Mi ćemo gledati i uživati.

Hm... a, sta znace oni grbovi iznad sahovnice 


ali, ja nisam rodjena u zupanji... 


evo, priznajem... mesto rodjenja... sto mi stoji u svim dokumentima: Slavonski Brod,  SR Hrvatska, SFRJ


zato i hrvatska jeste genocidna tvorevina...
samo je vama etnicko ciscenje poslo za rukom... 



janjevce u srpske kuce, a srbe u janjevacke supe...a, nece moci... 

prepametna aneice grbovi znače da su slavonija istra i dalmacija povijesni dijelovi hrvatske

vi ste se sami etnički počistili otišavši i ne vrativši se

jesi bila kad u krajni, jesi vidjela te kuće, to nisu kuće nego graškograd a janjevci su koliko ja znam dosta bogati, nema veze mi bi i na to pristali

Ovo morate pročitati...ovo je da umrete od smijeha...tu vam je još jedan srpski junak kojeg morate čuti

kill


hahahahhahahahahahahhahahaha






[Edit by vlado85: Zabranjeno slati komentare koji se ne odnose na temu]

ХРВАТСКА војска систематски је уништавала села и српску баштину, цркве, споменике, гробља. У Хрватској је 1991, живело око 6о.ооо Срба а данас их је мање од 20.000. Десет година касније, читав простор некадашње Републике Српске Крајине и даље је мање-више очишћен од Срба, имовина похарана и развучена, села попаљена а декларативне изјаве и могућности за повратак, не нуде велику наду у повратак, помирење и трајни суживот на тим просторима.
О позиву хрватског руководства да се Срби врате у своје куће где ће им бити гарантована слобода, Павловић сматра да прво треба видети колико се Срба вратило, како је регулисало своја имовинска и друга права, да ли су створени услови за повратак и трајни опстанак, колико је кућа обновљено, како се хрватска држава односи према имовини али и укупној баштини Срба. Хрватска, да би показала своје европско хумано лице, чини ове покушаје, али потребно је видети стварне ефекте тих позива. Ако иза позива не стоји и искрена акција и политичка воља онда је то само мртво слово на папиру. Србима је потребно гарантовати не само безбедност него и сва имовинска права, правичну накнаду и коначно ставрање економских услова за повратак и одржив опстанак на својим вековним огњиштима.
На питање како коментарише Тадићев позив Месићу да се одреди према "Олуји", Павловић каже:
- Тадић, или његови саветници не познају ситуацију или позиције лидера бивших југословенских република а посебно Месића. Нереално је очекивати да људи који су учествовали у деструкцији Југославије сада промене мишљење. У том смислу је позив председника Тадића потез који је унапред осуђен на неуспех.
Трагедија народа републике Српске Крајине је огромна, последице етничког чишћења су директно потрле укупну историју Срба на тим просторима - каже Павловић. - И није проблем само у злочинима, проблем је и у правичној казни, свести о злочину, праштању и превазилажењу прошлости, зарад будућности. Док се у Хагу суди српском војном и политичком руководству, за "Олују" оптужба се свела на неколико генерала. Има ли одговорности за "Олују", и како ће не само оптужница него и пресуда, ако икада буде донета, окарактерисати ову акцију.
Међутим, једно је акција, друго су злочини, а треће последице етничког чишћења, видне и данас. Злочин се не може правдати никаквим разлогом, па ни државним, домољубним. А, може ли нормалан човек бити поносан на злочин?
ОДУВАНИ НА КРАЈ СВЕТА
"Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и прогоне". Следећи ове библијске законе, свештеник Момчило Вукша (42) пуне две деценије међу својим народом шири мисију доброте. После завршене најстарије богословије у манастиру Крка почео је у Биограду на мору 1986, наставио у Бенковцу и Стрмици код Книна, све до "Олује" која га је, после кратког службовања у Деспотовцу, одвела у Аустралију.
Мало Срба на овом далеком континенту није чуло за оца Момчила из Џилонга крај Мелбурна, који последњих шест година до својих парохијана прелети и по неколико хиљада километара. Нашем новинару Данијели Кљајић, Момчило Вукша је открио како је после "Олује", тамо далеко, створио Крајину у малом и зашто се бори за опстанак сваког српског огњишта у расејању.
Све време рата, овај мисионар доброте и духовности, провео је на првој линији фронта, верујући и учећи свој народ да Господ никада не оставља оне које воли.
- Такво зло не бих ником пожелео. Мало наде скупљене у завежљај и много жеље да се преживи... Убрзо, са породицом сам дошао у Србију, у Миливу код Деспотовца (парохија манастира Манасија). На позив Српске епархије из Мелбурна отишао сам у Аустралију - сећа се отац Момчило.
У Аустралији и на Новом Зеланду данас живи око 142.000 Срба. Од 1991, дошло их је више од 42.000 из разних крајева бивше Југославије, у 32 парохије. У два српска манастира у Илејну и Камбери наши земљаци се окупљају углавном о великим празницима, а отац Момчило не крије да за поједине парохијане недељно пређе и по неколико хиљада километара.
- Недавно сам у Тасманији, где има 505 Срба, провео недељу дана. Светог Николу у Хамилтону, на граници са Јужном Аустралијом, славе само две породице. Заветовао сам се да ћу у својим парохијама обићи сваку српску породицу, освештати сваки православни дом. Снагу ми увек даје велика љубав према људима и нашој цркви.
У Дафтону код Мелбурна има доста Срба из Крајине. Окупљени око Културног клуба "Никола Тесла", славе Светог Илију, играју балоте. Баш као некад у завичају. Сину је, поштујући корене, дао име Југ-Богдан и уписао га у Српско КУД "Шумадија", које при цркви окупља српску младеж од 5 до 25 година.
- Што сте од отаџбине даљи, она вам је срцу ближа, каже отац Момчило. Ма где да смо, нека нас сви путеви воде у Србију. Тамо су нам корени. Ако их изгубимо, неће бити ни нас, ни српског имена.

Strasno...    a Domagoj postavlja govore Seselja u Hagu... 


Strasni argumenti od jednog pravnika... ne mozete vi protiv istine... ne ne

http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/Manastir-L.htm

http://www.destinacije.com/datum_nav.asp?lang=en&pg=1&datum=25.05.2005.&cp=39&s=Next

http://sh.wikipedia.org/wiki/Vrbovsko


vidi manastira što smo ga sustavno uništili

bezz off-a

da...da...da... delovi koji su veci deo hrvatske povjesti bili nezavisni u odnosu na onaj deo koji se i zaista zvao hrvatska
poseban osvrt na dalmaciju, istru, slavoniju, srem i baranju..



sve sa puskama u ledja... ah.. kako ste brizni...



mislim da je pravo pitanje: da li si ti zaista ikad bio u krajini?
tacno se zna razlika izmedju srpskih i hrvatskih sela... nebo i zemlja...
doduse, sad kad su se bosanci i janjevci uvalili u srpske kuce  ne vidi se razlika... sad je sve zapusteno i prljavo... a i sta da se muce... nije njihovo plus su pod rezimom posebne drzavne skrbi...

a, janjevci jesu bogati... posebno sad kad su se uvalili u srpske kuce... 

4. августа 1995. године почео дуго припреман егзодус Срба из Крајине. Са својих огњишта прогнано 280.000 Срба. У бруталном нападу хрватске војске убијено 1.960 људи, спаљено 40.000 српских кућа. У ноћи пре војног удара на РСК, Фрањо Туђман поручио својим генералима: "Србима затворити сва врата, па их онда уништити!"
РАНО јутро, око пет часова, петак, киша граната пада по уснулом граду. Горе куће, праште експлозије, људи у паници излећу, довикују ближње. Мајке недрима грле уплашену децу, трче. Јауци јачи од ракета, парају небо. Метеж, паника, страх, опет бомбе. Пао је Книн!



Дан касније, у напуштени град ушла је хрватска војска и на книнској тврђави истакла шаховницу.
Најчистији српски етнички простор у бившој СФРЈ, омеђен Динаром, Мањажом, Велебитом и Петровом гором, за само неколико дана очишћен је од српског живља. У другој највећој сеоби Срба, за четири дана, с Баније, Кордуна, из Лике и северне Далмације, прогнано је 280.000 Крајишника! Погром је почео на данашњи дан, пре десет година, нападом хрватске војске, полиције и Хрватског већа одбране на Републику Српску Крајину. Хрватске снаге удариле су снажном артиљеријском и ракетном паљбом по положајима Српске војске Крајине и свим градовима. Под најжешћом ватром хрватског далекометног оруђа нашли су се Книн, Петриња, Обровац, Бенковац, Глина, Костајница и Дрниш.
Ратна авијација хрватске војске синхронизовано је тукла аеродром у Удбини, Петрињу, телекомуникациони предајник на брду Ћелавац, после чега су прекинуте све телефонске везе у РСК.
На Крајину је кренуло 138.500 хрватских војника и полицајаца. У брисању свега српског учествовало је 700 тенкова и оклопних транспортера. Смрт је сејана из 1.800 комада артиљеријског оруђа, минобацача и ракетних система домета до сто километара. Колону стараца, жена и деце, бомбардовало је 47 авиона и хеликоптера. Српски етнички простор у Хрватској коначно је очишћен, што је и био главни циљ "Олује" у којој је убијено и нестало 1.960 Срба.
Бихаћки џеп
ПЕШАДИЈСКЕ јединице Хрватске војске и специјалне бригаде МУП најпре су удариле на личком и банијском фронту, а убрзо затим и према Дрнишу. Хрватској пешадији подршку су пружиле артиљеријске и оклопно механизоване снаге ХВ.
На личком ратишту хрватска солдатеска се пробијала из смера Госпића према Медаку и, даље, Грачацу. На Грачац који је био стратешки важан за потпуно одсецање Книнске Крајине и Лике, кренуле су и злогласне хрватске трупе са велебитског масива.
Највеће борбе на банијском ратишту вођене су на потезу Гора - Граберје - Глинска Пољана, на прилазима Петрињи, у рејону Суње и Дубице. Замисао хрватских стратега била је да, преко Баније избијањем у Двор на Уни, допру до Суве међе и ту се споје са јединицама Петог бихаћког корпуса муслиманске армије БиХ. Спајање хрватских и муслиманских снага из "бихаћког џепа" планирано је и продором Туђманове солдатеске преко Кордуна. Зато је хрватска војска, из Карловца кренула на овај део РСК, потпомогнута тенковским батаљоном. Из Јосип Дола, надирући према Плашком, подршку им је пружала механизована бригада.
План је био и да се јаким дејством у правцу Врховина отвори могућност продора према Кореници и Плитвичким језерима. Оклопно механизоване јединице ХВ силовито су напале и Дрниш, удаљен само двадесетак километара од Книна. На границе западног дела РСК, Хрватска је довела све елитне јединице. Окоснице њених снага биле су професионална гардијска бригада и специјалне јединице МУП.
Рат је, дакле, вођен целом линијом фронта - од Орашја до Дубровника. Хрватски радио непрекидно је емитовао позив Фрање Туђмана упућен "грађанима српске националности" у којем се тражи њихова предаја. Председникова егзалтираност прекидана је маршевима и борбеним песмама. Хрватска је оптужила Србе да су током ноћи, измећу четвртка и петка, бомбардовали двадесетак хрватских градова, што је био неприхватљив изговор за агресију на Србе у Крајини.

У току напада на РСК, а добрим делом и после борбених дејстава, опљачкано је, спаљено и порушено више од 40.000 српских кућа.



Колоне туге
ДОКУМЕНТАЦИОНО-ИНФОРМАТИВНИ центар "Веритас" евидентирао је 1.205 погинулих Срба цивила, међу којима су 522 жене. Убијено је дванаесторо деце!
Све што су западни Срби баштинили пет векова своје историје, за та само четири дана отишло је у неповрат. После покоља Срба код Госпића, на коранском мосту, у Западној Славонији, свакодневног бомбардовања Добоја, Србобрана, Брчког, ракетирања Книна, Бенковца, Коренице, Војнића, Топуског, Република Српска Крајина, практично је престала да постоји.
Када су први топовски плотуни пали на Книн, четрдесет хиљада Срба почело је да бежи. У опустошеном граду, хрватски гардисти затекли су само пет стотина људи, углавном старих и немоћних. Убрзо је пала и Глина.
Иако су Срби и даље држали велики простор и располагали силом која је месецима могла да пружа отпор, превладала је стратегија повлачења. Територија коју су контролисале српске снаге простирала се од Топуског, Вргинмоста, Војнића и Турња, на северу, до линије Дуга Реса - Јосипдол - Сењ, на западу, и до Слуња, Лапца и Срба на југу.
Нападнута са тридесет полазних положаја Крајина је, по процени војних аналитичара, месецима могла да се брани. И Книн, с обзиром на географски положај, био би готово неосвојив да су га честито браниле само две бригаде. И у другим местима Крајине више се бежало него ратовало.
Данас, десет година после другог највећег егзодуса српског рода, на "Олују" сећају страшне слике непрегледних колона избеглог и прогнаног становништва. Уплашени, избезумљени људи, носећи оно што су приграбили у тренуцима метежа и панике, кренули су у неизвесност. Пут је био дуг, мучан, у колонама се умирало од туге за остављеним кућама и бригом за ближње. У селу Томина, код Санског Моста, хрватски борбени авиони, у бришућем лету устремили су се на избегличку колону. Чули су се јауци, делови раскомаданих тела летели су на све стране.
Туђманова ноћ одлуке
БРИОНИ, 31. јул, 1995, касно вече. Фрањо Туђман обраћа се својим генералима:
- Затворити им сва врата, па их онда уништити. Све може трајати најдуже осам дана. Имамо подршку Немачке и НАТО, делом и Америке. Ствар је хитна, Милошевић је пристао на решење у Босни, Југославији ће бити скинуте санкције. Срби у Крајини су потпуно деморалисани. Преговоре у Женеви отпочећемо као маску. Оправдање да их ударимо је њихов противудар из Книна и ми имамо повод, а с топовима ћемо да их деморализујемо до краја...
Само четири дана касније, грунула је "Олуја". На Крајишнике је ударило 50.000 војника у 25 бригада, а за "чишћење" терена било је задужено још 10.000 хрватских војника и 15.000 војника муслиманског корпуса у пет бригада. У злогласном походу придружила им се и полиција. Артиљерија је ударила истовремено по градовима, насељима и селима, убијајући цивиле и стварајући такву атмосферу да су само они који су хитно напуштали своја огњишта имали шансу да преживе. Тако су почели први збегови и прве колоне избеглица, што је Туђмановој војсци био главни стратешки циљ.
У "Олуји":
Убијено 1.2о5 цивила, 522 жене и дванаесторо деце
спаљено и опљачкано 30.000 српских кућа
У 5 часова нападнут Книн, у 12.30 хрватска војска без борбе ушла у напуштен град
Медији у Србији нису објавили да је Хрватска напала Крајину

ПОРЕД десетоструко јаче хрватске војске, крајишки Срби имали су за противника и највећу светску силу. Америка није само надзирала комплетну акцију "Олуја", него је и директно иницирала. Зелено светло Беле куће и њеног тадашњег шефа Била Клинтона за напад на Крајину, званичном Загребу пренео је потпуковник Ричард Херик, у то време војни аташе америчке амбасаде у Хрватској.
Неколико дана пре него што је грунула "Олуја", Херик је Маркици Ребићу и Мирославу Туђману, шефовима хрватске службе безбедности, предао поруку у којој се каже да "САД нема ништа против акције, али да све мора бити чисто и брзо и готово за пет дана".
Да је агресија била брза говори податак да је за само четири дана с Баније, Кордуна, из Лике и северне Далмације прогнано 280.000 крајишких Срба. А колико је била "чиста" сведочи 2.000 убијених српских цивила и заробљених војника. Простор величине данашње Словеније, у којем је живео већински српски живаљ, етнички је очишћен од својих вековних станара, а више од осамдесет одсто њихове имовине је опљачкано и спаљено.
КЛИНТОНУ СЕ ЖУРИЛО
КЛИНТОН и његова администрација нису, међутим, имали идентичне ставове око вођења "Олује". Питер Галбрајт, тадашњи амерички амбасадор САД у Загребу, 2. августа, два дана пре почетка великог српског егзодуса, у Београду је добио потпис председника Владе РСК Милана Бабића, на план 3-4. Мировни споразум, који је Америку и свет требало да увери да Слободан Милошевић неће послати српску војску Крајишницима у помоћ, није омео Фрању Туђмана у намери да јуриша на српску територију. Пламен рата који је запалио 27. јула, на Брионима, уз подршку војног и цивилног врха, није могао да угаси чак ни мировни споразум потписан у Београду, у присуству америчког дипломате.
Детаље око политичке игре вођене у Вашингтону недавно је објавио и хрватски недељник "Национал". Први пут, на десетогодишњицу велике српске "сеобе", Хрвати су јавно признали значај америчке подршке.
У "Олуји", Хрватска је искоришћена да се преко ње удари по српским снагама, не само у Крајини него и у Републици Српској. Уз амерички благослов, потписана је и Сплитска декларација. Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић договорили су да је хрватској војсци допуштен несметан улаз на територију БиХ. Да би се Крајини задао најснажнији удар, ХВ је тако изашла на Динару изнад Книна.
Клинтонов циљ био је да се Милошевић присили на Дејтонски споразум. Америчком председнику се журило јер је те, 1995, био пред другим изборима, а његов противкандидат Боб Дол је од Конгреса тражио укидање одлуке о ембаргу на увоз оружја муслиманима у БиХ. Ово подручје Балкана тако је постало важно због унутрашњих прилика у САД и његовог опстанка у Белој кући. Била је то Клинтонова борба са временом. Да би зауставио Долову иницијативу требало му је брзо решење кризе у Крајини. Класичну дипломатију је заобишао да на леђима не би имао Енглеску и Француску.
Припрема за "Олују" вођена је у најстрожој дискрецији. О акцији није знао чак ни Питер Галбрајт. На директној вези са Вашингтоном био је војни аташе.
Из два разлога Американци су избегли помоћ енглеских и француских трупа. Прво, није им одговарало њихово противљење наоружавању муслимана. Зато су амерички контингенти стизали тајно, преко аеродрома у Тузли. Други, индикативнији разлог везан је за Клинтонов страх од неуспеха акције. У том случају, Америка би се од хрватске агресије, а сведоци понекад нису пожељни.
Али, како је по оцени хрватског савезника из Вашингтона акција успела, Клинтон и Холбрук су с поносом признали да су у њој активно учествовали!
Директна сарадња Хрватске и САД "о српском питању" почела је 1992. године. Главни координатори били су генерал Џемс Клапер, пуковник Херик из америчке обавештајне службе и Иван Шарац који се са 17 година, после бекства из СФРЈ, укључио у усташку емиграцију у САД. "Трговина" је почела када је Хрватска Американцима дала руске подводне мине, најмодернија руска торпеда и крипо заштиту коју је користила ЈНА. Амерички "херкулеси - ц 130" у великој тајности слетали су на сплитски аеродром и одатле превозили важне пошиљке за САД.
МИЛОШЕВИЋ ПРИСЛУШКИВАН
КАО награда, из Вашингтона је стигла опрема за прискушкивање коју су Хрвти уперили према Србији и Црној Гори. Претпоставља се да су истовремено снимали око 20 хиљада телефонских разговора. Американци су послали и беспилотне летелице које су, такође, уз појачане мере безбедности инсталиране на малом аеродрому на Брачу. Захваљујући њима Хрвати су могли да сниме све положаје одбране Крајине. Безбедносну одбрану Крајине "бушили" су и поједини официри УНПРОФОР.
После инцидента са немачким војним аташеом Хансом Шуаном који је покушао да сазна нешто више од беспилотним летелицама, база шпијунирања Крајине и РС пребачена је у Шепурине код Задра. Американци су хрватској војсци уступили снимке са терена. Слика је сателитски преношена у Пентагон.
Планирајући "Олују" Американци су се плашили да ће Милошевић направити противудар са две тенковске бригаде у источној Славонији. Интензивним прислушкивањем открили су да се то неће догодити јер су Београд и Книн веровали у мировни споразум Бабића и Галбрајта. За сваки случај, Холбрук је хрватском министру одбране Гојку Шушку саветовао да се не обазире на притиске са стране. То се, очито, односило на амбасадора Галбрајта који ништа није знао о плановима Хрвата и Американаца. Верујући и мировни споразум потписан у Београду Галбрајт је постао тројански коњ своје владе у Вашингтону.
У ноћи између 3. и 4. августа, Американци су затражли да хрватске јединице у зору искључе све телекомуникацијске уређаје. Тако су лакше омели и уништили српску телекомуникацијску мрежу. У крајинске центре веза на планинама Ђелавац и Пљешевица Пентагон је за сваки случај послао и авине који су, чим је акција одобрена, почели да сеју бомбе.
Вест да су амерички авиони гађали противавионску батерију изнад Книна објављена је у свим хрватским медијима. После оштрог прекора Загребу, јер је обелодањено америчко учешће у "Олуји", вест је хитно повучена. Цео ток операције Пентагон је сателитски пратио. Верује се да су снимци сачувани.
АМЕРИЧКА ОБУКА
УЗ обавештајну подршку и учешће авијације у нападу на Крајину, САД су у МПРИ, фирми ратних ветерана, обучавале хрватске војнике. Америчка влада за коју се претпоставља да је оснивач МПРИ, ангажовала је петнаест најбољих официра.
[/b]КОПАЛИ ОЧИ
ХРВАТИ су се на најбруталнији начин обрачунавали са крајишким Србима. Обдукција стручњака ВМА показала је да је током "Олује" стрељано 345 мушкараца и 64 жене. Обешено је 7 мушкараца и 6 жена. Кундацима је масакрирано 8 мушкараца и 20 жена.
Двојици мушкараца и четири жене извађена је утроба. Међу жртвама којима су руке одсечене, отргнуте и поломљене је 5 мушкараца и једна жена. Хрватски бојовници тридесеторици мушкараца и седам жена одсекли су уши. Очи су ископали тридесет једном мушкарцу и 38 жена.

На телима три мушкарца и три жене трагови су показали монструозно иживљавање на гениталним органима. Женама су секли дојке, а петнаесторици мушкараца су изрезали кожу на каишеве или отргли делове лица. Једном мушкарцу су одсекли главу.
Код 240 мушкараца и 55 жена ни обдукција није могла да утврди начин на који су убијени.
По монструозности остаће упамћено зверство над трогодишњом девојчицом. Мртву су је бацили свињама.
Живо спаљено 96 жена и 35 мушкараца
На комаде исечено 16 жена и 17 мушкараца
Ножевима убијено 27 жена и 117 мушкараца[b]
ПОНОСАН на успехе у "Олуји", Фрањо Туђман је у Председничким дворима, у Загребу, 24. августа 1995. године, одржао састанак са највишим хрватским руководством и изасланством Херцег-Босне. У књизи "Стенограми о подјели Босне", чије делове преносимо, јасно је да је акција припремана дуго, уз активну подршку Америке и Немачке.
Фрањо Туђман, председник Хрватске:
- Ако се свијет диви овоме што смо ми извели муњевите подхвате од "Бљеска" од Западне Славоније, до операције Ливно до Грахова, сада, "Олуја", Книн и све то скупа, за мене особно, чак и као некаквог човека који се неког врага, на срећу или несрећу, разумије и у војну повијест и војна питања, то како сте се ви одржали, како смо се одржали, то је посебан феномен. То говори о жилавости, о спремности тих наших Хрвата тамо да се одрже. Али с друге стране и о једној пат позицији што се тиче Срба.
У њемачким или америчким круговима има оних који су се питали да ли смо ми кадри извест такве војне подхвате какве смо извели од "Бљеска", "Љета", особито сада "Олује", а ми смо то били кадри и јесмо и располажемо са снагом па су нас заиста значи морали признати у Еуропи и у свијету. Слушајте, Американци и Нијемци су нам обећали ако ово проведемо да не идемо даље у рат, да остваримо федерацију, обећали су нам не само кредите, него и помоћ. Стратешки циљ је био да осигурамо дубину хрватског територија. Господо, ослобађање овог територија средишње Хрватске и овог подручја и таквог стања у Хрватској, сасвим је сигурно, да смо осигурали будућност хрватске државе за будућа стољећа. Сада већ морају рачунати са нама чак као и са регионалном силом.
Крешимир Зубак, председник Владе Херцег-Босне:
- Ми сада контролирамо у компактном дијелу огромне територије, муслимани нису учинили никакав помак.
Јуре Радић, министар за обнову:
- Ми смо данас у Хрватској у једном великом плану повратка око 120 тисућа људи, не само у њихове куће, него и у сачуване куће у близини њихових кућа.
Фрањо Туђман:
- Упутит ћемо проглас хрватским исељеницима у свијету и платит ћемо чартере или бродове да вратимо стотине тисућа људи, Хрвата, из свијета, јер нам је земља пуста, пуста су сва та подручја која су Хрвати напустили у БиХ, пусто нам је све ово што смо сад ослободили и у Западној Славонији, а особито Книн, Банија, Кордун, Западна Херцеговина. Има једна група Хрвата у Парагвају. Сасвим је сигурно ако им пошаљемо тамо чартер да ће сви сјести на авион и вратити се.
Мате Гранић, министар спољних послова:
- Данас кад смо ослободили Книн и кад је будућност хрватске државе осигурана, онда можемо чак и без источне Славоније, без Барање, што се тиче хрватске државе, а док су нам били у Книну будућност хрватске државе није била осигурана. Данас ми знамо, сасвим сигурно, да ћемо сутра бити и у Вуковару и на Дунаву.
Фрањо Туђман:
- Америка је стала на становиште да јој је Хрватска сада и те како важна и потребна, даће нам финанцијску потпору, помоћи у ријешавању, иако се тобож праве да они немају утјецај на Хаг.
Павао Миљавац, генерал:
- Неткоме тко дође из Хага, ми ћемо презентовати документа да ту нема никаквих нити планираних нити провођених ратних злочина.
Фрањо Туђман:
- Молим, не допустити да дирају у "Бљесак" и "Олују". То је ослобађање хрватске земље, ту морамо бити одлучни. Тај суд је формиран против Милошевића. Можете рећи, било је 30 неких криминалних случаја, послије "Олује", 20 је процесуирано.
Анте Готовина, генерал:
- Њихови часници обавјештајни, и Американци добро знаду да наше операције све су вођене по прописима и ратно право уважено. То није проблем ратних злочина него је то проблем њихове политике. Ми се немамо што њима оправдавати. Сада је дошао тренутак да ми покажемо да смо партнери и да нас требају гледати као партнере. Они у Хагу су безобразни, дрски, бахати кад им то иде у корист и онда су пријатељски расположени кад од тога имају корист. Није било ничег, наше операције су вођене точно по пропису.
Маркица Ребић, шеф обавештајне службе:
- Ми имамо право крај генерала Петковића кога позивају у Хаг, имати човека из Министарства одбране који ће сиједити и забрањивати му да одговори на нека питања. Чини ми се да је драстично различита ситуација кад се позивају хрватски генерали у свези са "Олујом".
Анте Готовина:
- Ја сам био заповједник опћинског стожера. Према томе, то се не може скрити. Али наша политика и ми немамо разлога да се правдамо некоме за слање генерала Петковића као заповједника Зборног подручја Стон, генерала хрватске војске у Хаг да свједочи уз све оно, имајући у виду, да њихова обавјештајна служба га је скроз покрила у оно вријеме док је био у Босни, сви службени састанци са Србима, са муслиманима, са међународном заједницом, сви његови телефони, потписани документи, факсови, све је то било покривено.
Фрањо Туђман, председник:
- Ниједан хрватски генерал не треба да иде у Хаг нити као сведок, нити као оптужени.