Стјепан Месић: У Хрватској се под усташком влашћу догодио холокауст
   PDF    Штампа    Ел. пошта
четвртак, 26. јануар 2012.

Поводом обележавања Међународног дана сећања на холокауст, бивши председник Хрватске Стјепан Месић позвао је хрватску јавност да се одупре агресивним, грубим и плитким покушајима ревизије историје.

У Хрватској се, на жалост, такође догодио холокауст у коме су учествовали представници усташке власти, успостављене милошћу окупатора, рекао је Месић.

"То је најтамнија страница наше историје, али то је наша историја и ми немамо право да поричемо или релативизујемо злочине почињене у оно време", истакао је Месић.

Према његовим речима, антифашизам мора да се реафирмише кроз политику, медије и образовни систем, јер је то цивилизацијско и људско опредељење, које нема везе са страначким.

"Превише смо шанси пропустили, превише смо простора дали, и још дајемо, ревизионистима историје, антисемитима, шовинистима и проповедницима међунационалне и међурелигијске мржње. Њима треба једном за увек рећи: то што радите, неће проћи", наводи се у саопштењу Месића, које преноси Радио Слободна Европа.

(Фонет)

Академик Виктор Новак- Magnum crimen(велики злочин). Пола века клерикализма у хрватској

Са два намерно изосатављена поглавља

 Link za strance koji treba rasturati na sve strane.
http://jasenovac.eu/

Dugo se godina čeka i dugo se godina čekalo. Nadam se da će se u sljedećih 10 godina utvrditi uloga Ante Pavelića u II svjetskom ratu - da li je on bio negativna ličnost koja je otvarala logore ili su to Austrijanci izmislili.

Pucano na klub u Vodicama nakon nastupa Željka Samardžića

Nakon sinoćnjeg nastupa Željka Samadržića u klubu “Hacienda” u Vodicama došlo je do pucnjave i kamenovanja objekta, a napad je prijavljen u 6 sati ujutro, piše Jutarnji list.

"U Vodicama u tamošnjem disko klubu, pri remećenju javnog reda i mira, nepoznati počinitelji su kamenjem i vatrenim oružjem oštetili fasadu i krovnu ciglu", piše u saopštenju Policijske uprave šibensko-kninske.


"Jutarnji list" navodi da policija navodno čitav incident povezuje sa Samardžićevim nastupom, "budući da su stanovnici Vodica, kao i njihovo udruženje navijača Torcida nedavno Vodice oblepili transparentima kojima su protestvovali protiv turbofolka u njihovom mestu".


Iz policije napominju da će protiv nepoznatih počinitelja biti podnete kaznene prijave nadležnima i da se traga za počiniteljima.

Izvor: Blic

 

Tomac: Ivica Račan spremao ilegalce za slučaj Miloševićevog državnog udara u Jugoslaviji

Zagreb - Socijaldemokratska partija - Saveza komunista Hrvatske (SDP - SKH) i njen predsednik Ivica Račan raspolagali su početkom 1991. zlatom kojim je trebalo da organizuju ilegalnu borbu - u slučaju državnog udara u Jugoslaviji koji bi eventualno sprovela JNA sa Slobodanom Miloševićem.

 
Tomac optužuje: Ivica Račan

To tvrdi nekadašnji visoki funkcioner stranke Zdravko Tomac, koji je za "Večernji list" ispričao o sastanku partijskog vrha iz januara 1991, kada se - kako kaže - "opasnost od udara osećala u vazduhu".


- Moramo pružiti otpor, ako treba, opet ćemo u šumu, spremaćemo se za ilegalnu borbu - rekao je Račan na sastanku.


Odlučeno da se zakupi jedan stan u Zagrebu, koji će služiti za mesto održavanja ilegalnih sednica vođstva, a razgovarano je i o organizovanju ilegalne borbe u zemlji, kao i o upućivanju predstavnika u inostranstvo odakle bi se takodje organizovala ilegala.


- Ali, za sve to treba nam novac, treba ilegalu finansirati - rekao je Tomac.
Račan je odgovorio da SDP ima - partijsko zlato.


Ta priča naći će se u Tomčevoj knjizi "Memoari dvostrukog obraćenika" koju će štampati krajem godine, a najavni tekst Tomac objavljuje u zadarskom desničarskom "Hrvatskom listu".


- Činjenica je da su komunističke stranke svuda, pa tako i u republikama bivše Jugoslavije, imale tzv. partijsko zlato, čuvano za događaje u kojima bi morale napustiti vlast i organizovati ilegalnu borbu - kaže Tomac.


- Bio sam žestoki Račanov kritičar jer SDP nije glasao za proglašenje nezavisnosti Hrvatske, ali zbog ravnoteže, imam obavezu javnosti otkriti da je Račan bio spreman potrošiti partijsko zlato u rodoljubne svrhe i odbranu Hrvatske - rekao je Tomac koji tvrdi da je partija imala informacije o pripremanju državno-vojnog udara, koji bi počistio ne samo Franju Tuđmana i njegovo vođstvo nego i Račanove socijaldemokrate, sve po planu vrha JNA okupljenog u stranci SK - Pokret za Jugoslaviju.


Tvrdi i da je državni udar trebalo prvobitno izvesti u vreme održavanja XIV vanrednog kongresa SKJ. Hrvatski i slovenački SK dogovorili su se unapred da će otići s kongresa ako se Milošević nametne, a to se i dogodilo. Državni je udar tada odgođen, a vojni vrh nastojao je proizvesti argumente, kao što je špijunski film o Martinu Špegelju, s konstruisanom pričom o uputama hrvatskim policajcima kako treba ubijati familije oficira JNA.


Franjo Tuđman odlazi na sastanak u Beogradu, preti mu opasnost da ga i uhapse, a Račan u Zagrebu organizuje dogovor o ilegalnoj borbi. Tomac potvrđuje da je dogovarano pružanje oružanog otpora i JNA i eventualnoj kvislinškoj vladi Hrvatske koju bi postavili iz Beograda.


Partijsko zlato ostaje i dalje tajna.

 

- U tim uslovima nisam pitao otkud to zlato, koliko vredi. Do državnog udara nije došlo, nismo se koristili zlatom, ono je verovatno vraćeno u trezor, ali Račan nikad više nije pominjao to zlato, niti sam ga pitao - rekao je Tomac.


- Raspadom SKJ zlato nikad nije evidentirano i ne zna se gde je i ko njime upravlja ili ga je netko prisvojio. Račan više nije živ. Da li ga je preuzeo SDP, kao naslednik SKH? Upravlja li njime sdadašnji šef stranke Zoran Milanović ili neko drugi ili toga zlata više nema - pita se Tomac.


Dugogodišnji poslovni direktor SDP-a i sadašnji potpredsednik Sabora Josip Leko kaže da je sve Tomčeve tvrdnje "bolje ne komentarisati".

 

- Ali, svakako ću kupiti njegovu knjigu", dodaje.
 

SDP - SKH bio je bogata stranka. A Franjo Tuđman dozvolio je da partija i nasledi veliku imovinu jer mu je stalo da "Hrvatska ima dve noge, i desnu i levu".


Tadašnje sedište Centralnog komiteta SKH otkupila je hrvatska vlada, a SDP zauzvrat dobio šestospratnu zgradu na Iblerovom trgu u centru Zagreba, s mnogo poslovnih prostora koje partija iznajmljuje. Vile u Opatiji i Sloveniji su prodate, kao i ona u Nazorovoj ulici u Zagrebu koju je kupila nemačka ambasada.

Izvor: B92

Лепе књиге лепо горе

Четрдесет хиљада примерака „Енциклопедије Југославије” камионима одвезено на млевење. У Ровињу библиотека, рукописи и преписка Радомира Константиновића с Бекетом бачени на улицу

„Иако је прошло подоста времена, о том злу, црној епизоди наше културне повјести, још се отворено не говори. Шуте актери, шуте жртве, ми који смо били против књигоцида и онда и сада, сви шуте због страха. И не треба их нитко увјеравати да је страх безразложан”, написаће у тексту „Лепе књиге лепо горе” Милорад Новаковић, уредник загребачке „Просвјете”. Истине ради, није се о овоме ћутало у Загребу. Од првих дана 1990. године, поред Анте Лешаје, свој глас немирења са стварношћу дало је много интелектуалаца: Милан Кангрга, Слободан Шнајдер, Дубравка Угрешић, Антон Лукежић, Игор Ласић, Далибор Форетић, Владимир Приморац, Нина Домазет, Даворка Вуков Цолић, Миљенко Јерговић... али њихова реаговања нису наилазила ни на какав одзив – ни на оспоравања, нису ни демантована, није било ни полемичких осврта. Они су, у духу опаске Данила Киша „да за интелектуалце овог нашег доба постоји само један испит савести, и постоје само два предмета из којих се пада, не на годину, него због којих се губи право (моралног) гласа једном заувек: фашизам и стаљинизам”, показали да су против сваког духовног аутизма.

Др Светозар Ливада такође је, у својим освртима на необуздане вербалне провале национал-шовинизма, упозоравао на етничко и културно чишћење хрватског простора. Управо је он први упозорио хрватску јавност на уништавање огромног броја свезака „Енциклопедије Југославије” 1995. године.

Новинар Александар Милошевић, који ће остати запамћен како је на почетку рата јездио Банијом и Кордуном заједно са дописником „Политике” Ђуром Ђукићем – звали су их „Боро и Рамиз”, приупитаће Велимира Висковића да ли је тачно да је само у Лексикографском заводу уништено 40.000 примерака „Енциклопедије Југославије”?

„Иако сам сугерирао да се те књиге потихо продају, камионима су отпремљене на мљевење. Протестирало се и против ’Опће енциклопедије’, а проблем је била и ’Ликовна енциклопедија Југославије’, чији је главни уредник био Жарко Домљан, тадашњи предсједник Сабора. Из трећег тома потом су извучени само хрватски умјетници”, одговорио је Висковић. А шта би на то рекао Мирослав Крлежа?

Посебно поглавље у уништавању књига чине приватне библиотеке. Неколико десетина хиљада књига нестало је у Дубровнику (Аполониова библиотека и документација) и у Бенковцу (Мила Савића и Ненада С. Косовића). Овоме треба придружити судбину библиотеке Радета Константиновића у Ровињу:

„Након што је ’херојски’ заузета, ’непријатељска’ утврда писца капиталног дјела ’Филозофија паланке’ најприје је дивљачки девастирана, а потом су и књиге и рукописи Константиновићеви бачени на улицу. Међу рукописима се налазио и дио преписке овог великог књижевника с другим великим литератом, Семјуелом Бекетом, па је књига ’Бекет пријатељ’, која је настала доцније, остала прикраћена за добар део њихове вишегодишње кореспонденције.”

Новинар Хрвоје Аппелт је половином 2003. објавио текст „Како је из ријечке свеучилишне књижнице нетало  30 тисућа свезака и књига? („ Јутањи лист“ 13.07.2003.)“...Криминалистичка полиција дошла је до скандалозних сазнања како су последњих осам година из архива књижнице бачене у смеће законом заштићене књиге и комплети часописа културолошке и књижничарске вредности.Из скупљене документације види се како је на незаконит начин из архива књижнице отписано и око 3.000 књига са статусом културног добра те око 150 наслова часописа, новина и других издања.“ Међу њима je  било је књига „из 16.,17.,18. и 19. столјећа“.

За потребе рада на овој књизи Лешаја је разговарао са одређеним бројем библиотекара. Из разговора с њима стекао је утисак да је већина библиотекара поштовала професионална начела. Избацивање књига у великој је мери било је резултат самовоље одређених људи. „Међутим, и та самовоља није настала сама по себи, него је била увјетована политиком искључивости која је тада владала у цијелом друштву”, тврди аутор „Књигоцида”.„Примјерице, у књизи наводим дебату из 1992. године у Сабору о уџбеницима. У тој је дебати Недјељко Михановић говорио о Војину Јелићу као четнику. Па закључује како у уџбеницима, ето, има Војина Јелића, а нема, рецимо, Петра Шегедина или Ивана Аралице, дакле, по њему, наших најбољих писаца. Уз то, каже Михановић, Јелић је не само четник, него ни естетски не задовољава да уђе у уџбенике, иако је својим романом „Анђели лијепо пјевају” ушао у едицију „Пет стољећа хрватске књижевности”. Аутор критичког предговора Бранимир Бошњак тврди да је ријеч о једном од најбољих романа у југославенским књижевностима. Неће, дакле, бити да естетски не одговара, него се ту радило о погрому писца који је дошао из Сабора. Непосредно након тога, Министарство просвјете и културе доноси спорни „Напутак за рад у књижницама основних школа”. Ту стоје оне већ познате ствари о томе да се из књижница морају макнути идеолошки наслови, књиге морају бити само на хрватском језику итд. Дакако, било је и примјера самовољних одлука самих књижничара. Рецимо, једну су књижницу у Истри и прије тога, дакле 1990. и 1991. године, очистили од непоћудних наслова.”

На питање новинара да ли му упућују претње што се дрзнуо да отвори овај проблем, Анте Лешаја је одговорио:

„Један анонимни Корчуланин упутио је позив да ме треба спалити. Шта ћете, рекао сам сину да је то добро, то ће нам уштедети за крематоријум и пренос урне у Корчулу.”


Иван Миладиновић
објављено: 04.02.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Lepe-knjige-lepo-gore.sr.html