da nisi u pravu, pokazuju podaci. pogledaj produktivnost danas, profite, broj zaposlenih, ucesce tehnologije, poreze, izvoz, uvoz, .... i uporedi ih sa nekadasnjim stanjem.
ne bi se reklo da su na vrhu poltroni i metiljavci.
pogledaj samo dzeka velca i njegovo podizanje produktivnosti za 8000%.

ne sporim ja da su oni imali taj problem i ranije i da postoji konstanta tedencija skretanja. ali nekako su izlazili na kraj sa tim, i pojedinim trenucima ti zahtevi su potpuno bili odbaceni, npr. u doba ronalda regana.
fridman je izmedju ostalih o tome pisao i vec sam pominjao njegovu izjavu da je takvo ponasanje "samoubilacki instikt poslovne zajednice"!

nazalost situacija je malo drugachija  . nekad je jedan mushkarac-amerikanac svojim poslom mogao da rani i sebe i porodicu  ,a da mu zena ostaje kod kuce. danas oboje rade ,pa ne mogu da isplate hipoteku na kucu  .

ne sporim da je tehnologija donela mnoga poboljshanja u zivotu ,ali general motors i krajsler nekako nisu bankrotirali nijedne druge godine nego bash ove , i nijedne druge godine nije puklo toliko banaka a i nezaposlenost je bliska onoj iz velike depresije .

jbg, ovo je godina obame sta drugo da ocekujes.

nekada je mogao, a moze i danas.
druga je prica sto on danas uzima hipoteku na kucu koju realno ne moze da plati, ali se vodi time da je placa dve god. dok je ne naraste cena, a potom je proda, isplati kredit i zaradi.
u kojoj je to zemlji pomocna kuvarica mogla da kupi kucu u elitnom letovalistu?
ja cu ti reci. u americi!
svi bi oni cutali i bili zadovoljni samo da su cene nastavile da rastu, ali....!
ljudi su mogli da zive i to pristojno i lepo, samo druga je stvar sto su uz sve to hteli da investiraju i odlicno zarade.
ko svaka druga investicija i ta ima svoj rizik.
sada im lepo ostaje da krenu da kupuju nekretnine koje mogu da plate. jbg, isto tako i u srbiji se zna gde ko moze da kupi nekretninu. najmanje je onih koji mogu da priuste neku nekretninu na dedinju, ali zato visnjica...

pa nije bash tako . americhki san - mushkarac dolazi svojoj kuci u predgradju a cheka ga zena sa skuvanim ruchkom je nekad bio stvarnost . danas je nemoguce kupiti kucu bez zaduzivanja ,pogotovo  ako radi samo jedan chlan porodice . nisu svi kupovali neku eksluzivu po letovalishtima 

 realna kupovna moc amerikanaca pada - ne od obame ili busha vec negde od kraja 50-ih . pogledaj cenu zlata , zemlje  i drugih roba koje se nisu mnogo promenile zbog napretka tehnologije.

zlato je skocilo od sedamdesetih poprilicno zbog napustanja zlatnog standarda.
a robe su pojeftinile i to visestruko.
za zemlju ne znam.

ta idila iz pedesetih je iz domena price "nekada je bilo bolje"!
emancipacija zena i industrijski razvoj uslovili su i promenu funkcionisanja sam porodice.
imala je jedna analiza koja prati fino taj period i pokazuje da u jednom trenutku naglo skace  stopa razvoda, upravo zbog tih promena. to je duza prica.

Aeksej Kišjuhas

Subverzivne lekcije beogradskog doktoranta

Fredi Perlman

Da, kada se podvuče crta, naše svakodnevne aktivnosti (odlasci u prodavnicu, vožnja automobilom, oblačenje kravate) ono su šta se najviše računa. Sociološkim žargonom, ovo je tzv. Mikrosociološka pozicija. Narastajuće popularna i snažno savremena teorijska orijentacija prema kojoj naše svakodnevne akcije oblikuju društvo, a ne obrnuto. Pojedinac i ono šta čini sa sobom centar su i izvor društvenog sveta, društva samog.

Drugi Perlmanov esej, Stalna privlačnost nacionalizma, još je relevantniji za srbijansko svakodnevlje. Ovaj istorijski esej predstavlja novu reviziju standardnog levičarskog pogleda na svet. Imperijalizam i prvobitna akumulacija kapitala to jest globalna pljačka od strane kolonizatora bili su prvi stadijum kapitalizma, veli autor. Genocid je, viče Perlman, prelomna tačka i temelj svega što imamo danas: vojno-industrijskog kompleksa, industrije, kancelarija i parkinga. Samim tim, nacionalizam je "vladajući, aktuelni i nadamo se poslednji" stadijum kapitalizma. Uz to, nacionalizam je metodologija kojom se uspostavlja vladavina kapitala. Povezivanje u fiktivne zajednice poput etničkih, daje osećaj pripadnosti i zajedništva onima koji su taja osećaj izgubili u otuđujućem kontekstu kapitalizma. Ovaj je esej posebno ilustrativan za stanovništvo Srbije, odnosno kontekst razdraženog nacionalizma unutar okvira tranzicije ka razdraženom kapitalizmu. I, on tumači i pritiska onaj mentalni žulj izrastao zbog saznanja da se na svim tim nacionalističkim strastima neko zapravo debelo obogatio.
Veoma značajan element Perlmanove knjige u domaćem izdanju jeste to što je ona deo tzv. "Operacije Džabalesku" koju poduzima izdavač.

Naime, ova knjiga, sasvim u skadu sa političkom i ideološkom orijentacijom autora, nije imala cenu. Samim tim, nije bila roba. I, knjigu se moglo i može (pre)uzeti potpuno bespatno. Sopstveni primerak jednostavno sam uzeo iz kutije na kojoj je velikim ćiriličnim slovom pisalo Dž u jednoj novosadskoj knjižari.

Vrlo subverzivno, kada se čovek zamisli. A tako jednostavno. Sistem "Operacije Džabalesku" zasniva(o) se na ekonomiji poklona ("Prvo načelo ekonomije poklona glasi da od ekonomije poklona nema ništa ako samo jedan poklanja; drugo načelo ekonomije poklona glasi da od ekonomije poklona nema ništa ako se prvo načelo nameće kao uslov (...) Pa kako nam bude"). Ekonomiji bez cene, uslovljavanja, vrednosti, ucene. Drugim rečima, moguće je dati (novca ili bilo čega drugog) koliko god se želi, ili ne dati ništa obe varijante su podjednako prihvattjive. Rečima izdavača: "Ne možete da date toliko malo, koliko malo mi možemo da tražimo. (Ne tražimo ništa)". Uz to, sve je objavljeno u "anticopyright" režimu, tj. jasno je naglašeno da se svi ovi tekstovi mogu "objavljivati, prilagođavati i citirati bez ikakvih ograničenja i navođenja izvora". I, razumljivo, celokupna knjiga može se potpuno besplatno "skinuti" sa interneta. Izdavač se neće Ijutiti, naprotiv. Dakle, na guglanje! Danas je pomodno kritikovati kapitalizam. Čak i Papa ga kritikuje. Popularno je obući majicu sa likom Če Gevare i obmotati se u maramu "arafatku" ili, u poznijim godinama, akademski levičariti po kursevima svetskih univerziteta. Ovde nije stvar u tome. Perlmanovi eseji predstavljaju jedan istinski subverzivni i radikalni program, i to jednako radikalan prema levičarskim reformistima kapitalizma kao i prema kapitalizmu. Slični radikalizam demonstrirao je i izdavač: odštampao je i izdao knjige, i nije stavio cenu ("gledano po svim ekonomskim parametrima, čista propast. Ali tu su i drugi parametri: Ijudi kojima je stalo da se ovo ludilo nastavi"). Kapital je pre svega odnos između Ijudi. Sistem počiva na svakodnevnim odnosima. U svakodnevlju, u svemu onom što uzimamo zdravo za gotovo je poenta i, ako želimo, problem. Ovo je veoma značajna orijentacija, šira od ideoloških etiketa. Nezavisno od stava prema kapitalizmu (i prema onima koji se na dotični mršte), neobično je važno moći sagledati sopstveni svakodnevni život kao kreatorsku, aktivnu a ne samo pasivnu i reaktivnu stvar. I samim tim, ceniti ga (što) više. Danas

Развој и судбина капитала у задњих два столећа

Од Маркса преко неолиберализма
право у - суноврат!

Никад нисам читао Марксов Дас Капитал. Знам ипак да у њему постоји једна кључна поставка под именом „вишак вредности” која објашњава суштину капитала. Шта је по Марксу „вишак вредности”? (Наравно - најкраће!; јер ко би се могао снаћи у том лавиринту од неких 400 густо штампаних страница Дас Капитал-а кад је око једне четвртине посвећена „вишку вредности”?!)

„Вишак вредности” ствара и увећава капитал
Шта је, дакле, вишак вредности по мојој најкраћој (и лаичкој) интерпретацији? Пре свега, вишак вредности несвесно ствара радничка класа. Како несвесно? - запитаће неко. Радничка класа ствара свесно делове али она у њих, у том тренутку невидљиво, уграђује имагинарне „делове” неопходне целини. Радник је плаћен само за физичку обраду предмета на коме ради и то минимално, али не и за имагинарни - у том тренутку још само - појам или идеја који је уграђена у предмет његовим знојем. Скуп свих тих од радника направљених предмета и несвесно уграђених имагинарних појмова, представља целину тј. финални продукт. Ту се, међутим, дешава и транзиција. Имагинарност престаје - претвара се у „вишак вредности” односно, кад се продукт прода, у капитал, који је несразмерно већи од капитала уложеног у физичкој обради продукта плаћеној радничкој класи. Доследно, корисник ове транзиције није радничка класа већ буржоазија.

Остало већ знамо. Због очите карактеристике капитала да самог себе увећава, буржоазија постаје све богатија и у мањем броју руку, радничка класа све шира и сиромашнија. Другим речима - рећи ће Карл Маркс и Фридрих Енгелс у свом Комунистичком Манифесту - да буржоазија несвесно „копа” свој сопствени „гроб” пошто ће неизбежно једнога дана морати бити срушена од увек израбљиване радничке класе.

Од капитала искована је реч - капитализам...
Овде се, међутим, не завршава прича о капиталу. Напротив, ово до сад је само један његов уводни детаљ. Његове амбиције су много шире и веће. И о њима је, у наредном тексту, сада реч.

Из именице капитал изведена је реч капитализам. То никако не значи исто. Капитал је богатство, новац. Капитализам је политичко-економски поредак, а могуће, његова једина веза са Марксовим комунизмом јесте та што му је капитализам одлучно противан. Наиме, комунизам хоће да укине приватну својину за рачун друштвене; основа капитализма јесте, међутим, баш супротно тј. приватна својина, док друштво само треба да оствари повољне услове да би капитализам могао да букне у свој својој пуноћи.

За хришћанство се зна да је у њему и пре Христа било хришћана. Пример таквог јесте свети Јован Крститељ. Слично је и са капитализмом. И пре капиталистичког система, постојали су неименовани капиталистички верници. Због краткоће, јер сањају о основним идејама капитализма, назваћу их идеолозима.

Загледају ови идеолози Марксов „вишак вредности” и капитал који израста из њега са свих могућих страна. Имају помућене појмове о њима. Свиђа им се то што се капитал несразмерно увећава у односу на инвестиције. И „вишак вредности” има своју вредност - основа је капитал; али и - кошта! Идеално би било кад би он то био без тог баласта. Виде, наравно, да је то идеално стање - немогућност и утопија... Резигнирано одмахују руком, али ипак - закључују - на том Марксовом пројекту треба радити, под окриљем, наравно, искључиво приватне својине, па ће се у ходу могуће указати нове могућности да се коригује неидеална страна „вишка вредности”.

САД капитализам ствара милионере
Тако је у Америци створен капитализам. Показао је он одмах велики успех. Ницали су милионери приватници, не баш као трава, али ипак има их много; и број им се стално увећава. Радничка класа, не као у Марксовом комунизму, не само да није све сиромашнија већ, напротив, све је богатија и све је већа; један лавовски део друштва и нема већих амбиција већ да перманентно остане на нивоу радничке класе - да има своју кућу и покућанство, свој аутомобил, своју породицу, своју сигурност и, наравно, своју слободу коју он, радник и његова породица, могу да користе за своја разна уживања. Уопштено говорећи, као један очевидан резултат капитализма као система, цело америчко друштво у просеку доживљава један богатији и идиличнији живот него што он постоји игде у свету.

„Догме” произашле из религије капитализма
Из те чињенице већ су напред поменути идеолози капитализма - јер су будно пратили његово остварење у животу - начинили неколико „догми” своје капиталистичке вере. Тржиште мора бити слободно јер само слободна игра приватног интереса непогрешно обликује финансијско-економско стање целог друштва; услед тога (1) оно мора бити у приватним рукама; (2) банке, поготово; и (3) функција државе: (а) никакве ингеренције у (1); (б) минималне, ако уопште, у (2) и (в) једина функција државе јесте што она ствара законе и правни систем који гарантују и спроводе уговоре - легализује их - склопљене на тржишту.

Са мало маште постаје јасно да су ове „догме” основа једног облика капитализма који је познатији под именом - неолиберализм. Све у свему, горњи идеолози задовољни су неолиберализмом, мада их озбиљно оптерећује чињеница да су инвестиције у капиталистичком „вишку вредности” несразмерно велике, будући да је америчко друштво несразмерно богатије од оног Марксовог. Они чак и виде да је проблем у „голд стандарду” по коме сваки долар у саобраћују (оптицају) мора да има покриће у злату, па услед тога, долар не зависи од тржишта, с резултатом да и само тржиште није потпуно слободно да би неолиберализам добио свој пун замах. „Златан стандард” јесте, међутим, ингеренција државе, и ту се бар сад ништа не може учинити. Али, надају се, указаће се прилика да се и ту ствари измене.

Чаробни САД „државни дуг” - пример за углед!
Долази Други светски рат. Америка је у њему. Рат, пак, кошта страховито много, специјално у доларима са златним покрићем - ишчезавају они много брже него што су постојеће залихе злата. Немајући куд, држава је била принуђена да се послужи једном у ствари обманом под именом „државни дуг”.

Наиме, држава зајми новац од банака на рачун будућих генерација и ствара односно боље - штампа обвезнице (бондове) у вредности од $25, 50, 100. То је практично само једна теоретска обавеза државе; у ствари стварног покрића за ту емисију хартија од вредности, нема - обмана, дакле. Рачуна се с тим да бондови путем интереса своју номиналну вредност достигну за 5,10 или 20 година. Ове (бондове) банке продају грађанима односно инвеститорима које ови плаћају респективно, рецимо, приликом куповине, $10, 20, 40. Тај систем финансирања рата је успевао које због патриотизма које због замашног инвеститорског профита у златним доларима (улог од $10 донео је за 5 година још $15, односно 8% годишње; укупно $25). САД су из Другог светског рата изашле са „државним дугом” од око 1 трилион долара (1 трилион је: 1.000 милијарди или 1 плус 12 нула или 10 помножено 12 пута са самим собом).

Узлет до неисцрпног и бескрајног капитала
Већ поменути идеолози односно верници капитализма су одушевљени. Пример финансирања Другог светског рата дао им је идеју како ослободити Марксов „вишак вредности” од неизбежних - иначе у капиталистичком систему реално гледано - врло оптерећујућих трошкова.

Требало би, као прво, укинути доларов „голд стандард”. Заменити га, као покриће новог долара, неодређеним изразима „рад” или „производња” с резултатом да се све (чак и „производња”, рецимо, социјалне, политичке или економске „магле” - конкретно, реклама) може подвући под „рад”. Уосталом, шта је и сам „голд стандард”? Објективно - ништа!; једна велика обмана; он је само једна навика, једна конвенција, људска нека вера да у злату има вредности.

Значи, као два, такву веру требало би пренети на нови долар. Како? Ако људи, грађани за свој „рад” буду регуларно примали своје плате, без обзира одакле долар долазио - од интереса, дивиденди, берзанских манипулација, „рада” или рада - и за њега увек може да купе за себе храну, ауто и све друге људске потрепштине, онда је за њих свеједно да ли иза таквог долара постоји „голд стандард” или је он штампан тј. без стварног покрића.

Као треће, неопходно је - да би тржиште као стварни регулатор друштвеног, економско-финансијског система стварно било слободно - са државе пренети на банке руковођење финансијским системом.

Што су идеолози капитализма намислили, то је ускоро, по ИИ светском рату, у САД и остварено. Голд стандард је напуштен; иза њега је остао онај са „радом” као покрићем; на њега је већ поменутом техником пренета иста она вера која је стајала иза напуштеног златног стандарда. САД држава је предала у руке главног њујоршког банкара цео финансијски (и економски) систем. С тим што САД председник, обавезно именује овог банкара за главног човека тзв. Федералног резервног система (ФЗС, познатије ФЕД) са циљем да се обмане народ да је ФЗС државна установа, мада стварно није.

Вера у неолиберализм на врхунцу, али и сумње...
И тако је неокапитализам доживео своје најславније дане. О милионерима под неокапитализмом не вреди више ни говорити јер је готово цела „средња класа” милионерска; а милијардере тешко је сад чак и компјутерски побројати.

Као у Марсково време буржоазија, неолиберализам јесте једини корисник али сад - за разлику од Маркса - бесплатног „вишка вредности”. Али и сам „вишак вредности” није више као Марксов - продукт мануелног рада радничке класе. Он је безгранично проширен иза њега стоји сваки „рад” од производње лажи (читај - рекламе) до стварања „новца” без икаквог покрића.

Овакав „новац” банке стварају од интереса који оне убирају од инвеститора, од презадужених најширих народних маса путем тзв. кредитних карата или куповине кућа; њега преобилније него банке стварају такође дивиденде произашле из берзанских манипулација. Највећи, пак, део тог „новца” отпада на разне опет манипулације које се обављају с „државним дугом”, који је данас достигао незавидну суму од око $11 трилиона. Све у свему огромна је продукција штампаних (лажних) долара.

Поменута чињеница поплаве милијардера јесте, међутим - за оне који хоће то да виде - један непогрешан „сигнал” да са скоро неограниченим „капиталом” створеним у неолиберализму, нешто није у реду. Постаје јасније шта није у реду, ако се присетимо, да је долар умањио своју вредност бар за десет пута, за последњих четрдесет година. Један мој лични пример нека послужи као илустрација. Моја почетна инжењерска плата, била је око шест хиљада; почетна плата мог унука који је исто инжењер јесте $65.000.
Милијардери воде неолиберализам у - смрт!
Са мало пак маште, „милијардери” из неолиберализма одвели су свет директно у економско-финансијску катастрофу, која га је задесила брутално, неочекивано и тотално негде око или непосредно после грузијске кризе, најкасније почетком септембра прошле, 2008. године.

Већ смо се напред сусрели са Марксовом буржоазијом која је у необузданој трци за капиталом „копала” свој сопствени „гроб”; у таквој једној трци за својим „капиталом” нецеремонијално је сахрањен и неолиберализам. Не, пак, као са буржоазијом оном Марксовом коју је требало да сахрани пролетерска револуција, неолиберализам се урушио сам од себе, под теретом лажног капитала - штампаног новца - у односу на онај прави. У САД се хтело привидом стварног новца - дакле обманом - учествовати у стварном животу и то активно кроз ратове да би се створио једнополарни систем моћи у свету који би био под неолибералистичком империјалисточком шапом.

Обамино „чудо” - „васкрс неолиберализма“?
Сиромах председник САД Барак Обама, отпочео је своје председниковање - можда и намерно!? - у сред ове кризе. Видео је да је „враг однео шалу”, па је сву своју огромну енергију упрегао у посао „повампирења” неолиберализма. И то средствима које неолиберализам изричито забрањује. Наиме, држава милирадама долара позајмљених из државног дуга „санира” банке, аутомобилску индустрију или банкротирана мулти-национална предузећа. До сад је Обама уложио у ове подухвате око $3 трилиона наравно из „касе” државног дуга. Док још обави реформу здравственог система, што је већ у току, из те иначе празне касе ће вероватно изчилити још бар једно $2 трилиона. Укупни државни дуг би тако нарастао до додатно погибељних $16 трилиона. Већ сама та чињеница указује да се пожар не гаси бензином; у конкретном случају, бензин је штампани новац који је кризу (пожар) и изазвао.

Већи, међутим, ”бензин” и од самог бензина крије се у једној чисто психолошкој чињеници по којој је неолиберализам својим неславним падом убио у људима веру у његову основну поставку да се може живети - и то богато! - на лажном капиталу. Ако би Обама ипак васкрсао неолиберализам - то би било „чудо над чудима”. Чудо би било и ако би му успело, да жилави неолиберализам преживи у некој форми до следеће велике - „цунами” - кризе која ће бити и његов неминован крај.

Н. Љотић


"pogledaj samo dzeka velca i njegovo podizanje produktivnosti za 8000%."  Čovek je z***bao i Aliju Sirotanovića.

vlasnik wikipedie je libertarijanac, dakle, pristalica pravog kapitalizma. odbio je da proda svoju wikipediu i pored ogromnih ponuda.
covek principijalno ne dozvoljava reklame na wikipedii iako bi zbog toga gubi milione, mozda bolje receno milijarde.
(ne znam zasto sam se setio bil gejtsa i kazne koju je dobio od evropske komisije jer je uz windows davao i media player)

esej ne zelim ni da komentarisem. povrsnost se odavno u ovom drustvu tolerise do te mere da je neretko i osnova aktivnosti akademske zajednice.

Kapitalizam u ekonomskom smislu nema alternativu, tj ima, al su sve manje efikasne. U društvenom je po mom mišljenju totalna propast. Ako proglasiš novac kao jedino merilo uspeha dobićeš nakaradno društvo. Tipičan primer je recimo vrednovanje profesija. Jedan naučnik koji bi sutra eventualno našao lek protiv side nikada neće zaraditi novac koji je zaradio jedan Majkl Džordan ili Mihael Šumaher, iako bi taj lek spasao milione ljudskih života. Drugo, novac ne sme da bude ispred porodice, ljudske slobode, humanosti, nacije i sličnih stvari. Treće, i kapitalizam treba pravilno shvatiti. Kamarovo stav da tržište treba da bude jedina regulativa svega se više manje primenjuje recimo u Srbiji, i imamo vrlo tanak ekonomski rast, iako nam je i starna osnova jako niska, što bi po nekoj logici trebalo da znači da je u prethodnih 8-9 godina trebalo da doživimo vrtoglav rast. Kad jedna Nemačka ima rast BDPa od 3-4 posto, to je uspeh, jer je njihova privreda već na visokom nivou. Kad jedna Srbija posle 8 godina sankcija i rata, ima rast BDPa tog ranga, to je već smešno. Kapitalizam i zakoni tržišta treba da regulišu opstanak najkvalitetnijih proizvođača, upravo da bi u nekoj tržišnoj borbi za opstanak bili primorani da stalno unapređuju proces proizvodnje, kvalitet proizvoda itd. Što se tiče trgovine, špekulanata i banaka koje se bave potrošnjom i sl tu sam za maksimalno maltretiranje države. Porezi,  stalne revizije i sl. Iz prostog razloga da bi se kapital stimulisao da se uliva u proizvodnju kao stalni izvor nove vrednosti koja može  da se troši. Ovo da sad kažeš, nema problema, svak nek ulaže u šta mu se ulaže i zdravo đaci pre svega ne postoji nigde na svetu, a koliko vidim ni u Srbiji nije donelo neke posebne rezultate.

pa ja i ti se razlikujemo u misljenju da li je ovde slobodni trzisni mehanizam na delu ili ne. ja kategoricno tvrdim da nije. ovo je vrlo regulisano trziste sa izrazenim intervencionizmom. dokazi su brojni i o tome mozemo danima. uostalom, u temi o demokratijama u .... sam ostavio link sa rang listom ekomskih sloboda. pogledaj gde smo.
nije to ono sto ljudi misle da jeste. dole sam napravio i jednu malu svoju analizu na primeru ponasanja drzave prema kurirskim sluzbama. to nije ni blizu slobodno trziste.
u ovakvim uslovima rasta nece ni biti. pravi uspeh je i stagnacija.
ovo je samo raj za tajkune i monopoliste.

sto se tice naucnika, oni u kapitalizmu zaradjuju sasvim dovoljno. pogotovu ako mislis na te koje si pomenuo, iz farmaceutske industrije. on mozda nema slavu jordana ili sumahera, ali to je problem promocije. industrija zabave zivi od promocije i forsira je. to je jednom doktoru nepotrebna stvar. njemu je bitno da mu uspeh prepozna naucna zajednica. prosto oni komuniciraju sa razlicitim tipovima trzista.
naravno da je u srbiji popularnija karleusa koja se ne skida sa tv od profesora vukobratovica za kog ljudi ni ne znaju ko je. ali koliko industrija robota ima interesa da daje milione da bi reklamirala vukobratovica. njihova promocija je orjentisana njihovom trzistu, i to u formi gotovog proizvoda.