vera danas je nemoralna...nismo mi to primetili prvo.

ja se eto osetjam kao srbin ali nisma religiozan
i shta sad?
ako se ne bavim pravoslavljem i ne znam da li bog postoji ili ne, onda nisam srbin?!

uf...grdan ja
pomagajte!

Kad nekog zelis da zainteresujes to je isto kao da mu nameces ili sugerises da proba isto sto i ti,namera je ista.    A ti mi nisi rekao ko je bog zato sto ne znas,ali se bojis da to kazes jer verujes da ces kasnije otici u pakao i biti kaznjen,jer to nije ono sto treba da prica jedan vernik,nego treba da slepo veruje i da se ne protivi nicemu sto je suprotno bozjim pravilima.

Ponovio sam više puta da je Bog prvi uzrok, sad ću dodati i poslednji (start i cilj). Bog je neutralan, ne nagrađuje i ne kažnjava. To radimo mi. Tako ne bojim se. Eto vidiš da si se zainteresovao, doduše pitao si malo izokola.

pričaš leleizmu
nije to pitnja da li bojimo se , nego da li možemo sa tom suočiti se...
vera , i ne samo današnja namerno budi strah u ljudima, i naravno to svesno i namerno ljudi izvrše, u ime Boga ko ne postoji...

  LOL

izgleda da si kaznjen.

Ljudi dal vi stvarno verujete da postoji bog, kao sto vam vasa vera ( religija) to namece?
Njoj je to i svrha, da zavara ljude, a sa takvima je naj jednostavnije manipulisati. Takvi ljudi su kadri uraditi svakakva zlodela, sve u ime "boga".
Ja licno verujem u svoje verovanje, ne verujem u crkvu, i nikad ne idem u crkvu. Ja ako verujem , ja sam vernik i u svojoj sobi, nije potrebno ici u crkvu i da mi neko namece svoje misljenje, ideje,....itd.

Da je to manipulacija ti to ne bi ni znao jer bi bio izmanipulisan

Da li treba strah, da li ne treba strah?Da li je strah normalna pojava?Imali strah ikakvu svrhu?Da li je strah kao emocija nešto apsolutno negativno?Da li nam strah samo donosi nesreću ili nas (po defaultu ) spašava od nesreće?Strahovi naši prema našimi roditeljima, da li su oni nametnuti i pokvarena rabota?Da li oni manipulišu našom bespomoćnošću i onda nas oblikuju kako oni hoće jer nas je strah da nas ne ostave same da uginemo?Ne umremo, nego uginemo.Mi se roditelja naših bojimo zato što nam mogu uskratiti "ljubav" odnosno šansu da peživimo,samo zato što smo rođeni nesposobnom da se brinemo za sopstveni život. Volimo naše roditelje isključivo iz razloga što su oni izvor i uslov našeg opstanka.To je klasična mudrost deteta.Dete volu uvek samo onoga koji mu pruža redovan dotok neophodnih životnih sokova, pa makar ko on bio.A boji ga se ne zbog eventualne grubosti kojom ga može "počastiti" već najviše gubitkom njegove "podrške" upreživljavanju i odrastanju, odnosno sticanju moći da se brine sam o sebi.
Napokon, da li je Bog upravo personifikacija našeg detinjeg straha za naše biće, bespomoćno i krhko?Naše materijalno biće je najvećma ovisisno o roditeljimai zato ih "volimo" i normalno boljimo.Možda je Bog samo rezultat naše duhovne nezrelosti i nesposobnosti da se duhovno brinemo sami o sebi.Možda.Možda su oni koji strasno veruju u Boga, jednostavno nezrele osobe koje nežele da se brinu o sopstvenom biću već to prepuštaju imaginarnom ili stvarnom  duhovnom nadbiću zvanom Svemogući .I normalno da je strah nešto što je neizostavno u takvim odnosima.Strah da budeš ostavljen, odbačen, da ugineš, ali ovaj put duhovno, skroz, naskroz.Duhovno ,što znači neopozivo kraj.ENDE.