Ubio me Bog ako još jednom poslušam ćaleta.
On nije pametan. On nije normalan. On je nenormalan.
To sam shvatio onog dana kada se pojavio na vratima, držeći u rukama 27 hlebova. Stajao je tako dobrih 4 minuta, gledajući nas značajno. Na licu je opet imao onaj izraz.
- Ukućani... - nikada nam se nije tako obraćao - Kupio sam hleb!!!
Bilo je očigledno da je kupio hleb... 27 kila hleba. Ćutali smo.
- Sigurno znate da nam se približava veliki praznik. On se među nama, pravoslavcima, već vekovima praznuje.
Koliko se ja sećam - mi, pravoslavci - do sada smo slavili samo Novu godinu i Prvi maj.
- To je Hlebovdan. Praznik koji nas vezuje sa senima naših mrtvih predaka, koji nam vraća sećanje na presvetle dane krvave borbe protiv klete turske imperije i domaćih izdajnika...
Keva je ćutke odobravala ćaletov najnoviji izlet u pravoslavlje, moj mlađi brat je pokušavao da ugura i drugi prst u nos, dok je meni hladan znoj curio niz leđa. Po ćaletovom shvatanju, običaj je nalagao da se na ovaj dan pojede sav hleb koji se nalazi u kući.
Dobro smo se držali do 14. kilograma. A, onda... onda se majka uhvatila za stomak i srušila sa stolice. Brat je počeo bezglasno da plače, jer su mu usta bila puna suvog hleba, te nikakav zvuk nije izlazio iz njih. Otac se jednom rukom pridržavao za sto dok je drugom načinjao sledeći kilogram.
- Sine... 'oćeš ok... okrajak? - prostenjao je moj otac, trenutak pre nego što je izgubio svest. Ja sam se, potom, nekako oteturao do telefona i okrenuo 94.
Već dvanaest dana sam ovde - u karantinu. Lekari se plaše da nije nešto zarazno. Znam ja šta je, al me je sramota da im priznam.
Uostalom, ko bi mi poverovao da čovek može da pojede onoliki hleb?

 

  extra je...