa zlo, George. Na časnu riječ, nisam. Samo sam ga htio malo milovati.«
 
George mu dade psetance. »U redu. Odnesi ga brzo natrag, i da ga više nisi vadio. Ubit ćeš ga, koliko te ja poznajem.« Lennie poslušno otklipše iz nastambe.
 
Slim se nije bio ni maknuo. Mirne su mu oči slijedile Lennija na vrata. »Isuse«, reče. »On je baš kao dijete, zar ne?«
 
»Svakako, on je baš kao dijete. Nema u njemu više zla nego u djetetu, osim što je tako jak. Kladim se da neće večeras doći ovamo spavati. On će spavati uza sam sanduk tamo u ambaru. Pa — neka. Tamo vani ne čini nikakvu štetu.«
 
Vani je sada bilo već gotovo mračno. Stari Candy, čistač, uđe i uputi se do svojeg ležaja, a za njim došepesa njegov stari pas. »Zdravo, Slime. Zdravo, George. Zar ni jedan od vas nije igrao potkove?«
 
»Ne volim igrati svaku večer«, reče Slim.
 
Candy nastavi: »Ima li tko od vas, ljudi, gutljaj viskija? Bole me crijeva.«
 
»Nemam«, reče Slim. »I sam bih pio da imam, mada me ne bole crijeva.«
 
»Jako me bole«, reče Candy. »To je od one proklete repe. Znao sam da će me boljeti, još prije nego što sam je jeo.«
 
Krupni Carlson uđe iz dvorišta, koje je tonulo u mrak. Pođe na drugi kraj nastambe i upali drugu svjetiljku sa sjenilom. »Ovdje je mračnije nego u paklu«, reče. »Isuse, što taj crnac zna bacati potkove.«
 
»Veoma je spretan«, reče Slim.
 
»Do sto đavola, i te kako«, reče Carlson. »Ne da nikome drugom mogućnosti da pobijedi ...« Zastade i onjuši zrak, onda, još njuškajući, spusti pogled na staroga psa. »Svemogući bože, što taj pas zaudara. Izbaci ga odavle, Candy! Ništa ne zaudara tako kao stari pas. Moraš ga izbaciti!« 
 
Candy se dokotrlja do ruba svoje postelje. Ispruži ruku i potapša staroga psa, pa se ispriča: »Tako sam mnogo s njime te i ne primjećujem kako zaudara.«
 
»Eh, ja ga ovdje ne mogu podnositi«, reče Carlson. »Taj se smrad zadržava ovdje čak i kad pas ode.« Teškim korakom priđe psu i stade ga promatrati. »Nema zuba«, reče. »Sav je ukočen od reumatizma. Nije ti ni od kakve koristi, Candy. A nije od koristi ni samome sebi. Zašto ga ne ustrijeliš, Candy?«
 
Starac se nelagodno trzao. »Pa — do vraga! Imam ga već tako dugo. Imao sam ga već kad je bio štene. Čuvao sam ovce s njime.« Ponosno doda: »Ne bi vjerovao, kad ga sada pogledaš, ali to je bio najbolji ovčarski pas što sam ga ikada vidio.«
 
George reče: »Vidio sam u Weedu čovjeka koji je imao psa pasmine Airedale što je znao čuvati ovce. Naučio je od drugih pasa.«
 
Carlson se nije dao smesti. »Čuj, Candy. Taj se stari pas samo muči. Kad bi ga izveo i pucao mu ravno u zatiljak« — nagnuo se naprijed i pokazao prstom — »baš ovamo, ne bi ni znao što ga je pogodilo.«
 
Candy se sav nesretan ogledavao. »Ne«, reče tiho. »Ne, ne bih to mogao učiniti. Suviše ga dugo imam.«
 
»Ali on nema ništa od života«, navaljivao je Carlson. »A zaudara gore od pakla. Da ti nešto kažem. Ja ću ga ustrijeliti pa ne moraš ti.«
 
Candy naglo zbaci noge s postelje. Nemirno je češao bijele čekinje na obrazu. »Tako sam navikao na njega«, reče tiho. »Imao sam ga još dok je bio štene.«
 
»Eh, ali sad nisi dobar prema njemu, ako ga držiš na životu«, reče Carlson. »Čuj, Slimova kuja ima baš sada mlade. Kladim se, Slim će ti dati jednog od tih psića da ga uzgajaš, zar ne Slime?«
 
Kočijaš je svojim mirnim očima proučavao starog psa. »Jest«, reče. »Možeš dobiti psića ako želiš.« Činilo se da sam sebe natjeruje na govor. »Carl ima pravo, Candy. Taj pas nije sebi ni od kakve koristi. Ja bih volio da me netko ustrijeli kad ostarim i postanem nemoćan.«
 
Candy ga bespomoćno pogleda, jer su Slimova mišljenja bila zakon. »Možda će ga boljeti«, napomenu. »Meni nije teško brinuti se za nj.«
 
Carlson nastavi: »Onako kako bih ga ja ustrijelio on ne bi nl osjetio. Stavio bih revolver tačno ovamo.« Pokaže vrškom cipele. »Tačno na zatiljak. Ne bi čak ni zadrhtao.« 
 
Candy je pogledom tražio pomoć od lica do lica. Vani je sad bilo već posve tamno. Uđe mlad radnik. Obješena mu se ramena povijala naprijed, a stupao je teško udarajući petama, kao da nosi nevidljivu vreću žita. Ode do svog ležaja i stavi šešir na policu. Onda dohvati nekakav jeftin časopis s police i donese ga pod svjetlo nad stolom. »Jesam ti to pokazao, Slime?« upita.
 
»Pokazao, što?«
 
Mladić okrenu posljednju stranu časopisa, stavi ga na stol i pokaže prstom. »Evo ovdje, čitaj.« Slim se nagnu nad svežnjić. »Hajde«, reče mladić. »Čitaj naglas.« 

 Slim je polako čitao:
 
»Dragi uredniče! Čitam vaš magazin već šest godina i mislim da je najbolji od svih što se prodaju. Sviđaju mi se pripovijetke Petera Randa. Mislim da je to sjajan momak. Dajte nam više pripovijesti poput Crnog jahača. Ja ne pišem mnogo pisama. Samo sam htio da vam kažem da je po mojem mišljenju vaš magazin najbolje što sam ikada kupio za deset centi.«
 
Slim upitno podignu pogled: »Zašto želiš da to čitam?«
 
Whit reče: »Nastavi. Pročitaj ime na dnu.«
 
Slim profiita: »Želeći vam svaki uspjeh, vaš William Tenner.« Ponovo pogleda Whita: »Zašto si htio da to čitam?«
 
Whit važnom kretnjom zaklopi časopis. »Ne sjećaš se Billa Tennera? Radio je ovdje prije neka tri mjeseca.«
 
Slim se zamisli... »Onaj mali?« upita. »Upravljao je kultivatorom?«
 
»Jest, on«, uskliknu Whit. »On je bio taj čovjek!«
 
»Ti misliš da je on napisao ovo pismo?«
 
»Znam tačno. Bill i ja bili smo jednog dana ovdje. Billu je baš stigla jedna od tih knjiga. Pregledao ju je, pa veli: "Napisao sam pismo. Baš me zanima jesu li ga stavili u knjigu." Ali ga nije bilo. Bill veli: "Možda ga spremaju za kasnije." I eto, to su baš i učinili. Evo ga.«
 
»Mislim da si u pravu«, reče Slim. »Evo ga baš u knjizi.«
 
George pruži ruku za časopisom. »Daj da pogledamo.«
 
Whit ponovo nađe ono mjesto, ali nije puštao časopis iz ruku. Pokaza pismo kažiprstom. A onda ode do svojeg sanduka na zidu i pažljivo položi časopis u nj. »Baš me zanima je li ga Bill vidio«, reče. »Bill i ja radili smo na onom komadu s poljskim graškom. Upravljali smo kultivatorom, on i ja. Bill je bio vraški zgodan momak.«
 
Carlson se čitavo vrijeme nije upuštao u razgovor. I dalje je gledao staroga psa. Candy ga je nemirno promatrao. Konačno će Carlson: »Ako želiš, ja ću riješiti toga starog jadnika njegove bijede odmah sada, pa da to svršimo. Ništa on ionako više nema. Ne može jesti, ne vidi, ne može čak ni hodati bez boli.«
 
Candy reče pun nade: »Nemaš revolver.«
 
»Vraga nemam. Imam jedan Luger. Neće ga baš ništa boljeti.«
 
Candy zamoli: »Možda sutra. Počekajmo do sutra.«
 
»Ne vidim razloga«, reče Carlson. Ode do svojeg ležaja, izvuče torbu ispod njega i izvadi Lugerov revolver. »Daj da to obavimo«, reče. »Ne možemo spavati ovako, da nam on ovdje zaudara.« Stavi revolver u džep na boku.
 
Candy je dugo gledao u Slima, ne bi li dočekao promjenu odluke. Ali se Slim nije ni maknuo. Konačno Candy pristade tiho i beznadno: »U redu — odvedi ga.«
 
Nije uopće pogledao na psa. Ispružio se poleđice na svom ležaju, prekrstio ruke iza glave i zagledao se u strop.
 
Carlson izvuče iz džepa kratak kožni remen. Sagnu se i pričvrsti ga starom psu oko vrata. Svi su ga momci promatrali osim Candyja. »Hajdemo«, zovnu blago. A Candyju reče, ispričavajući se: »Neće ni osjetiti.« Candy se ne maknu niti odgovori. Carlson povuče za remen. »Hajdemo!« Stari se pas ukočeno uspravi na noge i pođe za remenom koji ga je lagano vukao.
 
»Carlson!« zovnu Slim.
 
»Da?«
 
»Znaš što moraš?«
 
»Što misliš, Slime?«
 
»Uzmi lopatu«, reče Slim kratko.
 
»Oh, svakako! Razumijem!« I izvede psa van u mrak.
 
George pođe za njima do vrata, zatvori ih i polako stavi opet zasun na svoje mjesto. Candy je ukočeno ležao na svojoj postelji piljeći u strop.
 
Slim reče glasno: »Jedna od mojih mazga predvodnica ozlijedila je kopito. Moram ga namazati katranom.« Glas mu se izgubi. Vani bijaše tiho. Carlsonovi koraci zamriješe. U prostoriju se uvuče tišina. Svi su podulje šutjeli.
 
George se tiho nasmija. »Kladim se da je Lennie sad u samoj staji sa svojim psićem. Sada, kad ima psića, neće više ni htjeti da ulazi ovamo.«
 
Slim se javi: »Candy, dat ću ti kojega hoćeš od tih psića.«
 
Candy nije odgovarao. Prostorijom opet zavlada tišina. Dopirala je iz noći i prodirala u prostoriju. George upita:
 
»Hoće li tko malo kartati?«
 
»Ja ću malo igrati s tobom«, javi se Whit. 
 
Zauzeše mjesto jedan nasuprot drugome pod svjetlom kod stola, ali George ne promiješa karte. Nemirno je kvrcao rubom najgornje karte, i taj slabi, pucketavi zvuk privuče poglede sviju ljudi u prostoriji, tako te je prestao. Na prostoriju se ponovo spusti tišina. Prođe minuta, pa još jedna. Candy je mirno ležao zureći u strop. Slim ga je časak promatrao, a,onda spusti pogled na svoje ruke; pokri jednu ruku drugom te je pritisnu. Ispod poda začu se lagan štropot glodanja, i svi momci zahvalno upere pogled u to mjesto. Samo je Candy i dalje zurio u strop.
 
»Čini se da je štakor tamo dolje«, re6e George. »Trebalo bi da onamo postavimo klopku.«
 
Whit prasnu: »Koga đavola radi tako dugo. Razdijeli nekoliko karata, zašto već jednom ne dijeliš? Ovako nećemo nikada zaigrati.«
 
George zbije karte u čvrst snopić i stane im proučavati poleđinu. Prostorijom je opet vladala tišina.
 
U daljini se začu hitac. Momci brzo pogledaše starca. Sve se glave okrenuše prema njemu.
 
Još je trenutak zurio u strop. Onda se polako okrene na bok, licem prema zidu i ostade tako šutke.
 
George bučno promiješa karte te ih razdijeli. Whit privuče tablicu i zabilježi irnena za početak. Reče: »Mislim da ste vi, momci, zaista došli ovamo da radite.«
 
»Kako to misliš?« upita George.
 
Whit se nasmija. »Pa, došli ste u petak. Imate još dva dana rada do nedjelje.«
 
»Ne shvaćam kako to misliš«, reče George.
 
Whit se ponovo nasmija. »Shvaćao bi ti da si bio mnogo po tim posjedima. Momak koji želi razgledati posjed, dolazi subotom poslije podne. Onda dobije večeru u subotu i tri obroka u nedjelju, a u ponedjeljak ujutro može otići poslije doručka a da nije ni prstom maknuo. No vi ste došli na rad u petak o podne. Morate odraditi dan i po, kako god ste izračunali.« 
 

 ....

George ga mirno pogleda. »Mi ćemo ostati ovdje neko vrijeme«, reče. »Ja i Lennie namjeravamo nešto prištedjeti.«

Vrata se tiho otvoriše i konjušar proturi unutra glavu strpljivih očiju — mršavu crnačku glavu, izbrazdanu od patnji. »Gospodine Slime!«

Slim dignu pogled sa starog Candyja. »Ha? O, zdravo, Crooks! Što je?«

»Rekli ste mi neka ugrijem katran za kopito te mazge. Ugrijao sam ga.«

»O, svakako, Crooks. Sad ću ja doći i namazati kopito.«

»Mogu to i ja učiniti, ako želite, gospodine Slime.«

»Ne. Doći ću da sam to učinim.« On ustade.

Crooks reče: »Gospodine Slime!«

»Da?«

»Onaj veliki novi momak vrze se oko vaših psića vani u staji.«

»Pa, neće počiniti nikakvu štetu. Poklonio sam mu jednog psića.«

»Mislio sam da vam samo kažem«, reče Crooks. »On ih vadi iz loga i drži u rukama. To im neće koristiti.«

»Neće im učiniti ništa nažao«, reče Slim. »Doći ću ja sad s tobom.«

George dignu pogled. »Ako taj ludi klipan pravi previše budalaština, ti ga samo izbaci, Slime.«

Slim iziđe za konjušarom.

George podijeli karte, Whit uze svoje i poče ih proučavati. »Jesi li već vidio novu malu?« upita.

»Koju malu?« upita George.

»Pa, Curleyevu novu ženu.«

»Da, vidio sam je.«

»Eh, nije li to lakša roba?«

»Nisam je tako dobro pogledao«, reče George.

Whit spusti ruku s kartama na stol, da pojača utisak. »Pa, ostani samo ovdje i otvori oči. Vidjet ćeš mnogo šta. Ništa ona ne skriva. Nikad još ovakvu nisam vidio. Neprestano namiguje na sve redom. Kladim se da očijuka i s konjušarom. Ne znam kog đavola hoće.«

George upita nehajno: »Je li već bilo kakvih neprilika otkako je došla ovamo?«

Bilo je očito da Whita ne zanimaju njegove karte. Odloži ih, a George ih pokupi te ih stade opet redati po vrijednosti — sedam karata u redu, pa šest poviše njih i pet opet iznad njih.

Whit reče: »Znam što misliš. Ne, nije još ništa bilo. Curleya svrbi pod kožom, ali to je do sada sve. Svaki put kad su momci ovdje ona se pojavljuje. Ili traži Curleya, ili misli da je nešto ovdje zaboravila, pa to traži. Ona kao da se ne može držati podalje od momaka. Curleya sve samo bridi pod kožom, ali se do sada još ništa nije desilo.«

»Načinit će ona veliku zbrku. Bit će velike zbrke zbog nje«, reče George. »To ti je klopka za zatvor, klopka s napetim otponcem. Taj će Curley imati još posla. Posjed s gomilom radnika nije mjesto za mladu ženu, pogotovu ne za takvu.«

»Ako se želiš provesti, valja ti sutra uvečer s nama u grad«, reče Whit.

»Zašto? Što se radi?«

»Pa, kao obično. Idemo u kuću stare Susy. Prokleto zgodan lokal. Stara je Susy šaljivka — uvijek sipa šale. Kao ono što je rekla kad smo prošle subote uvečer došli pred vrata. Susy otvori vrata, a onda viče preko ramena: "Odjenite ogrtače, djevojke, evo ide šerif!" A nikada ne govori prljavštine. Ima tamo pet djevojaka.«

»Koliko vas to stoji?« upita George.

»Dva i po. Možeš dobiti čašu pića za dvadeset i pet centa. A Susy ima i lijepe stolice za sjedenje. Ako netko baš ne želi djevojku, može samo sjediti, popiti dvije-tri čaše pa nazvati dobar dan, i Susy se ništa ne buni. Ona ne sili momke i ne izbacuje ih ako ne žele djevojku.« 

»Baš bih mogao poći i pogledati tu krčmu«, reče George.

»Svakako. Dođi s nama. Prokleto mnogo zabave — a ona sve sipa šale. Kao ono što je jednom rekla: "Znam neke koji imaju sag od krpa na podu i ukrasnu svjetiljku na gramofonu, pa već misle da vode salon." To ona govori o Clarinoj kući. I veli Susy: "Znam ja što vi, momci, želite. Moje su djevojke čiste, i u mojem viskiju nema vode", kaže. "Ako tko od vas, momci, želi gledati ukrasnu svjetiljku, pa da sam riskira da se opeče, eh, onda znate kamo ćete ići." I kaže:

"Ima ovdje momaka što hodaju naokolo savinutih nogu, jer su voljeli gledati ukrasnu svjetiljku".«

»Clara vodi onu drugu kuću, je li?« upita George.

»Jest«, reče Whit. »Mi nikad ne idemo onamo. Clara računa tri dolara za djevojku i trideset i pet centa za čašu pića, a ne sipa nikakve šale. Ali Susy ima čistu kuću i lijepe stolice. Osim toga, ne pušta svakog unutra.«

»Ja i Lennie štedimo novac«, reče George. »Možda ću otići malo tamo i popiti čašu, ali ne namjeravam potrošiti dva i po dolara.«

»Eh, čovjek se mora katkada i proveseliti«, reče Whit.

Vrata se otvore, i Lennie i Carlson uđu zajedno. Lennie se odvuče do svog ležaja i sjede, nastojeći da ne privuče pažnju. Carlson posegnu pod svoj ležaj te izvuče torbu. Ne pogleda starog Candyja, koji je još ležao licem prema zidu. Carlson pronađe u torbi šipčicu za čišćenje i limenku s uljem. Položi ih na postelju, a onda izvuče revolver, izvadi magazin i izbaci metak iz cijevi. Tada se prihvati čišćenja cijevi šipčicom. Kad je revolver škljocnuo izbacivši metak, Candy se okrenu i trenutak pogleda revolver, pa se opet okrenu k zidu.

Carlson reče uzgred: »Je li Curley već bio ovdje?«

»Nije«, reče Whit. »Što to podgriza toga Curleya?«

Carlson zažmiri niz cijev svojeg revolvera. »Traži svoju ženu. Vidio sam ga kako vani hoda sve naokolo.«

Whit će podrugljivo: »On pola svojeg vremena utroši tražeći nju, a preostatak traži ona njega.«

Curley uzbuđeno banu u prostoriju. »Je li tko od vas momaka vidio moju ženu?« upita.

»Nije bila ovdje«, reče Whit.

Curley se prijeteći ogleda prostorijom. »Gdje je, do vraga, Slim?«

»Otišao je u staju«, reče George. »Htio je namazati katranom napuklo kopito.«

Curleyeva se ramena spustiše i raširiše. »Koliko je vremena što je otišao?«

»Pet do deset minuta.« 


Curley iskoči na vrata i zalupi ih za sobom.

Whit ustane. »Mislim da bih to možda rado vidio«, reče. »Curley samo kvari, inače ne bi išao na Slima. A Curley je okretan, prokleto okretan. Došao je u finale za Zlatnu rukavicu. Ima i novinske izreske o tome.« Zatim razmisli časak. »Usprkos tome, bolje bi bilo da ostavi Slima na miru. Nitko ne zna što sve Slim može.«

»Misli da je Slim s njegovom ženom, je li?« upita George.

»Čini se tako«, reče Whit. »Naravno, Slim nije. Barem ne mislim da jest. Ali bih volio vidjeti tu zbrku ako do nje dođe. Hajdemo.«

»Ja ostajem ovdje«, reče George. »Ne želim se ni u šta upletati. Lennie i ja moramo uštedjeti novaca.«

Carlson je očistio revolver te ga stavi u torbu, a torbu gurnu pod ležaj. »Mislim da ću otići da to vidim«, reče. Stari je Candy mirno ležao, a Lennie je sa svojeg ležaja oprezno promatrao Georgea.

Kad su Whit i Carlson otišli i vrata se za njima zatvorila, George se okrenu Lenniju. »Šta ti je na duši?«

»Nisam ništa učinio, George. Slim kaže da je bolje da ne tetošim te psiće toliko još neko vrijeme. Slim kaže da to nije dobro za njih, pa sam se odmah vratio. Bio sam dobar, George.«

»I ja bih ti to mogao reći«, reče George.

»Pa, nisam ni jednome ništa učinio. Samo sam držao svojega u krilu i milovao ga.«

»Jesi li vidio Slima tamo vani u staji?« upita George.

»Naravno, jesam. Rekao mi je da će biti bolje ako više ne mazim toga psića.«

»Jesi li vidio onu ženu?«

»Misliš Curleyevu ženu?«

»Da. Je li dolazila u staju?«

»Ne. Ja je bar nisam vidio.«

»Nisi vidio Slima da s njom razgovara?«

»A-a. Nije bila u staji.«

»U redu«, reče George. »Mislim da momci neće vidjeti tučnjavu. Ako bude kakve tučnjave, ti se, Lennie, drži podalje.«

»Neću ja nikakvih tučnjava», rece Lennie. Ustade sa svojeg ležaja i sjede na stol nasuprot Georgeu. George gotovo automatski promiješa karte i poče ih redati. Radio je to namjerno polagano i zamišljeno.

Lennie posegnu za jednom kartom s likom te je promotri; onda je okrenu naopako i opet je prouči. »Oba su kraja jednaka«, reče. »George, zašto su oba kraja jednaka?«

»Ne znam«, reče George. »Tako ih prave. Što je Slim radio u staji kad si ga vidio?«

»Slim?«

»Da. Vidio si ga u staji, i on ti je rekao da toliko ne tetošiš te psiće.«

»Oh, da. Imao je sa sobom kantu s katranom i kist. Ne znam zašto.«

»Siguran si da ta žena nije dolazila kao ono danas ovamo?«

»Ne. Uopće nije dolazila.«

George uzdahnu. »Milija je meni obična javna kuća«, reče. »Tamo čovjek može ući i napiti se i istjerati sve iz sebe odjednom, a bez neprilika. I zna koliko će ga stajati. A ovo ti ]e meka za zatvor, to ti je klopka za buturnicu.«

Lennie je udivljeno slušao njegove riječi i polako micao usnama da bi lakše pratio. »Sjećaš li se Andyja Cushmana, Lennie?« nastavi George. »Išao je u srednju školu?«

»Onoga čija je mati znala praviti vruće kolače za djecu?« upita Lennie.

»Da, njega. Ti se možeš sjetiti svega ako se radi o kakvu jelu.« George je pažljivo promatrao poredane karte. Stavi asa na hrpicu izlučenih karata i na nj položi dvojku, trojku i četvorku karo, jednu na drugu. »Andy je sada u zatvoru San Quentin zbog jedne namiguše«, reče.

Lennie zabubnja prstima po stolu. »George!«

»Ha?«

»George, koliko će trebati dok nabavimo ono imanjce pa da živimo od plodova zemlje — i da nabavimo kuniće?«

»Ne znam«, reče George. »Moramo uštedjeti mnogo novaca. Znam za jedno imanjce koje možemo jeftino dobiti, ali ga ne prodaju.« 

Stari se Candy polako okrenu. Oči mu bijahu širom rastvorene. Pažljivo je promatrao Georgea.

»Pričaj o tom imanju, George«, zamoli Lennie.

»Pa, sinoć sam ti pričao.«

»Ajde, pričaj opet, George.«

»Pa, dobro. Ima deset jutara«, reče George. »Ima i malu vjetrenjaču. Ima drvenu kućicu i kokošinjac. Ima kuhinju, voćnjak, trešnje, jabuke, breskve, kajsije, orahe i nešto jagoda. Ima mjesta za djetelinu i dovoljno vode za navodnjavanje. Ima i svinjac ...«

»A kunići, George?«

»Za sada nema mjesta za kuniće, ali bih lako mogao sagraditi koji kavez, a ti bi mogao kuniće hraniti djetelinom.«

»I te kako bih mogao«, usklikne Lennie. »I prokleto pravo kažeš da bih mogao.«

Georgeove ruke prestadoše razmještati karte. Glas mu se zagrijao. »A mogli bismo držati i nekoliko svinja. Mogao bih sagraditi pušnicu, kao onu što je djed imao, pa kad zakoljemo svinju, možemo sušiti slaninu i šunke, praviti kobasice i sve tomu slično. A kad lososi zaplivaju uz rijeku, mogli bismo ih nahvatati na stotine, usoliti ih i osušiti na dimu. Mogli bismo ih jesti za zajutrak. Nema ništa bolje od sušena lososa. A kad dozrije voće, mogli bismo ga konzervirati — i rajčicu, ta se lako konzervira. Svake bismo nedjelje zaklali pile ili kunića. Možda bismo imali kravu ili kozu, a vrhnje bi bilo tako prokleto gusto da bi ga morao rezati nožem i vaditi žlicom.«

Lennie ga je promatrao razrogačenih očiju; a i stari ga je Candy motrio. Lennie reče tiho: »Mogli bismo živjeti od plodova zemlje.«

»Svakako«, reče George. »Sve vrste povrća u vrtu, pa ako zaželimo malo viskija, možemo prodati koje jaje ili tako što, ili mlijeka. Onda bismo naprosto živjeli. Tamo bismo pripadali. Ne bi bilo više trčkaranja naokolo niti bismo gutali ono što skuha japanski kuhar. Ne, gospodine moj, imali bismo svoje vlastito mjesto kamo bismo pripadali, a ne bismo spavali u kojekakvim barakama.«

»Daj pripovijedaj o kući, George«, molio je Lennie.

»Naravno, imali bismo kuću i sobu sami za se. Malu, trbušastu željeznu peć, a zimi bismo u njoj ložili vatru. Nema toliko zemlje da bismo morali suviše naporno raditi. Možda šest ili sedam sati na dan. A kad posijemo žito, eh, mi bismo ga i poželi. Znali bismo što je proizašlo iz našeg sijanja.«

»Pa kunići«, živo će Lennie. »A ja bih se za njih brinuo. Pripovijedaj kako bih to radio, George.«

»Dabome, ti bi izišao na polje s djetelinom i nosio bi vreću. Napunio bi vreću i donio je natrag i istresao u kaveze kunićima.«

»A oni bi griskali i griskali«, reče Lennie, »onako kako to oni rade. Vidio sam ih.«

»Otprilike svakih šest tjedana«, nastavi George, »oni bi se okotili, pa bismo imali svu silu kunića za jelo i za prodaju. A držali bismo i nekoliko golubova da lijetaju oko vjetrenjače, kao što sam gledao kad sam bio dijete.« Zanesen gledao je u zid poviše Lennijeve glave. »I to bi bilo naše vlastito, i nitko nas ne bi mogao izbaciti. Ako nam se tko ne sviđa, možemo reći: "Nosi se do đavola", i bogami, morao bi se i pokupiti. A ako naiđe prijatelj, eh, imali bismo poseban ležaj, pa bismo rekli: "Zašto ne ostaneš preko noći", i tako mi boga, ostao bi. Imali bismo lovačkog psa i dvije prugaste mačke, ali ti moraš paziti na mačke, da se ne dočepaju malih kunića.« 

Lennie je teško disao. »Samo neka se i pokušaju dočepati kunića! Prebit ću im proklete šije. Ja ću... ja ću ih smrviti štapom.«

Zatim se smiri, mrmljajući u sebi i prijeteći budućim mačkama koje bi se usudile uznemirivati buduće kuniće.

George je sjedio očaran slikom koju je sam stvorio.

Kad je Candy progovorio, obojica skočiše kao da su zatečeni na kakvu nevaljalu djelu. »Vi znate za takvo imanjce?« upita Candy.

George odmah postade oprezan. »A ako i znam«, reče, »što se to tebe tiče?«

»Ne moraš mi reći gdje je. Može biti bilo gdje.«

»Svakako«, reče George. »Imaš pravo. Ne bi ga mogao naći ni za stotinu godina.«

Candy nastavi uzbuđeno: »Koliko traže za takvo imanjce?«

George ga je sumnjičavo promatrao. »Pa — mogao bih ga dobiti za šest stotina dolara. Stari ljudi koji ga posjeduju posve su propali, a staroj je potrebna operacija. Čuj — što se to tebe tiče? Ništa ti nemaš s nama.«

»Nisam od velike koristi samo sa jednom rukom«, reče Candy. »Izgubio sam ruku ovdje na posjedu. Zato su mi dali posao čistača. I dali su mi dvjesta i pedeset dolara, jer sam izgubio ruku. A imam još pedeset ušteđevine u banci već sada. To su tri stotine, a potkraj mjeseca dobit ću još pedeset. Da vam nešto kažem...« Živo se nagnu naprijed. »Kako bi bilo da se i ja priključim vama, momci? To znači tri stotine i pedeset dolara, koje bih ja uložio. Nisam od velike koristi, ali bih mogao kuhati i paziti na piliće i malo okopavati vrt. Šta velite?«

George napol zatvori oči. »Moram razmisliti o tome. Uvijek smo to namjeravali učiniti sami.«

Candy ga prekide: »Ja bih načinio oporuku i ostavio svoj dio vama dvojici u slučaju da umrem, jer nemam rođaka niti ikoga. Imate li vi, momci, što novaca? Možda bismo to imanjce mogli odmah kupiti?«

George s gađenjem pljunu na pod. »Obojica imamo deset dolara.« Onda doda zamišljeno: »Čuj, ako Lennie i ja radimo mjesec dana i ne potrošimo ništa, imat ćemo stotinu dolara. To bi bilo četiri stotine i pedeset. Kladim se da bismo ga mogli dobiti za toliko. Onda biste ti i Lennie mogli početi rad na imanjcu, a ja bih našao posao i zaradio ostatak, a vi biste mogli prodavati jaja i takvo što.«

Zašutješe. Zabezeknuti gledali su jedan drugoga. Ono što nikada stvarno nisu vjerovali, postalo je stvarnost. George reče s poštovanjem: »Isuse Kriste! Mislim da bismo ga mogli kupiti.« Oči su mu bile pune začuđenja. »Kladim se da bismo ga mogli kupiti«, ponovi tiho.

Candy sjede na rub svoga ležaja. Nemirno je češao svoju batrljicu. »Ozlijedio sam se prije četiri godine«, reče. »Izbacit će oni mene uskoro. Čim ne mognem više mesti barake, ostavit će me na brizi općini. Ako dam vama, momci, svoj novac, možda ćete mi dati da okopavam vrt kad čak ni za to ne budem više sposoban. Ja ću prati suđe i obavljati tomu slične posliće. Ali ću biti na našem vlastitom posjedu i smjet ću raditi na našem vlastitom posjedu.« Nastavi tužno: »Vidjeli ste što su večeras učinili s mojim psom? Rekli su da nije više od koristi niti sebi niti ikome drugom. Kad me ovdje izbace, volio bih da me tko ustrijeli. Ali takvo što oni neće učiniti. Neću imati kamo da odem, a posla više ne mogu dobiti. Imat ću još trideset dolara kad vi, momci, budete spremni da otkažete.«

George ustade. »Kupit ćemo ga«, reče. »Pogodit ćemo se za to staro imanjce i otići tamo živjeti.« Ponovo sjede. Svi su sjedili mirno, zaneseni ljepotom što su je vidjeli pred sobom, i svaki je u duši poletio u budućnost, u vrijeme kad bi se ta krasota imala ostvariti.

George reče, kao da se pita: »Zamislite da su poklade ili da cirkus dođe u grad, ili se odigrava kakva utakmica ili bilo što takvo.« Stari je Candy kimao glavom u znak da odobrava tu zamisao. »Lijepo bismo otišli onamo«, reče George. »Ne bismo nikoga ni pitali da li smijemo. Samo bismo rekli: "Idemo onamo", i otišli bismo. Samo bismo pomuzli kravu, bacili žita pilićima i otišli.«

»I stavili malo trave kunićima«, upade Lennie. »Nikada ih ne bih zaboravio nahraniti. Kad će to biti, George?«

»Za mjesec dana. Ravno za mjesec dana. Znate što ću ja? Pisat ću starim ljudima koji imaju taj posjed, pisat ću im da ćemo ga uzeti. A Candy će poslati sto dolara za kaparu.«

»Naravno da hoću«, reče Candy. »Imaju li ondje dobru peć?«

»Dabome, imaju lijepu peć, na ugljen i drvo.«

»Ja ću uzeti svoga psića«, reče Lennie. »Kladim se u što hoćete da će mu se tamo svidjeti, Isusa mi!«

Izvana se približavahu glasovi. George reče brzo: »Ne kazujte nikome o tome. Samo nas trojica i nitko drugi. Lako bi nas izbacili, pa ne bismo mogli skupiti novac. Samo nastavimo kao da ćemo tovariti ječam do kraja života, onda ćemo iznenada jednog dana otići po svoju plaću i izdimiti odavle.« 

Lennie i Candy kimali su glavom, a lica im se sjala od radosti. »Ne kazujte nikome«, ponovi Lennie za sebe.

»George«, zovnu Candy.

»A?«

»Morao sam sam ustrijeliti psa, George. Nisam smio dopustiti da strani čovjek ustrijeli moga psa.« 

Vrata se otvoriše. Uđe Slim, a za njim Curley, pa Carlson i Whit. Slimove su ruke bile crne od katrana, i on se mrštio. Curley se držao tik uz njega.

»Pa ja nisam ništa mislio, Slime«, govorio je Curley. »Samo sam te pitao.«

»Eh«, reče Slim, »prečesto me ti pitaš. Pomalo postajem prokleto sit toga. Ako ne možeš paziti na svoju prokletu ženu, što da ja tu učinim? Odmiči od mene!«

»Ja ti samo nastojim objasniti da nisam ništa mislio«, reče Curley. »Mislio sam samo da si je možda vidio.«

»Zašto joj ne kažeš da ostane kod kuće, gdje joj je, do đavola, i mjesto?« reče Carlson. »Puštaš je da se vrze oko baraka, pa će ti se doskora dogoditi nešto iz čega se nećeš moći ispetljati.«

Curley se strelovito okrenu Carlsonu. »Ti se ne miješaj u to, osim ako želiš da iziđemo van.«

Carlson se nasmije. »Budala prokleta«, reče. »Pokušao si zaplašiti Slima, pa nisi uspio. Slim je zaplašio tebe. Žut si kao žablji trbuh. Ne marim ja ako si najbolji boksač welter kategorije u zemlji. Samo se usudi na mene, pa ću ti odbiti tu tvoju prokletu glavu.«

Candy se s veseljem priključi napadaju. »Rukavica puna vazelina«, reče s odvratnošću. Curley ga bijesno pogleda. Oči mu kliznu dalje i zaustave se na Lenniju; a Lennie se još blaženo smješkao u mislima na posjed.

Poput malog terijera Curley priskoči Lenniju. »Čemu se ti, do đavola, smiješ?«

Lennie ga, ne shvaćajući, pogleda. »Ha?«

Tada provali Curleyev bijes. »Dođi ovamo, ti veliki klipane. Diži se na noge. Ne dopuštam ja da mi se tu smije kakav god pasji sin. Pokazat ću ti ja tko je žut.«

Lennie bespomoćno pogleda Georgea, a onda ustade i pokuša uzmaknuti. Curley je već zauzeo stav i spremio se za napadaj.

On zamahnu na Lennija lijevom rukom, a onda ga desnom udari po nosu. Lennie kriknu od užasa. Krv mu provali iz nosa. »George«, vikao je, »neka me ostavi na miru, George.« Uzmicao je dok nije došao do zida, a Curley ga je slijedio, snažno ga udarajući po licu. Lenniju su ruke visjela niz bokove — bio je suviše zastrašen da se brani.

George skoči vičući: »Zgrabi ga, Lennie. Ne daj mu!«

Lennie je pokrio lice svojim golemim šapama i blejao od užasa. Vikao je: »Neka prestane, George.« Curley ga na to udari u trbuh i presiječe mu dah.

Slim skoči na noge. »Taj odvratni mali štakor«, viknu. »Sam ću ga!«

George ispruži ruku i zgrabi Slima. »Čekaj čas«, viknu. Stavi udubljene dlanove oko usta i dreknu: »Zgrabi ga, Lennie!«

Lennie skinu ruke s lica i ogleda se za Georgeom, a Curley ga udari po očima. Veliko je lice bilo obliveno krvlju. George ponovo dreknu: »Rekao sam, zgrabi ga!«

Curleyeva je šaka bila u zamahu, kad je Lennie dočepa, Idući čas Curley se koprcao kao riba na udici, a stisnuta mu se šaka izgubila u Lennijevoj velikoj ruci. George potrča preko sobe. »Pusti ga, Lennie! Pusti ga!«

Lennie je, užasnut, gledao malog čovjeka koji se koprcao u njegovu zahvatu. Krv je tekla Lenniju niz lice, a jedno mu je oko bilo ozlijeđeno i zatvoreno. George ga pljusnu nekoliko puta, ali Lennie još nije puštao stisnutu šaku. Curley je već bio blijed i zgrčen i već se jedva otimao. Stajao je plačući, a šaka mu se gubila u Lennijevoj šapi.

George je vikao i vikao: »Pusti mu ruku, Lennie! Pusti! Slime, dođi i pomogni mi dok taj čovjek još ima nešto od ruke.«

Iznenada Lennie otvori ruku. Šćućuri se uza zid. »Pa ti si mi rekao, George«, reče sav jadan.

Curley je sjeo na zemlju gledajući u čudu svoju smrvljenu šaku. Slim i Carlson nagnuše se nad njega. Onda se Slim uspravi i, užasnut, pogleda Lennija. »Moramo ga odvesti liječniku«, reče. »Čini mi se da su mu sve kosti u ruci polomljene.«

»Nisam htio«, vikao je Lennie. »Nisam ga htio ozlijediti.«

»Carlsone« viknu Slim. »Idi i upregni kola. Odvest ćemo ga u Soledad da mu namjeste ruku.« Carlson odjuri napolje. Slim se okrenu Lenniju, koji je tiho jadikovao. »Nije tvoja krivnja«, reče. »Ovoj se budali to jednom moralo dogoditi. Ali — Isuse! Jedva da mu je još nešto ostalo od ruke.« Slim odjuri van i za čas se vrati s limenom čašom vode. Prinese je Curleyevim usnama.

»Slime«, reče George. »Nas će sada izbaciti, je li? A nama je potrebna ušteđevina. Hoće li nas Curleyev stari sada izbaciti?«

Slim se suho osmjehnu. Kleknuo je pored Curleya. »Ti si dovoljno priseban da možeš slušati, je li?« upita. Curley kimnu. »Dobro, onda slušaj«, nastavi Slim. »Mislim da ti je stroj zahvatio ruku. Ako nikome ne kažeš što se dogodilo, nećemo ni mi reći. Ali ti samo kaži i pokušaj da tom momku pribaviš otkaz, pa ćemo mi pričati svakome, i svi će ti se smijati.«

»Neću kazati«, reče Curley. Izbjegavao je da pogleda Lennija.

Izvana se začuše točkovi jednoprežnih kola. Slim pomože Curleyu na noge. »Ajde sada. Carlson će te odvesti liječniku.« On pomože Curleyu na vrata. Zvuk se točkova izgubi. Slim se za čas vrati u nastambu. Pogleda Lennija, koji je još zaplašeno čučao uza zid. »Da vidimo tvoje ruke«, zatraži.

Lennie ispruži ruke.

»Kriste svemogući, ne bih htio da se na mene razljutiš«, reče Slim.

George upade: »Lennie je bio samo zastrašen«, protumači. »Nije znao što da radi. Rekao sam ti da se nitko ne bi smio tući s njime. Mislim da sam to rekao i Candyju.«

Candy svečano potvrdi glavom. »Jest, tako si kazao«, reče. »Baš jutros, kad se Curley prvi put okomio na tvoga prijatelja, ti si rekao: "Bolje će biti za njega da se ne igra s Lennijem, ako sebi želi dobro." Jest, upravo si mi tako rekao.«

George se okrenu Lenniju. »Nije tvoja krivnja«, reče. »Ne trebaš se više plašiti. Ti si učinio samo ono što sam ti ja naložio. Možda će biti bolje da odeš u praonicu i opereš lice. Izgledaš užasno.«

Lennie se nasmjehnu svojim izranjenim usnama. »Nisam htio nikakve neprilike«, reče. Pođe prema vratima, ali baš prije nego što stiže do njih, okrenu se natrag. »George?«

»Što hoćeš?«

»Ja se još smijem brinuti za kuniće, je li, George?«

»Naravno. Nisi ništa zlo učinio.«

»Nisam imao nikakve zle namjere, George.«

»Dobro, kupi se sada van i operi to lice!« 

4

 
Crooks, crnac konjušar, imao je svoj ležaj u spremištu za ormu, maloj suši prislonjenoj o zid staje. Na jednoj strani male prostorije bio je četvrtast prozor sa četiri okna, a na drugoj uska vrata od dasaka, koja su vodila u staju. Crooksov je ležaj bio dugačak sanduk napunjen slamom, a na njoj nabacani njegovi pokrivači. Na zidu kraj prozora visjeli su s klinova oštećeni dijelovi orme, još u popravku, i remeni nove kože, a pod samim prozorom stajala je klupica za sedlarski i remenarski alat: zavinuti noževi, igle, klupka lanenog konca i malo ručno zakivalo. O klinovima visjeli i drugi dijelovi orme — proderan ham, iz kojeg je provirivala konjska dlaka podstave, oštećen komut i zaprežni lanac s proderanom kožnom presvlakom. Crooksov je sanduk za jabuke visio nad ležajem, a u njemu niz bočica s lijekovima za njega i za konje. Bile su tu limenke sedlarskog sapuna i zamrljana kantica katrana, iz koje je virio kist. Naokolo po podu ležao je razasut niz ličnih predmeta, jer je Crooks, živeći sam, mogao ostavljati stvari u neredu, a kao konjušar i bogalj bio je stalniji u namještenju nego ostali ljudi, pa je nakupio više stvari nego što bi na leđima mogao ponijeti.
 
Crooks je posjedovao više pari cipela, par gumenih čizama, veliku budilicu i jednocjevnu lovačku pušku. Imao je i knjiga: raščupan rječnik i izgužvan primjerak kalifornijskog građanskog zakonika za godinu 1905. Na posebnoj polici nad njegovim ležajem bilo je razderanih časopisa i nekoliko prljavih knjiga. Sa čavla na zidu poviše kreveta visjele velike naočari u zlatnom okviru.
 
Ta je prostorija bila pometena i prilično čista, jer je Crooks bio ponosan, povučen čovjek. Držao se podalje od svakoga i zahtijevao to isto od drugih. Trup mu je bio povijen na lijevo zbog savijene kičme, a oči mu ležale duboko u glavi: zbog svoje dubine bijahu kao da svjetlucaju upornošću. Mršavo mu je lice bilo izbrazdano dubokim crnim borama, a tanke usne, stisnute od boli, bile su svijetlije od lica.
 
Bila je subotnja večer. Kroz otvorena vrata, koja su vodila u staju, čulo se kako se konji pomiču, kopkaju nogama, griskaju sijeno, zvekeću lančanim ularima. U konjušarevoj sobici mala je električna kugla bacala slabo žuto svjetlo.
 
Crooks je sjedio na svom ležaju. Košulju je straga bio izvadio iz radničkih hlača. U jednoj je ruci držao bocu sa sredstvom za trljanje, a drugom je trljao hrptenicu. Ovda-onda kapnuo bi nekoliko kapl lijeka na ružičasti dlan i posegnuo pod košulju da ponovo trlja. Napinjao je mišice na leđima i podrhtavao.
 
Lennie se nečujno pojavi na otvorenim vratima, gdje stade, gledajući unutra, a golema su mu pleća gotovo ispunjavala otvor vrata. U prvi čas Crooks ga nije ni opazio, ali kad je podigao oči, ukruti se i lice mu se smrkne. Izvuče ruku ispod košulje.
 
Lennie se bespomoćno nasmiješi u nastojanju da se sprijatelji.
 
Crooks reče oštro: »Nemaš prava dolaziti u moju sobu. Ovo je moja soba. Nitko nema ovdje nikakva prava osim mene.«
 
Lennie gutnu, smiješak mu postade još uljudniji. »Ne činim ja ništa«, objasni Lennie. »Došao sam samo da pogledam svoga psića, pa sam vidio tvoje svjetlo.«
 
»Eh, imam pravo na svjetlo. Idi ti samo dalje i gubi se iz moje sobe. Ja nisam poželjan u radničkoj nastambi, a ti nisi poželjan u mojoj sobi.«
 
»Zašto nisi poželjan?« upita Lennie.
 
»Jer sam crn. Oni tamo kartaju, ali ja ne mogu, jer sam crn. Kažu da zaudaram. E, kažem ja tebi, vi meni svi zaudarate.«
 
Lennie bespomoćno zamahnu svojim velikim rukama. »Svi su otišli u grad«, reče. »Slim i George, svi. George kaže da moram ostati ovdje i paziti da ne upadnem u kakvu nepriliku. Vidio sam tvoje svjetlo.«
 
»Pa, što želiš?«
 
»Ništa — vidio sam tvoje svjetlo. Pomislio sam da bih mogao malo ući i sjesti.« 
 
Crooks je zurio u Lennija, a onda posegnu rukom iza sebe, skinu naočari, namjesti ih na svoje ružičaste uši pa se ponovo zagleda. »Uostalom, ne znam što radiš u staji«, prigovori. »Nisi kočijaš. Nije potrebno da pomoćni radnik uopće dolazi u staju. Ti nisi kočijaš. Ti nemaš nikakva posla oko konja.«
 
»Psić«, ponovi Lennie. »Došao sam da vidim svoga psića.«
 
»Dobro, onda idi i pogledaj svoga psića. I ne dolazi onamo gdje nisi poželjan.«
 
Lenniju nestade smiješak s lica. Zakoraknuo je u sobu, a onda se sjetio te ustuknuo opet prema vratima. »Pogledao sam ih malo. Slim kaže da ih ne smijem mnogo milovati.«
 
»Pa ti si ih neprestano vadio iz loga«, reče Crooks. »Čudim se kako ih stara ne preseli drugamo.«
 
»O, ona ne mari. Pušta me.« Lennie se bio opet pomaknuo u sobu.
 
Crooks se namršti, ali ga je Lennijev smiješak razoružavao i pobijedio. »Ajde, uđi i sjedni malo«, reče Crooks. »Kad već nećeš da iziđeš i ostaviš me na miru, onda možeš i sjesti.« To je zvučalo malo prijateljskije. »Svi su momci otišli u grad, ha?«
 
»Svi osim starog Candyja. On sam sjedi u nastambi, šilji olovku, šilji i računa.«
 
Crooks namjesti naočari. »Računa? O čemu Candy računa?«
 
Lennie gotovo uzviknu: »O kunićima.«
 
»Ti si šenut«, reče Crooks. »Najeo si se ludih gljiva. O kakvim ti to kunićima govoriš?«
 
»O kunićima koje ćemo nabaviti, a ja ću se o njima brinuti, kositi travu i davati im vode, i sve tako.«
 
»Naprosto si lud«, reče Crooks. »Ne zamjeravam onom momku s kojim putuješ što te drži po strani.«
 
Lennie reče mirno: »To nije laž. Mi ćemo to učiniti. Kupit ćemo imanjce i živjeti od plodova zemlje.«
 
Crooks se namjesti udobnije na svom ležaju. »Sjedni«, ponudi mu. »Sjedni na bačvicu sa čavlima.«
 
Lennie pogrbljen sjede na bačvicu. »Ti misliš da je laž«, reče, »ali nije laž. Svaka je riječ istina, možeš pitati Georgea.«
 
Crooks nasloni tamni podbradak na ružičasti dlan. »Ti putuješ naokolo sa Georgeom, je li?«
 
»Naravno. Ja i on idemo svuda zajedno.«
 
Crooks nastavi: »On kadšto priča, a ti ne znaš koga on to đavola priča. Zar nije tako?« Nagnuo se naprijed probadajući Lennija svojim dubokim očima. »Zar nije tako?«
 
»Jest ... ponekad.«
 
»On samo priča i priča, a ti ne znaš o kojem se to đavolu radi?«
 
»Jest ... ponekad. Ali... ne uvijek.« 

Crooks se nagnu naprijed preko ruba ležaja. »Ja nisam crnac s Juga«, reče. »Rodio sam se evo ovdje, u Kaliforniji. Moj je stari imao farmu peradi, oko deset jutara. Bijela su djeca dolazila na naše imanje da se igraju, a katkada sam ja išao da se igram kod njih, i neka su od njih bila vrlo prijazna. Mojemu se staromu to nije sviđalo. Zašto to nije volio, saznao sam tek mnogo kasnije. A sada znam.« Oklijevao je, a kad je opet progovorio, glas mu je bio tiši. »Na milje naokolo nije bilo druge crnačke obitelji. A sada nema ni jednog crnca na tom posjedu, i samo je jedna obitelj u Soledadu.« Nasmija se. »Ako nešto kažem, eh — pa to samo crnac kaže.«
 
Lennie upita: »Što misliš, koliko će još vremena trebati dok ti psići budu dovoljno stari da ih čovjek može milovati?«
 
Crooks se ponovo nasmija. »Čovjek ti može pričati i biti siguran da nećeš izbrbljati. Dva tjedna, i psići će biti kako treba. Zna George na čemu je. Samo priča, a ti ništa ne razumiješ.« Uzbuđeno se nagnu naprijed. »To je samo brbljanje crnca, i to crnca sa slomljenim kostima. Stoga to ništa ne znači, razumiješ? Ionako ne bi upamtio. Vidio sam to sto i sto puta — kako jedan čovjek priča drugomu, a svejedno mu je, da li ga taj čuje i da li ga razumije. Glavno je da razgovaraju ili da sjede mirno i ne razgovaraju. Svejedno je to, posve svejedno.« Uzbuđenje mu je toliko poraslo da je rukom počeo udarati po koljenu. »George ti može pričati ludorije, pa ništa zato. Glavno je da se razgovara. Glavno je da si s nekim. To je sve.« Zastade.
 
Glas mu je postao tih i uvjerljiv. »Zamisli da se George više ne vrati. Zamisli da je popio kakav prašak i naprosto se ne vrati. Što ćeš onda?«
 
Lennijeva se pažnja postepeno obraćala onome što se govorilo. »Što?« upita.
 
»Rekoh, zamisli da je George otišao večeras u grad, i ti više nikada o njemu ne čuješ.« Crooks je htio silom istisnuti neku vrstu lične pobjede. »Samo zamisli to«, ponovi.
 
»Neće on to učiniti«, viknu Lennie. »George ne bi ništa takvo učinio. Ja sam već dugo sa Georgeom. On će se vratiti večeras ...« Ipak mu je ta sumnja bila nepodnosiva. »Zar ne misliš da hoće?«
 
Crooksovo lice zasja nasladom nad njegovom mukom. »Nitko ne može kazati što će sve čovjek učiniti«, kaza mirno. »Uzmimo, on želi da se vrati, a ne može. Recimo da ga ubiju ili rane, pa se ne može vratiti.«
 
Lennie se mučio da shvati. »George neće ništa takvo učiniti«, ponovi. »George je oprezan. On neće biti ranjen. On nije nikada bio ranjen, jer je oprezan.«
 
»Eh, recimo, samo recimo da se ne vrati. Što ćeš onda?«
 
Lennijevo se lice nabora od zabrinutosti. »Ne znam. Slušaj, što ti zapravo radiš?« viknu. »To nije istina. George nije ranjen.«
 
Crooks je zaintačio. »Hoćeš li da ti kažem što će se desiti? Strpat će te u ludnicu. Stavit će ti ovratnik i privezati te poput psa.«
 
Lennijeve se oči iznenada usredotoče, smire i bljesnu ludilom. On ustade i prijeteći zakoraknu prema Crooksu.
 
»Tko je ozlijedio Georgea?« upita.
 
Crooks vidje kako mu se približava opasnost. On se odmaknu natrag na svojem ležaju, da se ukloni s puta. »Samo sam tako rekao«, reče. »George nije ozlijeđen. On je posve zdrav. Svakako će se vratiti.«
 
Lennie je stajao nad njim. »Čemu si tako rekao? Neka nitko ne govori da je George ozlijeđen.«
 
Crooks ukloni naočari i obriše oči prstima. »Samo ti sjedni«, reče. »George nije ozlijeđen.«
 
Lennie se režeći vrati na svoje sjedište na bačvici od čavala. »Neka nitko ne priča da je George ozlijeđen«, gunđao je.
 
Crooks reče blago: »Možda sad možeš razumjeti. Ti imaš Georgea. Ti znaš da će se on vratiti. Uzmimo da nemaš nikoga. Uzmimo da ne možeš u radničku nastambu da igraš rummy, jer si crn. Kako bi ti se to svidjelo? Uzmimo da moraš sjediti ovdje i čitati knjige. Doduše, mogao bi igrati potkovice dok ne zanoći, ali onda moraš čitati knjige. Od knjiga nikakve koristi. Čovjek treba nekoga — da bude blizu njega.« On zaječi: »Čovjek poludi ako nikoga nema. Svejedno tko je taj, glavno je da je s tobom. Ja ti kažem«, vikao je, »kažem ti, čovjek postaje suviše samotan, i smuči mu se.«
 
»George će se vratiti«, uvjeravao je Lennie zaplašenim glasom. »Možda se George već i vratio. Možda je bolje da idem i pogledam.« 
 
»Nisam te htio zastrašiti«, reče Crooks. »On će se vratiti. Ja sam govorio o sebi. Čovjek sjedi noću sam ovdje, pa možda čita knjige ili razmišlja, ili takva što. Gdjekad počne misliti, a nikoga nema da mu kaže što je, a što nije. Ako možda nešto vidi, on ne zna je li to ispravno ili nije. Ne može se obratiti drugome i pitati da li i on vidi. On to ne može reći. On nema ničega po čemu bi mjerio. Vidio sam ja ovdje koješta. Nisam bio pijan. Ne znam da li sam spavao. Da je tko bio sa mnom, mogao bi mi reći jesam li spavao, i onda bi bilo sve u redu. Ali ovako naprosto ne znam.« Crooks je sada gledao preko sobe, usmjerivši pogled prema prozoru, Lennie reče jadno: »George neće otići i ostaviti me. Ja znam da to George neće učiniti.«
 
Konjušar je nastavljao kao kroz san: »Sjećam se vremena kada sam bio malo dijete na očevoj farmi peradi. Imao sam dva brata. Uvijek su bili uza me, uvijek. Spavali smo u istoj sobi, u istom krevetu — sva trojica. Imali smo lijehu s jagodama. Imali smo komad zasijan djetelinom. Za sunčanog jutra puštali smo piliće u djetelinu. Moja su braća sjedila na prečki ograde i pazila na njih — bijeli su to bili pilići.« 
 
 Lennijevo se zanimanje postepeno vraćalo na ono što se govorilo. »George kaže da ćemo mi imati djetelinu za kuniće.«
 
»Kakve kuniće?«
 
»Imat ćemo kuniće i lijehu s jagodama.«
 
»Ti si lud.«
 
»Hoćemo, imat ćemo. Pitaj Georgea.« ,
 
»Ti si lud.« Crooks je bio pun prezira. »Vidio sam stotine ljudi kako dolaze cestom na posjede, sa svojim zavežljajem na leđima i s tom istom prokletom pričom u glavi. Stotine njih. Dolaze, pa otkazuju i idu dalje; i svaki prokleti pojedinac ima komadić zemlje u glavi. A nikada ga se ni jedan jedini prokletnik ne domogne. To ti je isto kao i nebo. Svatko želi komadić zemlje. Pročitao sam ja ovdje svu silu knjiga. Nikada nitko ne dospije u nebo, i nikada se nitko ne domogne zemlje. To je samo u njihovim glavama. Neprestano o tome pričaju, ali to je samo u njihovim glavama.« Tu zastade i pogleda prema otvorenim vratima, jer su se konji nemirno micali, a ularni lanci zveketali. Jedan konj zanjišti. »Mislim da je netko tamo vani«, reče Crooks. »Možda Slim. Slim dolazi kadšto i dva-tri puta noću. Slim je pravi kočijaš. On pazi na svoju zapregu.« Bolno se uspravi i pođe prema vratima. »Jeste li vi, Slime?« zovnu.
 
Candyjev glas odgovori. »Slim je otišao u grad. Čuj, jesi li vidio Lennija?«
 
»Misliš, onoga velikoga?«
 
»Jest. Jesi li ga vidio ovdje negdje?«
 
»On je ovdje unutri«, reče Crooks kratko pa se vrati svome ležaju i leže.
 
Candy je zastao na pragu češući batrljicu; zaslijepljen je gledao u osvijetljenu prostoriju. Nije ni pokušao ući. »Znaš što, Lennie. Ja sam izračunao sve s tim kunićima.«
 
Crooks reče razdražljivo: »Možeš ući ako želiš.«
 
Candy kao da se zbunio. »Pa, ne znam. Naravno, ako to želiš.«
 
»Ajde uđi. Ako svatko ulazi, zašto ne bi i ti.« Crooksu je bilo teško prikriti zadovoljstvo srdžbom.
 
Candy uđe, ali je još bio zbunjen. »Imaš lijepu, udobnu sobicu ovdje«, reče Crooksu. »Zacijelo je lijepo imati ovako sobu sam za se.«
 
»Svakako«, reče Crooks. »I đubrište pod prozorom. To i je svakako sjajno.«
 
Lennie upade: »Rekao si nešto o kunićima.«
 
Candy se nasloni na zid kraj rastrganoga komuta češući se po osakaćenu zglobu. »Ja sam već dugo ovdje«, reče. »I Crooks je već dugo ovdje. Ovo sam prvi put ušao u njegovu sobu.«
 
Crooks će mračno: »Ljudi baš ne dolaze često u crnčevu sobu. Nitko nije bio ovdje osim Slima. Slima i gazde.«
 
Candy brzo promijeni predmet razgovora. »Slim je najbolji kočijaš koga sam ikad vidio.«
 
Lennie se nagnu prema starom čistaču. »Šta je s tim kunićima?« uporno ponovi.
 
Candy se nasmjehnu: »Sve sam izračunao. Možemo zaraditi novaca na njima, ako se toga prihvatimo kako treba.«
 
»Ali ću ja na njih paziti«, upade Lennie. »George kaže da ću ja na njih paziti. Obećao je.«
 
Crooks okrutno upade. »Vi se, ljudi, samo zavaravate. Govorit ćete o tome do besvijesti, ali se zeml]e nećete domoći. Ti ćeš ovdje biti čistač dok te ne iznesu u lijesu. Vraga, vidio sam ja previše ljudi. Lennie će ovdje otkazati i biti na cesti za dva-tri tjedna. Čini se da svaki ima zemlju na pameti.«
 
Candy je ljutito trljao obraz: »Možeš biti prokleto siguran da ćemo to izvesti. George kaže da hoćemo. Novac već imamo.«
 
»Je li?« reče Crooks. »A gdje je sada George? U gradu, u javnoj kući. Eto, tamo odlazi vaš novac. Isuse, vidio sam ja to i suviše često. Vidio sam i premnogo ljudi kojima je zemlja na pameti. A nikada je ne dobiju u ruke.«
 
Candy viknu: »Naravno da je svi žele. Svatko želi komadić zemlje, ne mnogo. Samo nešto što bi bilo njegovo. Nešto na čemu može živjeti i odakle ga nitko ne može izbaciti. Ja je nikada nisam imao. Sijao sam žito za gotovo svakog čovjeka u toj državi, ali to nije bilo moje žito, i kada sam žeo, nije to bila moja žetva. Ali ćemo sada mi to izvesti — u to možeš biti siguran. George nema novac u gradu. Taj je novac u banci. Ja i Lennie i George. Imat ćemo sobu sami za se. Imat ćemo psa i kuniće i piliće. Imat ćemo zeleno žito, a možda i kravu ili kozu.« Zastao je svladan tom slikom.
 
»Ti kažeš da imate novac?« upita Crooks.
 
»Tačno. Najveći dio već imamo. Treba da namaknemo samo još malo. Za mjesec dana imat ćemo sve. George je već i zemlju pronašao.«
 
Crooks posegnu rukom za leđa i opipa kralježnicu. »Nikada nisam vidio čovjeka koji bi to uistinu izveo«, reče. »Vidio sam ljude napol lude od čežnje za zemljom, ali svaki put javna kuća ili kartanje odnesu ono što treba za zemlju.« Oklijevao je. »Ako bi vama, momci, trebala radna snaga da besplatno radi, samo za stan i hranu, eh, ja bih došao i pomagao. Nisam takav bogalj da ne bih mogao da radim kao pas, ako hoću.« 
 
»Je li tko od vas, momci, vidio Curleya?«
 
Svi naglo okrenuše glave prema vratima. U sobu je gledala Curleyeva žena. Lice joj je bilo pretjerano namazano. Usne malo otvorene. Snažno je disala, kao da je trčala.
 
»Curley nije bio ovdje«, reče Candy mrzovoljno.
 
Stajala je mirno na pragu, smiješeći im se malo, te trljala nokte jedne ruke palcem i kažiprstom druge. A oči su joj putovale s lica na lice. »Ostavili su sve slabe ovdje«, reče konačno. »Mislite li da ne znam kamo su svi otišli? Čak i Curley. Znam kamo su svi otišli.«
 
Lennie ju je promatrao kao opsjednut, ali su Candy i Crooks, mršteći se, izbjegavali njezin pogled. Candy se javi. »Onda ako znate, zašto nas pitate gdje je Curley?« Gledala ih je zabavljajući se. »Smiješno«, reče. »Ako uhvatim bilo kojega momka i on je sam, ja se s njim lijepo sporazumijevam. Ali samo neka su dva momka zajedno, vi već nećete da razgovarate. Svi su samo bijesni.« Pusti prste i stavi ruke na bokove. »Vi ste svi u strahu jedan od drugoga, eto to je. Svaki se pojedini boji da mu ostali što ne pronađu.« 

 Nakon stanke Crooks se oglasi: »Bit će možda ipak bolje da sada odete u svoju kuću. Mi ne želimo neprilika.«
 
»Eh, pa ja vam ne zadajem neprilika. Mislite li da ja ne volim razgovarati s nekim od vremena do vremena? Mislite li da ja volim neprestano čamiti u toj kući?«
 
Candy položi osakaćeni zglob na koljeno i nježno ga protrlja rukom. Reče prijekorno: »Vi imate muža. Nemate nikakva prava da se naokolo zabavljate s drugim momcima i izazivate neprilike.«
 
Mlada žena planu. »Svakako, imam muža. Svi ste ga vidjeli. Sjajan momak, je li? Uvijek samo pripovijeda što će učiniti onima koje ne voli, a on ne voli nikoga. Mislite li da ću ja samo sjediti tamo u onoj kući i slušati kako će Curley zadati dva početna udarca ljevicom i onda upotrijebiti prokušani desni kroše? "Jedan — dva", veli. "Samo prokušani jedan — dva, i on je na zemlji."« Zastala je, a lice joj izgubi zlovoljan izraz i zasja zanimanjem. »Čujte — što se dogodilo s Curleyevom rukom?«
 
Nastao je nelagodan tajac. Candy krišom pogleda Lennija. Onda se nakašlja. »Pa ... Curley ... stroj mu je zahvatio ruku, gospođo. Zdrobio mu ruku.«
 
Časak je promatrala, a onda se nasmija. »Dabome! Mislite li da ćete me namagarčiti? Curley je nešto započeo što nije dovršio. Zahvaćen strojem — dabome! Eh, sada neće nikome zadati prokušani jedan — dva otkako mu je ruka zdrobljena. Tko mu je zdrobio ruku?«
 
Candy će ponovo zlovoljno: »Stroj mu je zahvatio.«
 
»U redu«, reče ona prezirno. »U redu, krijte ga ako hoćete. Što me briga? Vi bijedne skitnice mislite da ste tako prokleto dovitljivi. Što mislite, što sam ja — dijete? Kažem vam, mogla sam otići s putujućim kazalištem. I to ne samo s jednim. A jedan mi je čovjek rekao da bi me mogao staviti u film ...« Bila je bez daha od gnjeva. »Subotnja večer. Svi su izišli da nešto poduzmu. Svi! A što radim ja? Stojim ovdje i razgovaram s nekoliko skitnica sa zavežljajem — s crncem, glupavcem i ušljivom starom ovcom — pa i to mi je drago, jer drugoga nikoga nema.«
 
Lennie ju je promatrao napol otvorenih usta. Crooks se povukao u strašno zaštitno dostojanstvo crnca. Ali kod staroga Candyja iznenada nastade promjena. Iznenada je ustao i prevrnuo svoju bačvicu od čavala. »Dosta mi je«, reče ljutito. »Niste poželjni ovdje. Rekosmo vam da niste. I kažem vam, krivo ste zamislili što smo mi. Nemate dovoljno pameti u toj pilećoj glavi čak ni da vidite da nismo skitnice. Uzmimo da nas dadete izbaciti. Uzmimo da to učinite. Mislite da ćemo udariti glavnom cestom i tražiti drugo ovako bijedno zaposlenje za dvadeset i pet centa. Vi ne znate da mi imamo vlastiti posjed, kamo možemo otići, i vlastitu kuću. Mi ne moramo ostati ovdje. Imamo kuću i piliće, i voćke i posjed, koji je sto puta ljepši od ovoga. A imamo i prijatelje, jest, to mi imamo. Možda je bilo vremena kad smo se strašili da nas ne izbace, ali sada više ne. Imamo vlastitu zemlju, i ta je naša, i mi možemo otići onamo.«
 
Curleyeva mu se žena nasmija. »Dabome«, reče. »Previše sam vas ja takvih vidjela. Kad biste imali dvadeset i pet centi na tom svijetu, eh, već biste bili u gradu i kupili za njih dvije čaše rakije i oblizivali dno čaše. Poznajem ja vas momci!«
 
Candyjevo se lice sve više rumenjelo, ali prije nego što je prestala govoriti, on je već vladao sobom. Bio je gospodar položaja. »Morao sam znati«, reče blago. »Možda će biti bolje da se pokupite i brinete za svoj posao. Mi vam nemamo baš ništa kazati. Mi znamo što imamo, i svejedno nam je da li vi to znate ili ne znate. Zato će možda biti bolje da se sada izgubite odavle, jer Curleyu možda neće biti po volji da mu je žena u staji s nama, dotepenim skitnicama.« 
 
Ona prijeđe pogledom s lica na lice, a sva su bila nepristupačna. Najdulje je gledala Lennija, dok nije sav smeten poniknuo pogledom. Iznenada ona reče: »Gdje si zaradio te masnice na licu?«
 
Lennie podiže oči u osjećaju krivnje. »Tko — ja?«
 
»Jest — ti.«
 
Lennie se pogledom obrati Candyju za pomoć, a onda opet obori pogled u krilo. »Stroj mu je zahvatio ruku«, reče.
 
Curleyeva se žena nasmija. »Vrlo dobro, stroj! Razgovarat ću s tobom kasnije. Sviđaju mi se strojevi.«
 
Candy upade: »Ostavite tog momka na miru. Nemojte se s njime petljati. Reći ću Georgeu što kažete. George vam neće dati da se petljate s Lennijem.«
 
»Tko je George?« upita ona. »Onaj mali s kojim si došao?«
 
Lennie se sretno nasmjehnu. »To je taj«, reče. »To je taj čovjek, i on će mi dati da pazim na kuniće.«
 
»Eh, ako je to sve što želiš, ja bih ti sama mogla nabaviti dva kunića.« 

Crooks skoči sa svog ležaja i stade pred nju. »Dosta mi je«, reče hladno. »Vi nemate pravo dolaziti u sobu crnca. Vi nemate pravo da se ovdje uopće petljate. Sada ćete izići, i to brzo. Ako nećete, molit ću gazdu da vam više nikada ne dopusti da dolazite u staju.«
 
Ona se okrenu k njemu, puna prezira. »Čuj, crnče«, reče. »Znaš što ti ja mogu učiniti ako samo zineš?«
 
Crooks je nemoćno zurio u nju, a onda sjeo na svoj ležaj i povukao se u se.
 
Ona mu se posve približi. »Znaš li što bih mogla učiniti?«
 
Crooks kao da se smanjivao, pa se stisnu uza zid. »Da, gospođo.«
 
»Eh, onda se ne miješaj, crnče. Mogla bih te dati objesiti na drvo tako lako da čak ne bi bilo ni smiješno.«
 
Crooks se sveo na ništa. Tu više nije bilo ni ličnosti, ni nekoga ja — ničega što bi moglo izazvati sklonost ili mržnju. »Jest, gospođo«, reče, a glas mu je bio tup.
 
Trenutak je stajala nad njime, kao da čeka da će se maknuti, kako bi ga mogla ponovo ošinuti; ali je Crooks sjedio savršeno mirno, odvraćena pogleda, uvukavši u sebe sve što bi mu mogli povrijediti. Konačno se okrenula ostaloj dvojici.
 
Stari ju je Candy promatrao netremice. »Ako biste to učinili, mi bismo kazali«, reče mirno. »Rekli bismo kako ste to izmislili o Crooksu.«
 
»Pričajte, đavo vas odnio«, viknu ona. »Nitko vas ne bi slušao, i vi to znate. Nitko vas ne bi slušao.«
 
Candy popusti. »Ne«, suglasi se. »Nitko nas ne bi slušao.«
 
Lennie zacvilje: »Volio bih da je George ovdje. Volio bih da je George ovdje.«
 
Candy mu pristupi. »Ne boj se ništa«, reče. »Upravo sam čuo kako se momci vraćaju. George će sada već biti u nastambi, kladim se.« On se okrenu Curleyevoj ženi. »Bolje je da idete sada kući«, reče mirno. »Ako sada odmah odete, nećemo reći Curleyu da ste bili ovdje.«
 
Ona ga hladno odmjeri. »Nisam baš sigurna da si nešto čuo.«
 
»Bolje će biti da se ne izlažete«, reče on. »Ako niste sigurni, bolje je učiniti ono što je sigurno.«
 
Ona se okrenu Lenniju. »Drago mi je što si malo udesio Curleya. To mu se već dugo spremalo. Kadšto bih voljela da ga sama udesim.« Ona kliznu kroz vrata i iščeznu u mračnoj staji. Dok je prolazila kroza staju, ularni su lanci zveketali, neki su konji frktali, a neki toptali nogama.
 
Činilo se kao da Crooks polako izviruje ispod zaštitnih naslaga koje je bio navukao. »Je li to istina što si rekao — da su se momci vratili?« upita.
 
»Svakako. Čuo sam ih.«
 
»Eh, ja nisam ništa čuo.«
 
»Vrata su zalupila«, reče Candy, pa nastavi: »Isuse Kriste, što se Curleyeva žena zna nečujno kretati. Rekao bih da je imala mnogo vježbe.«
 
Crooks je sada izbjegavao čitav taj predmet. »Možda će biti bolje, momci, da odete«, reče. »Nisam siguran da vas ovdje još želim. Crnac mora imati neka prava, čak ako mu i nisu po volji.«
 
Candy uzvrati: »Ta vještica nije ti to morala reći.«
 
»Nije to ništa«, reče Crooks tupo. »Vi ste, momci, ušli i sjeli, pa sam zaboravio. To što ona kaže, istina je.«
 
Vani u staji konji su stali rzati, lanci su zazveketali, a jedan glas zovnu: »Lennie! Ej, Lennie! Jesi li u staji?«
 
»To je George«, kliknu Lennie. Pa se odazove: »Ovdje sam, George. Evo me unutri.«
 
U trenu George je stajao u dovratku i ogledavao se po sobici, negodujući. »Što radiš u Crooksovoj sobi? Ne bi smio biti ovdje.«
 
Crooks kimnu glavom. »Rekao sam im, ali su ipak ušli.«
 
»Eh, pa zašto ih nisi izbacio?«
 
»Nije me mnogo smetalo», reče Crooks. »Lennie je dobar momak.«
 
Sada se Candy razmahnu. »Oh, George! Ja sam računao i računao. Smislio sam kako možemo na tim kunićima čak i novaca zaraditi.«
 
George se namršti. »Mislim da sam vam rekao da o tome nikom ne pripovijedate.«
 
Candy je bio utučen. »Nismo rekli nikome, osim Crooksu.«
 
»Eh, momci«, reče George, »iziđite odavle. Isuse, čini se da ne mogu ni na čas otići.«
 
Candy i Lennie ustadoše i pođoše prema vratima. Crooks zovnu: »Candy!«
 
»Ha?«
 
»Sjećaš li se što sam rekao o okopavanju i obavljanju sitnih poslova?«
 
»Jest«, reče Candy. »Sjećam se.«
 
»Eh, pa zaboravi to«, reče Crooks. »Nisam ozbiljno mislio. Samo sam se šalio. Ja ne bih htio ići ni na kakvo takvo imanje.«
 
»Pa, u redu, ako tako misliš. Laku noć.«
 
Njih trojica iziđoše na vrata. Dok su prolazili kroza staju konji su frktali a ularni lanci zveketali.
 
Crooks je sjedio na svojemu ležaju i časak gledao na vrata, a onda posegao za bočicom s lijekom. Izvuče košulju na leđima, nali malo lijeka na ružičasti dlan i, posegnuvši za leđa, poče polako trljati križa. 

5

 
Čitava jedna strana staje bila je visoko zatrpana novim sijenom, a iznad te hrpe visjele su četverozube mehaničke vile, obješene o koloturnik. Sijeno se spuštalo poput padine brijega do drugoga kraja staje, gdje je bio prazan prostor, još neispunjen sijenom nove kosidbe. Postrance se vidjele ljese, a između drvenih pregrada virile konjske glave.
 
Bila je nedjelja poslije podne. Počivajući, konji su griskali preostale šake sijena te udarali nogama, grizli drvo na jaslama i zveketali ularnim lancima. Popodnevno se sunce probilo kroz pukotine zidova staje i poleglo po sijenu u svijetlim prugama. U zraku se čulo zujanje muha, lijeno popodnevno zvrndanje.
 
Izvana je dopirao zveket potkova o željezni klin i povici ljudi kod igre, čas potičući, čas se izrugujući. Ali je u staji bilo tiho i zujavo, uvukla se u nju neka lijenost i toplina.
 
Samo je Lennie bio u staji; sjedio je u sijenu kraj sanduka pod jaslama, na onomu kraju staje koji još nije bio zatrpan. Sjedio je u sijenu i promatrao uginulo štene što je pred njim ležalo. Dugo ga je promatrao, a onda ispruzio golemu ruku i pogladio ga, pogladio ga od jednoga kraja do drugoga.
 
I Lennie je tiho govorio štenetu: »Zašto si se dao ubiti? Ti nisi tako malen kao miševi. Nisam te jako lupnuo.« Podignu glavu štenetu, zaviri mu u lice i reče: »Sad mi možda George neće dati da pazim na kuniće ako otkrije da si ubijen.«
 
On izdubi jamicu u sijenu i položi štene u nju te ga prekrije sijenom da se ne vidi; ali je i dalje zurio u humak koji je napravio. Reče: »Nije takvo zlo da bih morao ići da se sakrijem u guštik. On, ne! Ovo nije. Reći ću Georgeu da sam ga našao mrtva.«
 
On otkopa štene i pretraži ga te ga stade gladiti od ušiju do repa. Nastavi zabrinuto: »Ali će on znati. George uvijek zna. On će reći: "Ti si to učinio. Nemoj pokušavati da me zavaravaš." I još će reći: "E, baš zbog toga nećeš paziti na kuniće!"«
 
Iznenada planu. »Prokleo te bog!« viknu. »Zašto si se dao ubiti? Nisi malen kao miševi.« Uze štene i odbaci ga žestokim zamahom od sebe, pa mu okrenu leda. Sjedio je nadvijen nad koljena i šaptao: »Sad mi neće dopustiti da pazim na kuniće. Sad mi neće dati.« U svojoj se tuzi ljuljao naprijed i natrag.
 
Izvana se oču zvonki udar potkove o željezni klin, a zatim malen zbor povika. Lennie ustade i donese štene natrag, položi ga na sijeno pa sjede. Ponovo ga je gladio. »Nisi bio dovoljno velik«, reče. »Govorili su mi i govorili da nisi. Nisam znao da si tako krhak.« Prstima se poigra mlohavom uškom šteneta. »Možda će Georgeu biti svejedno«, reče. »Ovaj prokleti mali skot nije ništa značio Georgeu.«
 
Iza kraja posljednjega pregratka pojavi se Curleyeva žena. Došla je veoma tiho, tako da je Lennie nije ni primijetio. Nosila je svoju svijetlu pamučnu haljinu i papuče sa crvenim nojevim perjem. Lice joj je bilo namazano, a uvojci, nalik na sitne kobasice, svi na mjestu. Bila je već posve blizu Lenniju prije nego što je on podigao pogled i spazio je.
 
U zaprepaštenju on prstima nabaca sijena naštene. Zlovoljno uzdigne pogled prema njoj.
 
Ona reče: »Što to tamo imaš, ljepotane?«
 
Lennie je ljutito pogleda. »George kaže da s vama ne smijem ništa imati — ni razgovarati, ništa.«
 
Ona se nasmija. »George ti daje naloge za sve?«
 
Lennie spusti pogled na sijeno. »Kaže da neću smjeti paziti na kuniće ako s vama razgovaram ili bilo što drugo.«
 
Ona reče mirno: »On se boji da Curley ne pobjesni. Eh, Curley ima ruku u zavoju — a ako Curley postane neugodan, možeš mu prebiti i drugu ruku. Nisi ti mene prevario pričom da mu ju je stroj zahvatio.«
 
Ali se Lennie nije dao uvući. »Ne, gospodine moj. Neću s vama razgovarati, niti išta.«
 
Ona kleknu u sijeno kraj njega. »Čuj«, reče. »Svi su momci na natjecanju s potkovama. Tek je oko četiri sata. Nijedan neće ostaviti natjecanje. Zašto ne smijem s tobom razgovarati? Nikada ne uspijevam da s nekim pričam. Postajem strašno samotna.«
 
»Eh«, reče Lennie, »ali ja ne smijem s vama razgovarati niti išta drugo.«
 
»Postajem samotna«, reče ona. »Ti možeš razgovarati s ljudima, ali ja ne smijem razgovarati ni s kim, osim s Curleyem. Inače on pobjesni. Kako bi tebi bilo da ne razgovaraš ni s kim?«
 
»Eh, ali ja ne bih smio. George se boji da ću upasti u nevolju.« 
 
Ona promijeni predmet razgovara. »Što to imaš tamo pokriveno?«
 
Sad se Lenniju vrati sav jad. »Samo svoga psića«, reče žalosno. »Samo svoga malog psića.« I on razgrnu sijeno s njega.
 
»Gle, pa mrtav je«, uzviknu ona.
 
»Bio je tako malen«, reče Lennie. »Samo sam se igrao s njim... a on je učinio kao da će me ugristi... a ja sam učinio kao da ću ga ćušiti... i... i... to sam učinio i onda je bio mrtav.«
 
Ona ga stade tješiti. »Ništa se ti nemoj žalostiti. To je bio samo mješanac. Lako ćemo dobiti drugoga. Čitava je zemlja puna mješanaca.«
 
»Nije toliko zbog toga«, tumačio je Lennie sav jadan. »George mi sada neće dopustiti da pazim na kuniće.«
 
»Zašto neće?«
 
»Eh, rekao je, ako učinim još koju nevaljalštinu, neće mi dati da pazim na kuniće.«
 
Ona mu se primaknu i stade ga umirivati: »Ne boj se sa mnom razgovarati. Čuj kako momci tamo vani galame. Okladili su se u četiri dolara za to natjecanje. Nijedan od njih neće otići dok ne bude gotovo.« 
 
»Ako me George vidi kako razgovaram s vama, on će me temeljito izdevetati«, reče Lennie oprezno. »Rekao mi je to.«
 
Lice joj bljesnu srdžbom. »Što mu smeta na meni?« viknu. »Zar ja nemam prava da i s kim razgovaram? Što oni, uostalom misle tko sam ja? Ti si zgodan momak. Ne znam zašto he bih smjela s tobom razgovarati. Ja ti ne činim ništa nažao.«
 
»Eh, George kaže da ćete nas uvući u neku poparu.«
 
»Oh, gluposti!« reče ona. »Što ja tebi činim nažao? Čini se da nijedan od njih ne mari kako ja moram živjeti. Ja ti kažem, nisam ja navikla ovako živjeti. Mogla sam nešto od sebe stvoriti.« Doda tajnovito: »Možda još i hoću.« A onda joj riječi provališe u strasti saopćavanja, kao da se žuri prije negoli bi joj mogli oduzeti slušaoca. »Ja sam iz Salinasa«, reče. »Došla sam onamo još kao dijete. Eh, prošlo ti je onuda putujuće kazalište, i ja upoznam jednoga od glumaca. On mi kaže da bih mogla ići s tim kazalištem. Ali me moja stara nije htjela pustiti. Istom mi je petnaest godina, govorila mi stara. Ali je čovjek govorio da bih mogla. I da sam otišla, ne bih živjela ovako, budi siguran.« 

 Lennie je gladio štene gore-dolje. »Mi ćemo imati malo imanje — i kuniće«, protumači.
 
Ona brzo nastavi priču, da je ne bi prije prekinuli. »Drugi put sam upoznala jednog muškarca, bio je kod filma.
 
Otišla sam s njime na ples u Riverside Dance Palace. Rekao je da će me staviti u film. Kaže da sam prirodni tip. Čim se vrati u Hollywood pisat će mi o tome.« Pažljivo pogleda Lennija da vidi da li ga se to doima. »Nikada nisam dobila to pismo«, reče. »Sve mislim da mi ga je moja stara ukrala. Eh, nisam namjeravala ostati negdje gdje neću ni do čega dotjerati ili nešto stvoriti od sebe i gdje ti se pisma kradu. A i pitala sam je li ga ukrala, a ona kaže da nije. Zato sam se udala za Curleya. Upoznala sam ga iste večeri u zabavištu Riverside Dance Palace.« Onda upita: »Slušaš li ti?«
 
»Ja? Svakako.«
 
»Eh, nisam to nikome prije kazala. Možda i ne bi trebalo Ne volim Curleya. On nije zgodan čovjek.« A budući da mu se povjerila, ona se primaknu još bliže Lenniju i sjede uz njega. »Mogla sam biti kod filma i imati lijepe haljine — sve one lijepe haljine kakve tamo nose. I mogla sam sjediti u onim vellkim hotelima i da me samo slikaju. Kad bismo imali pokusna prikazivanja, mogla bih onamo ići i govoriti na radio, a ne bi me stajalo ni centa, jer bih bila kod filma. I onda sve one lijepe haljine kakve tamo nose. Jer taj muškarac kaže da sam prirodni tip.« Uzdignu pogled prema Lenniju pa rukom i šakom učini veličajnu kretnju da pokaže da zna glumiti. Prsti su joj slijedili zglob, a mali se prst otmjeno isticao od ostalih.
 
Lennie duboko uzdahnu. Izvana dopre zvek potkove o kovinu i zatim zbor poklika. »Netko je postigao pogodak«, reče Curleyeva žena.
 
Svjetlo se sada dizalo kako je sunce zalazilo, a sunčane se trake uspinjale uza zid i padale iznad ljesa i iznad konjskih glava.
 
Lennie reče: »Da možda odnesem toga psića van i bacim nekamo, pa George ne bi nikad saznao. A onda bih mogao paziti na kuniće bez ikakvih neprilika.«
 
Curleyeva se žena naljuti. »Zar ne misliš ni na što osim na kuniće?«
 
»Imat ćemo imanjce«, strpljivo objasni Lennie. »Imat ćemo kuću i vrt i komad posijan djetelinom za kuniće, a ja ću uzeti vreću, napuniti je djetelinom i onda odnijeti kunićima.«
 
»Zašto si tako lud za kunićima?« upita ona.
 
Lennie je morao pažljivo misliti prije nego što je došao do zaključka. Oprezno joj se primaknu te se nađe tik uz nju.
 
»Volim milovati sve što je dražesno. Jednoć sam na sajmu vidio dugodlake kuniće. Što su bili lijepi, ne biste vjerovali. Čak sam i miševe milovao, ali ne kada sam mogao dobiti nešto bolje.«
 
Curleyeva se žena malo odmaknu od njega. »Ja mislim da si lud«, reče.
 
»Ne, nisam«, ozbiljno je tumačio Lennie. »George kaže da nisam. Volim prstima milovati nešto lijepo, nešto mekano.«
 
Ona se malo umiri. »Eh, a tko to ne voli?« reče. »Svatko to voli. Ja volim opipavati svilu i baršun. Voliš li pipati baršun?«
 
Lennie se tiho nasmija od zadovoljstva. »Bogami, i te kako«, kliknu sav sretan. »A imao sam i komad svile. Neka mi ga je gospođa dala, a ta gospođa bila je — moja tetka Clara. Dala ga je baš meni — otprilike ovoliki komad. Volio bih i sada imati taj baršun.« Lice mu se namršti. »Izgubio sam ga«, reče. »Već ga dugo nisam vidio.«
 
Curleyeva mu se žena nasmija. »Ti si lud«, reče, »ali si posve zgodan momak. Baš kao neko veliko dijete. No čovjek može razumjeti što otprilike misliš. Kad uređujem kosu, katkada samo sjedim i gladim je, jer je tako mekana.« Da pokaže kako to čini, ona prstima pogladi tjeme. »Neki ljudi imaju tako nekako grubu kosu«, reče samodopadno. »Evo, na primjer, Curley. Kosa mu je baš kao žica. A moja je mekana i svilena. Naravno, ja je često četkam. Od toga je svilena. — Evo — pipni ovdje.«
 
Ona uze Lennijevu ruku i položi je na svoju glavu. »Pipni ovuda naokolo i vidi kako je meka.«
 
Lennijevi golemi prsti stadoše milovati njezinu kosu. »Nemoj je pomrsiti«, reče ona.
 
»Oh, to je divno«, reče Lennie i pomilova jače. »Oh, to je divno.«
 
»Pazi, evo, pomrsit ćeš je.« A onda viknu ljutito: »Prestani sad, svu ćeš mi je pomrsiti.« Ona trgnu glavom u stranu, a Lennijevi se prsti sklopiše snažno oko njezinih uvojaka ne puštajući ih. »Pusti«, vikala je. »Pusti!«
 
Lennija obuze strava. Lice mu se sve iskrivi. Ona tad vrisnu, a Lennijeva druga ruka zaklopi joj usta i nos. »Molim, nemojte«, molio je. »Oh, molim, ne činite to. George će biti ljut.« 
 
Ona se bijesno otimala pod njegovim rukama. Nogama je mlatarala po sijenu i previjala se da se oslobodi; ispod Lennijeve ruke prodre prigušeno vriskanje. Lennie od straha zaplaka. »Oh, molim, nemojte to činiti«, moljakao je. »George će kazati da sam počinio neko zlo. Neće mi dati da pazim na kuniće.« Malo odmaknu ruku, a iz nje provali promukao krik. Tada se Lennie naljuti. »Eh, pa sada nemojte«, reče. »Neću da vrištite. Dovest ćete me u nepriliku, baš kako je George rekao da hoćete. Ne činite to!« Ona se i dalje otimala, a oči su joj bile lude od užasa. On je tada strese — ljutio se na nju. »Nemojte vrištati«, reče i strese je; a tijelo joj se zakoprca poput ribe. A onda se umiri, jer joj je Lennie slomio kičmu.
 
On spusti pogled na nju i pažljivo maknu ruku s njezinih usta! ležala je nepomično. »Ne želim vam učiniti ništa nažao«, reče, »ali će George pobjesniti ako vrištite.« Kako nije odgovarala niti se maknula, on se nagnu posve nad nju. Podignu joj ruku i pusti je da padne. Časak kao da je bio smeten. A onda prošaputa u stravi: »Učinio sam nešto zlo. Učinio sam još nešto zlo.«
 
Nabaca sijena na nju tako da ju je djelomično prekrilo. Izvana dopre vika ljudi dvoštruka zveka potkova o kovinu. Prvi put Lennie sada postade svjestan vanjskoga svijeta. Šćućurio se u sijenu i osluškivao. »Učinio sam nešto uistinu zlo«, reče. »Nisam to smio učiniti. George će biti bijesan. I... rekao je... da se sakrijem u guštik dok on ne dođe. To mi je rekao.«
 
Lennie se vrati i pogleda na mrtvu ženu. Štene je ležalo tik uz nju. Lennie ga diže sa zemlje. »Bacit ću ga nekamo«, reče. »I ovako je već dosta zlo.« Stavi štene pod kaput, odšulja se do zida staje te proviri kroz pukotine prema igračima. A onda, šuljajući se, zaobiđe posljednje jasle i nestade. 

Sunčane su zrake sada već padale visoko na zid, a svjetlo se u staji smekšalo. Curleyeva je žena ležala poleđice, napol pokrivena sijenom.
 
U staji je bilo veoma tiho, popodnevna je tišina vladala na posjedu. I kao da se čak i zveka potkova, čak i glasovi ljudi u igri stišavahu. Zrak se u staji mračio prije negoli vani. Na otvorena vrata za sijeno uleti golub te ponovo izleti. Iza posljednjeg se pregratka pojavi ovčarska kuja, mršava i dugačka, teških, ovješenih sisa. Na pol puta do sanduka, gdje su joj bili mladi, ona osjeti mrtvački miris Curleyeve žene, i dlaka joj se na leđima nakostriješi. Zacvilje i otpuza do sanduka te skoči među štenad.
 
Curleyeva je žena ležala napol pokrivena žutim sijenom. A sva prostota i sva snovanja, sve nezadovoljstvo i sva bolesna želja za pažnjom iščezli su joj s lica. Bila je veoma lijepa i jednostavna, a lice joj je bilo ljupko i mlado. Sada se zbog narumenjenih obraza i nacrvenjenih usta činila živa i kao da lako spava. Uvojci, kao sitne kobasičice, rasuli se po sijenu iza glave, a usne se rastvorile.
 
Kao što se kadšto događa, vrijeme kao da bijaše na čas zastalo, zvuk umuknu i pokret prestade, i tako potraja dulje nego jedan tren.
 
Tada se vrijeme postepeno opet probudi i lijeno pokrenu. Konji su toptali s druge strane jasala, a ularni su lanci zveketali. Vani su glasovi ljudi postali jači i jasniji.
 
Oko kraja posljednjeg pregratka čuo se Candyjev glas. »Lennie«, zvao je. »Oj, Lennie! Jesi li tu? Još sam nešto sračunao. Kazat ću ti što možemo učiniti, Lennie.« Stari se Candy pojavi iza posljednjeg pregratka. »Oj, Lennie!« zovnu ponovo; onda zastade, i tijelo mu se ukoči. Glatkim zglobom protrlja bijele čekinjaste zaliske. »Nisam znao da ste ovdje«, reče Curleyevoj ženi.
 
Kad ona ne odgovori, on priđe bliže. »Ne biste smjeli ovdje spavati«, reče s negodovanjem; a onda je već bio uz nju i — »Oh, Isuse Kriste!« Obazre se bespomoćno i protrlja bradu. A onda poskoci i brzo iziđe iz staje.
 
Međutim staja sada oživje. Konji su toptali i frktali i žvakali slamu iz svoje stelje i zveketali ularnim lancima. Za čas se Candy vrati, a s njime George.
 
»O čemu si htio sa mnom govoriti?« upita George.
 
Candy pokaza na Curleyevu ženu. George iskolači oči. »Što joj je?« upita. Priđe bliže i tada kriknu kao i Candy:
 
»Isuse Kriste!« Baci se na koljena uz nju. Stavi joj ruku na srce. I kad se konačno uspravio, polagano i ukočeno, lice mu je bilo tvrdo i nategnuto kao drvo, a oči mu bile krute.
 
»Tko je to učinio?« upita Candy.
 
George ga hladno pogleda. »Zar se ne dosjećaš?« upita. I Candy zašutje. »Trebalo je da znam«, reče George beznadno »Mislim da sam negdje u dnu pameti znao.«
 
Candy upita: »Što ćemo sada, George? Što ćemo sada?«
 
Dugo je trebalo dok je George odgovorio. »Mislim... moramo reći... momcima. Mislim da ga moramo uhvatiti i zatvoriti. Ne možemo mu dopustiti da umakne. Pa taj bi jadni klipan uginuo od gladi.« Pokuša sam sebe umiriti. »Možda će ga zatvoriti i biti dobri prema njemu.«
 
Ali Candy reče uzbuđeno: »Morali bismo ga pustiti da pobjegne. Ne poznaješ ti Curleya. Curley će htjeti da ga linčuju. Curley će ga dati ubiti.«
 
George je promatrao Candyjeve usne. »Da«, reče konačno, »to je tačno, Curley će to učiniti. Ostali momci također.« I on se obazre na Curleyevu ženu.
 
Candy sada izrazi svoje najveće strahovanje. »Ti i ja možemo kupiti ono imanjce, je li, George?«
 
Prije nego što je George odgovorio, Candy spusti glavu i obori pogled na sijeno. Znao je.
 
George reče tiho: »Mislim da sam znao već od samoga početka. Mislim da sam znao da ga nikad nećemo kupiti. On je toliko volio o njemu slušati da sam pomalo počeo već misliti da ćemo moći.«
 
»Dakle — sve je propalo?« upita Candy zlovoljno.
 
George ne odgovori na to pitanje. Reče: »Odradit ću svoj mjesec dana, uzeti svojih pedeset dolara i ostati svu noć u kakvoj smrdljivoj javnoj kući. Ili ću sjesti u neku igračnicu i ostati dok svi ne odu kući. Onda ću se vratiti i raditi još mjesec dana i opet imati pedeset dolara.«
 
»On je tako dobar momak«, reče Candy. »Nisam mislio da bi išta takvo mogao učiniti.«
 
George je sveudilj zurio u Curleyevu ženu. »Lennie to nije nipošto učinio iz pokvarenosti«, reče. »Uvijek je činio nepodopštine, ali nikada ništa zlo.« Uspravi se i obazre na Candyja. »Slušaj sad. Moramo kazati momcima. Moraju ga uhvatiti, mislim. Nema drugog izlaza. Možda mu neće učiniti ništa nažao.« Pa doda oštro: »Neću im dati da Lenniju učine što nažao. Sad slušaj! Momci bi mogli pomisliti da sam i ja bio u to umiješan. Ja idem u nastambu. Ti onda malo kasnije iziđi i kaži momcima o njoj, a ja ću pridoći i praviti se kao da je dotle nisam vidio. Hoćeš li tako? Da momci ne misle da sam bio umiješan?«
 
»Svakako, George«, reče Candy. »Svakako hoću.«
 
»Dobro. Daj mi onda dvije minute vremena, pa zatim istrči i kaži momcima kako si je upravo našao. Ja sada idem.« George se okrenu i brzo iziđe iz staje. 
 
Stari ga je Candy pratio pogledom. Bespomoćno se ogleda na Curleyevu ženu, i malo pomalo žalost mu se i srdžba izliše u riječi. »Ti prokleta droljo«, reče bijesno. »Uspjelo ti je, je li? Mislim da ti je drago. Svatko je znao da ćeš stvoriti zbrku. Nisi bila ni za što. Nisi dobra ni za što ni sada, odvratna droljo!« Šmrcao je, a glas mu je podrhtavao. »Mogao sam okopavati vrt i prati suđe za momke.« Zastade, a onda nastavi jednolično. Ponavljao je stare riječi. »Kad bi došao cirkus ili se održavala utakmica... mi bismo išli gledati ... samo bismo rekli: "Do đavola s radom", i otišli bismo. Nikada ne bismo ni pitali koga. A imali bismo svinju i piliće... a zimi... mala trbušasta peć... a onda dođe kiša... a mi bismo samo sjedili unutri.« Oči mu se zamagliše od suza, i on se okrenu te nemoćno iziđe iz staje, trljajući čekinjaste zaliske batrljicom ručnoga zgloba.

Buka igre prestade vani. Začuše se upitni glasovi, topot nogu u trku, i ljudi upadoše u staju. Slim i Carlson, mladi Whit i Curley, a za njima Crooks neopaženo.
 
Iza njega išao je Candy, a posljednji George. George je obukao svoj plavi pamučni kaput i zakopčao ga, a crni šešir, navukao duboko na oči. Potrčaše oko posljednje pregrade.
 
Pogledima nađoše u mraku Carleyevu ženu pa zastadoše, šutke je promatrajući.
 
Slim joj tada mirno pristupi i opipa joj bilo. Mršavim prstom dotaknu joj obraz, a onda joj zavuče ruku pod malo iskrivljen vrat i prstima joj pretraži šiju. Kad je ustao, ljudi se naguraše oko njega, i čarolije nestade.
 
Curley iznenada oživje. »Znam tko je to učinio«, viknu, »Onaj veliki pasji sin. Znam da je on to učinio. Pa — svi su ostali bili vani igrajući potkove.« Natjeravao se u bijes. »Uhvatit ću ja njega. Idem po pušku. Sam ću ubiti toga velikog pasjeg sina. Prostrijelit ću mu crijeva. Dođite momci!« Bijesno izleti iz staje. Carlson reče: »Idem po svoj Luger«, pa i on istrči.
 
Slim se mirno okrenu Georgeu. »Mislim da je to svakako Lennie učinio«, reče. »Kičma joj je slomljena. Lennie je to mogao učiniti.«
 
George nije odgovarao, ali je polako kimnuo glavom. Šešir mu je bio duboko navučen na lice da su mu oči bile sakrivene.
 
Slim nastavi: »Možda kao ono u Weedu, o čemu si pripovijedao.«
 
George ponovno kimnu.
 
Slim uzdahnu. »Eh, mislim da ga moramo uhvatiti. Što misliš kamo je mogao otići?«
 
Činilo se da Georgeu treba vremena da oslobodi svoje riječi. »On je vjerojatno — išao prema jugu«, reče. »Došli smo sa sjevera, pa je vjerojatno krenuo prema jugu«, reče.
 
»Mislim da ga moramo uhvatiti«, ponovi Slim.
 
George mu se posve približi. »Ne bismo li ga možda mogli dovesti, pa da ga zatvore? On je lud, Slime. On to nije nipošto učinio iz zlobe.«
 
Slim kimnu glavom. »Mogli bismo«, reče, »ako bismo mogli zadržati Curleya kod kuće. Ali će ga Curley htjeti ustrijeliti. Curley je još bijesan zbog svoje ruke. A recimo da ga i zatvore, pa ga svežu i stave u kavez? Ni te nije dobro, George.«
 
»Znam«, reče George. »Znam.«
 
Carlson utrči u staju. »Taj mi je klipan ukrao Luger«, viknu. »Nema ga u mojoj torbi.« Curley uđe za njim, a u zdravoj je ruci nosio lovačku pušku. Sada je Curley bio hladan.
 
»Dakle, momci«, reče, »crnac ima lovačku pušku. Uzmi je ti, Carlsone. Kad ga vidiš, ne daj mu mogućnosti. Pucaj mu u crijeva. To će ga oboriti.«
 
Whit reče uzbuđeno: »Ja nemam puške.«
 
Curley naloži: »Ti idi u Soledad i dovedi redara. Nađi Ala Wiltza, on je šerifov zamjenik. Hajd'mo sad.« Okrenuo se sumnjičavo na Georgea. »Ti ideš s nama, momče.«
 
»Da«, reče George. »Idem. Ali čuj, Curley. Taj je jadni klipan lud. Nemoj ga ustrijeliti. Nije znao što čini.«
 
»Da ga ne ustrijelim?« viknu Curley. »On ima Carlsonov Luger. Jasno da ću ga ustrijeliti.«
 
George reče nesigurno: »Možda je Carlson izgubio svoj revolver.«
 
»Vidio sam ga jutros«, reče Carlson. »Ne, odnesen je.«
 
Slim je stajao gledajući Curleyevu ženu. Reče: »Curley - možda će biti bolje da ostaneš ovdje sa svojom ženom.«
 
Curley pocrvenje. »Ja idem«, reče. »Sam ću prostrijeliti crijeva tome velikom klipanu, premda imam samo jednu ruku. Dohvatit ću ga ja.«
 
Slim se okrenu Candyju: »Onda, Candy, ostani ti ovdje s njom. Mi ostali bolje da krenemo.«
 
Oni odoše. George stade čas kraj Candyja i obojica gledahu mrtvu ženu na zemlji dok Curley ne zovnu: »Ej, ti, George! Drži se nas, da ne mislimo da si i ti umiješan.«
 
George krenu polako za njima, a noge je teško vukao.
 
Kad su otišli, Candy čučnu u sijeno i zagleda se u lice Curleyeve žene. »Jadni klipan«, reče tiho.
 
Buka ljudi zamnje. Staja se postepeno mračila, a u svojim pregradama konji su se premještali s noge na nogu i zveketali ularnim lancima. Stari Candy leže u sijeno i prekri oči podlakticom.

6

 
Duboki zeleni jaz rijeke Salinas mirovao je u kasno poslije podne. Sunce je već ostavilo dolinu, da se uspne uz obronke Gabilanskih brda, a vrhovi se lako zarumenjeli od sunčanih zraka. Ali uz jaz, među pjegavim sikomorama, zavladala je ugodna hladovina.
 
Vodena zmija kliznu okretno jazom, okrećući glavu poput periskopa s jedne strane na drugu, prepliva svu dužinu jaza i dođe do nogu nepomična ždrala, koji je stajao na pličini. Nijema se glava i kljun strelovito ispruži i trgnu zmiju za glavu iz vode, a kljun je proguta, dok joj se rep mahnito previjao.
 
Izdaleka zašumi vjetar i njegov udarac poput vala prohuja vrhovima drveća. Lišće sikomora okrenu svoje srebrnasto naličje, a smeđe, suho lišće na zemlji poletje nekoliko koračaja. Poput srhaja, pokrenuti vjetrom, preletješe površinom jaza šićušni valići.
 
Vjetar naglo zamre kao što je naglo i dunuo, i čistina se opet umiri. Ždral je stajao na pličini, nepomičan, čekajući. Još jedna vodena zmijica zapliva jazom okrećući glavu s jedne strane na drugu.
 
Iznenada se Lennie pojavi iz guštika. Došao je nečujno, kao što se prikrada medvjed. Ždral zalepeta teško krilima, izdiže se iz vode i odletje niz rijeku. Zmijica kliznu među šaš na obali jaza.
 
Lennie priđe tiho rubu jaza. Kleknu na zemlju i stade piti, jedva dodirujući vodu usnama. Kad je po suhom lišću iznad njega šušnula neka ptičica, glava mu se trznu uvis, oči mu se i uši napregnuše u smjeru zvuka, dok ne ugleda pticu, pa tad spusti glavu i nastavi piti.
 
Kad se napio, sjede na obalu okrenut bokom prema jazu, tako da može promatrati početak staze. Koljena obujmi rukama, a bradu spusti na koljena.
 
Svjetlo se dalje uspinjalo iz doline, a kako je putovalo, vrhovi brda kao da su gorjeli sve jačim žarom.
 
Lennie progovori: »Evo vidiš. Nisam zaboravio, do đavola. Sakrij se u guštik i čekaj Georgea.« Navuče šešir duboko na oči. »George će me temeljito izgrditi«, nastavi. »George će poželjeti da bude sam i da mene nema da mu smetam.« Okrenu glavu i pogleda na svijetle vrhove brda. »Mogao bih otići ravno onamo i naći pećinu«, reče, pa tužno nastavi: »... i da nikad ne jedem preljev od rajčice — no, ništa zato. Ako me George ne želi... otići ću. Ja ću otići.« A onda se iz Lennijeve glave pojavi malena debela starica. Nosila je debele ispupčene naočari i golemu pamučnu pregaču sa džepovima, a sva je bila uškrobljena i čista. Stala je pred Lennija i stavila ruke na bokove, pa se s negodovanjem mrštila na njega.
 
A kad je progovorila, bilo je to kao da govori Lennijevim glasom. »Govorila sam ti i govorila«, reče. »Rekla sam ti, "Slušaj Georgea, jer to je valjan čovjek i dobar prema tebi." Ali ti nikad ne paziš. Činiš nevaljalštine.«
 
A Lennie joj odgovori: »Nastojao sam, draga tetka Clara. Nastojao sam i nastojao.«
 
»Ti nikada ne misliš na Georgea«, nastavi ona Lennijevim glasom. »Uvijek ti je činio samo dobro. Kad bi dobio komad kolača, uvijek si dobio polovicu ili preko polovice. A ako je bilo preljeva od rajčica, on bi ga svega davao tebi.«
 
»Znam«, reče Lennie jadno. »Nastojao sam, draga tetka Clara. Nastojao sam i nastojao.«
 
Ona ga prekinu. »Mogao bi se uvijek tako lijepo provoditi da nije bilo tebe. Uzeo bi svoju plaću i proveo se u javnoj kući, a mogao je sjesti u igračnicu i kartati se. Ali je morao pazitt na tebe.«
 
Lennie zastenje od tuge. »Znam, tetka Clara. Otići ću ravno u brda i naći pećinu i ondje živjeti, tako da više ne budem Georgeu na nepriliku.«
 
»Ti to samo kažeš«, oštro će ona. »Ti to uvijek govoriš, a prokleto dobro znaš da to nećeš učiniti. Ti ćeš naprosto ostati i iz Georgea istjerati i samoga đavla.«
 
»Pa ja bih zapravo mogao i otići. George mi neće sada dati da se brinem za kuniće.«
 
Tetka Clara nestade, a iz Lennijeve se glave pojavi golem kunić. Sjede pred njega na stražnje noge, strignu ušima i strignu nosom prema njemu. I on progovori Lennijevim glasom.
 
»Brinuti se za kuniće«, reče prezirno. »Ti ludi klipane. Nisi vrijedan ni da poližeš cipele kunićima. Ti bi ih zaboravio i ostavio ih da gladuju. To bi ti učinio. A što bi onda George mislio?«
 
»Ne bih zaboravio«, reče Lennie glasno.
 
»Vraga ne bi«, odvrati kunić. »Nisi vrijedan ni namaštena kolca da te njime zabiju u pakao. Sam bog zna da je George učinio sve što je mogao da te izvuče iz kaljuže, ali koja korist od toga. Ako misliš da će ti George dati da se brineš za kuniće, onda si čak i luđi nego obično. Neće. On će batinom izbiti samoga đavla iz tebe, eto, to će učiniti.«
 
Lennie sada odgovori ratoborno: »Neće, ne. George neće ništa takvo učiniti. Poznajem Georgea već od — ne mogu se sjetiti kada — i on nije nikada podignuo na me ruku sa štapom. On mi je dobar. On neće biti zao.«
 
»Eh, sit je on tebe«, reče kunić. »Izbit će on samoga đavola iz tebe, a onda će otići i ostaviti te.«
 
»Neće«, viknu Lennie mahnito. »Ništa takvo neće on učiniti. Znam ja Georgea. Ja i on putujemo zajedno.«
 
Ali je kunić, potiho, jednako ponavljao: »On će te ostaviti, ti ludi klipane. Ostavit će te posve sama. Ostavit će te, ludi klipane.«
 
Lennie pokrije uši rukama. »Neće, kažem ti da neće. Pa poviknu: »Oh, George — George — George!«
 
George tiho istupi iz guštika, a kunić odskakuta natrag u Lennijev mozak.
 
»Koga se đavola dereš?« reče George mirno.
 
Lennie se uspravi na koljena. »Ti me nećeš ostaviti, je li, George? Znam da nećeš.«
 
George se ukočeno približi i sjede na zemlju do njega. »Ne.«
 
»Znao sam«, viknu Lennie. »Nisi ti takav.«
 
George je šutio.
 
»George«, opet će Lennie.
 
»Da?«
 
»Učinio sam još nešto nevaljalo.«
 
»Ne mijenja ništa na stvari«, reče George i ponovo ušuti. 

Sad su još samo najviši grebeni bili u suncu. Sjena je u dolini bila plava i mekana. Iz daljine čulo se međusobno dovikivanje ljudi. George okrenu glavu i osluhne povike.
 
»George«, zovnu Lennie.
 
»Da?«
 
»Nećeš me izgrditi?«
 
»Izgrditi te?«
 
»Svakako, kako si to prije uvijek činio. Ovako: "Kad ne bih imao tebe, uzeo bih svojih pedeset dolara..."«
 
»Isuse Kriste, Lennie! Ti se ne možeš sjetiti ničega što se dogodi, ali pamtiš svaku riječ koju kažem.«
 
»Pa, nećeš to reći?«
 
George se strese. Reče tupo: »Kad bih bio sam, mogao bih tako lako živjeti.« Glas mu je bio jednoličan, bez naglaska. »Mogao bih dobiti posao i ne bih imao neprilika.« Zastade.
 
»Nastavi«, reče Lennie. »A kad dođe kraj mjeseca...«
 
»A kad dođe kraj mjeseca, mogao bih uzeti svojih pedeset dolara i otići u... javnu kuću...« Opet zastade.
 
Lennie ga živo pogleda. »Nastavi, George. Nećeš me dalje grditi?«
 
»Ne«, reče George.
 
»Eh, ja mogu otići«, reče Lennie. »Otići ću ravno u brda, i naći pećinu ako me nećeš.«
 
George se ponovo strese. »Ne«, reče. »Hoću da ostaneš sa mnom ovdje.«
 
»Pripovijedaj mi kako si prije pripovijedao«, lukavo će Lennie.
 
»Da ti pripovijedam, što?«
 
»O drugim momcima i o nama.«
 
George poče: »Momci poput nas nemaju obitelji. Nešto malo uštede i onda to spiskaju. Nemaju nikoga na svijetu, tko bi i mrvu mario za njih...«
 
»Ali mi ne«, kliknu Lennie sretno. »Pričaj sada o nama.«
 
George pošutje časak. »Ali mi ne«, reče.
 
»Jer...«
 
»Jer ja imam tebe, a...«
 
»A ja imam tebe. Imamo jedan drugoga, to je ono, zato ima netko tko mari za nas«, kliknuo je Lennie slavodobitno.
 
Večernji povjetarac pirnu čistinom, i lišće zašušti, a vjetrom podignuti valići preletješe zelenim jazom. Povici se muškaraca ponovo začuše, ovaj put mnogo bliže.
 
George skinu šešir. Reče drhtavo: »Skini šešir, Lennie. Zrak je tako ugodan.«
 
Lennie poslušno skine šešir i položi ga preda se na zemlju. Sjena je u dolini sve više plavjela, a večer se naglo približavala. Do njih je dopirao prasak granja u grmlju, nošen vjetrom.
 
»Pričaj kako će biti«, reče Lennie.
 
George je osluškivao zvukove u daljini. Na čas postade poslovan. »Pogledaj preko rijeke, Lennie, a ja ću ti pričati, tako da možeš gotovo sve vidjeti.«
 
Lennie okrenu glavu i pogleda preko jaza pa uza sve mračnije padine Gabilanskog gorja. »Nabavit ćemo imanjce«, poče George. Posegnu u džep na boku te izvuče Carlsonov Luger; oslobodi osigurač i spusti ruku s revolverom na zemlju iza Lennijevih leđa. Pogleda u Lennijev zatiljak, na mjesto gdje se sastaju lubanja i kičma.
 
Gore uzvodno zovnu muški glas, a drugi se muškarac odazva.
 
»Nastavi«, reče Lennie.
 
George podignu revolver. Ruka mu se tresla, i on je ponovo ispusti na zemlju.
 
»Nastavi«, reče Lennie. »Kako će biti. Mi ćemo imati imanjce.«
 
»Imat ćemo kravu«, reče George. »A možda i svinju i piliće... a dolje na ravnome imat ćemo ... komadić zemlje s djetelinom ...«
 
»Za kuniće«, viknu Lennie.
 
»Za kuniće«, ponovi George.
 
»A ja ću se brinuti za kuniće.«
 
»A ti ćeš se brinuti za kuniće.«
 
Lennie zahihoće od sreće. »I živjet ćemo od plodova zemlje.«
 
»Da.«
 
Lennie okrenu glavu.
 
»Ne, Lennie. Gledaj tamo dolje preko rijeke, gotovo kao da možeš vidjeti to imanje.«
 
Lennie se pokori. George spusti pogled na revolver.
 
Sada se iz guštika začu prasak koraka. George se okrenu i pogleda u tom smjeru.
 
»Nastavi, George. Kada ćemo to izvesti?«
 
»Doskora.«
 
»Ti i ja.«
 
»Ti... i ja. Svi će biti dobri prema tebi. Neće više biti neprilika. Nitko neće nikoga vrijeđati niti okradati«.
 
Lennie reče: »Mislio sam da se ljutiš na mene, George.«
 
»Ne«, reče George. »Ne, Lennie. Ne ljutim se. Nikad se nisam ljutio, a ne ljutim se ni sada. To želim da znaš.«
 
Glasovi su se sada približavali. George podiže revolver i osluhnu glasove.
 
Lennie je molio: »Hajd'mo sada tamo. Hajd'mo sada kupiti to imanje.«
 
»Svakako, sad odmah. Moram. Moramo.«
 
I George podiže revolver, stisnu ruku i primaknu cijev posve do Lennijeva zatiljka. Ruka mu se tresla, ali mu je lice bilo odlučno i ruka mu se umiri. Povuče otponac. Prasak se hica odvalja brdima i opet se isto tako vrati. Lennie se trgnu i onda se polako svali naprijed na pijesak i ostade ležati, a da nije ni zadrhtao.
 
George zadrhta i pogleda revolver, a onda ga baci od sebe na obalu, blizu hrpe stara pepela.
 
Guštik kao da se napunio povicima i topotom koraka u trku. Slimov glas viknu: »George! Gdje si George?«
 
Ali je George ukočeno sjedio na obali i gledao svoju desnicu, kojom je odbacio revolver. Skupina ljudi banu na čistinu s Curleyem na čelu. On spazi Lennija na pijesku. »Ubio ga, bogami.« Priđe i spusti pogled na Lennija, a onda opet pogleda Georgea. »Tačno u zatiljak», reče tiho.
 
Slim priđe odmah Georgeu i sjede na zemlju posve blizu njega. »Ne žalosti se«, reče Slim. »Koji put čovjek mora.«
 
Ali Carlson je stajao nad Georgeom. »Kako si to učinio?« upita.
 
»Pa, učinio sam«, reče George umorno.
 
»Je li imao moj revolver?«
 
»Da, imao je tvoj revolver.«
 
»A ti si mu ga oduzeo, zgrabio i ubio ga?«
 
»Da. Tako.« George je gotovo šaputao. Uporno je gledao svoju desnicu, kojom je držao revolver.
 
Slim stisnu Georgeov lakat. »Hajde, George. Ti i ja idemo u grad da štogod popijemo.«
 
George dopusti da mu pomogne na noge. »Jest, da štogod popijemo.«
 
»Morao si, George. Kunem se, morao si. Hajde sa mnom.« I povede Georgea na izlaz puteljka, pa gore prema glavnoj cesti.
 
Curley i Carlson gledali su za njima. A Carlson reče: »Što misliš, koji đavo sad podgriza njih dvojicu?« 

Kraj