Hrvatska ~ genocidna tvorevina diskusija :: Srpski Nacionalisticki forum

Током рата 1941-1945. у Херцеговини је од усташа, Нијемаца и Италијана убијено и бачено у јаме, ријеке и поноре преко 12.000 Срба. До сада је евидентирано 108 масовних стратишта са око 7.000 жртава.

Ппрви талас усташког геноцида над херцеговачким Србима почео је ноћу између 31. маја и 1. јуна 1941. у Мостару. Група усташких "ловаца" ухапсила је петорицу Мостараца, одвела их на обалу Неретве код села Ортијеш и тамо четворицу звјерски убила, док је пети успио да побјегне.

Сутрадан, 1. јуна, група усташа ухапсила је у Требињу 60 Срба, од којих су одмах на бруталан начин убили деветорицу, и то у присуству њихових породица. Сљедећег јутра по Требињу су освануле плакате којима се обзнањује да ће убудуће усташке власти за једног убијеног Хрвата стријељати по 100 Срба.

Првог јуна почела су масовна хапшења и убијања Срба из Невесиња и околине. Група од око 80 усташа упала је другог јуна у село Удрежње, побивши при том 27 Срба.

Шест дана иза тога у Невесиње је стигао главни усташки повјереник за Босну и Херцеговину Јуре Францетић и издао наређење да се у Невесињу и Гацку побије по 20 најугледнијих талаца. У ноћи између 9. и 10. јуна у шупама војног логора у Невесињу, маљевима, гвозденим шипкама и ножевима масакрирано је 20 Срба. Затрпани су у јаму коју су таоци претходно сами морали ископати.

Овај, први талас усташког геноцида најжешће се сручио на ондашњи срез Гацко. Под вођством усташког повјереника Хермана Тогонала и хоџе Мухарема Главинића, похапшени су скоро сви мушкарци из села Корита између 16 и 60 година. У ноћи између 4. и 5. јуна 121 ухапшеник бачен је у 30 метара дубоку јаму Голубинка. Прије него што су бачени, над јамом су им маљевима разбијане главе. Они који су били ухваћени и затворени у основну школу у Коритима служили су усташама као покретне мете за гађање. Њих су, са завезаним рукама, пуштали да се удаље 30-50 метара, да би их затим гађали у потиљак, такмичећи се ко ће то прецизније учинити. Истог дана у близини јаме убијено је 7 Миловића, па су заједно са том групом сурвани у јаму Галубинка. Поуздано је утврђено да је у ту јаму, из тог краја, бачено 167 Срба.

Такође се зна да су усташе 5. јуна у исту јаму бациле још 50 људи, чија имена нису утврђена јер су дотјерани из других срезова. Код села Степен усташе су убиле 19 најугледнијих гатачких Срба. И њихови лешеви завршили су у јами Голубинка. Тачан број Срба које је у јунским покољима прогутала та јама никада се неће утврдити. Послије покоља, из богатог села Корита опљачкано је око 15.000 грла крупне и ситне стоке, која је већином подијељена извршиоцима злочина, усташама муслиманима из сусједног села Фазлагић Кула.

Први талас усташког геноцида жестоко је погодио и ондашњи љубињски срез. У прва три дана јуна дивљи усташки одред од око 500 људи опљачкао је у Љубињу и околини све што је било српско. При пљачкању убили су 8 Срба, а 170 су ухапсили. Сви су страдали у јами Капавица, у љубињском крају. Њих су по 10 везивали у ред једним конопом. Пред довођење над јаму завезали би им очи да не би могли видјети куд их усташе воде. Над јамом би првој тројици из ланца маљевима разбијали главе. Та тројица би, суновраћујући се у бездан, повлачили и остале за собом.

У ноћи нзмеђу 13. и 14. јуна љубињске усташе су из котарског затвора изабрале 36 најугледнијих талаца, буквално их масакрирале и бациле у јаму Пандурица. Међу убијенима налазио се и свештеник Божидар Шаренац, чији се отац прота Шћепан Шаренац 1918. године енергично супротставио свима онима који су хтјели да се свете Хрватима и муслиманима због злочина што су их током Првог свјетског рата починили над Србима.

У столачком, чапљинском и коњичком срезу први талас усташких злочина није имао разорне посљедице. У тим крајевима није било много ухапшених ни побијених Срба. То им је успавало будност, што ће скупо платити у сљедећем "видовданском" покољу.

Други талас усташког геноцида, испланиран као "видовданска акција", започео је 22. јуна масовним хапшењем Срба и Јевреја у Мостару, Стоцу, Чапљини, Љубињу, Невесињу, Гацку, Коњицу и другим херцеговачким мјестима. Командант Павелићеве тјелесне бојне Мијо Бабић издао је наредбу да се гранични појас према Црној Гори очисти од Срба и тако омогући спровођење "видовданске акције". У налету хрватских и муслиманских усташа у селима око Гацка убијено је 140 мушкараца, жена и дјеце. Са колико су свирепости зликовци извршавали задатак, види се и по томе што су сатирали и цијеле породице. Тодору Николићу из Куле бацили су у Чавчију јаму 9 чланова породице, а Пиљу и Шпиру Бољановићу 13 чланова су сурвали у понор ријеке Мушнице. Проти Видаку Вишњевцу полили су зејтином и шпиритом косу и браду, па онда запалили, да би га на крају полумртвог затрпали у септичку јаму. У селу Врбица, код Гацка, запалили су у кући Вула Бјелогрлића 19 жена, стараца и дјеце. У невесињском војном логору масакрирали су 28 Гачана.

Вихор овог, другог таласа сручно се 23. јуна и на Попово поље. Од око 200 људи који су се тог дана нашли на њивама Поповог поља, њих 165 нашло је грозну смрт у јами Јагодњача, у Ржаном долу. Сутрадан усташе су у селу Завала ухватиле 34 Србина, па су и њих по систему "ланца", везане по 10, суновратиле у ту јаму.

Према подацима Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у јаму Јагодњача, у Ржаном долу, бачено је у току рата око 1.200 мушкараца, жена и дјеце.

Под вођством усташког натпоручника Фрање Судара посебно свирепо је масакрирано 137 невесињских талаца. Међу њима био је и свештеник Богдан Ђоговић, коме су очи извађене, нос и уши одсјечени, златни зуби повађени, брада почупана и натрпана у уста, на грудном кошу прикована коњска потковица, да би био убијен укуцавањем ексера у главу.

У столачком срезу масовна хапшења су почела 22. јуна. Од 22. до 26. јуна похапшени су скоро сви мушкарци српске националности од 16 до 60 година. У том крају усташко гесло је било: "Не треба оставити ни српску мачку, а камоли дијете." Управо су у то вријеме у љубињском затвору неким Сточанима копане очи. Италијански војници су ту пронашли плехану кутију пуну људских очију, потопљених у млијеко. У пропратном писму Анти Павелићу је писало: "Увјеравамо те, драги Поглавниче, да ово није дар од мртвих, већ од живих људи." Ове догађаје патврђује и запис италијанског новинара Курција Малапартеа да је Павелић за рођендан (14. јула) од својих вјерних усташа на поклон добио 20 кг људских очију.

У ноћи између 27. и 28. јуна сви похапшени Срби из Стоца и околине одведени су на Видово поље и тамо поубијани. На Берковићима је тупим предметима убијено 170 стараца, жена и дјеце. Двадесет седмог јуна на Пилети је убијено 39 људи, чији су лешеви бачени у Неретву. Двадесет деветог јуна 70 мушкараца из села Тријебањ свирепо је убијено и бачено у јаму на Бивољем брду. Стотину четрдесет ухапшених Срба из села Опличићи, Прењ, Речице и Локве одвезено је на обалу Неретве и поубијано. Од 105 Срба из Горњег Храсна, које су усташе 27. јуна повеле да их баце у јаму Гавраница, усљед лоше усташке организације њих 39 спасило се бјежањем.

У Чапљини и околини само у јунском покољу убијено је 526 мушкараца, жена и дјеце. У ноћи између 25. и 26. јуна код Опузена су убијена 294 лица. Из села око Чапљине у злогласни "Силос" код села Тасовчићи затворено је око 300 Срба, који су одведени на разна стратишта и ликвидирани. Од 22. до 26. јуна у сусједној Габели похапшено је 170 Срба, који су на ријетко свиреп начин ликвидирани на стратиштима код Крижа и Опузена.

Видовдански талас усташког геноцида захватио је и српско становништво љубушког среза. Од свих јама љубушког краја посебно се издваја она на Хумцу, која се налази у огради тамошњег фрањевачког самостана. При масакрирању и бацању Срба у ту јаму, у ноћи између 30. јуна и 1. јула, и поред јаукања и запомагања невиних жртава, нико од "Кристових слугу" из тог самостана није изашао да погледа шта се то дешава.

Масовна хапшења и покољи Срба из града и среза Мостара почела су 24. јуна. Само у граду ухапшено је 480 људи. Они ухапшеници који наредне ноћи нису побијени на мостовима на Неретви, на Буни, код Ортијешког гробља и на другим стратиштима, одведени су и сурвани у неку од знаних и незнаних херцеговачких јама. Талас усташког геноцида захватио је и српска села око Мостара. У том усташком походу убијени су и сви свештеници манастира Житомислићи. Бачени су у јаму Видоње, у близини села Близанци.

Трећи талас усташког геноцида инициран је упутством Главног усташког стана од 20. јула 1941. године. Усташе су се посебно потрудиле да од Срба очисте Љубушки, завичај свог министра унутрашњих послова Андрије Артуковића. Тада су на стратиштима Хумац, Храшћани, Црнопод, Церно, Љубушки, Грабово врело, Црљевићи, Звечелева дрин и другим, убијена 754 лица. У Љубушком рат је преживјело само 9 лица српске националности: 2 мушкарца, 4 жене и 3 дјеце.

Једна од најстрашнијих трагедија погодила је Пребиловце, најхомогеније српско село у околини Чапљине, у којем су од 1.008 житеља 994 били Срби. Само 6. августа од 7.30 до 13.30 часова у 120 м дубоку јаму Голубинка хрватске усташе су сурвале 470 лица (237 дјеце и 233 жене). Дан прије трагедије, у дворишту школе, јавно су, пред свијетом и родитељима, силовали све ухваћене пребиловачке дјевојке. Група тих бестијалних усташа, при хватању жртава и претресању кућа, затекла је Милеву Медан на порођају. Да би јој "олакшали" и убрзали порођај, бајонетом су јој распорили стомак, извадили дијете, заклали га, па га, увијено у припремљене пелене, вратили у утробу мајке. У том покољу 54 пребиловачке породице заувијек су затрте. У групи Срба која је поклана код села Витина налазио се и 95-годишњи Василије Витковић. Док су му усташе ножем драле браду и кожу лица, наређивале су му да виче: "Живио Поглавник", на шта је он мирно одговорио: "Радите ви, ђецо, свој пос'о."

У материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача стоји да је у јаму Голубинка, кад Шурманаца, у току рата бачено око 2.000 жртава.

На преостале Пребиловчане, који нису страдали у покољима 6. августа, усташе су организовале лов као на дивљач. Колико су у томе били успјешни, најрјечитије говори податак да, од 994 житеља српске националности из Пребиловаца, крај рата није дочекало њих 826. Половина српских домаћинстава заувијек је угашена. Послије Пребиловаца, на ред су дошла села: Тасовчићи, Клепци, Лозница, Вишићи и др. Из тих села ухапшено је око 1.000 житеља. Већина од њих нашла је смрт у јами на Бивољем брду.

Од 1.760 до сада евидентираних жртава међу српским становништвом у Чапљини и околини, од хрватских усташа страдало је 1.649 лица, а то је 15 пута више него што су укупно убили Италијани, Нијемци и четници