Nece da moze...
Ova tema nije za raspravu...

Миле Дакић
ДЕРЕЗА И ЊЕНИ БУНАРИ

Између Пакраца и Дарувара, смјестила се Дереза. У турским временима је настајала и нестајала, да би се у деветнаестом вијеку обликовала у двије Дерезе. Између њих је рјечица Краварина – с десне Велика, а с лијеве Мала Дереза. То је типично село без улица. Дијели се на засеоке Цвишиће, Вукманце, Марковиће, Гаћеше, Малетиће, Вуковиће, Јовановиће. Од Вукманаца и Јовановића виде се Бадљевачко поље, Псуњ и Равна гора. Дереза се дијели и по старим називима: Карајковица, Липовица, Буковац, Макарице, Капавац, Краке, Коначина, Ђекиница, Пландиште и много других.
То је питомо побрђе с ослонцем на Пакрачку Крндију. Западно од Дерезе је Бадљевина, а источно Граховљани.
Ни најстарији Дережани не знају поријекло имена. Први пут се спомиње 1600. Једни тврде да је настало од неке Терезе, други то оспоравају. Сељани су кроз вијекове своју традицију испољавали на старе начине: Благослов поља на Мало Спасово и Вазнесење Господње у Великој Дерези, док су Мали Дережани тај обичај славили на Духовски уторак. Пјевало се потихо и свечано:
''Ваздан данас одимо, одимо, 
И Богу се, молимо, молимо, 
Да нам роди пшеница бјелица 
И винова, лозица, лозица...''
Славише Дережани и крсне славе, Божић и Ускрс, Туциндан, Бадњак, Покладе, Светога Саву, обичаје сватовске, жетвене, при вршидби, погребне, машкаре и испраћаје регрута.
Баш око средине прве Југославије градили су два бунара, дубине 33 метра. Мобе, пјесме, весеља; пуно кошчатих и мишићавих момака у дворишту Триве Грандића. Из 110 многољудних породица, мјесецима се редаше најјачи, али и дјевојке доносећи најбоља јела и пића. Око њих се окупљаше дјеца. Бунари су отворени на Петровдан. Слегао се народ Дерезе и окружења. Исцифране ношње, орме на коњима и кочије. Орила се пјесма, играла кола, клицало се Краљу и Југославији, династији и држави у којој су сви Срби.
Бунари су постали центар окупљања. Долазили су момци, мјеркали дјевојке; мјесто као створено и за дјечје жмирке и пика.
Но знале су заредати и гладне године. Добро је док има жгањаца с вареником, скорупом, на масти, са чварцима и купусом. Грах је често на трпези, понекад сеганлија од бијелог граха и лука с туцаном сувом паприком, комбост од главица киселог купуса и шпица од бундеве, паприкаши, крумпир на разне начине, а на благдане – печенице. Цицвара је била ријеткост за најмлађе.
Од 1934. Дереза има основну школу у кући Станка Гаћеше. Први учитељи су Дејан Атанацковић, родом из Дарде и Милена Марц из Вараждина. Замилише се у Дерези, узеше и изградише нову школу 1938. До тада су дјеца одлазила у Граховљане Доње.
Одједном око бунара све мање дјечјих игара и жагора. Окупљала се мушка чељад. Причало се о новостарој  теми, о рату: бомбардован Београд, њемачке трупе надиру. Само четири дана касније, некадашњи официр Аустроугарске Монархије, па Краљевине Југославије, Еуген Кватерник проглашава Независну Државу Хрватску, на челу с др Антом Павелићем, усташким емигрантом – миљеником Италије и Мађарске који је 1914. у Загребу водио коло око запаљеног српског покућства узвикујући: ''Србе на врбе!...''
Нијемци су ушли у Дерезу 11. априла 1941. Били су то дијелови 14. оклопне дивизије. То је права војска, цивиле не дира. Имали су своје кухиње, јели бијели крух са жутим премазима. Сликали су се с народом у народној ношњи, дјеци дјелили чоколаде и бонбоне. Кратко се задржаше и кренуше према Сави.
Зло се таложило и страшило – народ се окупљао око бунара, а недјељом око Цркве Светог Петра и Павла. Причало се о законима Павелићеве државе, о забрани српског имена и ћирилице, првим логорима за Србе: ''Даници'' у Копривници, о Јасеновцу и Јадовну, о масовном убиству Срба у Гудовцу и Вељуну крајем априла и почетком маја, и нечувеном покољу преко 1500 Срба у Глини крајем јула и почетком августа 1941. Једни су говорили: ''Све ће нас побити!'', други се храбрили: ''Народе, па ми њесмо ништа криви. Ми се не бунимо ни против ове државе! Ми смо обични сељачки патници''.
Пријетеће поруке су долазиле из комшијских хрватских насеља: Сирача, Бадљевине и Шпановице. Дереза се нашла између двије ватре: НДХ је нудила исељење, покрст и војну обавезу, а комунисти отворени рат против војнички најмоћније државе свијета, Њемачке, и њене НДХ која је навијестила рат и САД-у, Енглеској и СССР-у. Барјактари устанка у српским селима Славоније су Хрвати Карло Мразовић и Павле Грегорић. Бацање Срба у огањ рата су подржали и Срби комунисти др Душан Чалић и Богдан Црнобрња. Њих су слиједили комунисти Дерезе: Васо Трговчевић, Богдан Трговчевић и Данило Марковић.
Хрватска држава је припремила специјалне књиге за насилно превођење православних Срба на католичку вјеру. Упућени су званични позиви, да би били одбијени по савјету комуниста, који су заговарали оружани устанак под водством КПХ и КПЈ; народ је вјеровао у Југославију, па и у Партију под њеним именом.
Комунисти Дерезе припремају устанак, увјежбавају младиће на Барицама, Ланишту, Угриновцу и Селишту. Деветорица Дережана се 1941. прикључују устаницима, а у првој половици 1942, прилази им још четрнаест. На обронцима Псуња налазила се Псуњска партизанска чета под командом Хрвата Фрање Хеметека-Ловца, која је диверзијама изазивала хрватску власт – нападом на хрватско село Бадљевину, на складиште експлозива у каменолому Сирач, па атентатом на усташког логорника Немета, те рушењем пруге, цесте и мостова.
Сазнали су Дережани за хрватске злочине у селу Грђевице, у бучко-каменском крају. Знали су да се позив за покатоличење завршио масовним покољем Срба у Глинској православној Цркви Рођења Богородице, што је КПХ крила од српског народа. Циљеви хрватских војника и комуниста су се приближили. Хрватске усташе су биле за отворено уништење Срба у НДХ, док су комунисти у српском народу гледали жртвену полугу за освајање власти. Тиме су и они притајено прихватили Старчевићеву и Павелићеву политичку идеју да се Срби ослабе и сведу на безопасну мањину, будући за рестаурацију монархије и ''великосрпске хегемоније'', и препрека комунистима. Дережани су се нашли између двије, подједнако опасне и судбоносне одлуке – брзог, или постепеног нестајања.
Јутро 4. августа, друге ратне и суморне године. Сунце се још није указало изнад псуњских висова. Прозирна измаглица у котлинама; пијетли и појачи лавеж паса, рика крава и рзање коња. Цијелу ноћ су плачке завијале око бунара.
Тринаестогодишња Вукосава Вуковић је пожурила да замијени ћаћу Петра који је дотле тимарио стоку. С њом је и деветогодишња сека Зорка. И она ће одмјенити оца. Мајка Милица је већ музла краву. Мушка чељад је спавала – домаћин Петар и синови: седамнаестогодишњи Сава, петнаестогодишњи Станко и деветогодишњи Здравко.  Петогодишња Љубица је утонула у дубоки сан.
Док се Дереза будила, око ње се редала црна гарда усташа и домобрана. Стража у Малој Дерези је приспала, а она у Великој ипак опазила неко комешање око села. Обавијестила је Данила Марковића и Богдана Трговчевића, али је било касно: обруч пушака, митраљеза, бомби, кама, маљева и србосјека је затворен. Богдан је храбрио Дережане да ће усташама с леђа ударити другови са Псуња и спасити свој народ. Душан Комленац је узвратио: ''Не вјерујем у ту причу, јер четом командује Хрват!'' Умијешао се Данило Марковић: ''Вјерујем у наше борце и друга Фрању Хеметека! То је прави комуниста! Морате знати, шта је то зјеница ока наше Партије! А ти Душане, не страши народ! Због оваквих стварчица се и глава губи!''
Штектање митраљеза код првих кућа Мале Дерезе. Лелек народа. За неки трен повици, команде и бугарење. Као да се небо проломило од Шпановице, Сирача, Бадљевине, Пакраца и Липика.
Голорук народ су кундачили, боли ножевима, убијали у селу и тјерали према бунарима,  двориштима породица Гаћеша и Трговчевића.
Одвајали су младе, љепше жене и усмјеравали према Барицама и шуми Буковац. Јауци и болна растајања... Дјед Лука Трговчевић бијегом навлачи хрватске војнике на себе. Неки то искористише и замакоше у кукурузе и под широко бундевино лишће, а неке покосише хрватски митраљези. Којо Гаћеша и Петра Трговчевић бијегом спасавају животе. Петра је у наручју избавила једногодишњег сина Милана. Старица Ђуја Гаћеша се скрива у винограду Ланиште. Стоја Јовановић налази спас у кокошињцу. Смрт су неким чудом избјегли и комунисти Данило Марковић и Богдан Трговчевић.
Око бунара, само хропац. Ударци маља; укочени погледи оних који чекају. Јаук жртве и тресак у бунару. Онесвијешћене приносе џелатима и живе бацају у дубине. Несрећници прилазе сами; стављају главе на обзиде бунара које су петнаесетак година раније заносом  и жељом градили.
Из Вукмановића допиру крикови. Убијали су их на кућним праговима и двориштима. Осамнаестогодишњу Савицу силују и кољу.
Запрежним колима довозе мртва тијела убијених Јовановића: Дмитра, Јове, Марије,  Благоја, шестогодишњег Милана, четверогодишње Цвијете, Рајка, Јеле и трогодишње Невенке, а затим 19 мртвих тијела Вукмановића.
Тишина... Испред несретника који чекају смрт стао је усташки натпоручник. Звјерња пун мржње, надмоћи и презира, кочопери се на прстима – омален и здепаст, угојен, ружан. Сплео се и једва изусти:
''Багро и бандо србокомунистичка! Кадa сте копали ове бунаре, знали смо да раке копате. Ви сте народ добар само под земљом! То је воља свих нас и нашег дичног Поглавника. Да вам мало продужимо дисање на овој земљи хрватској, приређујемо вам посластицу. Пред вама су тијела породице Илије Смиљанића. То је чувено име и презиме из ваше повијести, коју више немате! Будућност видите испред себе. Она је дубока и трајна... А, нисте ви народ који држи до себе и своје прошлости. Знајте да сте и због тога дошли до овог понора! Усташе, најприје бацајте Илију, па накот његову!''
Изнијеше га. Давао је знаке живота. Наглавачке га убацише у дубине, па деветогодишњег Вукашина, седмогодишњег Млађана, шестогодишњег Илију, четверогодишњег Марка,  и двогодишњег Милана.
Затим је убијање и бацање у бунаре настављено, да би сат касније било прекинуто убацивањем 18 презимењака Џакула из Велике Дерезе: Николе (31), Пава ( 33 ), Момира (10), Саре (19), Маре (59), Стевана (49), Милке (41), Стане (18), Маре (17), Наде (15), Марка (12), Петра (33), Паве (36), Босиљке (9), Љубе (7), Станка (6),  Драге (5) и Стоје (2).
Појавио се хрватски војник – усташки патуљак. Огласио се пискавим гласом:
''Овакви се повијесни послови не раде без ракије. Вјерујте часници и дочасници, усташе и домобрани, ово је ракија од нашег дичног Поглавника, војсковође Кватерника и министра Миле Будака. За дом спремни! Пијте и уживајте. Србе у бунаре и на врбе! Ви сте заиста блесав народ! Двадесеттри године носите гују у њедрима, а да је не осјетите. Ви сте феномен! Стоко сврабљива! Неотесанци! Ви сте багра за психолошке студије. Јадници. Увјерио сам се, да тако наивни и глупи могу бити само православни Срби''.
Ритуал је настављен довожењем и убацивањем у бунаре 22 усмрћена Вуковића: Стојана Лазиног (41), Стојана Богдановог (13), Игњатија (34), Благоја (32), Љубе Дамјановог (47), Нинка (18), Ане (14), Николе (51), Марка (20), Млађана (17), Јова (13), Станка (15), Здравка (9), Вукосаве (13), Зорке (9), Љубе Петрове (5), Пава Петровог ( 8 ), Стева (34), Мирка (22), Алексе (19), Стојана Васиног (15) и Петра (15). Пригушен, али и гласан жагор, јецање, потихо јечање и бугарење када су износили заклане, тек замомчене Марка и Млађана... Вика и кундачењње. Допиру крикови, плач и запомагање жена и дјевојака од Барица и шуме Буковац. Силују, па завршавају србосјеком испод врата. Дјевојка Даница Гаћеша је зграбила за гушу несуђеног одвратника, крезубог Фрању из Сирача. Игубио је свијест. Други  је сасјекоше ножевима.
Пљачкаши изгоне коње и краве, свиње, овце, туке и кокоши. Закрчени су путеви. Праштале су пушке... Убијали су псе који се супротстављаше пљачки својих дворишта.
Ужас је трајао до раног предвечерја. Пијанчевање, урлици и пјесма: о хрватским командантима – Љуби и Бобану, жалипојка о заповједнику Црне усташке легије, Јури Францетићу, који је 10 мјесеци пре тога убијен на Кордуну.
Дереза је нестала у једном дану. У бездане бунара бачени су, из Велике Дерезе: 1 Анђелић, 3 Аџије, 2 Бојчића, 1 Бојаџија, 1 Видовић, 21 Вукмановић, 19 Гаћеша, 1 Гојковић, 7 Грандића, 23 Јовановића, 33 Марковића, 1 Јечменица, 1 Козловић, 1 Заиловић,  4 Опачића, 4 Станића, 2 Судара, 2 Трговчевића, 4 Цвишића и 18 Џакула. Укупно 147, од којих су 46 дјеца. Из Мале Дерезе: 1 Бојаџија, 22 Вуковића, 7 Гаћеша, 1 Јовановић, 15 Комленаца, 16 Малетића, 6 Марковића, 2 Остојића, 1 Продановић, 3 Ратковића, 7 Смиљанића и 1 Џакула. Укупно 82, од којих су 29 дјеца.
Поклоњење злу се наставља; насиље и терање у логоре. Колоне од Школе према жељезничкој станици Бадљевина; припремљени су сточни вагони за Стару Градишку, Јасеновац, Сисак и Њемачку. Батинања и запомагања, натјеривања да трче и моле.
У фургонима су из Велике Дерезе 2 Анђелића, 1 Аџија, 3 Бојчића, 5 Бојаџија, 22 Вукмановића, 27 Гаћеша, 2 Грандића, 33 Јовановића, 17 Марковића, 1 Опачић, 9 Станића, 7 Трговчевића, 16 Цвишића, 20 Џакула, 6 Ђурђевића, 1 Заилац, 3 Јечменице и 3 Козловића. Укупно 172  српска цивила. Међу њима је 78 дјеце. Из ове колоне никада неће видјети своју Велику Дерезу 87 усмрћених у хрватским логорима смрти.
Из Мале Дерезе су 4 Бјелића, 6 Бојаџија, 38 Вуковића, 12 Гаћеша, 1 Јовановић, 22 Комленца, 1 Кончар, 21 Малетић, 1 Марковић, 10 Остојића, 2 Продановића, 2 Ратковића и 5 Џакула. На пут голготе крочи 125. Одрасли носе и воде за ручице 65 дјечице. И из ове колоне путем без повратка нестало је 44 несрећника.
У Загреб је упућено извијешће потписано од сатника Стиера: ''Усташки обрамбени здруг Липик уз припомоћ 13. усташке бојне је иселио цјелокупно пучанство села Дереза. Заштиту превоза житарица и стоке преузела је 1. сатнија 13. усташке бојне из Бадљевине и посада села Шпановице''.
Стотину Срба Дерезе скривањем спасише животе. Искористили су журбу и зебњу усташа да ће их партизани напасти. Завлачили су се у кукурузе, подруме, кокошињце, пурињаке, жбуње, под бундевино лишће, таване и припремљена склоништа. Таквих срећника било је 81 из Велике и 19 из мале Дерезе.
Дереза је напуштена од оних који су је гурали у рат. Комунисти су остали нијеми, не опаливши ни метка спасења. Да су запуцали, бунара и силовања не би било. Да ли је тај мук недјело команданта Фрање Неметека, неког политичког комесара, бившег Србина, или налога из врха КПХ остаје и даље великом тајном.
Бунари и њени сужњи су забетонирани 1947. Посмртни остаци су морали остати тамо гдје побацаше хрватски војници. У временима ''слободе'' мук, у име ''зјенице ока'' (''братства и јединства'', прим. уред.); жртве никада опојане нити сахрањене. Вријеме од пола вијека неки назваше Слободом – у којој, прећутно, беше забрањено говорити истину. Народ је ноћу кришом палио свијеће и доносио цвијеће на бетонске гробнице. Причало се о крицима и разговорима мртвих, о дјеци која жуде за својима у другом бунару, проклињући бетонске покрове... Привиђала су се и дјеца у бијелој робици како играју жмурке и пика, баш као некада, на јави. Креснице су се брзином муње пеле у небо којим су вијале огромне птичурине: тамом плачке, дању вране и гавранови. У име ''зјенице ока'' преживјели Дережани су зло заборављали.
На дане злочина комунистички говорници су за покољ у Дерези оптуживали окупаторе, фашисте, четнике и великосрпску хегемонију. Име хрватских усташа је, због ''зјенице ока'', изостављано. Комеморације су понекад прерастале у пијанчевање, једачину, игре и весеље, подсјећајући на предвечерје 4. августа 1942. И најближа родбина је деценијама ћутала...
Али, могу ли живи опростити у име мртвих? Злочин у Дерези је убио и преживјеле. У њима је угушена слобода.
И, злочин је поновљен. Крајем 1991. Дережани су поново убијани. Нису их бацали у забетониране бунаре. За три дана погинуло је 185 Срба, од којих 141 цивила. Опљачкано је, минирано и запаљено 4.118 српских кућа Западне Славоније. Преостале су хрватским ''Бљеском'' почетком маја 1995. очистили синови и унуци оних којима су се преживјели клањали, којима је све опроштено, и који су некажњено, уз лажне пароле, рађали и одгајали нове злочинце за завршетак геноцида над онима који су криви што су остали живи, и који из прошлости нису ништа научили..
Неки кажу да су кажњени од Бога – и  мртвих – што из страха нису могли очи отворити.
Извор:Српски Лист,гласник Српског Клуба

Мање је неизвесно питање чудовишне трагичности судбине западних Срба. Оно ми се наметнуло на почетку белешке, док сам ослушкивао дијалоге телевизијске серије Капелски кресови, које сам чуо као један од опозива улоге Срба у партизанском ратовању у западним деловима Југославије. То је био један од коначних опозива Срба из система, за чију победу су се баш они тако огорчено борили и за коју су имали највеће заслуге. Обично се каже да свако има ону судбину коју заслужује. Али, ти људи заиста ништа нису заслужили од онога што их је снашло. Од почетка рата па све до сада они се налазе у гротлу једне вулканске патологије која куља право на њих и стално их засипа, а то ниједан народ није заслужио. Могао бих навести стотине примера те патологије као сведочења људи који су у тим патолошким догађајима непосредно учествовали као жртве. Намеће ми се у сећању случај једног Херцеговца и његова прича од пре непуних двадесет година. Тада сам радио у професионалној оријентацији, а он је дошао из „Савезних органа" да ме пита за податке који су ко зна којој комисији били потребни за неки међународни састанак. Знао сам за те припреме, чак ми је један помоћник савезног министра за рад нудио да учествујем у тим међународним преговорима, а да претходно променим радно место и запослим се у министарству. То је сигурно значило и захтев да се учланим у Комунистичку партију, па сам то одбио, рекавши да не желим да мењам начин живота и рада. Сада је овај представник министарства брижљиво крио од мене сврху нашег разговора, а ја сам прећутао да знам зашто су му ти подаци потребни, и да знам да вероватно страхује да му не преузмем још један излазак у иностранство. Видело се на њему да путује по „капиталистичким земљама", био је комплетно „буржујски" одевен, са оделом од скупоценог енглеског штофа. Није био горопадан, али у његовом понашању било је благе надмености према оним нижим у хијерархији, а мислим и да се мало стегао у разговору када је чуо да немам револуционарни педигре. Намерно сам га мало слагао, што је било последица нечег што ме је изазвало у том разговору. На крају разговора готово случајно и успут упитао сам га откуда у његовом говору примесе херцеговачког дијалекта (заиста је лепо говорио, имао је чак и епски тон, али је тај говор био на махове просто унакажен идеолошким језиком), и тада се отворила прича од које је он касније почео да дрхти као у грозници. Рекао ми је да је из Мостара, тачније из једног оближњег села, а пошто сам се ја, годину-две пре тога, вратио из војске коју сам одслужио у Мостару, знао сам како то његово село изгледа из ваздуха. Над тим селима, углавном око Мостара, биле су одређене зоне за летачке акробације, и ја сам их сва добро знао, јер сам за време пењања у зону могао пажљиво да их осматрам – била су лепа, на падинама Подвележја, са једне и друге стране гребена, али и са друге, десне стране Неретве, у питомијем крају. Не сећам се о ком је селу била реч. Мислио сам да је природно што је мој саговорник узбуђен када говори о свом дому рођења. Говорили смо о лепоти тих крајева и ја сам га сасвим нехотице, не верујући да ће ми дати потврдан одговор, упитао да није случајно и он продао имање које ће ускоро постати једно од најлепших туристичких места. На том месту је добио јак тремор руку и ја сам тек тада схватио да саговорник сасвим другачије схвата овај разговор од мене. Седео је преко пута мог радног стола и поигравао се шибицом, али његов тремор руке био је тако јак (личио је на симптом Паркинсонове болести) да му је шибица почела испадати из руку. Почео је да ми прича како је то имање продао. Током приче почела је чак и вилица да му подрхтава, приметио сам да је блед и да постаје блеђи. Понудио сам му да стане за часак, да му донесем чашу воде. Одбио је то, и наставио ужурбано причу. Наиме, пошто су му сви из породице побијени, замолио је неке своје рођаке у Мостару, да му продају очеву кућу и имање. Они су то учинили, али то имање продали су управо ономе ко је непосредно учествовао у покољу његове породице. Био је то њихов први комшија који је и довео групу из оружаних одреда Независне државе Хрватске за истребљење српског становништва. Када су упали у двориште и када је отац видео са њима свог комшију са којим се одлично слагао, био је донекле умирен. Изашао је у двориште, мајка је видела да они покушавају да га савладају, тада је синовима рекла да брзо беже, а сестру је задржала. Старији брат је отишао на једну страну, а мој саговорник је отишао на јужну страну, у неко жбуње, одакле је посматрао шта се догађа. Отац се борио, али неколико њих је успело да му савију руке на леђа и у том положају, стојећи, заклали су га. Комшија је био један од оних који су му држали руке. Мајка и сестра су изашле да помогну оцу, претпостављале су, вероватно, да њих као жене неће дирати, али и њих су одмах после тога оборили на земљу и заклали. Овог пута комшија није помогао кољачима. Нису их силовали, каже саговорник, мислим да би у том случају изашао из скровишта, овако је све било брзо, док је схватио шта се догађа све је било завршено. Старији брат је отишао у неки партизански одред и годину дана касније погинуо. Никада више после оног искакања кроз прозор и бежања око куће нису се видели, изузев што су чули један за другог и што су се поздрављали. Како је комшија остао некажњен? Пријавили смо га, каже, браћа од стрица, и ја, и још неки ретки преживели Срби, свима су исто поновили, да је тај човек, несрећник, био заведен, а ми, ето, нисмо довољно 'свесни' и не разумемо политику братства-јединства. Знате, наставља, има ту нечег што је ван сваке памети. Моја породица је на том огњишту била неколико векова, а тај комшија, са још неким хрватским породицама, доселио се ту тек негде од окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1878. Наша, српска, староседелачка домаћинства постала су кроз векове потпуно опремљена док су њиховим домаћинствима недостајали неки алати и понешто од кућног намештаја. Говорили су истим језиком и у свему осталом су били слични нама, изузев што су били римокатоличке вере. Памтим те односе од пре рата и знам како се отац трудио да према њима буде љубазан, и како су, уосталом, они узвраћали истом љубазношћу. Само смо ми деца осећали да нешто ту није у реду, осећали смо да нас не воле, чак и њихова деца са којом смо се играли, али и одрасли, знали смо то из њиховог погледа и гласа којим су се нама обраћали. Пре рата, пре него што је ушао у двориште да изврши покољ, тај исти комшија је долазио да позајми корита у којима смо се ми и његова деца купали. То су била стара корита, израђена од пуног дрвета и резбарена, у њима су се купала деца из неколико генерација мојих предака. И тада, при узајмљивању и враћању тих корита, ми, деца, знали смо да ту има нечег погрешног, није нам се то допадало, али старији су се правили да ништа не примећују, њих је било лако преварити, много лакше но децу. Он је дошао да побије ону децу, која су се годинама купала у истом кориту у коме су се купала и његова деца.

Годину-две после рата нисам имао снаге да одем на родитељско имање. Замолио сам рођаке да га погледају. Рекли су ми да је све опљачкано, да се онај комшија после покоља и нашег бекства уселио у нашу кућу, али се лукаво опет вратио у своју кућу годину дана пре краја рата, када је било јасно ко ће победити, а у општини, где су преостали само Хрвати, ту чињеницу користили су као изговор да се 'друг на време поправио'. Сви Срби у околини су били истребљени, понеко ко је случајно преживео био је премештен са службом у неко друго место. Када сам се најзад усудио да посетим свој некадашњи дом, претворен у стратиште, најежен и спреман на све, отишао сам и до својих некадашњих комшија са идејом да повратим своје старо, резбарено корито за купање. Знао сам да је тамо, и било је, заједно и са другим нашим судовима, бурадима и кацама. Нисам ушао у кућу, знао сам да тамо стоје и делови нашег намештаја, али било би то превише, морао бих вероватно да пуцам у те злочинце. Сачекали су ме у дворишту као да је најприродније што сам дошао и што узимам натраг своје ствари. Он се није појавио, али жена и деца јесу и уопште се нису осећали нелагодно што их је неко ухватио у пљачки. Сличан однос имали су и остали Хрвати у околном комшилуку. Ниједан ми се није обратио са радошћу што сам ипак остао жив, нико ми није изразио саучешће, а понеко је мрко окретао главу избегавајући чак и да ми се јави. Као да је било потпуно нормално то што смо истребљени, и као да је ненормално то што сам се ту уопште и вратио или само и навратио. Узео сам оно корито, вратио га у кућу и поново је овлаш затворио. Знао сам да се у њу више нећу враћати. Сада, пошто је у бесцење купио ту кућу, комшија је опет поседовао и оно корито. Замолио сам рођаке, које сам овластио да ту кућу продају, да разговарају са њим  да пониште уговор, да му врате новац и да му дају на мој рачун и извесну одштету, али он је то одбио. Кажу ми рођаци да се он понаша као да је најприроднија ствар на овом свету што је њему припала та кућа и да показује чуђење што то неко уопште и покушава да оспорава.

Разумео сам ту патологију, чак и онај вишак патологије о коме он није говорио. Он је имао на уму патологију једног низа појединаца, припадника одређеног народа, који у оквиру националне идеологије сматрају да је сасвим природно убијати појединце, припаднике другог народа и одузимати им имовину. Није споменуо још ширу патологију да је читав послератни режим прихватио идеологију сличног општег обрасца и сличног садржаја, и то са двоструким, троструким убрзањем. Све што су Хрвати и други изгоном, убијањем и пљачком Срба стекли, режим је прихватио као завршену чињеницу, забранио је исправљање неправди и свако ислеђивање кривице, идентификујући се са починиоцима злочина. Тај континуитет најширег могућег непријатељства према Србима режим је покушавао да сакрије перманентним идеолошким кампањама које су биле дивергентне у тврдњама, али са увек конвергентним циљем – да прикрију наставак геноцида над Србима.
из књиге ''Психолошке белешке'', проф. др Драган Крстић
зборник ''О,злу'' у издању Српског Клуба

.

Sakib Balić, svedok - pokajnik
Ispovest jednog snajperiste

"Učili su nas da treba da koljemo, a bilo je katoličkih svećenika koji su dolazili u jedinice HOS-a da bi dizali moral vojnicima pričama o mržnji prema Srbima. Sve se svodilo na to: ubij i kolji što nije tvoje. Obučili su me da ubijam. Ubijao sam, ali nikada civile i zarobljenike. Uvijek u borbi… U ratu sam služio u jedinici 'Rafael Vitez Boban', učestvovao sam u mnogobrojnim akcijama HOS-a širom BiH i svjedok sam zločina koje su počinili hosovci na području Sijekovca, Mostara, Žitomislića, kao i na trebinjsko-dubrovačkom ratištu", kaže Sakib Balić u razgovoru za "NR"
Slobodan Durmanović

Četrdesetogodišnji Sakib Balić iz sela Orahovica pored Konjica nije nepoznata osoba organima u BiH koji se bave istraživanjem ratnih zločina. Nadležne institucije Republike Srpske sumnjiče ga da je kao pripadnik HOS-a učestvovao u ubistvima i zlostavljanju srpskih civila na području Hercegovine i u Posavini. S druge strane, Balić se sam preporučio Tužilaštvu BiH za ratne zločine koje je istraživalo zločine u logoru Dretelj kod Čapljine. Nije poznato u kojoj meri je njegovo svedočenje u tom tužilaštvu iskorišćeno. On sam tvrdi da glavni osumnjičeni za zločine koje su počinili pripadnici HOS-a još nisu procesuirani. Zbog toga su, kako saznaje "NR", za njegovo svedočenje zainteresovani i istražioci RS koji se bave ratnim zločinima.

Zločini HOS-a: "U ljeto 1991. godine prijavio sam se kao dobrovoljac u HOS. Za rat sam se obučavao u kampovima HOS-a u Splitu i Vrbovcu, a jedan od vojnih instruktora u junu i julu 1991. godine bio mi je Miro Barešić, ustaški emigrant poznat po atentatu na jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj Vladimira Rolovića 1971. godine. Učili su nas da mrzimo i da treba da se borimo za NDH, za Hrvatsku do Drine. Komandant HOS-a Blaž Kraljević govorio nam je da će NDH biti zajednička država Hrvata i muslimana. Učili su nas da treba da koljemo, a bilo je katoličkih svećenika koji su dolazili u jedinice HOS-a da bi dizali moral vojnicima pričama o mržnji prema Srbima. Sve se svodilo na to: ubij i kolji što nije tvoje. Obučili su me da ubijam. Ubijao sam, ali nikada civile i zarobljenike. Uvijek u borbi… U ratu sam služio u jedinici 'Rafael Vitez Boban', učestvovao sam u mnogobrojnim akcijama HOS-a širom BiH i svjedok sam zločina koje su počinili hosovci na području Sijekovca, Mostara, Žitomislića, kao i na trebinjsko-dubrovačkom ratištu. Glavnokomandujući HOS-a u Sijekovcu bio je bivši poslanik Hrvatske stranke prava u parlamentu Federacije BiH Ante Prkačin. On je najodgovorniji za zločine nad srpskim civilima u Sijekovcu 1992. godine. On je bio glavni organizator pokolja nad srpskim stanovništvom. Tu su još bile jedinice HOS-a iz Ljubuškog, Konjica, Zenice, Sarajeva, zatim pripadnici 'Handžar divizije' sastavljene od muslimanskih dobrovoljaca, te regularne Hrvatske vojske iz Slavonskog Broda, kao i jedinice 'Tigrovi' i 'Gromovi'", kaže Sakib Balić u razgovoru za "NR".
Tvrdi da su upravo pripadnici HOS-a porušili manastire Zavala i Žitomislić, kao i spomen-kosturnicu u selu Prebilovci, u kojoj su počivali posmrtni ostaci hercegovačkih Srba koje su pobile ustaše u Drugom svetskom ratu. "Žitomislić su zapalili pripadnici HOS-a iz Ljubuškog, a zna se ko je bio njihov zapovjednik. On treba da se stidi, a ne ja. Vidio sam kako je u tom manastiru ubijen pravoslavni sveštenik doveden iz Hrvatske, čije ime nikada nisam saznao. Našli smo tog sveštenika zakovanog za vrata, oči su mu bile izvađene, a na čelu su mu ucrtali nožem slovo U", prepričava Balić. Tvrdi da je "samo sprovodio naredbe".
"Naređivali su nam da kupimo žene i djecu i vodimo u logor Dretelj. Hosovci iz Ljubuškog, Posušja i Širokog Brijega na početku rata sakupljali su lokalne Srbe, a zatim ih vezivali kanapom i vukli automobilima, kao prikolice, po mjestima u zapadnoj Hercegovini. Stanko Primorac Ćane, sadašnji poslanik u parlamentu Federacije BiH, kao i braća Miro i Zdravko Hrstić, bili su glavni u Ljubuškom. Tamo su Srbi puno stradali: tukli su ih, mučili, klali, čak su neke sjekirama sjekli. Jedanput sam vidio da su jednog momka golog vukli po Ljubuškom, vezanog za automobil, a na njemu su napisali 'srpsko govno'. Poslije ga više nisam vidio", tvrdi Balić.
Prema njegovim rečima, hosovci nisu štedeli ni romske civile. Balić tvrdi da zna kako je stradalo nekoliko desetina Roma koji su bežali s područja Srebrenice na samom početku rata, a pre neku godinu na području Broda pronađeni su posmrtni ostaci 59 žrtava. "Ante Prkačin naredio je da četiri autobusa koji su prevozili Rome iz Srebrenice i Skelana ne smiju preći na teritoriju Hrvatske. Kasnije su ljudi iz autobusa, među kojima je bilo najviše djece i žena, likvidirani i pokopani u masovne grobnice", kaže Balić.

Od logora do SAD i nazad: Kada su 1993. godine izbili žestoki sukobi između Hrvata i Bošnjaka u srednjoj Bosni, Balić je odlučio, kako kaže, da u njima ne učestvuje. "Zbog toga su me dojučerašnji saborci uhapsili i odveli u logor na Heliodrom u Mostaru. Tokom zatočeništva, zajedno sa zatočenim Srbima, mučili su me i zlostavljali. Lijevu ruku lomili su mi šest puta. Zapovjednici tog logora bili su Ante Puhovac i Miroslav Marjanović zvani Mega. Nisu birali, mučili su i silovali i Srbe i muslimane. O tome imam puno da govorim, ali ću to učiniti samo u Tužilaštvu i u Sudu BiH", kaže Balić.
Za razliku od mnogih drugih svojih sunarodnika i zatočenih Srba, Balić je imao sreću da preživi pakao logora u zapadnoj Hercegovini. Pomoću Međunarodnog komiteta Crvenog krsta prebačen je u jedno mesto pored Zagreba, a odatle ga je, kako kaže, izvukao zagrebački imam Ševko Omerbašić. "Preko, navodne, humanitarne organizacije 'Igasa' prebačen sam u SAD. Tamo su me povezali sa ekstremnim muslimanima, među kojima je bilo i okorjelih terorista. Važio sam za iskusnog snajperistu, pa sam dobio zadatak da izvršim neke poslove za državu Bosnu i Hercegovinu, u ime džihada. Obećali su mi i novac. Ne mogu da govorim koji su to poslovi koje je trebalo da odradim za državu, ali i o tome ću progovoriti na sudu", kaže Balić.
Izvesno je, međutim, da deo te priče već znaju i organi BiH, ali sve je pod velom tajne. Naime, Balića su nedugo nakon dolaska u SAD otkrili pripadnici FBI, uhapsili ga i optužili za krivično delo terorizma. Nakon saradnje sa Tužilaštvom, osuđen je na pet godina zatvora. Kada je odslužio kaznu, Balić je deportovan u BiH, ali tu su ga odmah prihvatili pripadnici AID-a i, shvatajući da je reč o opasnom svedoku, proglasili su Balića neuračunljivim.
Danas taj čovek živi bez ikakvih primanja, sam sa majkom u rodnom selu Orahovica kod Konjica. Ne krije da je ogorčen što su njegove ratne zasluge vlasti u Sarajevu zaboravile. To je samo jedan od razloga zbog čega želi da svedoči o zločinima za koje zna. Nekad mu se, kaže, vraćaju slike ratnih užasa, ali tvrdi da nije ubio nikoga ko nije bio naoružan. Kaže da svoje snajperske "pogotke" u ratu - nije brojao.
 
Извор:Нови Репортер

                              Zaboravljeni genocid








USTAŠKI GENOCID U BIHAĆKOM OKRUGU 1941. GODINE








SADRŽAJ



UVOD   2
I  IDEJA ZLOČINA – ISTORIJSKI KONTEKST   4
II  STRATIŠTA, ŽRTVE, ZLOČINCI   10
1. Srez Bihać   10
2. Srez Cazin   13
3. Srez Bosanska Krupa   14
4. Srez Velika Kladuša   15
5. Srez Lušci - Palanka   16
6. Srez Bosanski Petrovac   17
7. Kulen Vakuf   19
8. Srez Drvar   20
ZAKLJUČAK   21
LITERATURA   22

UVOD


Dokumenti koji slijede nedvo¬smisleno pokazuju da su protagonisti zločinačkih radnji ustaše i ustaški pokret u cjelini, odnosno organizovana vlast u proglašenoj (10. aprila 1941.) Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, sa svojim oružanim formacijama - ustašama i policijom, a žrtve su srpski narod i djelovi drugih "nearijevskih" naroda, nastaljeni na njenim prosto¬rima, poglavito Jevreji i Cigani.
Nastajanje ustaškog pokreta rezultat je separatistički namjernog i opredjeljenog djela hrvatskog naroda, pogotovo djelova njegove buržoazije, katoličkog sveštenstva, klerofašistički usmjer¬nog djela univerzitetske omladine i drugih slojeva, s ciljem razbi¬janja Kraljevine Jugoslavije prevashodno sredstvima terorističke aktivnosti. Korjeni mu sežu do frankovačke Stranke prava.
Nosioci i ideolozi ovog opredeljenja, među njima Ante Pavelić, kao prvi među istomišljenicima, sa svojim saradnicima krajem 1928. godine osnovali su ustašku organizaciju koja je prvih dana januara 1929. na sastanku u Zagrebu dobila ime "Ustaška - Hrvatska revolucionama organizacija"(UHRO). U isto vrijeme, Pavelić je sastavio i početni koncept "Ustava" ustaškog pokreta, koji, pored ostalog, predviđa da se pokret organizuje na teritori- jalnom principu, a propisuje se njime i organizaciona struktura pokreta.

Za relativno kratko vrijeme (1929. do 1931.) organizacija uspjeva da formira više ustaških centara u inostranstvu, pored osta1ih:

- u Italiji, u Bovenju (Bovegno), sa ispostavama u Milanu i Luganu;
- u Beču je još odranije postojao centar za područije Austrije, a u Budimpešti za područije Mađarske;
- zatim, centar u Berlinu za područije Njemačke;
- u Serenu za područije Belgije i Holandije, dok je u Boenos Ajresu formiran centar za   područje Juže Amerike;
- za područje SAD ustaški centar je formiran u Pitsburgu.

Izrazita teroristička namjerenost ovog pokreta dovodi ga u sukob sa aktuelnom vlašću Kraljevine Jugoslavije, pa čelnici pokreta napuštaju zemlju i odlaze u Beč. Tamo se Pavelić ubrzo povezuje sa vođom već ranije stvorene Unutrasnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO) Vaneom Mihajlovim (iste namjerenosti), sa ciljem koordinacije teroristiekih akcija protiv Kraljevine Jugoslavije. No, u Beču se Pavelić ubrzo razilazi sa ustaškim centrima - tamo već ranije stvorenim, pa utočište i podršku nalazi u Italiji. Tadašnja fašistieka vlast u Italiji podržava njegov program pa mu dodjeljuje i finansijsku pomoć kako bi pokret okupljao snage, organizovao ih i izvodio terorističke aktivnosti protiv Kraljevine Jugoslavije.
Tridesetih godina upravo pod okriljem (prema Jugoslaviji opake i zlonamjerne) Italije, Pavelić je uspio da u organizacijskom smislu učvrsti pokret, a zatim i da donese osnovne organizacijsko¬-programske dokumente - "Ustav" (1932. godine) i "Načela hrvatskog ustaškog oslobodilačkog pokreta" (1933. godine)  u kojima su razrađeni program, org

ideologija pokreta.
Preko centara u inostranstvu širena je, u duhu pomenutih "Načela...", ustaška propaganda i mobilisane su pristalice za ustaške vojne logore koji su se nalazili u Italiji i Mađarskoj. U njima je vršena teroristička obuka ustaša, poslije čega su u grupama ubacivani u Jugoslaviju radi izvođenja atentata i diverzija i drugih oružanih akcija (najkarakterističnija akcija je tzv. Velebitski usta¬nak 1932.).
Posle atentata na kralja Aleksandra 1934. u Marseju, koji su izvršile ustaše i pripadnici VMRO, italijanska fašistička vlada je formalno zabranila djelovanje ustaških organizacija, iako ih je i dalje faktički pomagala. Međutim, kasnije, potpisivanjem izvjesnog sporazuma između vlada Jugoslavije i Italije, dozvoljen je povratak jednom djelu ustaša u zemlju. Ti povratnici su 1939.  godine organizovali ustaški centar u Zagrebu. Svojim aktivnostima uspjevaju da ostvare jači uticaj u pojedinim organizacijama i u hrvatskom društvu u cjelini (Domagoj, Uzdanica, Ustaški Sveuči¬lišni centar, Križari i dr.). Njihovim dolaskom i deljovanjem umnogome se povećao broj organizovanih ustaša u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, mada su u organizacijskom smislu i dalje ostali na nivou ilegalne terorističke organizacije.
Nakon sporazuma Cvetković - Maček 1939. ustaški pokret je pojačao svoju djelatnost i u zemlji i u inostranstvu, preko svojih centara razvio je široku aktivnost, naročito u Mačekovoj "zaštiti", to jest u Hrvatskoj seljačkoj stranci, te u vojsci i mornarici.
Posle 27. marta 1941. kada je Hitler odlučio da napadne i uništi Kraljevinu Jugoslaviju, i to saopštio Musoliniju, ovaj ga je upozorio da u tom poduhvatu "treba računati sa separatističkim tendencijama i Hrvata koje predstavlja dr Pavelić". Zatim je Pavelić, uz saglasnost Musolinija, pozvao sve ustaše širom Italije da se prikupe u sabirni logor u Pistoji. Stim u vezi Ribentrop (Joachim Ribbentrop, Hitlerov ministar spoljnih poslova) aprila 1941. uputio je u Zagreb svog predstavnika Edmunda Vezenma¬jera radi povezivanja sa Slavkom Kvaternikom, vodećim ustaškim prvakom, i Vlatkom Mačekom, vođom Hrvatske seljačke stranke i tada potpredsjednikom jugoslovenske vlade, a da bi pripremili proglašenje Nezavisne Države Hrvatske.
Slavko Kvaternik je 10. aprila 1941. u času kada su Njemački tenkovi ulazili u Zagreb (gde su ih djelovi stanovništva s cvijećem dočekali), na radiju pročitao izjavu u kojoj je formalno proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku. Već sljedećeg dana Pavelić se sa oko 350 ustaša prebacio iz Firence u Trst, odakle je stigao u Zagreb i tu je 17. aprila obrazovao prvu vladu.
      Stvorena je, tako, Nezavisna Država Hrvatska (NDH).

I  IDEJA ZLOČINA – ISTORIJSKI KONTEKST


U momentu stvaranja i proglašenja novostvorena država obuhvata teritoriju od blizu 100.000 kvadratnih kilometara ¬(Banovina Hrvatska i sadašnja Bosna i Hercegovina), sa više od 6.000.000 stanovnika. Cjelo područje podjeljeno je na 22 velike župe i grad Zagreb.
    Ustaše su jedini politički činilac u Nezavisnoj Državi Hrvat¬skoj. One zavode poredak podoban totalitamom režimu fašističke Italije, oslonjen je na njega i uživa apsolutnu podršku nacističke Njemačke.
Vladavina ustaša strategijski se - sasvim u duhu usvojenih "Načela...", određuje, u cjelini, stavom: u hrvatskoj državi jedino je hrvatski narod državotvoran i suveren; drugi narodi ili njegovi delovi ne mogu biti politicki činilac.
Srbi su suvišni u državi Hrvata.

Ustaška vlast i njen uspostavljeni poredak - duhovno utopljeni u ranije prihvaćenoj i uobličenoj ideologiji - bez ostataka prihva¬taju naci-fašističke principe:

-   "jedan narod, jedna zemlja, jedan vođa",
-   te princip "više rase".

U skladu s tim, treba stvoriti "Čist hrvatski prostor", na kome će egzistirati "čista hrvatska nacija",  pa shodno tome "očistiti" taj prostor od drugih naroda kako nebi "zagadivali" arijevsku rasu, odnosno "cistu hrvatsku naciju".
Principi su, dakle, jasni i opšteprihvaćeni; zadaci i ciljevi postavljeni, a sve to sabrano u imperativu:

- rešiti jednom za svagda "srpsko pitanje" u "državi Hrvata", kao i pitanje drugih, takođe, državotvornih i nepolitičkih naroda u njoj!?

Ostalo je još da se utvrde načini i sredstva kojima bi se to ostvarilo. No, uspostavljeni poredak je do odgovora na to pitanje lako došao:

-   u arsenalu ustaških zaštitnika i navodilaca - okupator¬skih formacija Njemačke i Italije na prostorima tada raskomadane Kraljevine Jugoslavije - već postoje;
-   treba ih samo preuzeti i prilagoditi uslovima, odnosno sopstvenoj namerenosti i stepenu mržnje protiv Srba i drugih naroda.

Cjeneći, vjerovatno, da taj stepen mržnje još nije dostigao potrebni nivo, ustaška vlast će preduzeti jedinstvenu političko-pro¬pagandnu aktivnost da bi kod hrvatskog naroda stvorila raspolo¬ženje i uvjerenje da "Srbima, Jevrejima (Židovima) i Ciganima nema mjesta u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj";

Da su to strani elementi došli na ove (hrvatske) prostore nakon krvavih borbi Hrvata sa Turcima (!?);
Da je u to vreme Hrvatska već bila država stvorena od državotvornog hrvatskog naroda koji je to (državotvo¬ran) bio (?) i prije dolaska na ove prostore;
Da ti narodi, došli odnekud (?), imaju negativni uticaj na očuvanje i dalje obogaćiva¬nje "hrvatskog narodnog bića", te duhovnog i svakog drugog razvoja;
Da kao strani elementi oni ne mogu uživati nikakva prava u državi Hrvatskoj;
Šta više, oni, a prije svega Srbi, moraju odgova¬rati za "tiraniju nad hrvatskim narodom" u Kraljevini Jugoslaviji.

To su bili osnovni sadržaji javnih (zabilježenih) govora usta¬ških funkcionera koji su istovremeno nudili i načine kako to sve namjereno ostvariti: stav ministra M. Budaka,  izrečen u Gospiću:

"Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi ćemo raseliti, ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate. Tako će im se uskoro zatrti svaki trag, a ono što će ostati, biće zlo sjećanje na njih" - postaće ne samo oznaka svih podhvata koje će ova ustaška vlast u svojoj zločinačkoj namjeri preduzeti vec i izraz suštine "hrvatskog narodnog programa".

Ostvarenje postavljenog cilja - istrebljenje Srba prije svega ¬nije samo obaveza ustaške vlade već je to, kako je smatrao i javno isticao Slavko Kvaternik, istovremeno obaveza i vlada Italije, Njemačke i Mađarske. "Mi ćemo Srbe u Savu, a Vi u Dunav" ¬savjetovao je on predstavnika mađarskog Generalštaba, Kolmana Kerija.
Milovan Zanie, ministar u ustaškoj vladi, još 2. juna 1941. upozoravao je da "nema te metode koju nećemo upotrijebiti kao ustaše da načinimo ovu zemlju zbilja hrvatskom i očistimo je od Srba".
Raspirujući antisrpsku mržnju, isti ministar je sutradan na zboru u Daruvaru, pored ostalog, istakao:
"Hrvati, mi imaćemo među nama neke koji nijesu nikada prema nama bili lojalni. Došli su u ove krajeve onda kad je za turskih ratova izginulo mnogo naših ljudi i kad su opustjeli naši domovi. Došli su ovamo, raširili se poput jeza, i poceli nas ugrožavati i skoro ugrozili. To su Srbi. Iz svega ovoga što se dogodilo znademo da oni nama nikada nece dobro željeti. Mi ustaše znademo, da dok se to pitanje Srba ne riješi da će naša domovina biti uznemiravana. Znademo da imamo pravo kad tražimo: preko Drine." Tezeći da ostvari što jače antisrpsko raspolozenje kod hrvatskog naroda, Žanić uvjerava okupljenu masu da će NDH biti uređena samo onako "kako odgovara potrebama čistog hrvatskog naroda", jer, nastavlja, dalje, ministar,"ova država, ova naša domovina, mora biti hrvatska i ničija vise. I zato oni koji su došli ovamo, treba i da odu. Naše nastojanje kroz stoljeća, a osobito u ovih dvadeset godina pokazuju, da je svaki kompromis apsolutno isključen. Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikoga drugog. Mi to ne tajimo. To je politika ove države i kad to izvršimo, izvršili smo ono sto piše u ustaškim načelima!" 
Istovremeno, ministar vanjskih poslova u ustaškoj vladi dr Mladen Lorković pozivao je na "definitivni obračun protiv Srba, Jevreja i Cigana". "Ustaški pokret je u svojim načelima istakao" - govorio je on - "da hrvatska zemlja mora pripasti hrvatskom narodu i da mora biti ocišćena od onih koji su za nas najveća nesreća". S tim ciljem Lorkovie poziva hrvatski narod da bude jedinstven u borbi protiv Srba isto onako "kao što je bio složan u travnju, kada je razoružavao srpsku vojsku", jer "iza Nezavisne Države Hrvatske" danas "stoji čitav hrvatski narod".
Govoreći o programskoj orijentaciji NDH, Viktor Gutie, ustaški povjerenik i stožernik u Banjaluci, u svom govoru u Sanskom Mostu otvoreno je, maja 1941, pozivao Hrvate i musli¬mane da odmah pristupe uništavanju i klanju Srba. On je tom prilikom, pored ostalog, istakao: "Nema vise srpske vojske! Nema više Srbije... drumovi će poželjet Srbalja, al' Srbalja vise biti neće. Izdao sam drastične naredbe za njihovo potpuno ekonomsko uništenje, a slijede nove za potpuno istrebljenje", te zato obraćajući se okupljenoj masi - zahtevao: "Uništavajte ih gdie god ih sretnete, a blagoslov poglavnikov i moj su vam sigurni."
Gotovo sa istim porukama, u mnogim mjestima širom NDH istupali su i ostali ustaški funkcioneri koji su svojim ekstremnim parolama - "krvožedna srbijanska zvijer", "srbijanski oružnici hajdukuju i proganjaju diljem Hrvatske, hrvatske rodoljube", "Židovstvo je rak-rana na živom tijelu naroda", "srpsko kopilo gazi zarobljenu hrvatsku zemlju" i drugim - sve jače izazivali antisrpska i antijevrejska raspoloženja kod najširih narodnih slojeva.  Na skupštini ustaških povjerenika polovinom juna 1941. u Gacku, na primer, Herman Togonal je pozivao muslimane da odmah pristupe pokolju Srba, a svoj govor je završio rječima "Posljednji metak u posljednjeg- Srbina."
Za cigane koji su živjeli na teritoriji NDH, već tada je veliki župan velike župe Pokupje dr Ante Nikčić imao gotovo rješenje "sve naseliti na jednom mjestu , ili "poslati na prisilan rad" i tako riješiti "cigansko pitanje".  Na zalost, to "jedno mjesto" za blizu 30.000 Cigana koji su živjeli na teritoriji NDH bio je zloglasni logor Jasenovac, u kome je tokom 1941. stradala većina.
Ustška štampa, naročito novine "Hrvatski narod", "Novi list", "Hrvatska krajina", "Katolički list", bila je tih dana puna napisa antisrpske i antijevrejske sadržine. U njima su Srbi i Jevreji označavani kao "strani elemenat" i "egzistencijalna opasnost po Hrvate". Traženo je da se njihovo pitanje rješi kao akutna opasnost po novu državu.
Za Jevreje, ustaški "Novi list" u broju od 2. jula 1941, pored ostalog, navodi da je "veoma značajno" što su ,,široki hrvatski slojevi uvijek prezirali židove i prema njima osjecali prirodnu odvratnost. Nema kraja Hrvatske", piše u pomenutom članku, "u kome naš svijet ne bi imao najnegativnije mišljenje o židovima. U Zagorju, u Hercegovini, Medumurju, Slavoniji, Dalmaciji