---------------
Шта је велика, а шта мала Велика Хрватска


“Упозорио сам да треба заштитити српске цивиле, зато што су постојали разлози за страх да се може очекивати прогон. Знао сам да је председник Туђман на Србе гледао као на претњу и хтео хомогену Хрватску”

 
Стиже још једна суморна годишњица – 13 је година од “Олује”, највећег етничког чишћења у ратовима у бившој Југославији. Акцију коју је спровела Хрватска војска “смислили” су Американци. “Американци који су 1994. смислили Олују” (загребачки “Глобус”) су МПРИ (Милитарџ Профессионал Реоцурцес Инцорпоратед), “приватна компанија, а чини је врх америчких војних и обавештајних експерата” и – толико су независни да њихов рад иде са одобрењем америчког председника. Бил Клинтон је у својим мемоарима објаснио да су они “допустили” тој фирми да “помогну у побољшању квалитета хрватских оружаних снага”. А како је америчка држава била директно укључена у “Олују” у доброј мери се види из недавног појављивања амбасадора Питера Галбрајта у Хагу. Иако су се стенограми четвородневног сведочења бившег америчког амбасадора у Хрватској на суђењу хрватским генералима Чермаку, Маркачу и Готовини појавили са тронедељним закашњењем на сајту Трибунала, казивање америчког дипломате тешко да је оставило равнодушним икога ко прати хашка суђења. Дипломац Харварда и Оксфорда, син једног од најчувенијих економиста XX века, Галбрајт је изазвао контроверзе налик онима које је својевремено као амбасадор изазивао често неуобичајеним поступцима и знатно веће од оних које је побудио када се појавио на суђењу Слободану Милошевићу, опет као сведок Тужилаштва. Овог пута је исправио неке оцене које је изнео у предмету Милошевић. НИН преноси делове првог дана сведочења (23. јун 2008), када је обављено главно испитивање. За све време Галбрајтовог сведочења у судници је, иза заступника тужбе, седела представница америчке администрације, водећи рачуна да ништа у амбасадоровом исказу не наштети националним интересима САД. А управо је и годишњица “Олује”, догађаја који Галбрајт описује.
Сведок Галбрајт: (Питер Галбрајт, први амбасадор САД у независној Републици Хрватској, од јуна 1992. до јануара 1998. године. Сведок је дао изјаву Тужилаштву 22. фебруара и 13. априла 2007. године; испитивање сведока одвија се на основу тог исказа.)
(...) Ступио сам на дужност у околностима у којима су САД на ивици да уопште не шаљу амбасадора, у знак протеста због онога што је Хрватска радила у БиХ; дакле, у знак протеста због подршке јединицама ХВО које су се бориле и које су чиниле злодела против босанских Муслимана и јединица босанске владе. Дакле. прво би требало да кажем да сам схватио да нема решења за тај сукоб ако не будемо зауставили борбе Муслимана и Хрвата у Босни. На то сам се усредсредио. (...)
Године 1994 – или крајем 1993. и почетком 1994. године, тежиште се померило на то да покушамо да испослујемо мировни споразум босанске владе и босанских Хрвата; крајем фебруара – почетком марта 1994. успели смо у томе и закључили смо Вашингтонски споразум којим је настала Федерација БиХ и којим је без одлагања и успешно окончан муслиманско-хрватски рат.
У том тренутку, на захтев председника Туђмана, посветио сам сву пажњу преговорима Загреба и побуњених Срба у Книну.(...)
Коначно сам формирао групу заједно са УН, Русима и ЕУ. Била је то група Загреб 4, односно З-4 и под нашим се покровитељством одвијао трофазни процес да изнађемо мирно решење за Хрватску. Прву фазу представљао је прекид ватре који је успешно испреговаран у марту 1994. После тога је уследио споразум о мерама за јачање економске сарадње и поверења у децембру 1994. Упоредо с тим израдили смо и политички план, план З-4 који би, (да је реализован), обезбедио суштинску аутономију за крајишке Србе унутар међународно признатих граница Хрватске.
(...) Председник Туђман га је врло невољно прихватио и пристао да преговара на основу њега, али је вођа крајишких Срба, Милан Мартић, одбио да има икакве везе с документом и није хтео да га прими. У том тренутку су пропали преговори.
У лето, од маја до јула 1995. све је почело да се распада. Припадници мировних снага УН заробљавани су као таоци; онда су се у јулу догодили напади на енклаве Сребреница и Жепа, које су обе пале; потом је дошло до напада на Бихаћ, у коме су учествовали и војска босанских Срба и војска РСК, то јест побуњени Срби, држављани Хрватске.
Хрватска влада је одлучила да је тренутак да крене у војну акцију за повраћај хрватске територије и збио се читав низ догађаја који су довели до операције “Олуја”. (...)
Тужилац: (...) У вашем амбасадорском дневнику у белешци од 24. јул записали сте: “Чини се да рат непосредно предстоји. Хрвати планирају да крену сутра ујутру у четири на Босанско Грахово. Срби имају артиљерију у сектору Југ и планирају да узврате тако што ће гранатирати хрватске приобалне градове. Хрвати планирају да код Грахова нагло скрену лево и упуте се ка Книну.” (...) Амбасадоре, да ли је ово било време када сте сазнали да постоји план за војни поход на Крајину?
Галбрајт: И раније сам за то знао. Мислим да ми је први пут речено да ће бити изведена таква операција кад је наш војни аташе пуковник Рик Херик одлазио у опроштајну посету министру одбране Гојку Шушку па сам ја повео да представим његовог наследника, пуковника Yона Садлера. На том састанку или на потоњем ручку у загребачком “Интерконтију”, Шушак ми је испричао за планове војног напада на Крајину. (...) За њих сам знао и знатно пре 10. јуна, и то се може видети из мноштва докумената; знао сам да је Туђман 1995. имао план да Крајину заузме војним путем. Ми смо веровали да ће он то учинити када истекне мандат УН 30. новембра, зато што би у то време Србији било веома тешко да обезбеди испоруке Крајини, али би хрватским снагама још било релативно лако да нападну са обале и не би била нанета никаква штета хрватској туристичкој сезони.
Касније у јулу, због онога што се догодило у Сребреници и у Жепи и због бихаћке кризе, ти планови су актуализовани: први разлог је био да се спасе Бихаћ. Последње што су Хрвати желели јесте да Бихаћ падне, јер би се успоставио западни српски ентитет – Крајина и Босна. То би значило око 160.000 људи који би дошли у Хрватску као избеглице. Морам да додам (...) да је пад Бихаћа било последње што су САД желеле.
Међутим, Хрватска није изнела тај датум операције све док Сребреница није пала и све док није наступила бихаћка криза.(...)
Знам да сам 21. јула отишао на Брионе – 1995 – на вечеру са председником Демирелом. Министар одбране Шушак ми је тада рекао да ће извести војну операцију. Нешто касније, мислим 22. јула, био је ручак који сам поменуо са пуковником Хериком и пуковником Садлером. И Шушак нам је навео тачан датум. Међутим, он је мени, мора бити, 21. јула први пут говорио о томе, а и из Туђманових исказа било је јасно да је донео одлуку .(...)
Тужилац: У вашој изјави Тужилаштву стоји: “У том периоду претња Бихаћу је смањена због повлачења Срба. Сада поново крећемо у обнову мировног процеса. Успостављена је хијерархија зла”. (...)
Галбрајт: Догодило се да је Сребреница пала 13. јула; нестало је и масакрирано 20 процената становништва, мушкараца и младића; онда је 26. јула пала Жепа, али је напад на њу и неко време трајао; 17. или 20. јула је напад на Бихаћ. Према томе, радило се о усредсређеном и координисаном напору босанских Срба, којима су се, када је реч о Бихаћу, придружили и Срби из Хрватске, у циљу да те енклаве избришу са мапе. Ми верујемо, с обзиром на оно што су учинили у Сребреници, да су постојали озбиљни изгледи да исто учине у Жепи и Бихаћу. Због тога смо имали велико разумевање за хрватску војну офанзиву на Ливањску долину(...) Нисам био сигуран да ли ће бити могућно постићи преговарачко решење које ће функционисати, али сам био сигуран да могућност постоји и да треба да је искористимо. Управо зато сам у последњим сатима отишао у Београд и покушао да испослујем споразум који је могао да одврати операцију “Олуја”.
Тужилац: У изјави кажете да сте се са председником Туђманом састали 1. августа. Да ли сте му изнели главне обрисе предлога за напредовање ка мировном процесу?
Галбрајт: Јесам. (...) Прво, рекао сам да су САД опредељене за мирно решење проблема Крајине и да ништа што смо ми изјавили не треба тумачити као зелено светло за војну операцију. Друго, и то је нешто што наглашавамо, рекао сам да ако дође до војне операције, српски цивили треба да буду заштићени; да се према ратним заробљеницима мора добро поступати(...)
Тужилац: У изјави сте објаснили: “Упозорио сам да треба заштитити српске цивиле, зато што су постојали разлози за страх да се може очекивати прогон. Знао сам да је председник Туђман на Србе гледао као на претњу и хтео хомогену Хрватску. Такође сам знао да су српски цивили изложени нападу у ранијим хрватским војним операцијама као што су Медачки џеп и Бљесак.” Да ли овај цитат прецизно одражава разлоге због којих су изнета упозорења?
Галбрајт: Да.
Тужилац: Да ли вам је председник Туђман изнео хрватске услове за мирно решење, очекујући да ћете се састати са Миланом Бабићем?
Галбрајт: Он је назначио услове за мирно решење и они су наведени у мом дипломатском дневнику: неодложно повлачење из Бихаћа, отварање нафтовода кроз сектор Север, неодложни преговори о отварању железничке пруге Загреб-Сплит и неодложни преговори о политичкој реинтеграцији Крајине у Хрватску(...) Тада сам му рекао да је Бабић заинтересован да ме види и он је казао: “Па то би могло да буде занимљиво.” Мислим да је Бабић предложио да се састанемо у четвртак или петак, а Туђман је рекао: “Немојте толико да чекате, састаните се раније.” Међутим, те тачке нису у вези са мојим састанком са Бабићем, него су то били елементи хрватског ултиматума. (...)
Тужилац: И да ли сте се састали са Миланом Бабићем?
Галбрајт: Састао сам се 2. августа у Београду.
Тужилац: Какав је био резултат састанка?
Галбрајт: ...Сусрет сам започео тако што сам описао најсуморнију могућу слику шта би могло да се догоди и врло отворено кривицу пребацио на крајишке Србе који су учинили две ствари: прво, прешли су међународну границу и ушли у област Бихаћа; друго, одбили да преговарају на основу предлога који су им изнели САД, Русија, УН и ЕУ. То су, у суштини, најмоћније институције света, барем кад је реч о овом делу света. Онда сам му назначио хрватске услове и његов одговор је био веома интересантан. Очекивао сам да ће се расправљати, али није то учинио. Рекао је: “Потпуно схватам зашто Хрвати намеравају да нас нападну. Не могу да схватим зашто се наши вођи понашају овако.” Рекао је да прихвата Туђманов ултиматум, у свим тачкама: “Изузетак је само то што ми је тешко да јавно кажем да ћу прихватити преговоре о реинтеграцији Крајине у Хрватску”. На то сам рекао: “Па, ја сам размишљао о томе и мислим да оно што можете да урадите јесте да јавно саопштите да ћете прихватити преговоре на основу плана З-4, зато што је план З-4 план за реинтеграцију Крајине у Хрватску. Али, ја ћу морати приватно да кажем Туђману да ви схватате да никада нећете добити онај ниво аутономије о коме је било говора у плану З-4. Оно што је било могућно у јануару 1995. није могућно у августу 1995.” Казао је да то схвата.(...)
Тужилац: Као што се види из доказног предмета Тужилаштва број П445, а то је стенограм вашег сусрета са председником Туђманом, када сте му препричали разговор са Миланом Бабићем, рекли сте: “Као што добро знамо многи Срби који тамо живе отићи ће, вероватно већина.” Зашто сте казали Бабићу да ће многи Срби, вероватно већина, отићи? (...)
Галбрајт: Желео сам да укажем Бабићу да, ако српско становништво из Крајине оде, за Србе никада неће бити политичког решења.(...) Е сад, зашто сам рекао Бабићу да мислим да ће цело становништво отићи? Па, зато што је током сукоба у бившој Југославији, кад год би се променио онај ко држи неку територију, становништво одлазило или било протерано; зато што, када је Хрватска преузела западну Славонију 1. и 2. маја 1995, дакле, неколико месеци пре, од 13.000 Срба отишло 10.000; зато што је хрватско понашање у ранијим операцијама, пре свега у Медачком џепу, подразумевало и злочине. Дакле знао сам да ће становништво имати врло разложан страх од онога шта би се могло догодити(...) А потом сам Туђману, 3. августа, у целости пренео разговор са Бабићем, како би схватио да смо постигли договор у коме је, по мом мишљењу, Бабић прихватио Туђманов ултиматум. (...) Рекао сам и да ми не можемо да знамо да ли је Бабић у стању да оствари обећано у погледу руководства крајишких Срба, али да би у сваком случају вредело сачекати извесно време да бисмо утврдили како ће се ствари развијати. (...) Само сам, дакле, описао разговор и предао сам демарш у име САД. Било ми је јасно да Туђман не чује шта говорим. Веровао сам да је већ донео одлуку да крене у рат. (...)
Тужилац: А да ли сте доцније управо с тим у вези одржали конференцију за штампу (...) о могућности која се отвара захваљујући вашим разговорима с Бабићем?
Галбрајт: Сматрао сам да треба да учинимо све што је могућно како би се успоставио мир. Дакле, уобичајено је да кад одлазим да се састанем с Туђманом – или бар често – штампа буде ту, окупљена пред председничким кабинетом. Обично би се наш службеник задужен за односе с јавношћу постарао да медији буду присутни. Дакле, тако сам дао изјаву, рекавши да је Бабић изашао у сусрет Туђмановим… Заправо то није била изјава. Само сам прокоментарисао да је Бабић изашао у сусрет условима из хрватског ултиматума; као и да, по мом мишљењу, нема разлога за рат. Нисам рекао да рата неће бити, мада сам био унеколико погрешно протумачен. Рекао сам само да нема разлога за рат.
Тужилац: (...)Колико сте се често као амбасадор САД састајали са председником Туђманом?
Галбрајт: Током прве две и по године, веома често; рекао бих да смо се састајали неколико пута недељно, понекад и неколико пута дневно. Нису сви сусрети били у његовом кабинету. Састајали смо се и на другим местима. Када је летовао на Брионима ја бих повремено одлазио тамо и боравио неко време.
Тужилац: А колико сте се често састајали са осталим водећим хрватским званичницима?
Галбрајт: Најближи контакт имао сам са министром одбране Гојком Шушком, кога сам виђао четири или пет пута недељно, понекад чешће. Често сам се састајао и са министром спољних послова Матом Гранићем, чије је министарство близу, преко пута парка, на минут хода од Америчке амбасаде. И с њим сам се виђао четири или пет пута недељно. Све време смо разговарали телефоном. Што се тиче других званичника, доста сам сарађивао са Хрвојем Шаринићем који је био шеф Уреда председника Туђмана и главни хрватски преговарач за источну Славонију; ту се заправо ради о низу преговора после операције “Олуја”, у којима сам ја био посредник. Навешћу и име Мире Туђмана, Туђмановог сина, који је био шеф хрватске обавештајне службе. С њим сам се нешто ређе виђао; виђао сам се и са Ђурђом Шушак, његовом заменицом и супругом министра одбране. Разуме се, било је ту и много других, али велику тројку чине Гранић, Шушак и Шаринић.
Тужилац: У изјави истражитељима кажете да је Туђман био убеђен да државе треба да буду етнички хомогене или близу томе, а говорите и о његовом уверењу и изјавама да су Срби у Хрватској исувише бројни и да представљају стратешку претњу Хрватској; говорите и о његовим ставовима о пресељењу становништва. (...)
Галбрајт: Прво, ја имам изванредно мишљење о Туђману. Био је самоуверени вођа, веома сигуран у сопствене способности. Историчар по академском образовању, Туђман је био стратег, који је себе доживљавао као великог стратега. Имао је врло чврста уверења за која је сматрао да су једном рационалном западњаку, као што је амерички амбасадор, потпуно очигледна, тако да никада није крио ставове. И веровао је да је за државе – европске државе – много боље ако су етнички хомогене. Јесте помало чудно што је мислио да је то добар аргумент за једног Американца, с обзиром на природу наше земље, али је он једноставно претпостављао да ћу то прихватити. Сматрао је да су, због географије, крајишки Срби посебна претња. На крају, они су настањени на географском подручју да одвајају северни део Хрватске од приморја. Као историчар, Туђман је са одобравањем говорио о пресељењима становништва, посебно ономе из 1923. године, када је грчко становништво из Анадолије пребачено у Грчку, а турско из Грчке – у Турску. Иако сам се спорио са њим, указујући на огромну људску несрећу те размене становништва, као и на чињеницу да то у суштини није допринело мирољубивом односу Грчке и Турске у наредних 75 година, за њега ти аргументи нису били убедљиви. Он је такође веровао – и то заправо спада у исти поглед на свет – да Босна треба да буде подељена тако да на истоку има хомогени српски, а на западу хрватски део – понекад су те идеје биле различите – јер је умео да говори и о хрватском делу који би такође обухватио Муслимане; у том контексту, он је размишљао о идеји да се Бањалука, која је – бар у том тренутку 1995 – постала скоро чисто српски град услед етничког чишћења – из географских разлога размени за Тузлу, превасходно муслимански град.
Тужилац: Да ли сте чули и друге хрватске руководиоце да изражавају сличне ставове?
Галбрајт: Туђманови ставови(...)углавном су били аутентични. Он је веровао у оно што ја називам великом Великом Хрватском; то је она која би обухватила и босанске Муслимане. Други Хрвати веровали су у оно што ја називам малом Великом Хрватском, која би обухватила само Херцеговину. То је свакако важило за министра одбране Шушка, а и за известан број људи у владајућим круговима. Рекао бих да је у то време 90 посто или нешто више хрватског народа заправо одбацивало било једну, било другу идеју о Великој Хрватској. Мислим да није било подршке да се Босна подели на два дела, како је то Туђман желео. У целини, Херцеговци су били прилично непопуларни у Хрватској. Можемо рећи да, иако је постојало саосећање за сународнике Хрвате у Босни, није постојала снажна жеља народа да анектира неку територију у Босни.
Тужилац: У изјави говорите о Шаринићу како описује Србе као рак на трбуху Хрватске. (...)
Галбрајт: Па од тренутка кад су Срби напустили Хрватску ни Туђман ни други високи званичници у влади нису желели да се Срби врате, а Шаринић је у многоме само говорио што Туђман мисли. Шушак и Гранић су били личности. Они су умели да изражавају ставове различите од Туђманових, али је Шаринић у основи понављао што председник жели. У то време, неколико недеља после “Олује”, сходно инструкцијама своје владе, критиковао сам Хрватску због кршења људских права и инсистирао да Срби имају право на повратак и васпостављање своје имовине, што је темељно питање људских права. Покушали смо да убедимо Хрватску да промени одлуку о лишавању крајишких Срба држављанства и о конфискацији имовине уколико у року од 30 дана не поднесу захтев за повраћај. Разуме се, у року од 30 дана никоме није било дозвољено да се врати. Зато сам разговарао са Шаринићем, у августу 1995, И он ми је рекао: “Не можемо прихватити да се они врате. Они су рак на трбуху Хрватске.” Само сам помислио колико шокантна метафора о људима који су, по нашем мишљењу, били грађани те земље и имали су иста права као и сви држављани.
Тужилац: У изјави наводите да сте непосредно после бекства многобројних Срба из Крајине изразили став да то није етничко чишћење, што је објашњено и у вашем сведочењу у предмету Милошевић. (...)
Галбрајт: Сматрао сам да је етничко чишћење нешто што подразумева мере да би се становништво протерало војним нападима, терором, масовним силовањима, убиствима, како би се осигурало да ће сви преживели отићи, спаљивањем кућа.(...) По мом мишљењу, Хрватска то није урадила у операцији “Олуја”, зато што су, када су хрватске снаге стигле, Срби већ били отишли. Значи, не можете етнички очистити некога ко више није тамо. То не значи да они то не би урадили да је становништво било тамо, али је чињеница да становништво није било тамо када су хрватске снаге заиста стигле.(...)
Тужилац: У вези са бекством Срба, да ли сте добили икакве информације у вези са улогом тзв. психолошких операција или електронског ратовања?
Галбрајт: Па, о томе сам разговарао са министром Шушком, и он је био веома поносан на психолошке операције током којих су становништву давали упутства како да оде, а био је поносан и на низ других мера за које, морам да кажем, да су садржале детаље које не разумем. Разуме се, имао сам извештаје и из наших извора, на пример, од војног аташеа, о тим психолошким операцијама, и онда је то прерасло у предмет спорења.
Тужилац: ...У вези са разговором који сте водили са министром Шушком кажете: “У једном тренутку он је рекао да су успели да издају наредбу српском становништву да оде, и да су то учинили захваљујући електронском ратовању.”
Галбрајт: Колико се сећам, говорио је о путевима којима људи треба да иду, али ја сам разумео као да су српске власти издале наредбу становништву да оде. Дакле, као што ту и кажем, био је познат по претеривању, тако да се можда хвалио нечим што се заправо догодило захваљујући некој наредби самих Срба. Само мислим да овде треба да додам ствар које у изјави нема. Подаци хрватске обавештајне службе о Србима били су изузетно добри, тако да је савршено могуће да су Хрвати знали да Срби намеравају да издају наредбу за евакуацију, а да су Хрвати или похитали да стекну предност, или су учинили нешто да би унели пометњу, што је био део њихових психолошких операција.
Тужилац: Ви сте то у дипломатском дневнику забележили 9. августа: “Шушак је такође веома поносан због психолошких операција”. Желео сам да вас питам и за ону белешку да је министар Шушак рекао како је један авион бомбардовао колону избеглица, али грешком. Да ли сте и од генерала Червенка добили информацију у вези са нападима на колоне избеглица и, с тим у вези, информације у вези са будућим нападима на колоне избеглица. Такође бих желео да скренем вашу пажњу на забелешку од 19. септембра, када сте у вези са разговором са генералом Червенком, пошто сте поменули један конкретан инцидент, навели: “То је још један знак напетости између Червенка и Шушка и Червенко је веома искрен када говори о томе. Пре неколико недеља он је Кларку показао наредбе које је добио од Шушка да треба да отвори артиљеријску ватру на 40.000 цивила концентрисаних у области Топуског зато што је међу њима било припадника ВРСК. Червенко је казао да је отишао до Туђмана да би та наредба била опозвана.”
Бранилац Кихо: Дозволите ми да се умешам. Ово уопште није обухваћено оптужницом. То је сектор север. (...)
Тужилац: Казали сте да је став председника Туђмана био да се Срби једноставно не могу вратити.(...)Можете ли да опишете све препреке за повратак Срба и начин на који су примењиване?
Галбрајт: Успостављене су и правне и практичне препреке. Туђман је о њима говорио као о “оптантима”, као о људима који су сами оптирали да изађу из Хрватске. У почетку, у августу, Туђман је рекао – односно Хрватска је рекла – да нико ко се не буде вратио у року од 30 дана и ко се не буде регистровао за држављанство неће моћи да се врати у Хрватску и имовина ће им бити конфискована, а та конфискована имовина би вероватно постала део општег решења имовинских захтева у бившој Југославији. Разуме се, идеја је да би српска имовина могла да буде нека противтежа за хрватску имовину у источној Славонији и Босни итд. То је био начин да људи не добију ништа. Под америчким притиском, рок је продужен на 90 дана, негде у септембру. Онда је у децембру и укинут. Године 1996, опет под жестоким притиском САД, Хрватска се сагласила да Срби могу да се врате. Међутим, ту није крај, зато што се, заправо, нико није вратио, или готово нико. Када је неколицина људи покушала да се врати, нису могли да добију визе ако су се налазили у Србији. Ако су покушали да поврате имовину, локални званичници им је једноставно никада не би вратили. Људи су ту живели; нико није био спреман да их исели. Практично је успостављен систем који је јемчио да повратка неће бити; тако да до 2000. уопште није било повратка или се само мали број вратио. Поред правне баријере, хрватске власти у Крајини или су наредиле или су допустиле да се догађа систематско уништавање целокупне српске имовине или највећег њеног дела. Од тренутка када је кућа запаљена и када је све вредно што је у њој било опљачкано, стока убијена или украдена, није било више ничега где би могли да се вратите. То је врло забачени део Хрватске, где људи имају веома мале приходе а четири године су потпуно изоловани. Људи су потпуно скрајнути. Кад им узмете кућу, спалите кућу, отмете имовину, побијете стоку, нема могућности да се ико ту врати. Верујем да је то била намерна политика: или наредба да се уништи имовина или (...) допуштење државних власти да се догоди, јер је то одговарало циљевима.
Судија Ори: Господине тужиоче, молим вас да испитате чињеничну основу на којој се темељи ово уверење.
Тужилац: Амбасадоре, Суд је заинтересован за додатне информације о основи на којој се темељи ваше уверење да је то разарање било намерно...
Галбрајт: Прво, све се догађало када је то већ подручје без становништва. Тамо су били припадници Хрватске војске одмах по завршетку операције “Олуја” тако да су они имали сву контролу. Била је то, по мом мишљењу, најдисциплинованија и најбоља војска у бившој Југославији. Дакле, они су све контролисали; и управо у то време, готово од самог почетка, догађало се пљачкање и спаљивање. Описујем шта сам сам уочио у Петрињи, мислим 6. августа, неколико сати пошто је Петриња пала. И ту је Хрватска војска све држала под контролом; кад сам се вратио тамо 9. августа, све је указивало на пљачку. Имао сам службенике амбасаде доле у Книну који су стигли тамо 7. или 8. августа – прецизни датуми су у мом службеном дневнику – и извештавају док се приближавају Книну, пролазећи прво кроз Дрниш и уверавајући се да су недавно почињена разарања; онда улазе у Книн где су зграде на улазу у град биле запаљене; један од званичника амбасаде прилази хрватским војницима и каже им, “Та кућа гори. Хоћете ли нешто да урадите да је угасите?”, а онда схвати да су је заправо они, ти војници, запалили. Опет, с обзиром на размере свега, мислим да није могућно рећи да су то изоловани инциденти. Мислим да се може подсетити и на оно што је забележено 20. септембра у Доњем Лапцу, граду који је био 90 или 98 посто српски. Била је то најсрпскија општина у Хрватској у којој је, по мојој процени, 70 посто зграда – дакле 70 посто зграда у Доњем Лапцу, чак и великих стамбених блокова, било спаљено. Мали број кућа оштећен је у борби. Зграде су систематски спаљиване, а све које још нису биле спаљене биле су опљачкане. Дакле, понављам, с обзиром на природу хрватске државе, с обзиром на то да је то била дисциплинована војска, с обзиром да је то била једна организована и ефикасна држава, не могу и нећу да прихватим идеју да су се те ствари спонтано догађале.(...) То стављам у контекст Туђманове жеље да Хрватска буде етнички чиста. Његове вере у етнички хомогене државе. Стављам то у контекст потпуно неправичних закона који су донети да би се Србима из Хрватске онемогућило држављанство и да би се конфисковала њихова имовина. Стављам то у контекст коментара које сам чуо од многих Хрвата о томе да су Срби рак – да су крајишки Срби рак на трбуху Хрватске. И коначно, док прегледам стенограме са неких од тих сусрета са председником, могу да видим, на пример, како се Шушак хвали тиме што је Грахово сада етнички чисто. (...)
Тужилац: Шта су хрватски руководиоци намеравали да ураде у погледу демографије Крајине по завршетку операције “Олуја”? Наиме, ви сте у изјави изнели да су “офанзива и измештање становништва до кога је она довела проузроковали крупни проблем избеглица. Јавно саопштење Хрватске о давању безбедносних гаранција Србима у региону било је намењено пропагандној сврси и Западу. Циљ Хрвата било је ’етничко чишћење’ региона како би се ослободио простор за око 100.000 људи”.
Галбрајт: Прво желим да укажем да је Туђман, кад бисте га стварно притисли, допуштао можда десет посто српског становништва тамо; додуше, ја мислим да је он био против тога да тамо уопште буде српског становништва. То је, разуме се, остављало много празног простора, а његова је идеја била да би Хрвати из дијаспоре могли да дођу у Крајину и тамо се населе. Могућно је да је он говорио или да је хрватско руководство говорило о око 100.000 Хрвата избеглица из Босне. Било би и неких из источне
Преузето

Kako je овај Србски град постао Хрватски,а то никад није био?

Obrisana besmislena rasprava...i ubuduce ce ako je bude.

Necu dozvoliti da Hrvati ovde na ovoj temi osporavaju bilo sta od ovog sto je Vlado postavio od pocetka do kraja...

Ova da kazem prezentacija o srpskoj golgoti je veoma dobro uradjena, medjutim nazalost lici na isti onaj vapaj minulog perioda, da se svet okrene pravdi i da konacno istina o srbima izadje na videlo.  Medjutim to je nazalost prazna prica, svet zna mnogo bolje od nas sta nam se dogodilo i sta ce nam se dogadjati u buducnosti, ali svet se ne rukovodi ni ovozemaljskom ni bozanskom pravdom vec samo interesima u kojima mi nazalost ne mozemo da nadjemo svoje mesto.
Genocid i zlocin prema covecnosti, je samo sredstvo ispunjenja nacionalnih interesa, etnickih grupa koje su nasle svoje mesto u ovakvom svetu koji danas postoji.  Haski sud je i materijalni i moralni dokaz toga.  Mi smo samo statistika nismo zrtve.  Da bismo postali pobednici u ovakvom svetu kakav poznajemo moramo ponovo da steknemo izvesne osobine koje smo izgubili u proteklih pedesetak godina.  Fali nam hrabrost, dostojansvo, ponos, drzavotvornost da ne nabrajam sta  jos sve ne.  Raspadom SFRJ pokusali smo da izgradimo nacionalnu drzavu ali to nije imao ko da organizuje a nikoga da to ostvari.  Uz duzno postovanje prema svima koji su ucestvovali u ratu, i dali svoj zivot ili ostali invalidi rata, vecina srba je izbegla svoju obavezu uz svakojaka obrazlozenja i opravdanja kojih sam se naslusao svih ovih godina, kazu znali su da ce ovako biti pa nisu hteli da ucestvuju.  Napadom na RSK Srbija koja je bila garant mira i opstanka RSK, pokusala je da izvrsi mobilizaciju, u gardijskoj brigadi koja je trebala da bude elitana jedinica odziv je bio manji od 10%.  Napadom na KiM odziv je bio dobar nacionalne baterije se napunile do kraja,  kada smo izgubili, kada nam je nato ugasio struju nismo mogli da gledamo TV.  Kazu potpisacemo kapitulaciju jer ce nam stradati privreda pa se necemo nikada oporaviti.  Kakva je razlika kada vam bomba padne na fabriku pa je vise nemate, ili kada je nakon tihe okupacije prodate pa je novi vlasnik zatvori pa je opet nemate.  Razlika je kada je prodate neko uzme pare.  To je sustina srpskog stradanja.  Na deset hrvatskih vojnika isao je jedan spekulant i ratni profiter, na jednog srpskog vojnika deset.  Zato smo i otisli u kurac i to nepovratno.  

vlado svaka cast za ovu temu!!!   

Њемачка свједочанства о хрватском геноциду над Србима

СВЈЕДОЧЕЊЕ
ХЕРМАНА НОЈБАХЕРА

      Лични Хитлеров пријатељ и њемачки координатор војне и цивилне власти за Балкан Херман Нојбахер у књизи „Специјални задатак на Југоистоку 1940-1945. Извјештај једног летећег дипломате”, која је објављена у Гетингену 1956.г., пише да је после распада Југославије „букнуо хрватски ратни поход освете и уништења православног српства, који спада у најсвирепије акције масовног убиства цијеле свјетске историје; то је била балканска освета према омрзнутом Балкану.” Др Лазо Костић посебно потенцира следећи Нојбахеров цитат: „Православни рецепт усташког и поглавника Хрватске Анте Павелића, подсјећа на вјерске ратове, најкрвавије успомене: ”Трећина мора постати католичка, трећина мора напустити земљу, трећина мора да умре''. Посљедња тачка је извршена. Кад водећи људи усташког покрета тврде да су заклали милион Срба (укључујући ту и одојчад, дјецу, жене и старце), то је по мом мишљењу самохвалисаво претеривање. Према извјестајима који су мени стигли, ја цијеним број закланих без одбране на три четврти милиона.„
      Нојбахер наводи да се ни Хитлер није слагао са тим хрватским злочинима над српским народом, истина, због тога сто је сматрао да је тај народ превелик да би се могао истребити, али је чињеница да су се Њемци држали на извјесној дистанци у односу на хрватску геноцидну политику.

         Један од шефова њемачке обавјештајне службе Вилхелм Хетл под псеудонимом Валтер Хаген објавио је 1950.г. у Цириху књигу ”Тајни фронт„ и у њој описује како је само шачица усташа са Павелићем преузела власт у Загребу, али су имали подршку скоро цјелокупног народа и одмах су кренули у истребљивање Срба и Јевреја. ”Већ у љето 1941.г. узеше ужасне грозоте нечувене размјере. Читава села, као нпр. Војнић, чак читави предјели били су систематски уморени или су становници били присиљени да бјеже у Србију. Пошто се, по старој (погрешној) традицији, изједначује хрватство и католичка вјера, као и српство и православна вјера, то почеше православне да терају да пређу на католичку вјеру. Ово принудно „прекрштавање” је била управо форма по којој се вршило хрватизирање.„ И даље Костић цитира Хелта: ”Масакри Срба од стране усташа, посљедице предавања цјелокупне државне власти Павелићу и његовом кругу. и систем превјеравања српских православаца у католичку вјеру многе нагна у шуму... Усташе су масакром Срба учинили почетак бескрајних звјерстава.„

       Хаген пише да су Њемци у више наврата протестовали због усташких звјерстава, да су неки њихови функционери били сувише благонаклони и болећиви према Павелићу, па наводи један конкретан примјер дистанцирања од хрватских злочина: ”Када су 1942.г. неки усташки прваци у Славонији извршили ужасна масовна убиства на тамошњем становништву, успјело је генералу Глезу толико учинити да ови терористи буду удаљени од очију јавности. Али Павелић није ни помишљао на то да кривце казни него их је још задржао у својој околини и примао њихове савјете... Ипак све до краја није било могуће да се усташке формације васпитају на правилно вођење рата; акције умирења које је њемачка војна снага предузимала увјек су осујећене бесмисленим изгредима усташке формације које су у њима учествовале, а ови изгреди произвели су више партизана него што су их војничке акције могле бацити ван борбе.„

        Каснији предсједник њемачког Бундестага Еуген Герстенмајер писао је у својим ратним успоменама објављеним 1969.г.: ”Православни кругови у Србији су дубоко огорчени због поступка Хрвата. Усташе су приморале десетине хиљада Срба у Хрватској да пређу у католичку вјеру. Оним православцима који су се томе противили масовно је пререзано грло (ово треба буквално схватити) или им је сва имовина одузета и онда су без ичега протерани из земље. О снажном узбуђењу због звјерских поступака Хрвата говорено ми је и у њемачким круговима у Београду. При том се негодује и због тога што се Хрвати позивају да та убиства врше под окриљем, односно по одобрењу њемачког Рајха. Срби који су масовно и без икаквог иметка протерани из Хрватске, изгледа да се у свом очајању у највећем дијелу придружују бољшевичким устаницима, чијем ће покрету, ако се ствари буду даље овако развијале, вјероватно прићи и национални кругови, који усљед многобројних кружећих вијести о злочинствима почињу да губе главу.„

        Полемишући са једним католичким свештеником и негатором хрватских злочина, професор славистике из Граца и њемачки капетан у току рата, Јозеф Матл, писао је 1958.г.: ”Усташка влада настојала је да, уз помоћ њемачког „Вермахта” побије и истреби Србе у Источној Босни, па да онда кривицу свали на зле Њемце. Моја је тежња проистицала из мог службеног задатка, да Источну Босну, која је тада била војно-стратешки подређена заповједничкој сили њемачког генерала у Србији, пацификујем и нормализујем како бих учинио крај растућој анархији, која је била посљедица усташког касапљења српског становништва. Ми имамо доказа о томе и знамо и својим смо рођеним очима гледали шта се дешава тамо у Босни... Уосталом, један противсвједок вашим тврђењима јесте и један професор Бечког универзитета и предсједник Католичке акције који је у то време, као командант пука на Дрини, наредио да се отвори ватра са српске обале на усташе, кад се видјело како ови и домобрани хоће да бацају српске жене и дјецу у хладну Дрину. Ја сам видјео ту изгладњелу дјецу коју је спасла наша војска и подијелио сам им и свој посљедњи комад хљеба. Вјерујете ли, као доктор теологије и католички свештеник, да је то хришћански? Или сте мишљења да је католички и хришћански само оно што Хрватима политички користи! Ви можете и даље да представљате усташке Хрвате као ваљане, невине јагањце.„

 

Глеза фон Хорстенау и његови записи

Извор:Истина.ат

Evo vlado ja sam hrvat,ali nisam ni ustasa ni fašista i neznam sta ti vise nisi napisao,ja sam Hrvat i time se ponosim,ali to ne znaci da ne postujem druge nacije i vjere
stvarno je super ovaj forum jedan od boljih na kojem sam bio,ali malo si pretjerao  evo par pitanja za tebe;
AKO MISLITE OVO OBRISATI OK ALI NE ZELIM NIKOGA VRJEDATI NI PROVOCIRATI
vlado jesi kada bio u republici hrv.  
malo provjeri prije nego sto ovako nesto i napises koliko vidim ti si moderator,
imas u srbiji i na netu puno dokumentarnih filmova koji ovo sto ti tu pises objasnjavaju puno drugacije i to srpski dokumentaRNI  filmovi,posljednji rez vukovar,raspad  jugoslavie bbc,pad krajne sva 3 nastavka ako se ne varam pogledaj komsije i armagedon to su srpske snimke iz rata 90-95
ovo sto ti tu pises je cista miloseviceva propaganda iz 90 mislim da  vecina srba iz srbije to ne pusi znaju ljudi sto se dogadalo,ali zalosno je sto ima ljudi kao ti,sa tako nelogicnim razmisljanjem,ima takvih i kod mene oni su po meni jos gori od tebe jer su moji,vlada pusti se pisanja  o ratu koji onako nije dobro prosao po tvoje sunarodnjake u ovim krajevima jer su vjerovali u godoa iz srpske mitologije(milosevic i njegovi)
eto toliko od mene ne zelim nikoga uvrjediti ni provocirati jer nisam takav samo me budale i nepismeni ljudi i politicari koji se prave pametni a pricaju o  povjesti o kojoj neznaju nista nerviraju
susjedi sretan vam bozic i nova  godina
hristus se rodi

Ajd neka ti ovog posta, posto si bio "normalan" i napisao nesto smisleno...dok Vlado ne odluci drugacije...

Ako se bilo ko nadoveze na ovo i krene raspravu, brisem...

Užas, ljudi moji ... ne mogu da shvatim samo koje to žene, pa još časne sestre, mogu da "rade" u logoru za decu, i da im rade ti što su radile .... Pa to ni zveri ne bi radile .... Ne mogu da nadjem reč za tako nešto, jer nazvati ih zverima, bila bi čista uvreda za zveri ....