Saznanje da bolujem od hronicne autoimune bolesti stomaka i jos jedna hronicna dijagnoza vezana za poremecaj metabolizma koji nosi brojne rizike sustiglo me je u jako kratkom periodu.  Obe bolesti traze stalne lekove, a zbog jedne cu morati da zapostavim drugu.  Moj zivot se strasno zakomplikovao.  Od relativno zdrave osobe sa povremenim tegobama sebe moram da prihvatim u sasviim drugacijem svetlu.  
Osecam se kao da sam zigosana i nemam snage da razgovaram sa poznanicima, ni da se pretvaram da sam dobro, ni da ljudima koji ce samo osetiti olaksanje sto to nije njihova situacija poverim svoje probleme.  
Decko mi je slomljen, a oseca da treba da mi bude oslonaci i zato se susdrzava da izrazi svoj bol i zbunjenost.  Znam da je uz mene, ali se bojim da ne drzi previse u sebi i da se i on ne razboli od sekiranja.
Uza porodica je i inace disfunkcionalna, i verujem da je dugo godina zivota i borbe u takvom okruzenju i dovelo da moj organizam, u trideset godina, vise ne moze da odoleva.  Majka pokusava da se prilagodi, ali kao jedna veoma neuroticna i konfliktna osoba, sa kojom sam imala ogromne probleme, to cini povredjujuci moju intimu, a odbijanje nje mi stvara grizu savesti, jer se ipak trudi.  Sira porodica je i do sada uspesno ignorisala probleme u kojima zivim i sada su reakcije slicne, sto je pogotovo strasno kada su u pitanju lekari iz rodbine.
Tesko mi je da se fokusiram i deo dijagnostike je jos u toku.  Pravim greske u najbanalnijim stvarima iz svakodnevnog zivota.  Stiglo mi je u svemu i obavestenje da sam dobila jedan posao na odredjeno vreme, za koji sam davno konkurisala.  Ne znam da li cu biti sposobna da se u ovakvom psihickom stanju toga prihvatim niti da spojim posao sa dijagnostikom i terapijom.
Dvoumim se izmedju potrebe da se priveremeno prepustim ocaju i toga da uprkos svemu moram da napravim nekakav privid normalnog zivota i nastavim da funkciionisem.
Ja sam fizicki jos solidno, ali su ova saznanja za mene napravila veliku razliku.  Kao da nosim tempiranu bombu u sebi.
Zanima me da li neko ima iskustva sa suocavanjem sa nekim hronicnim zdravstvenim dijagnozama.  Kako to uklopiti u zivot i sliku o sebi, kako nastaviti dalje?
Takodje, ako neko zna dobrog psihoterapeuta koji se bavi ovakvim problemima, volela bih preporuku.

Verovatno si u soku zbog tog saznanja i to ce te drzati jos neko vreme...ono sto ti mozes po tom pitanju da uradis je da se pridrzavas lekarskih uputstava, pokusavas da zivis sto zdravije, batalis lose navike, okruzis se ljudima koji ti prijaju i koji su uz tebe i vremenom ces se ili izboriti sa tim 

posto ne znam nista o hronicnim tegobama koje si navela, mogu samo da te ohrabrim...

svi mi zivimo u uverenju da smo relativno zdravi... dok nas nesto ne tresne po glavi 
mnogi ljudi sasvim uspesno zive sa svojim tegobama, prilagode se...zapravo je mali broj ljudi koji nema nikakve tegobe.
samo se postavlja pitanje koliko te tegobe ugrozavaju neko normalno funkcionisanje... i kako ih drzati pod kontrolom.

znas kako..ja sam se sa svojom dijagnozom (bronhijalna astma) susrela u pubertetu i kostalo me je bas mnogo u to vreme..ne toliko sto je sama astma to zahtevala nego sto sam se ja eto tako prepustila i nekako mi je bilo lakse da sve zapostavim nego da probam da nadjem neko resenje.

Savet ti je sledeci:

- dobro se informishi o svojoj bolesti. niko ne poznaje tvoj organizam tako dobro kao ti i u mnogo slucajeva ce ti pomoci da resis neki akutni problem prouzrokovan tvojom hronicnom bolescu

- pocni da radis obavezno. ni slucajno ne pomisljaj da se prepustis ocaju. to ce pogorsati kako fizicko tako i psihicko stanje

- zavrsi dijagnostiku obavezno. Kad se sve to okoncha, poceces sa terapijom koja tebi najvishe odgovara i samim tim ces biti u mogucnosti da normalnije funkcionises

Apsolutno nemas razlog da se prepustas ocaju. Ako se budes ponasala odgovorno i redovno isla na kontrole neces imati vecih problema.
To ti kazhe neko ko ima astmu vec 17 godina i sasvim dobro funkcionishe.

Ako ti treba jos neki savet, slobodno mi posalji privatnu poruku 

a koja je to bolest? u cemu se odrazava?

Jedina autoimuna bolest stomaka za koju ja znam je cerijalna bolest (ili vec ne znam tacan naziv), kad tanko crevo odbija da saradjuje sa zitaricama. Pritom je to vise neko "trajno stanje" nego ozbiljna bolest i sa tim ljudi zive normalno sasvim, jedino ne unose u organizam zitaricne proizvode. 

Susretala sam se sa raznim dijagnozama.
Tačnim i pogrešnim.
Lako sam ih prihvatala i živim sa pojedinim, naravno bez mnogo razmišljanjanja zašto i kako se baš meni to desilo???
Radim punom parom i živim normalno, naravno uz terapiju.
Ne razmišljam o ishodu, ne želim da me psihički optereti nešto što se dovoljno naslonilo na mene i debelo pritiska.

Psihoterapeut???????
Ne znam koga bih preporučila...moj psihoterapeut je  bila želja za otkrivanjem sopstvene snage.