Stefan Lazarević je bio srpski knez(1389-1402)i Despot(1402-1427), sin kneza Lazara i knjekinje Milice. Stefan je rođen 1377. godine u Kruševcu. Umro je 1427. godine u Crkvinama kod Mladenovca i sahranjen je u svojoj zaduzbini, manastiru Manasiji (Resava).

Ratnik po dužnosti, viteški obučavan i vješt u komandovanju, a po opredjeljenju pjesnik, širokog obrazovanja, bio je jedan od najuglednijih od dvadesetčetvorice ritera Zmajevog reda, veoma poštovan i uvažen među evropskom vlastelom.

Imao je ogromnu biblioteku u kojoj je, osim slovenskih i poučnih tekstova bilo filozofskih spisa i knjiga iz historije i poezije. Njegova zadužbina, manastir Manasija bila je umjetničko stjecište slikara, pisaca, pjesnika, pripovjedača, gdje je nastala i čuvena Resavka prepisivačka škola.

Čitao je i pisao na staroslovenskom, prevodio sa grčkog, a sasvim je izvjesno da je vladao i latinskim jezikom.

Svoje književno stvaralštvo Stefan Lazarević započinje po povratku iz Angore. Njegov prvi sačuvan tekst je "Pohvalno slovo Knezu Lazaru" ,napisan 1403./4. godine i govore o Vidovdanu u Vazneseinjskoj crkvi u Ravanici. Drugi sačuvani tekst je iz 1404.godine. To je natpis na mramornom stubu na Kosovu.

Najznačajniji despotov književni rad, Slovo Ljubavi, poetska poslanica vjerovatno upućena bratu Vuku Lazareviću kao poziv na pomirenje, jedan je od najljepsih tekstova srpske književnosti, napisan 1409. godine. Ukupno ima deset strofa čiji inicijali daju akrostih Slovoljubve.

Godine 1412. da bi dao značaj rudarstvu i podržao njegov razvoj, Stefan je izdao zakon o rudnicima.

Srpska pravoslavna crkva slavi "Svetog Stefana Lazarevića, despota srpskog", na dan 1. augusta (19.jula), zajedno sa njegovom "Svetom majkom knjeginjom Milicom-monahinjom Evgenijom (Velikošimnicom Jefrosimijom)".

Poslije pogibije velikomučenika kneza Lazara na Kosovu polju, 1389. godine Stefan Lazarević postaje knez. Knjegijna Milica, ostavši udovica sa dvojicom maloljetnih sinova i pet kćeri, preuzima brigu o vodjenju države. Da bi se zastitila od nasrtaja Mađara sa sjevera, stupa u vazalni odnos sa Turskom i to potvrđuje davanjem sulatanu Bajazitu kćerku Oliveru za ženu.

Godine 1393. knez Stefan Lazarević puni 16.godina i njegova majka, Milica, predaje mu ostatak srpskih zemalja na upravljanje i brigu a ona se povlači u svoju zadužbinu Ljubostinju.

Priznavši vrhovnu vlast sultana Bajazita, Stefan Lazarević učestvuje u bitkama na Rovinama 1395.god., kod Nikopolja 1396.u bosanskom pohodu 1399.i u Angorskoj bitci 1402. godine.

Po povratku iz Carigrada, gdje 1402. dobija titulu despot, poslije carskog najviše vizantijsko dostojanstvo, sačekuje ga na Kosovu kod Tripolja i napada sestrić Đurač Branković.

Iz tog sukoba despot Stefan izlazi kao pobjednik.

Godine 1403. Stefan Lazarević prelazi u Beograd. O Beogradu kazuje: Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo, sazidah ga i prosvetih presvetoj Bogomateri.

Godine 1408 despotov mlađi brat Vuk Lazarević sa setrićima Brankovići, obraća se sultanu Sulejmanu za pomoć protiv Stefana. Poslije dugih i kravavih borbi Vuk Lazarević i sestrić Lazar Branković ginu 1410. godine, sultan Sulejman 1411.god., a Grgur Branković umire kao monah Gerasije. Preživjeli su samo Đurač Braknović i Stefan Lazarević. Njih je uspjela da izmiri 1412.god. Marija Brankovic,starija sestra despota Stefana Lazarevića i majka Đurača Brankovića.

Stefan je 1413.porazio sultana Musu ispod Vitose, i od novog sultana Mehmeda I dobio Srebrenicu u Bosni i oblast izmedju Sofije i Niša.

Balsa III, sin Jelene Balsić i despotov sestrić, dolazi u Srbiju i ujaku despotu Stefanu predaje na upravu Zetu sa čim se u prvoj četvrtini XV vijeka ujedinjuju oblasti kojima su vladali Stefan Lazarević, Đurač Branković i Balsa III.

Слово љубве

Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше,
неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља брзо прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким таласима брујање:
и земаљске дароносе
од мирисних цветова, и травносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?
Ово све, ипак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
И није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.
Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
"Изиђимо у поље".
Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: "Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске".
Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
"Духа Светога Божјега не растужујте,
Којим се запечатисте
јавно у крштењу".
Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: "Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана"!
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН.

Ове речи написане бише на мраморном стубу на Косову

Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

Jasmina Radojičić
Prevodi Slova ljubve

I
Увод


Слово љубве, деспота Стефана Лазаревића, може се сматрати једним од најинтересантнијих уметничких феномена српске средњовековне књижевности. Безмало сви проучаваоци и  књижевно-научни радници који раде на овом пољу, нашли су за сходно да се посвете овом делу, и покушају дати одговоре на велики број питања која се пред њима отварају. Расправе су се водиле око тачног датирања тексте, коме је спис упућен, са којим циљем, ко је аутентични писац, да ли је то дело једног или више аутора, итд... Сама посланица узрок је томе да се и данас на многа од њих није нашао релевантан одговор, а многа су остала у сфери хипотетичких нагађања, без јасне историјске аргументације, или утемељених материјалних доказа.
Бројна истраживања у вези са Словом љубве, бавила су се најразличитијим аспектима самог дела. Циљ овог рада је да компаративним методом изврши поредбу превода на стандарном, књижевном језику, који су у овде узедти у разматрање. Сам рад позиваће се и на сазнања не уско везана са постављеним задатком, али која ће говорити у прилог одабраној теми.
Иманентни приступ самим преводима у раду биће наглашен, а естетска релевантност пресудни критеријум у њиховој поредби. Сам компаративни приступ имаће упориште у  поређењу оригиналног текста  са одабраним преводима, на томе шта је код ког очувано, а шта измењено, шта се тиме изгубило а на чему се добило, и коначно који од превода је испунио очекивање наметнута овако изузетним делом као што је то Слови љубве.
Рад неће имати претензију да критички вреднује ваљаност, или да осуђује неуспешност превода, већ само да датим аргумрнтима укаже на поливалентност коју намеће превођене деспотове посланице.
Овако захтевна тема отвара велике могућности у истраживању, и будућим радовима даје бројна полазишта за проучавање дате проблематике. Овде ће бити излажен један од  могућих аспеката сагледавања одабраних превода.


II

О Рукописима Слова љубве


Велика је, ненадокнадива штета што је оргинални текст Слова љубве, у рукопису XV века, изгорео у београдској Народној библиотеци 1941. године. Сачувана фотографија прве странице и транскрипција у издањима Ђ. Даничића (1859) и Стојана Новаковића ( 1877) не могу заменити целину рукописа у коме се овај текст налазио; та целина би тек сада у светлу резултата савременог студија водених знакова, могла проговорити мало одређеније о времену настанка рукописа, а захваљујући многим новим подацима палеографског и историјског карактера – можда и нешто ближе о писару, или писарима његовим, и о тој тако често помињаној могућности да је у питању аутограф самог деспота Стефана. Тек би једно комплексно кодиколошко испитивање могло потврдити или одбацити многе претпоставке, настале од момента када је наш научни и културни свет сазнао за ову стару  песничку посланицу.   

Овим подужим одломком жели се указати на проблеме који су проистицали из немогућности у целости рекострукције првобитног текста Слова љубве, који се налазио у београдској Народној библиотеци, а који је све до 1978. године био једини познат препис ове посланице. Када, како је састављен спис,  ког карактера је био, и које његов аутентични аутор била су многобројна питања која су, сматрају проучаваоци, могла бити решена да аутограф није изгорео. Ђура Даничић, који је први скренуо пажњу на овај рукопис, забележио је: У Београду, у народној библиотеци при попечитељству просвете има један рукопис на хартији у 4 од више руку, за који мислим да је из XV века. У њему су различне богословске ствари, а међу њима један акростих, деспота Стефана. Ако је овај рукопис тако стар као што се мени чини, онда још може бити да је у њему овај акростих писан руком самог деспота. 
Након што је Ђура Даничић објавио овај спис 1859, и написао у уводу цитирани текст, наука је прихватила да је посланица поетско дело деспота Стефана Лазаревића, и да је наслов Слово љубве, то јест, Реч о љубави. 
Овим рукописом су се даље бавили и Стојан Новаковић (објављивао га је у три маха), а после њега највише Драгутин Костић.
Драгутин Костић је проучавао сам рукопис. У часопису Време од 6-9 јануара 1931 године он је објавио спис и уз свој чланак  изложио фотографски снимак почетка Слова.   Сам снимак једини је који данас постоји од рукописа који је изгорео 6. априла 1941. при немачком бомбардовању Београда, а обухвата прву строфу, и већи део друге.   
Подстицај за нова истарживања Слова љубве донело је значајно откриће до тада непозатог преписа.

Ђорђе Трифуновић је маја 1978. године утврдио да се текст Слова љубве налази у Зборнику манастира Крушедола бр. 159, писаном у другој четвртини 15. века, који се сада чува у Музеју српске православне цркве у Београду. Годину дана потом, 1979, Трифуновић је тај текст објавио фототипски, изворно на српскословенском језику, као и према савременом читању изворника, и у сопственом преводу на савремени српски језик у књизи Деспот Стефан Лазаревић, књижевни радови (...). У опширној студији уз ово издање Трифуновић је показао пуну текстуалну једнакост Слова љубве у оба преписа, Београдском и Крушедолском. 

Детаљном текстолошком анализом, овог рукописа и фотографског записа уништеног рукописа, дошло се до чињенице да је Крушедолски зборник био везан за београдско црквено средиште, и његову традицију. Уколико се прихвати да је изгорели београдски рукопис из друге четвртине XV века, тада се може закључити да су оба преписа Слова настала отприлике у исто време, што се не сме занемарити и у случају тумачења превода на стандардном језику. У сачуваном рукопису могу се наћи поуздане основе, помоћу којих се може тумачити и релевантност превода, иако преводиоци тих превода нису познавали Крушедолски рукопис.


III

О преводима Слова љубве


Слово љубве је након представљања научној и широј јавности, превођено и објављивано у више наврата од стране различитих преводлаца.

Издање Слова Ђура Даничић је приредио за штампу као и друге старе текстове: скраћенице је разрешио без заграда, изоставио је надредне знаке и увео савремену интерпункцију. Стојан Новаковић је прештампао Даничићево издање Слова мењајући само интерпункцију.

Оно што се посебно замера овим издањима јесте то што не показују где су у рукопису биле тачке, јер у то доба старе наше књижевности, тачкама су обележивани стихови, који се нису писали један испод другог већ у продужењу редова.
Испред текста Слова љубве у Крушедолском препису налази се реченица крајегранесе је овоме: Слово љубави, којим се казује да је текст састављен од десет одељака који почињу словима акростиха Слово љубве. Сваки одељак почиње великим црквеним словом и носи одвоварајући број. По старом обичају, бројеви су обележавани с бројном вредношћу (а=1, б=2, ...). У преводима М. Настасијевића, и Ђ. Трифуновића, слова су замењена арапским цифрама и тиме је визуелно превод подељен у целине. Миливоје Башић, и Ђорђе Сп. Радојичић нису се држали овог принципа, те је и изостала нумеричка организацуја.
Изворна карактеристика оргиналних рукописа јесте акростих, који је очуван једино у Башићевом преводу, док остали преводи, могло би се рећи, само нагињу ка овој тенденцији.
Стиховну организацију спровели су Настасијевић и Трифуновић, те би се нашло за сходно да се најпре упореде ова два превода, а затим доведу у везу са прозно уобличеним, Радојичићебим и Башићевим. Не треба заборавити да је изворна пунктуација подразумевала оно што би данас сматрало стихованом формом изражавања, иако је текст писан in continue. Ова два превода за основу су имали различите рукописе ( Настасијевић београдски, а Трифуновић Крушедолски), али није неосновано поредити их, и хипотетички узимати јединсвену основу из које произилазе. 
У првом делу посланице  чији је карактер дескриптиван, и без радње, пасторалан, Момчило Настасијевић успео је да сачува и поетски обликује израз, како се и могло очекивати од песника његовог ( и деспотовог) реда. Настасијевић је сачувао у свом преводу овог дела архаичност израза, неприлагођавајући терминологију савременом исразу:

Лето и весну Господ сазда,
Што и псалмопевац каза....

Необичност реченичне конструкције, са јединственом инверзијом, и елиптичном формулацијом исказа, карактеристика је Настасијевићевог превода, и доследно је спроведена до краја песме. Овакав принцип доприноси и ритмичношћу самог превода, као и изванредно ухваћена тежња ка граматичкој рими, која је у изворном спису постојала.
Трифуновић се у могоме руководи Настасијевићевим преводом. То се посебно у овом првом делу списа моше закључити, с тим да је његов израз осавремењен ( српскословенске речи су доследно преведене), а и реченична конструкција је саморазумљивија, без оног херметичног призвука који се осећа код Настасијевића. 
Други део Слова се може тематски маркирати као расправа о љубави, а композицијски је сложенији од првог. Сам исказ је прозни, медитативан, не поетски. Тежња ка анафори и рими овде је изостављњна, и све је у прилог томе да се искаже мисао. Свака мисао аргументована је цитатом из Библије, да би се постигла њена релевантност..
Момчило Настасијевић у овом другом делу списа показује тежњу ка егзакности. И ако му је тематика овог сегмента ограничила могућност поетизације, чини се да је управо тиме добијено нешто значајније. Језгровитост стиха постигнута је Настасијевићевом могућношћу да сажме израз доводећи га до његове номиналне вредности. Овде је показана песнички геније преводиоца, да оно неизрециво  изрекне , да оно непреводиво, без остатка у својој суштини, преведе. То је и управо разлог због кога се овај други део Настасијевићевог превода може сматарати као јединим успелим покушајем да се нуклеус песме,  у целости оствари. Ово се може аргументовати и примером из треће строфе:

...љубав све превасходи,-
и није чудо,
јер љубав је Бог..

У свим осталим преводима ова онтолошка мисао је безразложно, на уштрб естетске релевантности, зарад лакшег разумевања (које је на жалост само симплификовало изречено), оптерећена додатним обавештењима: јер Бог се зове љубав...( код Трифуновића). И у осталим строфама другог дела, Настасијевић се придржава своје недоречености, и како се помиње у раду Миодрага Павловића, овде не-експлицитност постаје основна стилска одлика песме, и начело њене поетике.           
Трифуновић се овде руководи начелом разумљивости; мада прихвата имперфектну искру у изразу, не упушта се у инверзичне реченичне конструкције.
Трећи део Слова представља пишчево директно обраћање вољеној особи, изражава тугу растављених и чежњу за поновним сатанком. У овом делу се може уочити најбоље динстинкција међу стилским уобличењем, посматрана два превода.
Настасијевић инсистира на анафори, на опкорачењу, и већ устаљњној инверзији:
Заједно бејасмо, друг другу близу,
ил телом или духом,
но да ли горе раздвојише нас,
да ли реке. 

Ђорђе Трифуновић преводи уочене стихове са мањом тежњом ка поетизацији изказа, већ песму стилски прилагођава другом делу, чија је иманентна одлика јасност:
Бејасмо заједно
и један другоме близу
или телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас.

Последња строфа посланице сублимира у себи већ наведене карактеристике одабраних преводилачких решења:

И снова да саставимо се,
 и снова да видимо се,
 и снова у Христу да сјединимо се,
самоме том,
коме слава са Оцем
 и са Духом светим
у бескрај на век,
 амин.
(Настасијевић)

Опет да се сакупимо,
опет да се видимо,
опет с љубаљу да се сјединимо
у том самом Христу Богу нашем,
коме слава са Оцем
и са светим Духом
у бесконачне векове,
амин.
 (Трифуновић)

Када су у питању ова два одабрана превода, може се закључити да једна невелика песничка посланица даје бројне могућности за обликовање њених превода у стихованој форми. Код Настасијевића се види да је песник устао на песника, за разлику од Трифуновићевог превода,  за који се може рећи да је ближи обичном читаоцу. Оба превода су књижевно релевантна, и њихов избор зависи од личног сензибилитета.
Миливоје Башић, и Ђорђе Сп. Радојичић Слово су превели у прозном облику, одвајајући у засебне параграфе целине које би биле еквивалентне строфама. У формалном погледу, преводи се разликују по томе што је Башићев прилагођен акростиху из оригинала, док је Радојичић само фрагментарно очувао исти.  Стилски гледано, на нивоу целе песме, ова два превода ближа су међусобно, него друга два, већ посматрана.
У првом делу, преводи су готово идентични, са малим изменама, углавном око распореда речи у реченици. Требало би нагласити разлику у реторском питању којим се завршава овај део, и које је код Башића присутно, за разлику од Радојичића, који мисао заокрушује изјавном реченицом.
У другом делу Слова (заузима пет визуелне целине), осећају се знатније разлике. Оне проистичу из потребе да се код Башића очува акростих. Чини се да је у овом делу Башић успео да изнађе боље преводилачко решење, барем када је вокабулар у питању. У вези с тим не треба изгубити из вида и да је Радојичићев превод овде посматран, први од његова два превода Слова. 
Трећи део посланице оба преводиоца превели су јасно, прецизно наведеним цитатима из Библије, без велике употребе поетских средстава.
И Башић и Радојичић дали су једно од могућих решења превода посланице, са њима иманентним приступом. Оно што се може уочити код Радојичићевог превода, јесте да он има изграђен један прозно оријентисани став, чини се, не сасвим прикладним за поезију о којој је овде реч.
Када се говори о Слову љубве, треба нагласити да је оно заживело и у другим народима посредством превода. Превођењем на стране језике, Слову је омогућено да се изучава широм Европе, и постане део светске културне баштине.   

IV

Заклјучак


Посматрано у целини разноврсност превода Слова љубве омогућује читаоцу да се посредним путем приближи изворном тексту са више аспеката. Да ли ће естетски критеријум, критеријум веће разумљивости, или критеријум формалног уобличења пресудити приликом читања једног од превода ствар је личног осећаја, и схватања књижевно-уметничког феномена.
Сваки начин читања је легитиман, те се може закључити и да је свако од понуђених преводилачких решења релевантно, а на научно-књижевним радницима и књижевним критичарима је да веродостојним судом оцене премућство једног превода над другим.

1.О аутентичности самог текста биће више рачи у даљем тексту.

2.Др Димитрије Богдановић, Православни лист, Београд, XII, 1969, стр. 93.

3.Ђ. Даничић, Шта је писао високи Стефан, Гласник друштва српске словесности, XI, Београд 1859, 166-170 (прештампано у књизи: Ситнији списи Ђуре Даничића, III: Описи ћирилских рукописа и издања текстова, приредио Ђорђе Трифуновић, Београд 1975; Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни радови, приредио Ђорђе Трифуновић, Београд 1979).   
 
4.Ђорђе Сп. Радојичић, Слово љубве Деспота Стефана Лазаревића, ЛМС, књ. 386, св. 4, октобар 1960.5.
 
5.Радмила Маринковић, Светородна гспода српска, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 1998. стр. 271

7.У овом раду у разматрање узети биће преводи Миливоја Башића ( објављњн у књизи Из наше књижевности феудалног доба, приредили Др Драгољуб Павловић и Радмила Маринковић, Сарајево, 1954, стр. 156-158), Ђорђета Сп. Радојичића ( објављњн у књизи Антологија старе српске књижевности, Београд,  1960, стр. 138-139), Момчила Настасијевића ( објављен у књизи  Стара српска књишевност, приредила Светлана Томин, ИКЗС, Сремски Карловци, Нови Сад, 2001, стр. 246-249), и Ђорђета Трифуновића ( објављен у књизи Књижевни радови, деспот Стефан Лазаревић, СКЗ, 1979, стр. 169-171).

10.Ради лакшег поређења, у раду је прихваћена сегментација Слова, коју је извршила Радмила Маринковић ( В. нап. 6), с тим да се овде не улази у проблем генезе списа.

11.Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, Вук Караџић, Београд, 1981, стр. 11.

12. Други превод Слова је у стиховној форми, а који због обима наметнутим семинарским радом, није узет у разматрање.

13. О преводима Слова Љубве на страним језицима види: Лексикон писаца Југославије, III том, Издавачка радна организација Матице српске, Нови Сад, 1987, стр. 610.