Не постуј више постова узастопце. Користи опцију "измени". И моја баба би до сад здумала. 

Koliko sam samo novih stvari prochitao na ovoj temi ... 

Ma pustite te ljude neka rade šta god hoće...njihova stvar, njihov život.
Ne mogu reći da sam ljubitelj istih, ali sam liberalno vaspitana, tako da...ako je neko gey...ok...njegova stvar.
Mada, pokušajte da se stavite barem na momenat u njihovu kožu, i zamislite kako je to kad ljudi beže od vas kao da ste šugavi...very, very sad...
U stvari, šta se ja mačujem sa vama...još uvek verujem u ljubav (ma kakva ona bila), i ponosna sam na to.
Bless!

on nije tvoja baba

kume, rezonujes kao bagerista iz drugog svetskog rata.
zasto se ti licno osecas ugrozeno pored njih? na koji nacin te oni vredjaju, manipulisu tobom, vredjaju tvoj intelekt  , uticu na tvoj zivot? ili ti sve ovo pises zato sto je to u Srbiji pomodarstvo, kao da ispadnes u svojim ocima veci frajer. 
ja licno se vise plasim laznog prijateljstva, psihopata koji slobodno setaju ulicama itd

Nisi razumeo. Ne plasim se za sebe, nego za mlade i emotivno nedefinisane ljude.

Averzivna terapija: Elektrošokovima do heteroseksualnosti

Averzivna terapija je forma modifikacije ponašanja koja uključuje neprijatne i ponekad bolne stimulacije, koje imaju za cilj da pomognu pacijentima da se odviknu socijalno neprihvatljivih ili štetnih ponašanja. Prvo zabeleženo korišćenje averzivne terapije desilo se 1930. godine pri tretiranju alkoholizma, ali 50-ih i 60-ih postala jedan od najpopularnijih metoda za „lečenje“ seksualnih devijacija, uključujući homoseksualnost i transvestiju.

Sigmund Freud, otac psihoanalize, bio je generalno pesimističan kada je u pitanju lečenje homoseksualnosti, ali 1940. godine američki psihoanalitičar Sandor Rado izazvao je njegov stav. Rado i njegovi sledbenici posmatrali su homoseksualnost kao biološku normu. Homoseksualnost, smatrali su oni, izazvana je nezdravim vezama sa roditeljima koje rezultiraju osećajem anksioznosti prema heteroseksualnosti.

Psihoanalitičari kao što su Rado, Irving Beiber i Charles Socarides su došli do zaključka da kroz program modifikacije ponašanja seksualna devijantnost se može odučiti.

Tretman

Iz pregršta metoda koje su psihoanalitičari koristili da tretiraju homoseksualnost, averzivna terapija se smatra najnehumanijom. Tretman se sastoji da se homoseksualnim i biseksualnim muškarcima prikazuju slike konvencijalno atraktivnih muškaraca. Ponekad je traženo da sami pacijenti donesu fotografije, ili su bili ohrabrivani da fotografišu svoje ljubavnike. Averzivna terapija obuhvata projektovanje slike neprikladnog seksualnog objekta na platno i u isto vreme proizvode se škodljivi stimulansi. Verovalo se da će se zamenom seksualnog uzbuđenja sa škodljivim stimulansima proizvesti odricanje od seksualne devijacije i razviti „normalne“ želje.

Inicijalno, u averzivnoj terapiji su se koristila sredstva za povraćanje. Apormorfin je bio najkorišćeniji. Intramaskularno ubrizgavan izazivao je mučninu i povraćanje. Podešavanje vremena delovanja apormorfina sa prezentacijom slika ispostavilo se kao veoma teško a i pacijenti su često razvijali otpornost na njega. Hemikalije su ubrzo bile zamenjene elektrošokovima kada su primetili da ih je lakše kontrolisati.

Pored homoseksualaca, fetišista, transvestita i transseksualci su smatrani dobrim kandidatima za averzivnu terapiju. Metod za tretiranje transvestije bio je taj, da pacijent stane na žičani otirač. Bosonogi pacijent bi se obukao u odeću koja se smatra neprikladnom. Serija šokova bi bila puštena u otirač. Pacijentu bi se dala instrukcija da se skine i šokovi bi prestali tek kada bi bio skroz go.

Idealno averzivna terapija bi se sprovodila dva ili više puta dnevno u periodu od dve nedelje. Mnogi su verovali da psihički i mentalni zamor doprinosi šansama za izlečenje. Međutim, intenzitet lečenja je zavisio od toga da li je pacijent smešten u bolnicu ili zatvor ili je spoljni pacijent.

Pacijenti

Iako se psihoanalitička teorija i modifikovanje ponašanja primenjivalo podjednako na gej muškarce i lezbejke, gej muškarci i transsekusalci su bili izdvojeni kada je u pitanju averzivna terapija.

Tokom 50-ih i 60-ih broj servisa za poboljšanje mentalnog zdravlja, koje su osnovali sudski organi u Kanadi, Americi, Britaniji, Južnoj Africi i Sovjetskom savezu, dramatično se povećao. U isto vreme povećao se broj uhapšenih homoseksualnih prestupnika. Mnogi homoseksualci i transseksualni muškarci bili su primorani od strane suda da se podvrgnu terapeutskim tretmanima, ponekad kao alternativa zatvoru ili kao uslov za uslovnu kaznu.

Televizijski dokumentarac koji je prikazao BBC 1996. godine, naslovljen Sexual Aversion, grafički prikazuje mnoge zloupotrebe averzivne terapije u Velikoj Britaniji, uključujući smrt 29-to godišnjeg gej muškarca koji je uhapšen u raciji 1962. godine u Saouthamptonu.

Izlečenje

Zagovornici averzivne terapije tvrdili su da je stepen izlečenja viši od 50%, mada te tvrdnje nikada nisu dokumentovane. Često su pacijenti postajali aseksualni kao rezultat averzivne terapije, što se smatralo uspešnim izlečenjem. Mnogi psihoanalitičari napustili su primenu averzivne terapije, ali ne iz etičkih razloga ili zato što su smatrali da je tretman nehuman, već zato što su smatrali da terapija nije efikasna.

Dokumentovano je da su pojedini homoseksualni muškarci, koji su bili podvrgnuti averzivnoj terapiji, kasnije patili od dugotrajnih psihičkih efekata, uključujući depresiju, očajanje i pokušaje samoubistva.

Averzivna terapija i gej oslobađanje

Kada je Gej front za oslobađanje demonstrirao protiv Američke psihijatrijske asocijacije 1970. godine nije bila koincidencija što su „upali“ na sesiju averzivne terapije, koju su smatrala sredstvom za maltretiranje gej muškaraca i lezbejki.

Radikalni gej aktivisti napali su patologizaciju homoseksualnosti i bili su podržani od male grupe psihijatara koji su se složili da je homofobija problem koji treba rešiti, a ne homoseksualnost. Psiholog Henry Minton kaže da je pritisak spolja i iznutra doveo da se homoseksualnost ukloni sa liste bolesti 1973. godine.

Međutim, uklanjanje homoseksualnosti nije dovelo do kraja korišćenja psihijatrije kao sredstva za regulaciju pojedinih seksualnih ponašanja, niti je dovelo do kraja korišćenja averzivne terapije.

Iako je homoseksualnost uklonjena sa liste bolesti, pojedini psihijatri su nastavili da koriste averzivnu terapiju nad homoseksualcima. Averzivna terapija je rutinski korišćena da se tretiraju pedofili i drugi seksualni prestupnici.

pitam se onda kako da toliki filmovi i sve to nasilje na TV-u i ustvarnosti, ne proizvode gomile i gomile masovnih ubica? makar 80% populacije bi bilo u tom manijakalnom fazonu?

Mislim da je sva ta prica prenaduvana.

vrcomm

Nisam baš kompetentna da kažem da li je ili ne bolest.
Dozvoljavam sebi da mislim da jeste.
I još ponešto..u njima čuče veliki egzibicionisti .

Ne mogu oni da bude drugačiji samo u svojoj kući . Mora to okolina da zna, oni traže  i  mora da im bude pružena  zaštita, moraju da imaju sve isto što i mi "uobičajeni"...brak, decu.
Svi trebaju da znaju da su "različiti". Smatraju da imaju  pravo  na našu pomoć da se snađu u ovom svetu koji smo mi načinili nepravednim itd.



Nema smisla biti homofobičan.
Zakon ništa ne rešava. Možda medicina ...bez elektrošokova
Njihov uticaj je  još uvek minimalan.
Prihvatam njihovu neobičnost, bolest iliti različitost...do određene granice.