Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.
Golubijom polutamom nazivali su Jevreji početak večeri, kada senka još ne uspori korake, a spuštanje noći se opaža kao prijatna padina. U tom času kad svetlost ima finoću peska, put me je vodio nepoznatom ulicom otvorenom u plemenitoj širini terase čiji su gipsani venci i zidovi imali nežne boje kao samo nebo koje je pozadinu činilo uzbudljivom Sve - osrednjost kuća, skromnost stubića i zvekira, možda nada da će se pojaviti neka devojka na balkonu - nadimalo mi je željno srce kao bistra suza. Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona preneo svoju nežnost na ovu ulicu učinivši je stvarnom kao stih zaboravljen i ponovo nađen. Tek kasnije sam shvatio da je ta ulica tuđa, da je svaka kuća veliki svećnjak u kome životi ljudi gore kao usamljne sveće, da svaki naš nepromišljeni korak prolazi golgotama.
Kada bih još jednom mogao proživjeti svoj život U tom životu više bih grješaka činio Bez želje da budem tako savršen, Više bih se opuštao. Bio bih budalast više no što sam bio, I doista bih vrlo malo stvari Uzeo k srcu. Manje bih držao do čistoće. Više bih živio s rizikom, više na putu, Više bih gledao sunčeve zalaske, Više na gore se penjao, više rijeka preplivao. Posjetio bih ona mjesta gdje nikad nisam bio, Jeo bih više sladoleda, manje graha, Imao bih više stvarnih problema A manje onih zamišljenih. Bio sam jedan od ljudi koji žive S razborom i s pažnjom da u svakoj minuti Svoga života; jasno pri tom je bilo i Sretnih trenutaka. Al’ kad bih se vratio opet nastojao bih tada Ostvariti samo ugodne trenutke. Ako ne znate to, sav život je u tom U tim trenutcima samo; Nikad ne gubi sadašnjost. Bio sam onaj koji nikud nije išao Bez toplomjera i termofora uza se , Ni bez kišobrana i svega što štiti. Kada bih ponovno mogao živjeti Bosonog bih hodao već početkom proljeća I završio tek u jesen. Više bih se okretao na vrtuljku I promatrao više svitanja, S više djece veselo se igrao, Kada bih drugi put živio. Ali, da, sad je meni osamdesetpet I znam da odlazim…
Četrdeset karata pomeralo je život Amajlije od obojenog kartona pomažu nam da zaboravimo svoju sudbinu a veseli pronalazak naseljava ukradeno vreme kitnjastim dosetkama domaće mitologije. Na granicama stola život drugih ljudi se zaustavlja. Unutra je čudna zemlja: pustolovine ponude i potražnje, shaga asa pika kao svemoćni don Huana Manuela i sedmica herc koja zvoni nadom. Divlja sporost obuzdava reči a kako se mogućnosti u igri ponavljaju i ponavljaju, noćašnji igrači skupljaju nekadašnje štihove: pokret malo, vrlo malo vaskrsava pokolenja predaka što zaveštaše Buenos Ajresu iste stihove i iste vragolije
U dubokoj opštoj noći, koju jedva opovrgavaju svetiljke, zalutali nalet vetra uvredio je ćutljive ulice kao uzdrhtalo predosećanje groznog svanuća koje tumara zapuštenim predgrađima sveta. Radoznalo zagledan u tamu i prestrašen pretnjom svitanja, doživeo sam strahovitu pretpostavku Šopenhauera i Berklija, koji tvrde da je svet delatnost duha, san duša, bez osnove, namere i prostornosti. A kako ideje nisu večne kao mermer, već besmrtne kao šuma ili reka, ranije učenje dobilo je u zoru drugi oblik, a praznoverje tog trenutka, kad se svetlost poput ladoleža puže po zidovima tame, prevarilo mirazom i nacrtalo ovaj kapričo: Ako stvari nemaju materijalnost i ako je mnogoljudni Buenos Ajres samo san koji sanjaju duše u zajedničkoj opčinjenosti, i na trenutak kada je njegovo biće u velikoj opasnosti, a to je drhtavi trenutak svanuća, kad malo njih sanja svet i samo nekoliko noćnika čuvaju, pepeljastu i tek skiciranu, sliku ulica koju će kasnije sa drugima dovršiti. Čas kada upornom snu o životu preti opasnost da se razbije, čas kada bi Bogu bilo lako da uništi svoje delo!
Ali opet se svet spasao. Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje i sa izvesnom grižom savesti što sam saučestvovao u uskrsnuću dana hitam kući, bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću, dok jedna ptica zaustavlja tišinu i dok istrošena noć ostaje u očima slepih.
Ne od vode, od meda bice poslednja kap klepsidre. Videcemo je kako blista i uranja u tminu, ali u njoj ce biti blaženstva koja crvenom Adamu dade Neko ili Nešto. Uzajamna ljubav i tvoj slatki miris, cin razumevanja vasione, pa makar i pogrešnog, onaj trenutak u kome Vergilije sastavlja svoj heksametar, voda žedi i hleb gladi, meki sneg u vazduhu, dodir knjige koju tražimo u nemarnosti polica, radost sablje u boju, more koje slobodno brazdaše Engleska, olakšanje što kroz tišinu cujemo ocekivani akord, secanje dragoceno i zaboravljeno, umor, trenutak u kome nas rastace san.
Neumoljivi u blistanju zalazak na oštrici mača razdaljine je slomio. Blaga kao vrbik je noć. Crveni pucketaju kovitlaci uspalmtelih lomača; žrtvovano drvo gubi krv u visokim plamsajima, živa zastava i ludo komešanje. Tama je krotka kao daljina; danas se i ulice sećaju da su nekada bile polljane. Čitave bogovetne noći samoća prebira brojanicu od rasutih zvezda.
Tamo su vrtovi, hramovi i opravdanje hramova stroga muzika i stroge reci, šezdeset i šest heksagrama, obredi koji su jedina mudrost što je nebo podari ljudima, raskoš onoga cara ciju je vedrinu odrazio svet, njegovo ogledalo. Tako su polja radala plodove, a reke ostajale u svojim koritima, ranjeni jednorog koji se vraca da najavi kraj, tajni vecni zakoni, muzika sveta; te stvari ili secanje na njih su u knjigama koje cuvam u kuli.
Tatari dodoše sa Severa na malim kosmatim ždrepcima, uništiše vojske koje Sin neba posla da kazni njihovu bezbrižnost, podigoše vatrene piramide i klaše, ubiše grešnika i pravednika, ubiše okovanog roba što cuvaše vrata, zloupotrebiše i zaboraviše žene i krenuše prema Jugu, nedužni kao grabljive zveri, svirepi kao bodeži. U sumnjivoj zori otac moga oca spase knjige. Evo ih u kuli u kojoj obitavam, podsecaju me na dane koji pripadahu drugima, tude i drevne.
U mojim ocima nema dana. Police su odvec visoke i moje godine ih ne dostižu. Milje prašine i sna opkoljavaju kulu. Zašto bih se zavaravao? Istina je da nikad nisam znao da citam, ali tešim se mišlju da su mašta i prošlost vec isto za coveka jucerašnjeg vremena koji posmatra ono što je bilo grad a sada se opet u pustinju pretvara. Šta me sprecava da sanjam da sam nekad odgonetnuo mudrost i brižljivom rukom nacrtao simbole? Ime mi je Hsijang. Cuvar sam knjiga koje su možda poslednje, jer ništa ne znamo o Carstvu i Sinu neba. One su tu, na visokim policama, bliske i daleke u isti mah, tajnovite i vidljive kao zvezde. Tamo su vrtovi, hramovi.
Gledati reku od vremena i vode i sećati se da je vreme druga reka, znati da nestajemo kao reka i da lica prolaze kao vode.
Osećati da je bdenje drugi san što sanja da ne sanja i da je smrt koje se boji naša put ona smrt svake noći, koja se zove san.
Videti u danu ili godini simbol dana čovekovih i njegovih godina, pretvoriti razaranje godina u muziku, žagor i simbol.
Videti u smrti san, u smiraju sunca tužno zlato, takva je poezija, besmrtna i siromašna. Poezija se vraća kao zora i smiraj sunca.
Ponekad u suton neki lik gleda nas iz dubine ogledala; umetnost treba da je poput ogledala koje nam otkriva naš sopstveni lik.
Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa, zaplakao od ljubavi videći obalu Itake zelene i smerne. Umetnost je poput Itake sva od zelene večnosti, ne od čudesa. I kao beskrajna reka koja prolazi i ostaje, odraz istog nepostojanog Heraklita, istog i drukčijeg, kao beskrajna reka.
Već oči zagledaju svaki početak ulice A suša naslućuje blisku kišu Već su svi putevi blizu, čak i put čuda. Vetar donosi obamrlu zoru. Zora je naš strah da postupamo drukčije. i muči nas. Hodao sam celu bogovetnu noć i njen nemir me ostavlja u ovoj ulici koja je kao i druge. Evo opet na horizontu spokojstvo ravnice i utrina s travuljinom i žicom i dućan koji svetli kao sinoć mlad mesec. Kao uspomena blizak mi je ovaj dućan na ćošku sa dugim coklma i obećanjem dvorišta. Lepo je posvedičiti te, večna ulico, jer sam u svom životu video tako malo stvari! Već svetlost vazduh brazada. Moje godine su prevalile puteve zemlje i vode, samo tebe osećam, mirna i ružicasta ulico. Mislim, možda su tvoji zidovi začeli zoru, dućane, što si čitavu noć osvetljen Razmišljam i, pred ovim kućama, nalazim reči da ispovedim svoje siromaštvo: nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu, već stekoh poverenje svetlosti Buenos Ajresa i skovah stihove svog života i smrti od te svetlosti ulične. Velika i napaćena ulico, ti si jedina muzika za koju moj život zna. Na horizontu jednog predgrađa Pampa, osećam tvoju širinu koja produbljuje pregrađa, krv mi otiče na tvojim zalascima. Pampa, čujem te u upornim misaonim gitarama i visokim caricima i umornoj škripi kola sa senom koja pristižu iz leta. Pampa, dovoljno mi je da vidim prostranstvo crvenog dvorišta pa da osetim da si moja. Pampa, znam da te razdiru brazde i izlokani drumovi i vetar menja. Pampa, napaćena i muževna što si već na nebu. Ne znam jesi li smrt. Znam da si mi u grudima. Mitsko osnivanje Buenos Ajresa Zar po ovoj reci snenoj i blatnoj da mi osnuju otadžbinu dođoše pramci? Šareni čunovi išli su po talasima između plovećeg bilja tamne matice. Pretpostavićemo, dakle, posle zrelog razmišljanja, da je reka bila modrikasta kao da na nebu izvire, a mala crvena zvezda označavala je mesto na kome je Huan Dijas postio, a indijanci mrsili. Izvesno je da je hiljadu ljudi i drugih hiljadu prispelo po moru pet uštapa širokom, punom nemani i sirena i magnetnih stena što zaluđuju busolu. Podigoše nekoliko jadnih koliba na obali, zaspaše kao stranci. Kažu da je to bilo u Rijaučelu, no to su izmišljotine sa Ušća. U stvari čitava skupina kuća, i to u mojoj četvrti, u Palermu. Jedna skupina kuća ali usred polja izložena zorama, kišama i vetrovima. U mojoj četvrti ta skupina još postoji: Ulice Gvatemala, Serano, Paragvaj, Guručaga. Ružičasti dućan je kao naličije karte zasijao, u zadnjoj sobici zagalamili su uz truko, ružicasti dućan se zakitio kavgadžijom što se prsi na uglu, osion i grub. Prvi vergl je horizont pozdravio svojim varljivim raspoloženjem, habanerom, svirkom nerazgovetnom. Celo stovarište je odobravalo: IRIGOJEN, daleki klavir svirao je Soboridova tanga. Trafika je zamirisala kao ruža pustinjom. U jucerašnjici veče se skrilo, nestvarnu prošlost podelili su ljudi. Nedostajalo je samo jedno: pločnik na drugoj strani. Pričaju mi da je Buenos Ajres nastao: smatram ga večitim kao vodu i vazduh.
Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.
Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.
Tema: 
